Spava anđeo
na ružama od lahora, blistav,
na boku,
u hladovini skuta
lepe skrštene ruke.
Moj glas ga budi
i smeši mi se,
posut peludom
obraz što počivaše.
Peva: obuzima mi srce,
Neprozirno nebo zore.
Anđeo je moj;
ja ga imam: smrznutog.
Salvatore Kvazimodo (1901-1968)
Preveo sa italijanskog Dejan Ilić
Iz knjige I odmah je veče, Oktoih, KZNS, Podgorica, Novi Sad, 1993.
