Prevladavanje Metafizike, Martin Hajdeger




Prevladavanje Metafizike

I


Šta znači „prevladavanje metafizike"? Mišljenje, okrenuto povesti bivstvovanja, koristi taj naslov samo kao pomoćno sredstvo da bi postalo razumljivo. U stvari, taj naslov daje povoda za silne nesporazume jer ne dopušta iskustvu da dosegne osnov kojim povest bivstvovanja obelodanjuje svoju suštinu. Ova suština je događaj u kojem se prevazilazi i samo bivstvovanje. Prevladavanje, pre svega, ne znači potiskivanje neke discipline iz oblasti filozofske „kulture". „Metafizika" je već zamišljena kao usud istine bivstvujućeg, odnosno bivstvenosti shvaćene kao još skriveno, ali osobito prisvajanje prisvajanje, naime, zaborava bivstvovanja.



Pošto se prevladavanje zamišlja kao proizvod filozofije, pogodniji naslov bi bio: prošlost metafizike. Dabome, ovaj naslov stvara nove nesporazume. Prošlost znači tu: nestati i ući u ono što je bilo. Time što nestaje, metafizika jeste nešto prošlo. Prošlost ne isključuje već uključuje to da tek sada metafizika započinje svoju bezuslovnu vladavinu u samom bivstvujućem, i da, kao ovo bivstvujuće, vlada u istine lišenoj formi onogštojestvarno ipredmeta. Međutim, posmatrana sa stanovišta njenih početaka, metafizika je u isti mah i nešto prošlo, u smislu da je započela svoje okončavanje. Okončavanje traje duže nego dosadašnja povest metafizike. 

II

Metafizika se ne može ukinuti kao kakvo mišljenje. Čovek ni u kom slučaju nije kadar da nju ostavi iza sebe kao učenje u koje niko više ne veruje i koje niko ne priznaje.

To da čovek kao animale rationale a što sada znači: kao živo biće koje radi mora da bludi po pustinjama opustošene zemlje moglo bi biti znak da se metafizika događa zahvaljujući samom bivstvovanju, a da se prevladavanje metafizike zbiva kao prevazilaženje bivstvovanja. Jer, rad (up. Ernst Jinger, Radnik, 1932) sada stiče metafizički rang bezuslovnog popredmećivanja svega što je prisutno u volji za volju.

Ako tako stoje stvari, mi ne smemo uobražavati da stojimo van metafizike zato što slutimo njen kraj. Jer, prevladana metafizika ne iščezava. Ona se vraća preobražena i nastavlja da vlada kao kontinuirana razlika koja bivstvovanje deli od bivstvujućeg.

Propadanje istine bivstvujućeg znači: očiglednost bivstvujućeg, i samo bivstvujućeg, gubi raniju jedinstvenost svoga merodavnog zahteva.

III



Propadanje istine bivstvujućeg događa se neminovno, i to kao dovršenje metafizike.

Propadanje se zbiva istovremeno i zbog sloma metafizikom prožetog sveta i zbog pustošenja zemlje koje svoje korene ima u metafizici.

Slom i pustošenje nalaze svoje primereno ispunjenje u tome da čovek metafizike, animale rationale, biva čvrsto postavljen kao radna životinja.

Takvo postavljanje potvrđuje krajnju zaslepljenost prema zaboravu bivstvovanja. Čovek, međutim, hoće sebe kao dobrovoljca volje za volju, kome svaka istina postaje ona zabluda koja mu je potrebna da bi sebi obezbedio iluziju kako volja za volju ne može hteti ništa drugo nego ništavno ništa, spram kojeg samu sebe potvrđuje, ne bivajući kadra da spozna svoju potpunu ništavnost.

Pre nego što bude moglo da se u svojoj početnoj istini dogopi bivstvovanje mora da se skrši kao volja; svet mora da se povede do sloma, zemlja opustoši, a čovek prisili na puki rad. Tek posle takve propasti događa se, kroz dugi period, nagli trenutak početka. U propasti okončava se sve, to jest bivstvujuće u celini istine metafizike.

Propast se već dogodila. Posledice tog događaja su datosti u svetskoj povesti našeg veka. One daju još samo tok onog što se već okončalo. Njegov tok se istorijski i tehnički srećuje u smislu poslednjeg stadijuma metafizike. Takvo sređivanje slaže, poslednji put, ono što se već okončalo, dajući mu privid stvarnosti, stvarnosti čije je dejstvo neodoljivo zato što sugeriše da se može proći bez razotkrivanja suštine bivstvovanja i to sugeriše tako odlučno da se svaka slutnja o takvom razotkrivanju mora potisnuti.

Još skrivena istina bivstvovanja uskraćena je ljudima metafizike. Radna životinja je prepuštena zanosu svojih proizvoda, da bi sebe razorila i pretvorila u ništavno ništa.

IV

U kojoj meri metafizika pripada čovekovoj prirodi? Pre svega, čovek onako kako ga metafizika predstavlja, to jest kao bivstvujuće među ostalim bivstvujućim odlikuje se raznim sposobnostima. Njegova tako oblikovana suština, njegova priroda, šta i kako njegovog bivstvovanja, sama je po sebi metafizička: animal (čulnost) i rationale (ono što nije čulno). Na taj način uvučen u granice metafizičkog mišljenja, čovek biva uhvaćen u razliku između bivstvujućeg i bivstvovanja, koju nikad ne dokučuje. Način ljudskog predstavljanja, metafizikom prožet, svuda nalazi samo onakav svet koji je sagrađen po metafizičkom obrascu. Metafizika pripada čovekovoj prirodi. Ali šta je sama ta priroda? I šta je sama metafizika? Ko je, unutar te prirodne metafizike, sam čovek? Je li on samo nekakvo ja koje se učvršćuje u svom jastvu tek pozivanjem na nekakvo ti, jer se to ja oblikuje jedino u odnosu ja ti.

Za Dekarta, ego cogito je ono što je već predstavljeno i proizvedeno u svim cogitationes, ono što je prisutno i što ne podleže nikakvim pitanjima, ono što je van svake sumnje i što je svagda poznato, ono što je zbilja izvesno, ono što čvrsto stoji ispred svega naime, što stoji kao ono što sve dovodi u odnos sa sobom i tako postavlja „prema" svemu drugom.

Predmetu istovremeno pripadaju i sadržinsko stanje onoga što stoji pred, njegovo štostvo (essntia - possibilitas), i stajanje onoga što stoji naspram (existentia). Predmet je jedinstvo postojanosti stanja. U svom stajanju, sganje se suštinski odnosi na stavljanje predstavljanja kao obezbeđujućeg imanja pred sobom. Prvobitni predmet je sama predmetnost. Prvobitna predmetnost je ono „ja mislim", uzeto u smislu onog „ja opažam" koje sebe već unapred postavlja i koje je sebe već postavilo pred sve što je opažljivo. To „ja mislim" subiectum. U poretku transcendentalne geneze predmeta subjekt je prvi objekt ontološkog predstavljanja.

Ego cogito - ovo cogito u smislu: me cogitare.

Novovekovni vid ontologije jeste transcendentalna filozofija koja postaje teorija saznanja.

U kojoj se meri takva teorija pojavljuje unutar novovekovne metafizike? U onoj u kojoj se bivstvenost bivstvujućeg zamišlja kao prisutnost za takav način predstavljanja koji sebi predstavlja svoj predmet. Bivstvenost je sada predmetnost. Pitanje o predmetnosti, o mogućnosti da nešto stoji naspram (naime: naspram načinima predstavljanja koji obezbeđuju i računaju), jeste pitanje o saznatljivosti.

Ali to se pitanje zapravo shvata kao pitanje ne o fizičkopsihičkom mehanizmu saznajnog procesa, već o mogućnosti prisustva predmeta u saznanju i za saznanje.

„Teorija saznanja" je razmatranje, theoria, u onoj meri u kojoj se grčko on zamišljeno kao predmet ispituje s obzirom na predmetnost i na ono što je omogućuje (i on).

U kom smislu Kant, zahvaljujući svom transcendentalnom načinu ispitivanja, obezbeđuje metafizičku stranu novovekovne metafizike? U onom u kojem istina postaje izvesnost, te se tako bivstvenost (ousia) bivstvujućeg pretvara u predmetnost perceptio-a i cogitatio-a svesti, znanja; znanje i saznanje izbijaju u prvi plan.

Heorija saznanja" i ono što se pod tim nazivom podrazumeva jeste, u stvari, ontologija i metafizika koja se temelji na istini shvaćenoj kao izvesnost obezbeđujućeg predstavljanja.

S druge strane, tumačenje „teorije saznanja" kao objašnjenja ..saznanja" i kao „teorije" nauka jeste pogrešno, iako je cela ta stvar oko obezbeđivanja samo posledica toga što se bivstvovanje tumači kao predmetnost i predstavljenost.

..Teorija saznanja"' je naziv za sve veću suštinsku nemoć novovekovne metafizike da razume sopstvenu suštinu i njen temelj. Govoriti o ,.metafizici saznanja" znači ostati u krugu istog nerazumevanja. Zapravo, tu je posredi metafizika predmeta, odnosno bivstvujućeg kao predmeta za neki subjekt.

Ekspanzija logistike nije ništa drugo do samo obrnuta strana empirističkopozitivističke zablude u poimanju teorije saznanja.



VI



Dovršenje metafizike počinje zajedno s Hegelovom metafizikom apsolutnog znanja kao volje duha.



Zašto je ta metafizika tek začetak dovršenjazašto ona nije samo dovršenje? Zar do nje same nije stigla bezuslovna izvesnost, i to kao apsolutna stvarnost?



Postoji li tu još kakva mogućnostsamonadilaženja? Očigledno da ne postoji. Ali još nije iskorišćena mogućnost bezuslovnog bavljenja sobom kao voljom života. Volja se još nije kao volja za volju pojavila u svojoj stvarnosti koju je sama pripremila. Zato apsolutna metafizika duha još nije dovršenje metafizike.



Uprkos plitkoumnom brbljanju o raspadu Hegelove filozofije, jedna stvar ostaje van svake sumnje: u devetnaestom veku samo je ta filozofija određivala stvarnost, iako ne u spoljašnjem obliku prihvaćenog učenja, već kao metafizika, kao vladavina bivstvenosti u smislu izvesnosti. Pokreti suprotni ovoj metafizici pripadaju njoj samoj. Od trenutka Hegelove smrti (1831) sve je samo takav protivpokret ne isključivo u Nemačkoj, već i u celoj Evropi.



VII



Karakteristično je za metafiziku to da se u čitavoj njenoj povesti existentia ako je uopšte o njoj reč uvek razmatra samo ukratko i kao nešto što se samo po sebi razume. (Up. oskudno objašnjenje postulata stvarnosti u Kantovoj Kritici čistog uma.) Tu jedini izuzetak predstavlja Aristotel koji od svoje euerueše pravi predmet dubokog promišljanja; kasnije, međutim, ovo njegovo promišljanje nije moglo da postane nešto što je u svojoj izvornosti suštinsko. Transformacija evergei-e u actualitas i u stvarnost prikrila je sve što je u evergeia-e izašlo na videlo. Veza između ousia-e i energei-e biva nejasna. Tek Hegel iznova promišlja existentia-u, ali to čini u svojoj Logici. A Šeling o njoj razmišlja tako što povlači razliku između temelja i egzistencije; ova razlika, međutim, ima svoje korene u subjektivitetu.

U sužavanju bivstvovanja na „prirodu" pokazuje se pozni i nerazgovetan odjek bistvovanja kao fysis.

Prirodi nasuprot stavljaju se um i sloboda. Pošto je priroda bivstvujuće, sloboda i trebanje se ne zamišljaju kao bivstvovanje. Ostaje se pri opoziciji bivstvovanja i trebanja, bivstvovanja i vrednosti. Naposletku, i samo bivstvovanje čim volja dosegne krajnji stepen svoje razobručenosti, svog nesuštastvaposgaje puka „vrednost". Vrednost se zamišlja kao uslov volje.



VIII



U svim svojim oblicima i na svim povesnim stupnjevima, metafizika je jedina, a možda i neminovna kob Zapada i pretpostavka njegove planetarne dominacije. Volja ove planetarne dominacije deluje sada povratno na središte Zapada, središte iz kojeg u susret volji opet izlazi samo volja.

Razvoj bezuslovne dominacije metafizike tek je u svom začetku. Začetak se javlja onda kad metafizika potvrđuje nesuštastvo koje joj je primereno, isporučujući mu i u njemu učvršćujući svu svoju suštinu.

Metafizika je kob u strogom smislu, jedinom o kojem je ovde reč; u smislu, naime, da ona kao osnovna crta zapadnoevropske povesti čovečanstvo smešta usred bivstvujućeg, ali u isti mah bivstvovanje bivstvujućeg shvaćeno kao dvojstvenost njega samog i bivstvujućeg ne može da bude nešto što bi metafizika bila kadra da sama po sebi, kroz sebe i u svojoj istini dokuči, ispita i spoji.

Međutim, ta kob o kojoj treba razmišljati s obzirom na povest bivstvovanja neminovna je zato što usebisačuvanu razliku između sebe i bivstvujućeg bivstvovanja, može da osvetli u njenoj istini tek onda kad se sama ova razlika događa kao takva. Ali, kako da bivstvovanje osvetli navedenu razliku, ako pre toga bivstvujuće nije palo u krajnji zaborav bivstvovanja i ako u isto vreme bivstvovanje nije svoju metafizički neshvatljivu i bezuslovnu dominaciju preuzelo kao volja za volju koja sebe potvrđuje najpre i jedino tako što bivstvujućem (predmetnoj stvarnosti) daje isključivu prednost nad bivstvovanjem?

Tako, ono što je razlučljivo u razlici sebe na izvestan način predstavlja, a ipak ostaje skriveno u neobičnoj saznatljivosti. Zato je i sama razlika prikrivena. Znak takvog stanjastvari jeste, na primer, reakcijana bol, karakteristična za epohu metafizike i tehnike reakcija koja u isti mah određuje tumačenje suštine bola.

Sazačetkom dovršenja metafizike počinje nepoznata i njoj suštinski nedostupna priprema za prvo pojavljivalje dvojstvenosti bivstvovanja i bivstvujućeg. U ovom pojavljivanju još se kriju prvi problesci istine bivstvovanja, koja uzima natrag u sebe celu nadređenost bivstvovanja u pogledu njegove dominacije.



IX



O prevladavanju metafizike razmišlja se s obzirom na povest bivstvovanja. Ono je predznak početnog prevazilaženja zaborava bivstvovanja. Pre predznaka, iako skrivenije nego on, jeste ono što sebe u njemu iokazuje. A to je sam događaj. Ono što za metafizički način mišljenja izgleda kao predznak nečeg drugog dolazi u obzir još samo kao poslednji puki privid početnijeg svetljenja. Prevladavanje ostaje vredno pomena samo onda kad se pri tome misli o prevazilaženju. Ovo silovito mišljenje u isti mah se seća i prevladavanja. A takvo sećanje dokučuje jedinstven događaj obesvojavanja bivstvujućeg, događaj u kojem potreba istine bivstvovanja, dakle: prvi problesak istine, svetli i, rastajući se, obasjava ljudsku suštinu. Prevladavanje je prepuštanje metafizike njenoj sopstvenoj istini.

Pre svega, prevladavanje metafizike može da se predstavi samo sa stanovišta nje same, takoreći na način nadmašivanja nje same njom samom. U tom slučaju se s pravom govori o metafizici metafizike, a to sam istakao u knjizi Kant i problem metafizike, gde sam Kantovu misao koja još potiče iz puke kritike racionalne metafizike pokušao da u tom smislu rastumačim. Međutim, time se Kantovom mišljenju pridodalo više nego što je on sam bio kadar da u okvirima svoje filozofije misli.

Gde se govori o prevladavanju metafizike, to takođe može značiti da „metafizika" ostaje naziv za platonizam koji se savremenom svetu pokazuje u onakvoj interpretaciji kakvu su mu dali Šopenhauer i Niče. Izokretanje platonizma izokretanje u skladu s kojim, za Ničea, čulnost postaje istinit a natčulnost neistinit svet sasvim ostaje unutar metafizike. Ta vrsta prevladavanja metafizike, vrsta koju Niče ima u vidu i koja se uzima u smislu pozitivizma devetnaestog veka, jeste iako u promenjenoj i višoj formi samo konačno zaplitanje u metafiziku. Doduše, sve izgleda tako kao da se ovo „meta", transcendencija u natčulno, odstranjuje zarad istrajavanja u elementarnom svetu čulnosti, a u stvari samo se dovršava zaborav bivstvovanja i ono natčulno oslobađa i podstiče kao volja za moć.

X



Volja za volju, ne bivajući kadra da to zna i ne dopuštajući bilo kakvo znanje o tome, isključuje svaku sudbinu; pod ovom rečju ovde shvatamo priznanje očiglednosti bivstvovanja onog što jeste. Volja za volju stvrdnjava sve u nesudbonosnost. Posledica te nesudbonosnosti jeste nepovesnost, čiji je znak dominacija istorije. Bespomoćnost istorije jeste istorizam. Ako bi čovek hteo da povest bivstvovanja sredi shodno danas uobičajenom istorijskom predstavljanju, taj nesrećni pokušaj potvrdio bi, na najočigledniji način, dominaciju zaborava sudbine bivstvovanja. Epoha dovršene metafizike nalazi se pred svojim začetkom.

Volja za volju iznuđava za sebe, kao osnovne forme svog pojavljivanja, izračunavanje i organizovanje svega; to ona, međutim, čini samo zarad bezuslovno produživanog obezbeđenja sebe same.

Osnovna forma pojavljivanja, putem koje volja za volju u nepovesnosti sveta dovršene metafizike organizuje i izračunava sebe samu, može sažeto da se nazove „tehnikom". Pri tom, ovaj naziv obuhvata sve oblasti bivstvujućeg, koje pripremaju celinu bivstvujućeg: popredmećenu prirodu, stvari kulture, vođenu politiku i nadgrađene ideale. Dakle, „tehnika" se ovde ne uzima u smislu izdvojenih oblasti mašinske pripreme i proizvodnje. Naravno, mašinska priprema i proizvodnja imaju prevagu koju treba bliže odrediti a koja se temelji na preimućstvu materijalnog, shvaćenog kao elementarno, i pre svega predmetnog.

Naziv „tehnika" ovde se shvata tako suštinski da se njegovo značenje poklapa sa značenjem izraza „dovršena metafizika'. On sadrži sećanje na tehne-u koja je osnovni uslov bitnog razvoja metafizike uopšte. Istovremeno, taj naziv omogućuje da se o planetarnom karakteru, kojim se odlikuje dovršenje metafizike i njena dominacija, razmišlja bez obzira na istorijski dokazive promene kod raznih naroda i na različitim kontinentima.



XI



U volji za moć Ničeova metafizika obelodanjuje pretposlednju etapu procesa u kojem bivstvenost bivstvujućeg razvijasvoju volju kao volju za volju. To što se još nije pojavila poslednja etapa ima svoje razloge u vladajućoj ulozi „psihologije", u pojmovima moći i sile, u životnom entuzijazmu. Otuda tome mišljenju nedostaje strogost i briga o pojmu, a nedostaje mu i spokoj povesnog razmišljanja. Tu vlada istorija, a kroz nju i apologetika i polemika.

Kako to da je Ničeova metafizika, pozivajući se na „život", dovela do preziranja mišljenja? Razlog tome valja potražiti u činjenici da se nije uvidelo kako je, shodno Ničeovom učenju, obezbeđenje stabilnosti putem predstava i planova ali i putem moći, od istog značaja za „život" kao i njegovo „povećavanje" i uzdizanje. Samo ovo uzdizanje života shvatano je samo sa stanovišta opojnosti (dakle: na psihološki način), pa se opet zanemarivala presudna stvar: da ono u isti mah obezbeđenju stabilnosti daje pravi i svaki put novi podstrek i opravdava razmahživota. Zato volji za moć pripada bezuslovna vladavina računskog uma, a ne izmaglica i smutnja života punog vreve. Pogrešno vođen kult Vagnera dao je Ničeovoj misli i njenom prikazu „umetničku" auru koja je idući tragom Šopenhauerove sprdnje s filozofijom (to jest s Hegelom i Šelingom) i držeći se njegovog površnog tumačenja Platona i Kanta — poslednju deceniju devetnaestog veka pripremila za oduševljenje kojem površnost i nejasnost bespovesnosti, već same po sebi, služe kao karakteristike onog što je istinito.

Ali iza svega toga leži jedinstvena nemoć da se misli na osnovu suštine metafizike i da se sazna domašaj suštinskog preobražaja istine i povesni smisao pobuđujuće nadmoćnosti istine kao izvesnosti; a leži, takođe, nemoć da se na osnovu tog saznanja Ničeova metafizika mišljenjem vrati na jednostavne staze novovekovne metafizike, umesto da se od nje pravi literarni fenomen koji glave više raspaljuje nego pročišćuje, koji nas zapanjuje, pa možda čak i užasava. Na kraju, Ničeova strast prema stvaraocima pokazuje da on razmišlja na posve novovekovan način polazeći od genija i genijalnosti, ali da istovremeno razmišlja i na skroz tehnički način

polazeći od postignuća. Obe konstitutivne „vrednosti" (istina i umetnost) u pojmu volje za moć samo su opisi za „tehniku" shvaćenu u suštinskom smislu planskoračunskog upostojanjivanja kao postizanja i za produktivnost „stvaralaca" koji prevazilazeći svagdašnji život daju životu novi podstrek i obezbeđuju poslovanje u kulturi.

Sve to ostaje na usluzi volji za moć, ali istovremeno ne dopušta da se njena suština pojavi na jasnoj svetlosti širokog, suštinskog znanja koje svoje poreklo može jedino da ima u mišljenju okrenutom povesti bivstvovanja.

Suština volje za moć može da se pojmi jedino onda kad se za polazište uzme volja za volju. Međutim, volja za volju može da se dokuči tek onda kad metafizika već stupi u prelaznu fazu.



XII



Ničeova metafizika volje za moć već je nagoveštena u sledećoj rečenici: „Grkje znao i osećao užase i strahotnosti postojanja: da bi uopšte mogao daživi, morao ih je prekriti velelepnim snom o olimpijcima." (Sokrat i grčka tragedija, 3. poglavlje, 1871. To je prvobitna verzija Rođenja tragedije iz duha muzike, Minhen, 1933.)

Tu je postavljena opozicija: najednoj strani je „titansko" i „varvarsko", „divlje", i „nagonsko", a na drugoj lep i uzvišen privid.

Iako još nije jasno zamišljena, niti je izdvojena i posmatrana s jedinstvenog stanovišta, tu se nagoveštava ideja da su „volji" u istimah potrebni i obezbeđenje postojanosti i uzdizanje. Ali to da volja jeste volja za moć ostaje još skriveno. Isprva Šopenhauerovo učenje o volji dominira u Ničeovom mišljenju. Predgovor za pomenuto delo napisan je „na Šopenhauerov rođendan".

S Ničeovom metafizikom filozofija je dovršena. To znači: ona je prošla kroz oblast svojih unapred naznačenih mogućnosti. Dovršena metafizika, koja je osnov planetarnog načina mišljenja, daje temelj za poredak na Zemlji koji će po svemu sudeći dugo da traje. Tom poretku više nije potrebna filozofija, jer je ima u svojim temeljima. Ali kraj filozofije nije i kraj mišljenja mišljenje samo dolazi do novih početaka.



XIII



U zabeleškama za Četvrti deo knjige Tako je govorio Zaratustra Niče piše: „Pokušajmo s istinom! Možda će pri tom čovečanstvo propasti! Samo napred!" (Dela, XII, str. 307)

Jedna zabeleška iz vremena Jutarnje rumeni (188081) glasi: „Novo u našem sadašnjem stavu prema filozofiji jeste ubeđenje koje nije imala još nijedna epoha: mi ne posedujemo istinu. Ranije su svi 'posedovali istinu', čak i skeptici " (Dela, XI, str. 268)

Šta Niče ima na umu kad tu i tamo govori o „istini"? Da li je, po njemu, reč o „onom što je istinito" i zamišlja li on ovo istinito kao nešto što zbilja jeste ili kao nešto što daje važnost svakom suđenju, ponašanju i življenju?

Šta znači to: pokušati s istinom? Znači li: volju za moć u večnom vraćanju istog predložiti kao ono što istinski jeste?

Dolazi li to mišljenje svagda do pitanja na čemu počiva suština istine i otkud se događa istina suštine!



XIV



Kako predmetnost stiče takav karakter da čini suštinu bivstvujućeg kao takvog?

Ljudi „bivstvovanje" zamišljaju kao predmetnost, a zatim se, polazeći od te činjenice, muče da dokuče „bivstvujuće po sebi", pri čemu zaboravljaju da zapitaju i kažu šta tu znači „bivstvujuće", a šta „po sebi".

Šta „je" bivstvovanje? Smemo li da zapitamo bivstvovanje šta je ono? Bivstvovanje ostaje nešto o čemu ne pitamo, nešto što se samo po sebi razume i o čemu se, stoga, ne razmišlja. Ono počiva u odavno zaboravljenoj i osnova lišenoj istini.



XV



Predmet u smislu obj ekta postoji tek tamo gde čovek postaje subjekt, gde subjekt postaje ja, a ovo ja ego cogito; tek tamo gde se to cogitare u svoj suštini shvata kao „iskonski sintetičko jedinstvo transcendentalne apercepcije"; tek tamo gde se doseže najviša tačka za „logiku" (u istini kao izvesnosti onog „ja mislim"). Tek se tu suština predmeta pokazuje u svojoj predmetnosti. Tek tu potom postaje moguće i neizbežno da se sama predmetnost pojmi kao „novi, istinski predmet" i da se o njoj bezuslovno razmišlja.



XVI



Subjektitet, predmet i refleksija pripadaju jedno drugom. Tek kada se iskusi refleksija kao takva naime, kao odnos prema bivstvujućem koji nosi sve ostalo tek se tada bivstvovanje može odrediti kao predmetnost.

Iskustvo refleksije kao tog odnosa pretpostavlja, međutim, da se uopšte odnos prema bivstvujućem iskusio kao repraesentatio: kao predstavljanje.

Ali to može da postane stvar sudbine samo onda kad je idea već postala perceptio. U temelju ovog postajanja leži preobražaj istine kao saglasnosti u istinu kao izvesnost preobražaj u kojem, međutim, adaequatio ostaje sačuvano. Izvesnost kao samoobezbeđenje (htenje-sebe-samog) jeste iustitia kao opravdanje odnosa prema bivstvujućem i prvog uzroka onog što jeste, a time i kao opravdanje pripadnosti bivstvujućem. Iustificatio u onom smislu koji mu daje reformacija i Ničeov pojam pravde kao istine jesu jedno te isto.

Po svojoj suštini, repraesentatio se temelji u reflexio. Stoga suština predmetnosti kao takve postaje očigledna tek tamo gde se suština mišljenja spoznaje i eksplicitno ispunjava kao „ja nešto mislim", to jest kao refleksija.



XVII



Kant je na putu da suštinu refleksije promišlja u transcendentalnom, odnosno ontološkom smislu. On to čini u jednoj neprimetnoj i uzgrednoj opasci koja je u Kritici čistog uma skrivena pod naslovom „O amfiboliji pojmova refleksije". Taj odeljak je dodatak, ali on sadrži suštinski uvid i kritički dijalog s Lajbnicom, a time i sa celokupnom dotadašnjom metafizikom onakvom metafizikom kakvu je vidi sam Kant, a vidi je kao metafiziku koja se u svom ontološkom ustrojstvu temelji na jastvu.



XVIII



Ako posmatramo spolja, čini nam se da je jastvo samo naknadno uopštavanje, samo apstrakcija onog što je jastveno, izvedena na osnovu čovekovih pojedinačnih „ja". Dekart očigledno ima na umu, pre svega, svoje sopstveno „ja", shvaćeno kao „ja" pojedinačne osobe (res cogitans kao substantia finita). Kant, međutim, razmišlja o „svesti uopšte". Samo, već i Dekart misli o svom sopstvenom pojedinačnom ja u svetlu jastva koje, naravno, još nije eksplicitno predstavljeno. Ovo jastvo već se pojavljuje u vidu certun-a, izvesnosti kojanije ništa drugo nego obezbeđenje predstavljenog za predstavljanje. Skriven odnos prema jastvu kao izvesnosti samog odnosa i onog što je predstavljeno već je dominantan. Jedino na osnovu tog odnosa pojedinačno ja može da se iskusi kao takvo. Ljudsko ja kao samodovršavajuće pojedinačno sopstvo može sebe da želi samo u svetlosti veze još nepoznate volje za volju sa tim ja. Nijedno ja ne postoji „po sebi", već je ono „po sebi" uvek samo kao „u sebi" pojavljujućeja, to jest kao jastvo.

Zato je jastvo prisutno i tamo gde pojedinačno ja ni najmanje ne prodire u prvi plan, nego se čak povlači, a dominaciju imaju društvo i drugi oblici zajedničkog života. I tu, upravo tu, mi nalazimo čistu dominaciju „egoizma" o kojem se mora metafizički razmišljati i koji nema nikakve veze s naivno zamišljenim „solipsizmom".

Filozofija u epohi dovršene metafizike jeste antropologija (up. Šumski putevi, str. 91 i dalje). Da li će se pri tom reći „filozofska" antropologija ili ne svejedno je. U međuvremenu, filozofija je postala antropologija, i na tom putu ona je kao plen pripala potomcima metafizike, to jest fizike u najširem smislu koji uključuje fiziku života i čoveka, biologiju i psihologiju. Postavši antropologija, sama filozofija propada od metafizike.


 Martin Hajdeger

Predavanje i rasprave

Prevod Božidara Zeca

KOMENTARI

Name

. Video 10 pravila za pisce 10 Rules for Writers 11. septembar 2001. 1993 500 Years of Female Portraits in Western Art A koliko si imala ljubavnika A. Direr A. Vesalijus A.P. Čehov Abel Korženijovski Abelardo Morel Aboridžini Adam Marek Adam Zagajevski Adam Zagajewski Adela Greceanu Adrijen Rič Agnješka Žuhovska Arent Ahmed Burić Ajfel Ajtana Dreković Akua Naru Al Stjuart Ala Tatarenko Alan Ford Alber Kami Albert Camus Alberto Luis Mangel Alberto Moravija Aleksandar Bečanović Aleksandar Galjper Aleksandar Genis Aleksandar M. Petrović Aleksandar Petrov Aleksandar Solženjicin Aleksandar Šurbatović Aleksandar Tijanić Aleksandar Vučo Aleksander Vat Aleksandra Bajić Aleksej Makušinski Alen Brlek Alen Ginzberg Aleš Debeljak Aleš Šteger Alfred de Vinji Alfred Mise Alhemija Ali Farka Ture Alina Somova Alma Lazarevska Alma Micić Almir Kolar Kijevski ALojz Benac Alpar Lošonc Amarsana Ulzitujev Amedeo Modiljani Ameli Notomb Amelie Nothomb Amerika Amin Maluf Amiri Baraka Ana Ahmatova Ana Glišić Ana Moura Ana Omaljev Ana Radojević Ana Ristović Anastasija Anđela Pendić Anđelko Zablaćanski Andre Breton Andrej Gogoljev Andrej Platonov Andrej Rubljov Andrej Sen-Senjkov Andrej Tarkovski Andrej Vidović Andrićevi junaci svoju mučnu kob nose svijetom kao prokletstvo i kaznu Anica Savić Rebac Animacija Anja Jeftić Anna Maria dal Violin Annette Peacock Anton Pavlovič Čehov Antonen Arto Antonio Filaret Antonio Negri Antonio Porpeta Antonio Tabuki Antonio Vivaldi Antun Branko Šimić Anuar Brahem apokalipsa Arhitektura Armen Gašparijan Arsen Dedić Arsen Dedić i Darko Rundek Astrologija Audio Audio poezija Auschwitz Café Aviv Etrebilal Azam Ali B. Wongar Balet Balkan Balkanski dnevnik Baudolino Bekstvo Od Leka - Priča Ricka Simpsona Bela Ahmaduljina Bela Hamvaš Béla Hamvas Belen Gopegi Belle Epoque Bells From The Deep Bend of Horsis Benoa Ditertr Benoît Duteurtre Beograd Beokult Bert Janš Bertolt Brecht Bertolt Breht Bertrand Rasel Biblistika Biosfera Blaise Cendrars Blez Sandrar Bob Dylan Bogdan Pristrom Bogoljub Šijaković Bogomil Đuzel Bogomil Đuzel. Poezija Bogumili Bojan Samson Bojan Tomić. Esej Bolero Bolero Reunion Book of Enoch Boris Buden Boris Jovanović Kastel Boris Lazić Boris Nad Boris Pasternak Boris Vijan Borislav Jovanović Borislav Radović Borjana Mrđa Boro Drašković Boskes de Mi Mente Boško Tomašević Brana Petrović Branislav Petrović Branislav Živanović Branka Arsić Branka Savić Branko Ćopić Branko Čučak Branko Kukić Branko Miljković Branko Radičević Branko Ve Poljanski. Poezija Bratislav Milanović Brodolom kod Thule Bruno Katalano Bruno Schulz Bruno Šulc Buenos Aires Bulat Okudžava Calcutta blues Camus Canaleto Carl Gustav Jung Čarls Bukovski Čarls Simić Čarobna pesma Časopisi Česlav Miloš Charles Bukowsky Charles Simic Chemtrails - Vazdušni Aušvic nad Srbijom (Air Auschwitz) NWO Chris Lavis Čini mi se Claude Levi-Strauss Crno jagnje Čudnovatost Vilijema Blejka Cujoši Jamamoto Trio cvetan todorov Czeslaw Milosz Đ. di Kiriko D. Feti Daemonia Nymphe DakhaBrakha Damian Saez Danijel Dragojević Danijel Gatarić Danijel Jović Danijela Mršulja Vasić Danil Harms Danilo Kiš Danilo Kiš – Uspomene Danilo Lučić Darko Cvijetić Dartmut Dead Can Dance Deads Poets Society Dejan Ajdačić Dejan Petrović Hica Delia Steinberg Guzmán Delija Štajnberg Guzman Delimir Rešicki Deni de Ružmon Deni de Ružmon i san o ujedinjenoj Evropi Đeo Bogza Derek Volkot Desert For Ever Dete sa pučine Diavolo in corpo Dijana Klarić Dilan Dog Dilan Horman Dilan Tomas Dimitrije Mitrinović Dino Bucati Dino Buzzati Ditiramb Dnevnik Dnevnik jedne ljubavi Dobrica Erić Dokumentarni filmovi Domagoj Nikolić Doors Đorđe Šćepović Đorđo Agamben Đorđo Lingvaglosa Dorotea Tening Dragan Babić Dragan Bošković Dragan Jovanović Danilov Dragan Marković Dragan Prole Dragan Radulović Dragan Tasić Dragana Kragulj Dragana Tripković Dragoš Kalajić Dragoslav Dedović Dragoslav Đorđević Dragutin Tadijanović Drama Draško Ređep Društvo spektakla Dubina Duša žene Dušan Gerzić Gera Dušan Matić Dušan Zaharijević Duško Domanović Dylan Horman Džejms Džojs Džim Morison Dživan Gašparijan Džon Beri Džon Fante Džon Kits Džon Zerzan E. Munk Edgar Alan Po Eduardo Galeano Edvard Artemijev Edvard Dodvel Edvard E. Kamings Edward Estlin Cummings Eftim Kletnikov Ekrem Hamid El Greko Elegija Eleni Varikas Elma Porobić Elvedin Nezirović Ema Goldman Emil Sioran En Sekston Endre Adi Enes Halilović Enesa Mahmić Enrike Vila-Matas Enver Muratović Ep Epitaf Erazmo Roterdamski Erik Sati Erika Kuhn Erika Kun Ernest Hemingvej Ernest Hemingway Ernesto Sabato Ernst Barlah Ernst Jinger Erotizam i ljubav Esej Esoteric Agenda Estetika Étienne de La Boétie Etjen de la Boesi Euđen Simion Eugen Fink Eva Zonenberg Evgenij Grinko Evgeny Grinko Evlin Pizje Evroazija Evroazijci Ezra Paund F.Goja Fado Faruk Džiho Faruk Šehić Faun Felenko Fefe Feliks Gatari Ferid Muhić Fernando Pesoa Fernando Pessoa Fernando Valverde Filip Marinković Film Film o Rubljovu Filosofija Filozofija Fisharmonika Fjodor Ivanovič Šaljapin Fjodor Mihjlovič Dostojevski Foals Foruk Farohzad Fotografija Fotografije Fotopoetika Fraktali Franc Kafka franc List Franc Šubert Fransoaz Kolan Frantz Kafka Frederik Šopen Fredi Perlman Frida Kalo Fridrih Niče Friedrich Nietzsche Fulkaneli Gabrijel Garsija Markes Gabrijela Mistral Geo Bogza Georg Fridrih Hendl Georg Simel Georg Trakl Georges Bataille Georges Korominas Gi Debor Gimnopedije Gistav Dore GMO Gnoza Goran Gavrić Grga Goran Korunović Goran Tešić Gotfrid Ben Gottfried Benn Govor Grad Greg Brejden Gregor Podlogar Grozdanin kikot Gurđijev - Susreti sa izuzetnim ljudima Gvendolin Bruks H. Behem HAARP Hafiz Hajnrih Bel Hajnrih Hajne Hamza Humo Hana Arent Hans Georg Gadamer Hanter S. Tompson - Džon Zorn Haruki Murakami Hauard Barker Havier Pérez Havijer Gutijerez Lozano Heavy on my Head Hedningarna Hekataj iz Abdere Helena Blavacka Helena Burić Helmut Feter Herman Hese Herodot High Frequency Active Auroral Research Hipatija Hiperboreja Hiperborejska muzika Hiperborejska muzika: Mari Boine Hoan Miro Homer Horhe Luis Borhes Horhe Rohas Hoze Ortega i Gaset Hulio Kortasar Igor Isakovski Imre Kertes Indijski rubini Inge Barč Intervju intervju sa Rihardom Vizerom Ispod tamariske Istanbul istina Istorija Istorija umetnosti Italo Kalvino Iv Bonfoa Ivan Bunjin Ivan Foht Ivan Lalović Ivan Sergejevič Turgenjev Ivan Sokač Ivan V. Lalić Ivo Andrić Izabel Perez del Pulgar Izložba J. Gejn J. Ribera J.Vermejen Jadranka Božić Jagoda Nikačević Jakob Taubes Jakobe Manštajn Jan Kot Jan Kott Jan Rašel Jana Aleksić Jani Rico Janis Naksakis Janko Polić Kamov Japanski triptih Jasenovi Jasmina Topić Jedenje bogova Jeff Martin Jehuda Amihaj Jelena Anđelovska Jelena Arsenijević Jelena Arsenijević Mitrić Jelena Bujevič Jelena Bulajić Jelena Fanajlova Jelena Kojović Tepić Jelisaveta Bagrjana Jens Kristijan Grendal Jerg Fauzer Jerzy Górzański Jesen Jevenij Lukin Ježi Gužanjski Jezik Božanske Matrice Jezik egzila Jirži Šotola Joachim Sartorius Joahim Sartorijus Joan Flora Joan Mir Johan Volfgang fon Gete John Todd John Zerzan Jolanda Kastanjo Jörg Fauser Jorge Luis Borges Jorgos Seferis Joseph Brodsky Josif Brodski Josipa Lisac Jovan Hristić Jovan Zivlak Jovica Aćin Jozef Rot Julija Kristeva Julijan Kornhauzer Julijus Evola Julio Cortasar Justejn Gorder Justin Popović Kad bi ajkule bile ljudi Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti Kalaš pleme Kanonske pesme Karen Bliksen Karl Gustav Jung Karl Krolov Karl Marks Karlhajnc Štokhauzen Karlheinz Stockhausen Karlos Fuentes Katabazija Katarina Ristić Aglaja Katmandu Katrin Kleman Kinks Kismet Klaudijus Ptolomej Klaudio Magris Klaus Man Klaus Mann Klod Debisi Klod Levi Stros Knjiga Knjiga nespokoja Knjiga o Danilu Knjige Književnost Književnost je danas pod terorom tržišta Koliko života živimo Kolja Mićević Kombin Kvartet Konstantin Ildefons Galjčinski Konstantin Kavafi Konstantinopolj Koraci po vatri Korto Malteze Kostas Rafalidis Kralj Čačka kraljevima i slonovima Kratka priča Kris Lejvis Kris Marker Kriso i Odoteo Kristijan Buržoa Kristin Brikner Kritika Kult žene Kultura L'Enfant de la haute mer Lajoš Kesegi Lav Nikolajevič Tolstoj Le Cimetière Marin Le Serpent Rouge Lejla Kalamujić Lejla Kašić lek za rak Lekcija o lopti Leonid Šejka Leonid Tiškov Leroa Džouns Les Ogres de Barbak Lešek Kolakovski Lesek Kolakowski Leto Letopis lica Ligeia Ligeja Linda Marija Baros Literature And Evil Ljiljana Bogoeva Sedlar Ljiljana Maletin Vojvodić Ljuba Tadić Ljubinko Dugalić Ljubiša Jovanović Lorens Darel Lorens Ferlingeti Lotova žena Lou Andreas-Salome Lu Andreas Salome Lucija Stupica Ludvig Fojerbah Ludvig Vitgenštajn Luis BaKalov Luis Garsija Montero Luis mamford Luis Meknis Luj Blerio Luna Jovanović Maček Ščerbovski Maciek Szczerbowski Madame Tutli-Putli Mađarski Hiperion Maja Klarić Majid Bekaš Majkl Hart Majkl Parkes Majls Dejvis Majstor i Margarita Maks Brod Maks Ernst Maks Gerson Mamak Kadem Man Rej Manifest Manuskript Marcin Kolpanovič Marija Chardin Marija Knežević Marija Šardin Marija Šimoković Marija Vasić Marija Zambrano Marina Bauer Mario Kopić Mario Vargas Ljosa Mark Rejvenhil Mark Šagal Marko Krajšić Marko Tomaš Marko Vešović Marko Živković Markus Vijana Marsel Prust Martin Hajdeger Mašo Čekić Matijas Enar Maurice Blanchot Maya Deren Mehmed Begić Meša Selimović Michael Parenti Michel Foucault Michelangelo Buonarroti Migel de Unamuno Miguel de Unamuno Mihail Bakunjin Mihail Epštejn Mikelanđelo Milan Aleksić Milan Dobričić Milan Micić Milan Milišić Milan Rakulj Mile Savić Mile Stojić Milica Milosavljević Milivoj Solar Miljenko Jergović Milorad Pavić Miloš Crnjanski Miloš Folić Miloš Galetin Miloš Karadaglić Milovan Vidaković Milutin Petrović Miodrag Pavlović Miodrag Sibinović. Ruska književnost Mirjana Marinšek Nikolić Mirjana Ognjanović Miro Vuksanović Miroljub Todorović Miroslav Antić Miroslav Karaulac Miroslav Mika Antić Miroslava Anđelković Miša Antonić Mišel Bitor Mišel Fuko Mišel Uelbek Mišljenje spoljašnjosti Misteriozna mjesta Mitologija Mojsije Momčilo Nastasijević Moni de Buli MONSANTO Mooyo Neimar (Muhamed Trepić) Moris Blanšo Mornarsko groblje Muzika Nađa Tešić Najkraća priča na svetu Napomene uz Ime Ruže Nasa vesela apokalipsa Natalija Berezovaja Nataša Atlas Nataša Božarova Natasha Bozharova Naučni rad Nebojša Arsenijević Nemanja Rotar Nenad Jovanović Nenad Milošević Nešto između: simbolička geografija Srbije Nestor Neven Svilar Nijaz Nika Dušanov Nikita Stanesku Nikola Madžirov Nikola Malović Nikola Milošević Nikola Oravec Nikola Radojčić Nikola Stefanović Nikola Strajnić Nikola Tesla Nikola Živanović Nikolaj Ivanovič Fešin Nina Živančević Ninoslav Mitrović Njena vrsta Nobelova nagrada Norveška šuma Nova Poezija Novica Petković Novica Tadić O Izidi i Ozirisu O priči i pričanju O smislu i besmislu O učenju o stilu O. Redon Odbrana Sokratova Odgovor Odisej Elitis Ofelija Oksimoron Oktavio Paz Oleg N. Trubačov Olga Medenica Opera Ophelia Oproštaj s Floridom Orhan Pamuk Ortegina klepsidra Osip Mandeljštam Ostrvo u podne Oto Horvat Otpor Our Europe Our Father on Aramaic Language Ovidije Pablo Neruda Pagan Metal Pal Esterhazi Palimpsest u književnosti Danila Kiša Panama ili pustolovine mojih sedam ujaka Pantelejmon Komarov Patrick Modiano Patrik Denio Patrik Modijano Patti Smith Paul Celan Paul Cezanne Paul Coelho Paul Valéry Paulo Koeljo Pedro Salinas Pesma pobune ljubavi i smrti Pesma umrlom bratu Stevanu Pesme Pet pesama za Kris Petar Fehir Petar Mamonov Petar Matović Petar Penda Peter Sloterdajk Peti Smit Pina Pisma Pismo Pit Mondrijan Pitagora Piter Bruk Piter Or Pjer Emanuel (Noel Matje) Pjer Klastr Pjer Reverdi Pjetr Klastr Pjotr Dumala Platon Plutarh Poezija Pohvala dosadi Pohvala svetu Pol Klodel Pol Maldun Pol Sezan Pol Valeri Ponekad s Lily Marlen Poseta iz svemira prava biografija Preci iz kosmosa Pred životom predavanje o etici predeli Predrag Krstić Predrag Palavestra Predrag Raos Predrag Vrabec Preporuka Presuda Pretnja Priča Priča o utopijama Pričaj im o bitkama Proplanak u šumi Protagonista romana koji još nisam počeo da pišem Protiv Levijatana Proza Prozračnost Putopis Quantum bez nule R.Barton Rabindranat Tagor Rade Drainac Rade Šerbedžija Radenko Milak Radomir D. Mitrić Radomir D. Mitrić. RTK Ragnar Akselson Rajner Marija Rilke Rak i leukemija su izlečivi Ralf Von Villijams Ramon and Pedro Ramona Cordova Ranko Pavlović Raša Livada Rastko Petrović Raymond Carver Rebecca West Rebeka Vest Rejmon Moreti Rejmond Karver Rekvijem za avangardu Rene Aubrey Rene Genon Rene Guenon Rihard Hulzenbek Rino Stefano Taljafijero Rišard Krinjicki Risto Ratković Rober Delone Rober Desnos Robert Frost Robert Simonišek Roberto Bolanjo Rođak smrti Rodrigo Fresan Rodrigo Fresán Rokia Traoré Rolan Bart Rolan Žakar Roland Barthes Romilo Hilandarac Rudolf Brojs. Rudolph Breuss Rudolf Nurejev S. Dali S. Rosa Š.Merion S.N.Lazarev Safet Zec Salvatore Kvazimodo Samo je san stvarnost Samsara Bluz Eksperiment Samuel Beckett San Base Sanset Rabdaun Santorini Šarl Bodler Sartre Saša Jelenković Saša Paunović Saša Skalušević Skala Satira Sava Babić Sava Stojkov Scythians Scyths sećanja Šejmas Hini Šejmus Hini Šekspir Semjuel Beket Sergej Aparin Sergej Stanković Sergius Sesar Antonio Molina Silvija Monros-Stojaković Silvija Plat Šima Majić Sima Pandurović Siniša Kovačević Sionski Priorat sivi soko Skiti Skriveni izveštaj UN-a o osiromašenom uranijumu Skulptura Slađana Zrnić Slavko Gavranović Slavko Pataković Slikarstvo Slobodan Acketa Slobodan Jovanović Slobodan Šijan Slobodan Škerović Slobodan Stojanović Slobodan Tišma Smrt autora Snežana Freya Čkojić Sokrat Sonja Jankov Sonja Tomović – Šundić Sopstvena soba Spells And Witchcraft Within The Music Industry SRBIJA Srđan Damnjanović Srđan Orsić Sreten Božić Srna u izgubljenom raju srpska srednjovekovna književnost Šta oni žele Stanislav Krakov Stanislav Lem Stanislav Vinaver Stanislaw Lem Stara srpska književnost Staze Štefan Cvajg Stefan Malarme Stenli Kjunic Stevan Bradić Stevan Pešić Stevan Raičković Stevan Tontić Stihovi o ruskoj poeziji Stil Stiv Tešić Stiv Vaj Stiven Berkof Stjepan Mimica Stojan Stiv Tešić Strahote darvinizma (ceo film) Strip Succubus Sumatra i Objašnjenje Sumatre Sumatraizam Sun Cu Svetlana Slapšak Tadeuš Ruževič Tanja Bulatović Tanja Đokić Tanja Ristić Tanja Stupar Trifunović Tao Lin Tarik Ali Tatjana Piskarjova Teatar Tehnokratija Tek sa znakom Telo žene Temnojar Teodor Adorno Teorija Terens Mekkena Teri Iglton Terion The Journey Aflame The Language of the Divine Matrix The Piano Guys Thomas Stearns Eliot reads his Four Quartets Tihon Sinicin Tijana Rakočević Tin Ujević Tišina u oktobru Tit Lukrecije Kar Tito Tito Bilopavlović Tom Vejts tomas bernhard Tomas Maho Tomas Transtremer Tomas Vulf Tomaž Šalamun Tomica Ćirić Tomohiro Inaba Tradicionalno i moderno u poeziji Desanke Maksimović Tragično osećanje života tripoljska kultura TSIDMZ Tsuyoshi Yamamoto Trio Tumani Dijabate U propadljivom telu prebiva Eros UFO and Russian meteorite Umberto Eco Umberto Eko Umetnost Umreti u Čikagu Uranjanje u olupinu Ursula Le Gvin Uspomene i nade pravih Evropljana utopija Uvod u Berlinsko Detinjstvo V.A. Čudinov V.G. Zebald Vajarstvo Valter Benjamin Van Gog Van Gogh Vasilij Aksjonov Vasko Popa Velimir Abramović Velimir Knežević Veno Taufer Verner Hercog Vesna Kapor Vesna Parun Vetri Vicente Aleixandre Vidan Papić Video Video poezija Video. Muzika Viktor Rodrigez Nunjez Viktor Vida Vilijam Batler Jejts Vilijam Fokner Vilijem Blejk Vim Venders Vinča Culture Vinčanska kultura Vinsent Van Gog Violeta Sova Virdžinija Vulf Virginia Woolf Viseći vrtovi Vavilona Visente Aleiksandre Vislava Šimborska Viteški ples Vizuelna umetnost Vladan Desnica Vladimir Burič Vladimir Burković Frizbi Vladimir Dunjić Vladimir Kolarić Vladimir N. Cvetković Vladimir Šipovac Vladimir Tabašević Vladimir Tatlin Vladimir Vukomanović Vlati od trave u vjetru Vojislav Despotov Volas Stivens Volfgang Izer Volt Vitmen Vrtovi svetlosti Vudi Alen Wallace Stevens Walt Whitman Werner Herzog William S. Burroughs reads Edgar Allan Poe's Annabelle Lee Wislawa Szymborska Wisława Szymborska Yolanda Castaño Ž. de la Tur Ž. Sen Žan Žak Derida Žak Dipen Zal Kop Žan (Hans) Arp Žan Bodrijar Žan Fransoa Liotar Žan Mari Gistav le Klezio Žan Pol Sartr Žarko Martinović Zavera i praksa Zbigniew Bienkowski Zbignjev Bjenjkovski Zbignjev Herbert Željko Janković Željko Medić Žac Žena bez predrasuda Zidovi rastu Žil Delez Žil Sipervjel Zinaida Hipijus Živko Milić Živodrag Živković Živojin Pavlović Život sačinjen od sitnica Zlatko Saračević Zločin i kazna Znanje i moć Zoran Bognar Zoran Đerić Zoran Paunović Zoran Pešić Sigma Zoran Stokić Žorž Bataj zraci smrti Zuko Džumhur Zvonimir Golob Zvonimir Husić Zvonko Karanović Κωνσταντίνος Π. Καβάφης Алекса́ндер Ват Александр Гальпер Александр Генис Антóн Пáвлович Чéхов Вальс Еле́на Никола́евна Фана́йлова Зврк Ио́сиф Бро́дский Николай Иванович Фешин Резултати књижевног конкурса „Милован Видаковић“ Фёдор Михайлович Достоевский
false
ltr
item
HYPERBOREA : Prevladavanje Metafizike, Martin Hajdeger
Prevladavanje Metafizike, Martin Hajdeger
http://4.bp.blogspot.com/-552eT6O7dn0/T32erSOcJPI/AAAAAAAABQE/dWQ7d6gL5Es/s1600/heidegger1.jpg
http://4.bp.blogspot.com/-552eT6O7dn0/T32erSOcJPI/AAAAAAAABQE/dWQ7d6gL5Es/s72-c/heidegger1.jpg
HYPERBOREA
http://hiperboreja.blogspot.com/2012/04/prevladavanje-metafizike-martin.html
http://hiperboreja.blogspot.com/
http://hiperboreja.blogspot.com/
http://hiperboreja.blogspot.com/2012/04/prevladavanje-metafizike-martin.html
true
2688180380024958250
UTF-8
NEMA ČLANAKA S TIM KARAKTERISTIKAMA VIDI SVE PROČITAJ VIŠE ODGOVORI ODUSTANI OD ODGOVORA OBRIŠI By NASLOVNA STRANICE ČLANCI VIDI SVE PROČITAJ JOŠ I OVO: VEZA ARHIVA PRETRAGA SVI ČLANCI NEMA ČLANAKA SA TIM KARAKTERISTIKAMA VRATI SE NA NASLOVNU NEDELJA PONEDELJAK UTORAK SREDA ČETVRTAK PETAK SUBOTA NEDELJA PONEDELJAK UTORAK SREDA ČETVRTAK PETAK SUBOTA JANUAR FEBRUAR MART APRIL MAJ JUN JUL AVGUST SEPTEMBAR OKTOBAR NOVEMBAR DECEMBAR JANUAR FEBRUAR MART APRIL MAJ JUN JUL AVGUST SEPTEMBAR OKTOBAR NOVEMBAR DECEMBAR UPRAVO SADA PRE MINUT $$1$$ MINUTA PRE 1 SAT PRE $$1$$ SATI PRE JUČE $$1$$ DANA PRE $$1$$ NEDELJA PRE PRE VIŠE OD 5 SEDMICA PRATIOCI PRATI OVAJ SADRŽAJ JE PREMIUM PODELI DA BI OTKLJUČAO KOPIRAJ ČITAV KOD SELEKTUJ ČITAV KOD ČITAV KOD JE KOPIRAN NA TASTATURI NE MOŽEŠ KOPIRATI ČITAV KOD / TEKSTOVE, MORAŠ DA PRITISNEŠ [CTRL]+[C] (or CMD+C with Mac) DA BI KOPIRAO