SENKE
Nisu uobraženja. Ја sam u Skagenu, iz hotela, išao
obalom, sve dok pesak ne prelazi u more.
M.
Crnjanski, Kod Hyperborejaca
Nešto nije u redu s nama, Crnjanski.
Pisati tako drsko! Defetistički. Sad. Kad
nam se svet blistavo smeši.
Naši mrtvi nikome nisu potrebni. Crnjanski.
Ni u pripovestima.
Tako, kažu, kritičari.
Ostavimo ih na miru. Izvan sećanja, svakako. Nije ovo vreme senki.
Blistavo, blistavo treba otvoriti srce svetu. Mršava lica, ledene oči,
roptanje, bezruke, beznoge, rastavljene s pameću od straha, od truljenja tela,
od noža, od metka, molim vas ne pokazivati, ne, nikako! Nikome! To su gadne
kraste na licu naše istorije!
Vreme valseva ponovo dolazi. Sve što je prošlo,
nevidljivo je. Sve što je prošlo ne postoji!
Nikakav poludeli Sibe! Nikakvi grozničavi,
epileptični časovi u bolnicama, izopštenika. Nigde, nigde se to nije desilo.
Kakva drskost! Pisati o umiranju! Dok svet
lebdi kao razglednica, iz najsmelijih snova, ponad naših glava.
Vetar kao da pomera stenje. U boji kasnog
podneva ističe zima kroz naše korake. U Skagenu. Upliću nam se peševi kaputa,
kao sećanja. Sudare se snažno, na tren, potom zalebde iza nas, razdvojeno kao
da će dodirnuti crne sipaste oblake ponad ledenih sevrenih mora.
Hodamo odavno. Duga je i pusta obala.
Vozač, neki melanholični Makedonac, dovezao me je do samog nasipa. Rekao je:
“Ako mislite da je pravi dan za šetnju...” “Nije mogao biti bolji.” Ostavljam
ga zbunjenog. “Znala sam da me čekate.“
Talasi zasipaju obalu. Nemilosrdno. Ledena
voda rasprskava se u mrežu staklastih kapljica. Odolevam vetru. Širim ruke,
okrećem se moru. Vodena prašina zasupnjuje mi lice. Kao poljubac, lepi se za
obraze. Vetar nas, u naletima, potiskuje nazad. Noge se ukopavaju u pokretu. Ne
koračamo, lebidmo. Punim pluća hladnim vazduhom. Postajem dah u ledenom biču
severa. Gospode, ovo je večnost. I lepa je, Gospode. Veličanstvena.
Svet je ovde jednostavan. U jednoj boji.
Zgusnuta prozračnost sivog nije tužna. Ne tera na suze. Rasprostire se
unedogled, poduprta burom lednih predela, bremenita je smislom. Disati, bar
čas, ovde, zgodno je za ljudsku sujetu.
“Pazite sad, kad udahnemo, ako osetite da
vam je tu mesto, čovek ste Severa”, podupirete moj dah, u kome, već ukotvljena
leži grudva snega. Spremna da se pretvori u beli jedrenjak sa pramcem ka
nedoglednim, lednim glečerima.
“Voleti zimu, Crnjanski, voleti zimu, savim
je večno, zar ne?”
“Vidite, ovde, ovde se ne raspoznaje linija
između zemlje, mora i neba.”
Koračamo kao po oblacima. Hodamo kao po
vodi. Lebdimo na vetru.
Čvrsto se držeči stenja, na obali.
Znate, Proka Naturalov, genralštabni
kaplar, u beloj sobi carske habsburške bolnice, Proka Naturalov, moj drug, mrsio je besno vetar , dok je zapevao banatske
poskočice pljujući na rane, svoje i carske. On je stigao ovde pre nego je
zatvorio oči. Izdahnuo je u svetlost, belu, bezmernu. Vidite kako peni svet.
Ovde. Čisto i smrtno. Rascvetane rane, gnojni udovi, izbijene oči, creva kao
zastave, draga, ovde su uskomešane senke, bezoblični oblaci, škripavi udari
talasa, vetrovi u odjecima stenja. Ta uniforma carskog vojnika, bila je
crvljiva maska jednog veka. Ispod u lakim udarima, sneno, tukle su reči
maternje. Otrovanost molitvom na ćirilskom razboju. Ah, i nekakve horde, iz
razgrnutih časova pripovedanja očinskih, horde daleke magle, karpatske.
Sve je to pucalo u naša čela. I okovi i
sloboda. I valsevi i naricanja.
Znate, B.Suša, moj mrtvi prijatelj, ljuljao
se na vetru kao zastava. Beo, proziran. U jednu zoru, raspuklu od svetlosti,
ispod Huma. Rumene reči što su ocvetavale na njegovim usnama, ah, rumenim kao
trešnje iz njegovog vrta, popaljenog, raskalemljenog, svetlost je raznosila,
sve do Urala. Dok je govorio, svet se rastapao kao nežnost. Dok je govorio, ah,
svojim rumenim rečima gasio je smrt, prekrivao je zrelim sokom tihog dana,
minulog u topli sumrak.
Uže iz tuđe kuće, u koju je nevoljom
useljen, debelo seljačko, umesto stoga sena, držalo je njegov beli, prozračni
dah. Zateglo granu, granu zamamnog
platana, umreženog u sipastu zemlju, jedne zore. Moglo je to biti bilo gde, ali
je u mojoj priči, Crnjanski, ispod mog jezika. Njegovi nežni stihovi, lakog
koraka. U luku svetlosti raspetoj u
jednoj noći, doneo mi je svoje ruke. Dve bombe, težak opasač, preteške
čizme, i dve sveske svetlosnih reči za
oči pune crvenih korala i rumenih trešanja. Iz njegove bašte. Teške stvari za
nežne ruke. Senke dalekih carstava, senke razmrcvarene istorije ispijaju i moj
vek. Crnjanski!!!
Crna vešala, rascvetana rečima mog druga,
svetu nepoznatog pesnika, crna vešala, dom su.
Na severu, svet je horizont. Mrak jede dan, svetlost razvlači veo ponad
tame. Izjednačava se nejednako.
“Ovde počinje vreme, gospo, ovde dolaze
retki!”
“Ovde se sve pretvara u buku stenja i
talasa, gospodine! “
Koračamo, mrvi se vreme u kapljice. Savija
nas vetar Baltika. Koračamo, pomereni glasovima s druge strane talasa. Udahnem,
ispod pene u šupljini vodenog praha, dohvati me svetlost, udahnem, raspršim se
u bleštavost trena. “To, je večnost, zar ne, Crnjanski?”
U jednom vozu pod blistavim svodom,
svilenim zvezdama prosipao se mir vaseljene. Lebdela su lica, izmešana. Bio sam
izmučeni, zaneseni povratnik iz rata. Sećanja su sedala u krila živima. Video
sam, srca ljudi kao nisku crvenih paprika. Svet je ličio na veliku košnicu,
razrušenu. Proka Naturalov, udarao je ciktavo u
nebesa gnojnim čelom. Car je podizao mrtve za dugmad i propitivao gde im je
orden. Kaplari, mladi drhtavi, nežni, poderanih dlanova, poderanih tabana,
vrištali su pod šajkačama. Umirali pod žuto-crnim zastavama. Prelamali pogače i
nazdravljali, za svece, pevali tropare i “Oj, Srbijo, mati”. Sve hrupi, kroz
noć u staklima kupea, zaustavljenog na nekoj stanici, kao u večnosti. U jednom vozu, Proka Naturalov,
umesto mene, podiže čašu caru čiju volju je nadmudrio crvenim i gnojnim
roptanjem, u bolnici za kužne. To više nisam ja, u tom vozu. To je neko drugi.
Sen pretekla od besa, teškog gorkog, podaničkog, to je blato galicijskih šuma,
i svetlost o kojoj je onomad pričao moj
preživeli drug, svetlost dalekih predela. Lednih, ustreptalih.
Ležao je u škrapi, ispod belog glogovog
cveta. Ispod razmreženih krošanja cera. I planina se tako nekako zvala: Cervanj. Utrnule ruke, ukočene
zenice, otečene noge. Jezik zalepljen za nepce. Izjutra, izjutra nemo sakupi
drhtave rosne kapljice, rascvetanim usnama. Bol kao bičevi ledenih talasa, bol
kao strah od koraka, od oštrice ili metka, kola kao smrtonosni strujni udar,
kroz svaki delić tela. Noću kad se mesec razapne među planinama, kao zlatni dar
svetu, noću kad psi iz doline počnu zavijati, režati i klati mrak, moj drug B.
Suša, jaukne, sitno, muklo, na somot noći, ukočen i ranjav, isušen. Ispod,
ispod je njegova bašta i rumene trešnje, njegova bela kuća od koje strahotno,
samo, krnjavi temelji stoje. Koraci, škripavi, slobodni, čizme ukroćene
kamenjem, blatom, i kišama, razapinju jezu celim telom. Da izađe, da se
preda, možda bi ga i pustili? Nikako! Da proba da se uspravi i beži? Još
gore! Njegove oči, nisam pomenula? Njegove oči kao glečeri u dalekim lednim predelima: plave
u podne, pred veče, uz tminu
smaragdnozelene. Nije bio čovek Severa, bio je čovek svetlosti. One
sipke, blještave od sunca nevidljivog, što se rasipa kroz oblake, pa se čudno
podvoje nebesa. U rumen i sivkastu izmaglicu. Upirao je pogled u krošnje, u
trave i trnje drena. U cvet gloga. Zavejan belim mislima o nebu, smalaksao od
straha, verovao je da ga neće naći. Napokon, bio je samo truplo, odrvenjeno od
ležanja. I mislio je na svoje reči u nežnim stihovima. O tome, kako ih nikome
nije čitao. Bio je vojnik jednog tužnog rata, pred kraj veka.
Nešto nije u redu s nama, Crnjanski! Senke,
senke naših prijatelja, nisu za novi vek.Tako, kažu, kritičari. Dolazi vreme
valseva, ponovo, carstva presvlače kožu.
“Dođite da se fotografišemo, hajdete!“
Peščana plaža ulazi u nebo, kao voz u
stanicu. Večno sunce, iza nepregledne beline, iza glečera, fjordova, i sećanja,
meša naše priče.
“Hajdemo, tamo gde ste pronašli onog galeba
sa slomljenim krilom, sećate li se, gde je to bilo?“
Hladno je, i pusto. Talasi zasipaju
obalu. Ledena voda rasprskava se u mrežu
staklastih kapljica.
Reči nas obleću kao jata sitnih ptica oko
brodova.
“Gde rekoste da je bio Vaš prijatelj?
Galicija?“
“Ne, Miloše. Neretva. Ispod Cervnja gde se
zimi zaledi huk, pa u proleće prsne kao žuti naramak sunca.”
Skagen, spaja dva mora. U ovakve dane, kad
se ustalasaju vetrovi, u penušavim lukovima, kažu, dodiruju se dve vode.
Ledene, duboke pene u svetlosni venac, visoko, utanjajući u nebo. Koračamo kao
po oblacima. Hodamo kao po vodi. Lebdimo na vetru. Čvrsto se držeći stenja, na obali.
Pitam se da li će me onaj tužni Makedonac,
neveseo, dočekati u autobusu kod svetionika. Sigurno će pitati štogod. Ili je pomislio da se neću vraćati?
“Udahnite, draga, sad. Nasmešite se. U onom
vitlajućem oblaku, ostaće naša lica.”
Nebo
mekotnim dlanovima meša vreme ponad naših glava.
“Jednu fotografiju!”
“Bez senke, molim!”
Skagen, Kronborg, Helsinor – Beograd
Vesna Kapor
