Ostrvo na kopnu, Bogomil Đuzel

Ostrvo na kopnu 

 Ko kaže da nismo imali more

Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom

ali jednom smo ga imali u dvorištu

pa je presahlo, ostatak nam uzeše

zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...

Gde bismo bili bez mora!

Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)

s njim u dosluhu (pupčanom vrpcom) i preko 300 planina...

Šta ako bi se sada (kao nekada) reklo: belo, crno, plavo,

to je uvek isto a različito: ujutro, u podne, uveče...

Važno je što je još uvek tu, mada zaključano u pećine i ponore -

plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost

kopno mu je sama so, plavetnilo - pučina bez horizonta i dna...

Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa

glečer uklješten među stene, koji kopni od čežnje

za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,

od njegovog disanja u pulsu naših vena,

najzad - a zašto ne - krv nam je slana...

Kazna za istočni greh jer se napismo bratske krvi -

zato se do dan danas more ne pije.

Bogomil Đuzel

Preveo Slobodan Zubanović