После кише, Марија Ракић Шаранац

После кише


Синоћ смо били у позоришту.
Покисли и ја.
Није нам се свидела представа.
Покисли је све време дремао.
По изласку из сале ћутали смо.
Хтела сам да чујем његов коментар.
Он је рекао – можда неки други пут.
Ухватио ме је за руку.
Били смо сами у целом граду.
Нас двоје.
И један пас ког је Покисли оставио на билетарници пре почетка представе.
Свиђа ми се његов поводац, било је све што сам могла да кажем.
Отпратићу те до куће.
После толико година, бројних изложби у целом свету,
различитих девојака,
после мојих неуспелих покушаја да будем срећна...
Покисли и ја нисмо имали ништа.
Ништа да кажемо. Ништа да пружимо.
Ништа због чега би се радовали.
Ништа што нас је чинило срећним.
Била је ту још вера у чуда
која је понекад врховима прстију додиривала наше слепоочнице
док смо спавали. Али...
Отпратићу те до куће, било је све што је Покисли могао да ми каже.
И ти разговори о михољском лету,
о томе да ли ће већ следеће недеље почети киша,
када путујем за Лондон, када путује за Лион,
па после Лиона назад у Париз, где ће оставити свог новог пса...
имали су смисла само зато што смо,
разговарајући тако незаинтересовано,
толико одсутно,
уствари стварали скице за нове слике, за нове приче...
А да уђеш на пола сата?
А пас?
Може и он. На застор поред пећи.
И шоља чаја?
И шоља чаја.
Гледали смо у једну скицу коју ми је Покисли послао из Париза. Давно.
И ћутали.
Пас је лизао моју руку. Покислом је било смешно.
То само значи да му се свиђаш. Много.
Морам да оперем руке.
Док су млазеви воде текли из славине на моје руке,
на моје лице, Покисли је довикунуо:
Чини ли ти се да је бесмислен?
Пас?
Живот.
Понекад.
Мени стално. Као она представа.
Затворила сам воду и пустила Покисловог пса да ми лиже врхове прстију.


Марија Ракић Шаранац

(из књиге Антикварница на крају града, Повеља, Краљево, 2005)