Pročitah danas vest koja naravno nikada ne ide
bez fotografije sa lica mesta.
Umesto lica, na njoj stotinu pera,
kljun i nešto što je nekada bilo oko.
Veliko lepo oko.
Bodlerovsko.
Ni palube, ni mornara, ni smeha.
Samo otužna, kužna plastika.
Razjela srce oblaka
da se u njemu kneževski razgrađuje budućih milion
godina,
sve do vremena kada će Bodler biti samo jedna
opscena nepoznanica,
a albatrosi živeti još jedino u nezgrapnoj pesmi
starog kibornara.
Pesmi o vremenu kada smo se hranili plastikom i
želeli krila.
