0



Prevladavanje Metafizike

I


Šta znači „prevladavanje metafizike"? Mišljenje, okrenuto povesti bivstvovanja, koristi taj naslov samo kao pomoćno sredstvo da bi postalo razumljivo. U stvari, taj naslov daje povoda za silne nesporazume jer ne dopušta iskustvu da dosegne osnov kojim povest bivstvovanja obelodanjuje svoju suštinu. Ova suština je događaj u kojem se prevazilazi i samo bivstvovanje. Prevladavanje, pre svega, ne znači potiskivanje neke discipline iz oblasti filozofske „kulture". „Metafizika" je već zamišljena kao usud istine bivstvujućeg, odnosno bivstvenosti shvaćene kao još skriveno, ali osobito prisvajanje prisvajanje, naime, zaborava bivstvovanja.



Pošto se prevladavanje zamišlja kao proizvod filozofije, pogodniji naslov bi bio: prošlost metafizike. Dabome, ovaj naslov stvara nove nesporazume. Prošlost znači tu: nestati i ući u ono što je bilo. Time što nestaje, metafizika jeste nešto prošlo. Prošlost ne isključuje već uključuje to da tek sada metafizika započinje svoju bezuslovnu vladavinu u samom bivstvujućem, i da, kao ovo bivstvujuće, vlada u istine lišenoj formi onogštojestvarno ipredmeta. Međutim, posmatrana sa stanovišta njenih početaka, metafizika je u isti mah i nešto prošlo, u smislu da je započela svoje okončavanje. Okončavanje traje duže nego dosadašnja povest metafizike. 

II

Metafizika se ne može ukinuti kao kakvo mišljenje. Čovek ni u kom slučaju nije kadar da nju ostavi iza sebe kao učenje u koje niko više ne veruje i koje niko ne priznaje.

To da čovek kao animale rationale a što sada znači: kao živo biće koje radi mora da bludi po pustinjama opustošene zemlje moglo bi biti znak da se metafizika događa zahvaljujući samom bivstvovanju, a da se prevladavanje metafizike zbiva kao prevazilaženje bivstvovanja. Jer, rad (up. Ernst Jinger, Radnik, 1932) sada stiče metafizički rang bezuslovnog popredmećivanja svega što je prisutno u volji za volju.

Ako tako stoje stvari, mi ne smemo uobražavati da stojimo van metafizike zato što slutimo njen kraj. Jer, prevladana metafizika ne iščezava. Ona se vraća preobražena i nastavlja da vlada kao kontinuirana razlika koja bivstvovanje deli od bivstvujućeg.

Propadanje istine bivstvujućeg znači: očiglednost bivstvujućeg, i samo bivstvujućeg, gubi raniju jedinstvenost svoga merodavnog zahteva.

III



Propadanje istine bivstvujućeg događa se neminovno, i to kao dovršenje metafizike.

Propadanje se zbiva istovremeno i zbog sloma metafizikom prožetog sveta i zbog pustošenja zemlje koje svoje korene ima u metafizici.

Slom i pustošenje nalaze svoje primereno ispunjenje u tome da čovek metafizike, animale rationale, biva čvrsto postavljen kao radna životinja.

Takvo postavljanje potvrđuje krajnju zaslepljenost prema zaboravu bivstvovanja. Čovek, međutim, hoće sebe kao dobrovoljca volje za volju, kome svaka istina postaje ona zabluda koja mu je potrebna da bi sebi obezbedio iluziju kako volja za volju ne može hteti ništa drugo nego ništavno ništa, spram kojeg samu sebe potvrđuje, ne bivajući kadra da spozna svoju potpunu ništavnost.

Pre nego što bude moglo da se u svojoj početnoj istini dogopi bivstvovanje mora da se skrši kao volja; svet mora da se povede do sloma, zemlja opustoši, a čovek prisili na puki rad. Tek posle takve propasti događa se, kroz dugi period, nagli trenutak početka. U propasti okončava se sve, to jest bivstvujuće u celini istine metafizike.

Propast se već dogodila. Posledice tog događaja su datosti u svetskoj povesti našeg veka. One daju još samo tok onog što se već okončalo. Njegov tok se istorijski i tehnički srećuje u smislu poslednjeg stadijuma metafizike. Takvo sređivanje slaže, poslednji put, ono što se već okončalo, dajući mu privid stvarnosti, stvarnosti čije je dejstvo neodoljivo zato što sugeriše da se može proći bez razotkrivanja suštine bivstvovanja i to sugeriše tako odlučno da se svaka slutnja o takvom razotkrivanju mora potisnuti.

Još skrivena istina bivstvovanja uskraćena je ljudima metafizike. Radna životinja je prepuštena zanosu svojih proizvoda, da bi sebe razorila i pretvorila u ništavno ništa.

IV

U kojoj meri metafizika pripada čovekovoj prirodi? Pre svega, čovek onako kako ga metafizika predstavlja, to jest kao bivstvujuće među ostalim bivstvujućim odlikuje se raznim sposobnostima. Njegova tako oblikovana suština, njegova priroda, šta i kako njegovog bivstvovanja, sama je po sebi metafizička: animal (čulnost) i rationale (ono što nije čulno). Na taj način uvučen u granice metafizičkog mišljenja, čovek biva uhvaćen u razliku između bivstvujućeg i bivstvovanja, koju nikad ne dokučuje. Način ljudskog predstavljanja, metafizikom prožet, svuda nalazi samo onakav svet koji je sagrađen po metafizičkom obrascu. Metafizika pripada čovekovoj prirodi. Ali šta je sama ta priroda? I šta je sama metafizika? Ko je, unutar te prirodne metafizike, sam čovek? Je li on samo nekakvo ja koje se učvršćuje u svom jastvu tek pozivanjem na nekakvo ti, jer se to ja oblikuje jedino u odnosu ja ti.

Za Dekarta, ego cogito je ono što je već predstavljeno i proizvedeno u svim cogitationes, ono što je prisutno i što ne podleže nikakvim pitanjima, ono što je van svake sumnje i što je svagda poznato, ono što je zbilja izvesno, ono što čvrsto stoji ispred svega naime, što stoji kao ono što sve dovodi u odnos sa sobom i tako postavlja „prema" svemu drugom.

Predmetu istovremeno pripadaju i sadržinsko stanje onoga što stoji pred, njegovo štostvo (essntia - possibilitas), i stajanje onoga što stoji naspram (existentia). Predmet je jedinstvo postojanosti stanja. U svom stajanju, sganje se suštinski odnosi na stavljanje predstavljanja kao obezbeđujućeg imanja pred sobom. Prvobitni predmet je sama predmetnost. Prvobitna predmetnost je ono „ja mislim", uzeto u smislu onog „ja opažam" koje sebe već unapred postavlja i koje je sebe već postavilo pred sve što je opažljivo. To „ja mislim" subiectum. U poretku transcendentalne geneze predmeta subjekt je prvi objekt ontološkog predstavljanja.

Ego cogito - ovo cogito u smislu: me cogitare.

Novovekovni vid ontologije jeste transcendentalna filozofija koja postaje teorija saznanja.

U kojoj se meri takva teorija pojavljuje unutar novovekovne metafizike? U onoj u kojoj se bivstvenost bivstvujućeg zamišlja kao prisutnost za takav način predstavljanja koji sebi predstavlja svoj predmet. Bivstvenost je sada predmetnost. Pitanje o predmetnosti, o mogućnosti da nešto stoji naspram (naime: naspram načinima predstavljanja koji obezbeđuju i računaju), jeste pitanje o saznatljivosti.

Ali to se pitanje zapravo shvata kao pitanje ne o fizičkopsihičkom mehanizmu saznajnog procesa, već o mogućnosti prisustva predmeta u saznanju i za saznanje.

„Teorija saznanja" je razmatranje, theoria, u onoj meri u kojoj se grčko on zamišljeno kao predmet ispituje s obzirom na predmetnost i na ono što je omogućuje (i on).

U kom smislu Kant, zahvaljujući svom transcendentalnom načinu ispitivanja, obezbeđuje metafizičku stranu novovekovne metafizike? U onom u kojem istina postaje izvesnost, te se tako bivstvenost (ousia) bivstvujućeg pretvara u predmetnost perceptio-a i cogitatio-a svesti, znanja; znanje i saznanje izbijaju u prvi plan.

Heorija saznanja" i ono što se pod tim nazivom podrazumeva jeste, u stvari, ontologija i metafizika koja se temelji na istini shvaćenoj kao izvesnost obezbeđujućeg predstavljanja.

S druge strane, tumačenje „teorije saznanja" kao objašnjenja ..saznanja" i kao „teorije" nauka jeste pogrešno, iako je cela ta stvar oko obezbeđivanja samo posledica toga što se bivstvovanje tumači kao predmetnost i predstavljenost.

..Teorija saznanja"' je naziv za sve veću suštinsku nemoć novovekovne metafizike da razume sopstvenu suštinu i njen temelj. Govoriti o ,.metafizici saznanja" znači ostati u krugu istog nerazumevanja. Zapravo, tu je posredi metafizika predmeta, odnosno bivstvujućeg kao predmeta za neki subjekt.

Ekspanzija logistike nije ništa drugo do samo obrnuta strana empirističkopozitivističke zablude u poimanju teorije saznanja.



VI



Dovršenje metafizike počinje zajedno s Hegelovom metafizikom apsolutnog znanja kao volje duha.



Zašto je ta metafizika tek začetak dovršenjazašto ona nije samo dovršenje? Zar do nje same nije stigla bezuslovna izvesnost, i to kao apsolutna stvarnost?



Postoji li tu još kakva mogućnostsamonadilaženja? Očigledno da ne postoji. Ali još nije iskorišćena mogućnost bezuslovnog bavljenja sobom kao voljom života. Volja se još nije kao volja za volju pojavila u svojoj stvarnosti koju je sama pripremila. Zato apsolutna metafizika duha još nije dovršenje metafizike.



Uprkos plitkoumnom brbljanju o raspadu Hegelove filozofije, jedna stvar ostaje van svake sumnje: u devetnaestom veku samo je ta filozofija određivala stvarnost, iako ne u spoljašnjem obliku prihvaćenog učenja, već kao metafizika, kao vladavina bivstvenosti u smislu izvesnosti. Pokreti suprotni ovoj metafizici pripadaju njoj samoj. Od trenutka Hegelove smrti (1831) sve je samo takav protivpokret ne isključivo u Nemačkoj, već i u celoj Evropi.



VII



Karakteristično je za metafiziku to da se u čitavoj njenoj povesti existentia ako je uopšte o njoj reč uvek razmatra samo ukratko i kao nešto što se samo po sebi razume. (Up. oskudno objašnjenje postulata stvarnosti u Kantovoj Kritici čistog uma.) Tu jedini izuzetak predstavlja Aristotel koji od svoje euerueše pravi predmet dubokog promišljanja; kasnije, međutim, ovo njegovo promišljanje nije moglo da postane nešto što je u svojoj izvornosti suštinsko. Transformacija evergei-e u actualitas i u stvarnost prikrila je sve što je u evergeia-e izašlo na videlo. Veza između ousia-e i energei-e biva nejasna. Tek Hegel iznova promišlja existentia-u, ali to čini u svojoj Logici. A Šeling o njoj razmišlja tako što povlači razliku između temelja i egzistencije; ova razlika, međutim, ima svoje korene u subjektivitetu.

U sužavanju bivstvovanja na „prirodu" pokazuje se pozni i nerazgovetan odjek bistvovanja kao fysis.

Prirodi nasuprot stavljaju se um i sloboda. Pošto je priroda bivstvujuće, sloboda i trebanje se ne zamišljaju kao bivstvovanje. Ostaje se pri opoziciji bivstvovanja i trebanja, bivstvovanja i vrednosti. Naposletku, i samo bivstvovanje čim volja dosegne krajnji stepen svoje razobručenosti, svog nesuštastvaposgaje puka „vrednost". Vrednost se zamišlja kao uslov volje.



VIII



U svim svojim oblicima i na svim povesnim stupnjevima, metafizika je jedina, a možda i neminovna kob Zapada i pretpostavka njegove planetarne dominacije. Volja ove planetarne dominacije deluje sada povratno na središte Zapada, središte iz kojeg u susret volji opet izlazi samo volja.

Razvoj bezuslovne dominacije metafizike tek je u svom začetku. Začetak se javlja onda kad metafizika potvrđuje nesuštastvo koje joj je primereno, isporučujući mu i u njemu učvršćujući svu svoju suštinu.

Metafizika je kob u strogom smislu, jedinom o kojem je ovde reč; u smislu, naime, da ona kao osnovna crta zapadnoevropske povesti čovečanstvo smešta usred bivstvujućeg, ali u isti mah bivstvovanje bivstvujućeg shvaćeno kao dvojstvenost njega samog i bivstvujućeg ne može da bude nešto što bi metafizika bila kadra da sama po sebi, kroz sebe i u svojoj istini dokuči, ispita i spoji.

Međutim, ta kob o kojoj treba razmišljati s obzirom na povest bivstvovanja neminovna je zato što usebisačuvanu razliku između sebe i bivstvujućeg bivstvovanja, može da osvetli u njenoj istini tek onda kad se sama ova razlika događa kao takva. Ali, kako da bivstvovanje osvetli navedenu razliku, ako pre toga bivstvujuće nije palo u krajnji zaborav bivstvovanja i ako u isto vreme bivstvovanje nije svoju metafizički neshvatljivu i bezuslovnu dominaciju preuzelo kao volja za volju koja sebe potvrđuje najpre i jedino tako što bivstvujućem (predmetnoj stvarnosti) daje isključivu prednost nad bivstvovanjem?

Tako, ono što je razlučljivo u razlici sebe na izvestan način predstavlja, a ipak ostaje skriveno u neobičnoj saznatljivosti. Zato je i sama razlika prikrivena. Znak takvog stanjastvari jeste, na primer, reakcijana bol, karakteristična za epohu metafizike i tehnike reakcija koja u isti mah određuje tumačenje suštine bola.

Sazačetkom dovršenja metafizike počinje nepoznata i njoj suštinski nedostupna priprema za prvo pojavljivalje dvojstvenosti bivstvovanja i bivstvujućeg. U ovom pojavljivanju još se kriju prvi problesci istine bivstvovanja, koja uzima natrag u sebe celu nadređenost bivstvovanja u pogledu njegove dominacije.



IX



O prevladavanju metafizike razmišlja se s obzirom na povest bivstvovanja. Ono je predznak početnog prevazilaženja zaborava bivstvovanja. Pre predznaka, iako skrivenije nego on, jeste ono što sebe u njemu iokazuje. A to je sam događaj. Ono što za metafizički način mišljenja izgleda kao predznak nečeg drugog dolazi u obzir još samo kao poslednji puki privid početnijeg svetljenja. Prevladavanje ostaje vredno pomena samo onda kad se pri tome misli o prevazilaženju. Ovo silovito mišljenje u isti mah se seća i prevladavanja. A takvo sećanje dokučuje jedinstven događaj obesvojavanja bivstvujućeg, događaj u kojem potreba istine bivstvovanja, dakle: prvi problesak istine, svetli i, rastajući se, obasjava ljudsku suštinu. Prevladavanje je prepuštanje metafizike njenoj sopstvenoj istini.

Pre svega, prevladavanje metafizike može da se predstavi samo sa stanovišta nje same, takoreći na način nadmašivanja nje same njom samom. U tom slučaju se s pravom govori o metafizici metafizike, a to sam istakao u knjizi Kant i problem metafizike, gde sam Kantovu misao koja još potiče iz puke kritike racionalne metafizike pokušao da u tom smislu rastumačim. Međutim, time se Kantovom mišljenju pridodalo više nego što je on sam bio kadar da u okvirima svoje filozofije misli.

Gde se govori o prevladavanju metafizike, to takođe može značiti da „metafizika" ostaje naziv za platonizam koji se savremenom svetu pokazuje u onakvoj interpretaciji kakvu su mu dali Šopenhauer i Niče. Izokretanje platonizma izokretanje u skladu s kojim, za Ničea, čulnost postaje istinit a natčulnost neistinit svet sasvim ostaje unutar metafizike. Ta vrsta prevladavanja metafizike, vrsta koju Niče ima u vidu i koja se uzima u smislu pozitivizma devetnaestog veka, jeste iako u promenjenoj i višoj formi samo konačno zaplitanje u metafiziku. Doduše, sve izgleda tako kao da se ovo „meta", transcendencija u natčulno, odstranjuje zarad istrajavanja u elementarnom svetu čulnosti, a u stvari samo se dovršava zaborav bivstvovanja i ono natčulno oslobađa i podstiče kao volja za moć.

X



Volja za volju, ne bivajući kadra da to zna i ne dopuštajući bilo kakvo znanje o tome, isključuje svaku sudbinu; pod ovom rečju ovde shvatamo priznanje očiglednosti bivstvovanja onog što jeste. Volja za volju stvrdnjava sve u nesudbonosnost. Posledica te nesudbonosnosti jeste nepovesnost, čiji je znak dominacija istorije. Bespomoćnost istorije jeste istorizam. Ako bi čovek hteo da povest bivstvovanja sredi shodno danas uobičajenom istorijskom predstavljanju, taj nesrećni pokušaj potvrdio bi, na najočigledniji način, dominaciju zaborava sudbine bivstvovanja. Epoha dovršene metafizike nalazi se pred svojim začetkom.

Volja za volju iznuđava za sebe, kao osnovne forme svog pojavljivanja, izračunavanje i organizovanje svega; to ona, međutim, čini samo zarad bezuslovno produživanog obezbeđenja sebe same.

Osnovna forma pojavljivanja, putem koje volja za volju u nepovesnosti sveta dovršene metafizike organizuje i izračunava sebe samu, može sažeto da se nazove „tehnikom". Pri tom, ovaj naziv obuhvata sve oblasti bivstvujućeg, koje pripremaju celinu bivstvujućeg: popredmećenu prirodu, stvari kulture, vođenu politiku i nadgrađene ideale. Dakle, „tehnika" se ovde ne uzima u smislu izdvojenih oblasti mašinske pripreme i proizvodnje. Naravno, mašinska priprema i proizvodnja imaju prevagu koju treba bliže odrediti a koja se temelji na preimućstvu materijalnog, shvaćenog kao elementarno, i pre svega predmetnog.

Naziv „tehnika" ovde se shvata tako suštinski da se njegovo značenje poklapa sa značenjem izraza „dovršena metafizika'. On sadrži sećanje na tehne-u koja je osnovni uslov bitnog razvoja metafizike uopšte. Istovremeno, taj naziv omogućuje da se o planetarnom karakteru, kojim se odlikuje dovršenje metafizike i njena dominacija, razmišlja bez obzira na istorijski dokazive promene kod raznih naroda i na različitim kontinentima.



XI



U volji za moć Ničeova metafizika obelodanjuje pretposlednju etapu procesa u kojem bivstvenost bivstvujućeg razvijasvoju volju kao volju za volju. To što se još nije pojavila poslednja etapa ima svoje razloge u vladajućoj ulozi „psihologije", u pojmovima moći i sile, u životnom entuzijazmu. Otuda tome mišljenju nedostaje strogost i briga o pojmu, a nedostaje mu i spokoj povesnog razmišljanja. Tu vlada istorija, a kroz nju i apologetika i polemika.

Kako to da je Ničeova metafizika, pozivajući se na „život", dovela do preziranja mišljenja? Razlog tome valja potražiti u činjenici da se nije uvidelo kako je, shodno Ničeovom učenju, obezbeđenje stabilnosti putem predstava i planova ali i putem moći, od istog značaja za „život" kao i njegovo „povećavanje" i uzdizanje. Samo ovo uzdizanje života shvatano je samo sa stanovišta opojnosti (dakle: na psihološki način), pa se opet zanemarivala presudna stvar: da ono u isti mah obezbeđenju stabilnosti daje pravi i svaki put novi podstrek i opravdava razmahživota. Zato volji za moć pripada bezuslovna vladavina računskog uma, a ne izmaglica i smutnja života punog vreve. Pogrešno vođen kult Vagnera dao je Ničeovoj misli i njenom prikazu „umetničku" auru koja je idući tragom Šopenhauerove sprdnje s filozofijom (to jest s Hegelom i Šelingom) i držeći se njegovog površnog tumačenja Platona i Kanta — poslednju deceniju devetnaestog veka pripremila za oduševljenje kojem površnost i nejasnost bespovesnosti, već same po sebi, služe kao karakteristike onog što je istinito.

Ali iza svega toga leži jedinstvena nemoć da se misli na osnovu suštine metafizike i da se sazna domašaj suštinskog preobražaja istine i povesni smisao pobuđujuće nadmoćnosti istine kao izvesnosti; a leži, takođe, nemoć da se na osnovu tog saznanja Ničeova metafizika mišljenjem vrati na jednostavne staze novovekovne metafizike, umesto da se od nje pravi literarni fenomen koji glave više raspaljuje nego pročišćuje, koji nas zapanjuje, pa možda čak i užasava. Na kraju, Ničeova strast prema stvaraocima pokazuje da on razmišlja na posve novovekovan način polazeći od genija i genijalnosti, ali da istovremeno razmišlja i na skroz tehnički način

polazeći od postignuća. Obe konstitutivne „vrednosti" (istina i umetnost) u pojmu volje za moć samo su opisi za „tehniku" shvaćenu u suštinskom smislu planskoračunskog upostojanjivanja kao postizanja i za produktivnost „stvaralaca" koji prevazilazeći svagdašnji život daju životu novi podstrek i obezbeđuju poslovanje u kulturi.

Sve to ostaje na usluzi volji za moć, ali istovremeno ne dopušta da se njena suština pojavi na jasnoj svetlosti širokog, suštinskog znanja koje svoje poreklo može jedino da ima u mišljenju okrenutom povesti bivstvovanja.

Suština volje za moć može da se pojmi jedino onda kad se za polazište uzme volja za volju. Međutim, volja za volju može da se dokuči tek onda kad metafizika već stupi u prelaznu fazu.



XII



Ničeova metafizika volje za moć već je nagoveštena u sledećoj rečenici: „Grkje znao i osećao užase i strahotnosti postojanja: da bi uopšte mogao daživi, morao ih je prekriti velelepnim snom o olimpijcima." (Sokrat i grčka tragedija, 3. poglavlje, 1871. To je prvobitna verzija Rođenja tragedije iz duha muzike, Minhen, 1933.)

Tu je postavljena opozicija: najednoj strani je „titansko" i „varvarsko", „divlje", i „nagonsko", a na drugoj lep i uzvišen privid.

Iako još nije jasno zamišljena, niti je izdvojena i posmatrana s jedinstvenog stanovišta, tu se nagoveštava ideja da su „volji" u istimah potrebni i obezbeđenje postojanosti i uzdizanje. Ali to da volja jeste volja za moć ostaje još skriveno. Isprva Šopenhauerovo učenje o volji dominira u Ničeovom mišljenju. Predgovor za pomenuto delo napisan je „na Šopenhauerov rođendan".

S Ničeovom metafizikom filozofija je dovršena. To znači: ona je prošla kroz oblast svojih unapred naznačenih mogućnosti. Dovršena metafizika, koja je osnov planetarnog načina mišljenja, daje temelj za poredak na Zemlji koji će po svemu sudeći dugo da traje. Tom poretku više nije potrebna filozofija, jer je ima u svojim temeljima. Ali kraj filozofije nije i kraj mišljenja mišljenje samo dolazi do novih početaka.



XIII



U zabeleškama za Četvrti deo knjige Tako je govorio Zaratustra Niče piše: „Pokušajmo s istinom! Možda će pri tom čovečanstvo propasti! Samo napred!" (Dela, XII, str. 307)

Jedna zabeleška iz vremena Jutarnje rumeni (188081) glasi: „Novo u našem sadašnjem stavu prema filozofiji jeste ubeđenje koje nije imala još nijedna epoha: mi ne posedujemo istinu. Ranije su svi 'posedovali istinu', čak i skeptici " (Dela, XI, str. 268)

Šta Niče ima na umu kad tu i tamo govori o „istini"? Da li je, po njemu, reč o „onom što je istinito" i zamišlja li on ovo istinito kao nešto što zbilja jeste ili kao nešto što daje važnost svakom suđenju, ponašanju i življenju?

Šta znači to: pokušati s istinom? Znači li: volju za moć u večnom vraćanju istog predložiti kao ono što istinski jeste?

Dolazi li to mišljenje svagda do pitanja na čemu počiva suština istine i otkud se događa istina suštine!



XIV



Kako predmetnost stiče takav karakter da čini suštinu bivstvujućeg kao takvog?

Ljudi „bivstvovanje" zamišljaju kao predmetnost, a zatim se, polazeći od te činjenice, muče da dokuče „bivstvujuće po sebi", pri čemu zaboravljaju da zapitaju i kažu šta tu znači „bivstvujuće", a šta „po sebi".

Šta „je" bivstvovanje? Smemo li da zapitamo bivstvovanje šta je ono? Bivstvovanje ostaje nešto o čemu ne pitamo, nešto što se samo po sebi razume i o čemu se, stoga, ne razmišlja. Ono počiva u odavno zaboravljenoj i osnova lišenoj istini.



XV



Predmet u smislu obj ekta postoji tek tamo gde čovek postaje subjekt, gde subjekt postaje ja, a ovo ja ego cogito; tek tamo gde se to cogitare u svoj suštini shvata kao „iskonski sintetičko jedinstvo transcendentalne apercepcije"; tek tamo gde se doseže najviša tačka za „logiku" (u istini kao izvesnosti onog „ja mislim"). Tek se tu suština predmeta pokazuje u svojoj predmetnosti. Tek tu potom postaje moguće i neizbežno da se sama predmetnost pojmi kao „novi, istinski predmet" i da se o njoj bezuslovno razmišlja.



XVI



Subjektitet, predmet i refleksija pripadaju jedno drugom. Tek kada se iskusi refleksija kao takva naime, kao odnos prema bivstvujućem koji nosi sve ostalo tek se tada bivstvovanje može odrediti kao predmetnost.

Iskustvo refleksije kao tog odnosa pretpostavlja, međutim, da se uopšte odnos prema bivstvujućem iskusio kao repraesentatio: kao predstavljanje.

Ali to može da postane stvar sudbine samo onda kad je idea već postala perceptio. U temelju ovog postajanja leži preobražaj istine kao saglasnosti u istinu kao izvesnost preobražaj u kojem, međutim, adaequatio ostaje sačuvano. Izvesnost kao samoobezbeđenje (htenje-sebe-samog) jeste iustitia kao opravdanje odnosa prema bivstvujućem i prvog uzroka onog što jeste, a time i kao opravdanje pripadnosti bivstvujućem. Iustificatio u onom smislu koji mu daje reformacija i Ničeov pojam pravde kao istine jesu jedno te isto.

Po svojoj suštini, repraesentatio se temelji u reflexio. Stoga suština predmetnosti kao takve postaje očigledna tek tamo gde se suština mišljenja spoznaje i eksplicitno ispunjava kao „ja nešto mislim", to jest kao refleksija.



XVII



Kant je na putu da suštinu refleksije promišlja u transcendentalnom, odnosno ontološkom smislu. On to čini u jednoj neprimetnoj i uzgrednoj opasci koja je u Kritici čistog uma skrivena pod naslovom „O amfiboliji pojmova refleksije". Taj odeljak je dodatak, ali on sadrži suštinski uvid i kritički dijalog s Lajbnicom, a time i sa celokupnom dotadašnjom metafizikom onakvom metafizikom kakvu je vidi sam Kant, a vidi je kao metafiziku koja se u svom ontološkom ustrojstvu temelji na jastvu.



XVIII



Ako posmatramo spolja, čini nam se da je jastvo samo naknadno uopštavanje, samo apstrakcija onog što je jastveno, izvedena na osnovu čovekovih pojedinačnih „ja". Dekart očigledno ima na umu, pre svega, svoje sopstveno „ja", shvaćeno kao „ja" pojedinačne osobe (res cogitans kao substantia finita). Kant, međutim, razmišlja o „svesti uopšte". Samo, već i Dekart misli o svom sopstvenom pojedinačnom ja u svetlu jastva koje, naravno, još nije eksplicitno predstavljeno. Ovo jastvo već se pojavljuje u vidu certun-a, izvesnosti kojanije ništa drugo nego obezbeđenje predstavljenog za predstavljanje. Skriven odnos prema jastvu kao izvesnosti samog odnosa i onog što je predstavljeno već je dominantan. Jedino na osnovu tog odnosa pojedinačno ja može da se iskusi kao takvo. Ljudsko ja kao samodovršavajuće pojedinačno sopstvo može sebe da želi samo u svetlosti veze još nepoznate volje za volju sa tim ja. Nijedno ja ne postoji „po sebi", već je ono „po sebi" uvek samo kao „u sebi" pojavljujućeja, to jest kao jastvo.

Zato je jastvo prisutno i tamo gde pojedinačno ja ni najmanje ne prodire u prvi plan, nego se čak povlači, a dominaciju imaju društvo i drugi oblici zajedničkog života. I tu, upravo tu, mi nalazimo čistu dominaciju „egoizma" o kojem se mora metafizički razmišljati i koji nema nikakve veze s naivno zamišljenim „solipsizmom".

Filozofija u epohi dovršene metafizike jeste antropologija (up. Šumski putevi, str. 91 i dalje). Da li će se pri tom reći „filozofska" antropologija ili ne svejedno je. U međuvremenu, filozofija je postala antropologija, i na tom putu ona je kao plen pripala potomcima metafizike, to jest fizike u najširem smislu koji uključuje fiziku života i čoveka, biologiju i psihologiju. Postavši antropologija, sama filozofija propada od metafizike.


 Martin Hajdeger

Predavanje i rasprave

Prevod Božidara Zeca

Post a Comment Blogger

 
Top