Prijateljstvo i filosofija
1. Prijateljstvo je tako usko povezano sa samom definicijom filosofije da se može reći da bez njega filosofija ne bi zaista ni bila moguća. Bliskost između prijateljstva i filosofije je tako duboka da ona uključuje φίλος, prijatelja, u svoje sopstveno ime i, kao što to često biva za svaku preteranu bliskost, rizikuje da sa njom ne uspe da izađe na kraj. U klasičnom svetu, ova izmešanost i, skoro, konsupstancijalnost prijatelja i filosofa se podrazumevala, i to sigurno sa namerom, na neki način arhaičnom, da bi neki savremeni filosof – u trenutku postavljanja ekstremnog pitanja: „Šta je filosofija?“ – mogao da napiše da je ona pitanje koje treba da se rešava entre amis. Danas je odnos između prijateljstva i filosofije, zapravo, izgubio ugled i oni koji se bave profesijom filosofa, sa nekom vrstom nelagode i nečiste savesti, trude se da svedu račune sa ovim neprijatnim partnerom i, takoreći, slepim putnikom njihove misli.
Pre mnogo godina, moj prijatelj Žan-Lik Nansi i ja odlučili smo da razmenimo pisma na temu prijateljstva. Bili smo ubeđeni da je to najbolji način da približimo, i gotovo da „postavimo na scenu“ jedan problem koji, kako se čini, obično izmiče analitičkom razmatranju. Napisao sam prvo pismo, očekujući odgovor, ne bez strepnje. Ovo nije pravo mesto za pokušaj da se shvati iz kojih je razloga – ili, možda, nesporazuma – dolazak Žan-Likovog pisma označio kraj projekta. Ali je sigurno to da je naše prijateljstvo – koje je u našim namerama trebalo da nam omogući povlašćen pristup problemu – ovde, u stvari, predstavljalo prepreku, te je na neki način, usled toga bilo barem privremeno pomućeno.
Tako je sa istom i, verovatno svesnom nelagodom, Žak Derida izabrao kao lajtmotiv svoje knjige o prijateljstvu jedan zagonetni moto koji tradicija pripisuje Aristotelu i koji negira prijateljstvo istim onim gestom kojim se čini i da ga priziva: ὦ φίλοι, οὐδείς φίλος – „o prijatelji, nema prijatelja“. Jedna od tema knjige je, naime, kritika onoga što autor definiše kao falocentrični koncept prijateljstva koji dominira našom filosofskom tradicijom i politikom. U vreme kada je Derida još radio na seminaru iz koga je nastala knjiga, zajedno smo raspravljali o jednom zanimljivom filološkom problemu koji se odnosio upravo na taj moto, ili hir. Između ostalih, ovaj moto se nalazi kao citat, i kod Montenja i kod Ničea, koji su ga navodno pronašli kod Diogena Laertija. Ali ako otvorimo neko moderno izdanje Života i mišljenja istaknutih filosofa, u poglavlju posvećenom Aristotelovoj biografiji (V, 21), ne nalazimo pomenutu rečenicu, već jednu prividno skoro identičnu, čije je značenje ipak različito i mnogo manje enigmatično: Οἱ φίλοι, οὐδείς φίλος – „onaj ko ima (mnogo) prijatelja, nema nijednog prijatelja“.
Jedna poseta biblioteci bila je dovoljna da razreši ovu misteriju. Godine 1916. pojavilo se novo izdanje Života čiji je urednik bio veliki ženevski filolog Isak Kazobon. Došavši do pomenutog pasusa – koji je još u izdanju koje je uradio njegov tast Anri Etjen glasio ὦ φίλοι (o prijatelji) – on je bez oklevanja ispravio enigmatičnu verziju iz rukopisa koja je na taj način postala savršeno razumljiva, pa su je zbog toga usvojili moderni izdavači.
Pošto sam odmah obavestio Deridu o rezultatu svojih istraživanja, ostadoh začuđen kada je knjiga objavljena sa naslovom Politike prijateljstva (Politiques de l’amitié), a da nisam u njoj našao ni traga o ovome problemu. Ako ovaj moto – po modernim filolozima apokrifan – ovde postoji u svom prvobitnom obliku, to sigurno nije zbog zaboravnosti: u strategiji knjige bilo je esencijalno da se prijateljstvo, u isto vreme, potvrđuje i dovodi u sumnju.
U ovome, Deridin gest ponavljao je Ničeov. U vreme kada je još bio student filologije, Niče je počeo rad na izvorima Diogena Laertija, pa mu je istorijat teksta Života (pa stoga i Kazobonova ispravka), zasigurno bio veoma dobro poznat. Ali potreba za prijateljstvom, a istovremeno, i neko nepoverenje prema prijateljima bili su esencijalni u strategiji Ničeove filosofije. Odatle vraćanje tradicionalnoj verziji, koja već u ono vreme nije bila više aktuelna (izdanje Huebner iz 1828. ima modernu verziju, uz napomenu: legebatur ὦ φίλοι, emendavit Casaubonus).
Jezičko iskustvo uvrede
2. Moguće je da je ovoj nelagodi modernih filosofa doprineo i poseban semantički status termina „prijatelj“. Poznato je da niko nikad nije uspeo da na zadovoljavajući način definiše izraz „volim te“, tako da bi se moglo pomisliti da on ima performativni karakter – to jest da se njeno značenje podudara sa činom njenog izgovaranja. Analogna razmatranja mogla bi da se odnose i na izraz „ja sam ti prijatelj“, iako ovde pribegavanje performativnoj kategoriji ne izgleda moguće. Smatram, radije, da „prijatelj“ pripada onoj kategoriji izraza koje lingvisti definišu kao ne-predikativne, tj. termina od kojih nije moguće izvesti kategoriju objekata u koje mogu da se upišu predmeti kojima bi se pripisao predikat o kome je reč. „Belo“, „tvrdo“, „toplo“ sigurno su predikativni izrazi; ali, da li je moguće reći da „prijatelj“ u ovom smislu definiše jednu konzistentnu kategoriju. Ma koliko čudno to moglo izgledati, izraz „prijatelj“ deli ovo svojstvo sa još jednom ne-predikativnom vrstom termina – uvredama. Lingvisti su dokazali da uvreda ne vređa onoga kome je upućena zato što ga svrstava u neku posebnu kategoriju (na primer, fekalija ili muških ili ženskih polnih organa, u zavisnosti od jezika), jer bi to bilo jednostavno nemoguće ili, u svakom slučaju, neistinito. Uvreda je efikasna upravo zato što ne funkcioniše kao konstativna predikacija, već kao lično ime, zato što poziva u govoru na jedan način koji pozvani ne može da prihvati, a od koga se ipak ne može odbraniti (kao kad bi se neko uzjogunio da me zove Gaston, znajući da se zovem Đorđo). Ono što vređa u uvredi, u stvari, jeste isključivo jezičko iskustvo, a ne pozivanje na pravi svet.
Ako je ovo tačno, „prijatelj“ bi delio ovaj položaj, ne samo sa uvredama, već i sa filosofskim terminima koji, kao što je poznato, nemaju objektivnu denotaciju i, kao i oni izrazi koje su srednjovekovni logičari definisali kao transcendentalije, jednostavno opšti način bivstvovanja.
3. U Nacionalnoj galeriji antičke umetnosti u Rimu, čuva se slika Đovanija Serodinea koja predstavlja susret apostola Petra i Pavla na putu mučeništva. Dvojica svetaca, nepokretni, nalaze se u središtu platna, okruženi haotičnom gestikulacijom vojnika i krvnika koji ih vode na mučenje. Kritičari su često ukazivali na kontrast između herojske ukočenosti dvojice apostola i uskomešanosti mase, osvetljene tu i tamo česticama svetla poprskanim skoro nasumice po rukama, po licima, po trubama. Što se mene tiče, smatram da ovu sliku čini zaista neuporedivom to što je Serodine predstavio dva apostola tako blizu, sa čelima skoro slepljenim jedno uz drugo, da se oni apsolutno ne mogu videti: na putu mučeništva oni se gledaju, ali se ne prepoznaju. Ovaj utisak blizine, tako reći preterane, još je više pojačan tihim gestom ruku koje se stežu niže, jedva vidljivim.
Uvek mi se činilo da ova slika sadrži savršenu alegoriju prijateljstva. A šta je, zapravo, prijateljstvo, ako ne takva bliskost, da nije moguće napraviti ni njen prikaz niti pojam? Prepoznati nekoga kao prijatelja znači ne moći ga prepoznati kao „nešto“. Ne može se reći „prijatelj“, kao što se kaže „belo“, „italijansko“, „toplo“ – prijateljstvo nije osobina ni svojstvo nekog subjekta.
Ontološka osnova prijateljstva
4. Ali, vreme je za čitanje Aristotelovog pasusa koji sam želeo da komentarišem. Filosof posvećuje prijateljstvu pravi pravcati traktat, koji ispunjava osmu i devetu knjigu Nikomahove etike. Budući da je reč o jednom od najslavnijih tekstova i tekstova o kojima se najviše raspravljalo u celoj istoriji filosofije, mogu smatrati da su opšte poznate najustaljenije teze: da se ne može živeti bez prijatelja, da treba razlikovati prijateljstvo zasnovano na koristi ili zadovoljstvu od plemenitog prijateljstva, u kome je prijatelj voljen kao takav, da nije moguće imati mnogo prijatelja, da prijateljstvo na daljinu teži da padne u zaborav, itd. Sve ovo je veoma poznato. Ovde, međutim, postoji jedan deo traktata za koji mi se čini da nije dobio dovoljno pažnje, iako sadrži, tako reći, ontološku osnovu teorije. Reč je o pasusu 1170a 28 – 1171b 35. Pročitajmo zajedno taj pasus:
Onaj ko gleda svestan je (aἰσθάνεται) da gleda, onaj ko sluša – svestan je da sluša, ko hoda svestan je svog hodanja, pa tako i za sve ostale aktivnosti postoji svest o tome da ih vršimo (ὅτι ἐνεργούμεν), tako da – ako osećamo svesni smo da osećamo, ako mislimo svesni smo da mislimo, a to je isto što osećati da postojimo: postojati (τὸ ἔιναι), naime, znači osećati i misliti.
Osećati da živimo je nešto samo po sebi prijatno, jer sam život je po prirodi nešto dobro, i prijatno je osećati da nam jedno takvo dobro pripada. Živeti je poželjno, a naročito za one dobre, jer je za njih postojanje nešto dobro i prijatno.
Sa-osećajući, (συναισθανόμενοι), imaju doživljaj prijatnosti zbog onog dobrog u sebi, a to što dobar čovek oseća prema samom sebi, to isto oseća i u odnosu na prijatelja: prijatelj je naime drugo Ja (ἓτερος αὐτός). I kao što svakome već sama činjenica o tome da postoji (τὸ αὐτόν ἔιναι) predstavlja nešto poželjno, isto tako – ili skoro tako – je i za prijatelja.
Postojanje je poželjno jer se oseća da je ono nešto dobro a taj osećaj (aisthesis) je sam po sebi prijatan. I za prijatelja se mora, dakle, sa-osećati) da on postoji, a to se događa kroz zajedničko življenje ili kada postoje zajednička (κοινωνεῖν) dela i misli. U tom smislu se kaže da ljudi žive zajedno (συζέν), a ne kao što se kaže za stoku da „dele zajednički pašnjak“. […] Prijateljstvo je, naime, zajedništvo, i kao što se dešava u odnosu na nas same, tako je i za prijatelja: i kao što je nama samima taj osećaj postojanja (αἴσθησις ὅτι ἔστιν) poželjan, tako će biti i za prijatelja.
5. Reč je o izuzetno zgusnutom pasusu, budući da ovde Aristotel iznosi neke teze prve filosofije što nije moguće pronaći u ovom obliku ni u jednom drugom njegovom delu:
1) Ovde postoji osećaj čistog bića, jedno αἴσθησις postojanja. Aristotel to ponavlja nekoliko puta, upotrebljavajući stručnu terminologiju ontologije: αἰσθανόμεθα ὅτι ἐσμέν, αἴσθησις ὅτι ἔστιν: ὅτι ἔστιν je postojanje – quod est – kao suprotnost suštini (quid est, τι ἔστιν ).
2) Ovo osećanje postojanja je samo po sebi prijatno (edys).
3) Ovde postoji jednakost između postojanja i življenja, između osećanja svog postojanja i osećanja življenja. To je jasna anticipacija ničeovske teze po kojoj: „Biti: mi nemamo nikakvo drugo iskustvo osim življenja“. (Analogna tvrdnja, ali uopštenija može se pročitati kod De An. 415b 13: „Biti, za žive, jeste živeti“).
4) U tom osećaju postojanja nalazi se još jedan osećaj, specifično ljudski, koji ima oblik sa-osećanja (συναισθάνεται) postojanja prijatelja. Prijateljstvo je instanca ovog sa-osećanja postojanja prijatelja u osećanju sopstvenog postojanja. Ali, ovo znači da prijateljstvo ima ontološki rang, a istovremeno i politički. Osećanje postojanja se, zapravo, već oduvek deli i zajednički deli (i u njemu se međusobno učestvuje), a prijateljstvo imenuje ovo zajedničko učestvovanje. Ovde nema nikakve među-subjektivnosti – te himere modernista – bilo kakvog odnosa između subjekata: već je samo biće podeljeno, te je ne-identično sebi, a „ja“ i „prijatelj“ to su dva lica – ili dva pola – tog istog međusobnog deljenja.
Prijateljstvo ima ontološki rang, a istovremeno i politički. Osećanje postojanja se, zapravo, već oduvek deli i zajednički deli, a prijateljstvo imenuje ovo zajedničko učestvovanje. Ovde nema nikakve međusubjektivnosti – te himere modernista – bilo kakvog odnosa između subjekata: već je samo biće podeljeno, te je ne-identično sebi, a „ja“ i „prijatelj“ to su dva lica – ili dva pola – tog istog međusobnog deljenja.
5) Prijatelj je, zbog toga, jedno drugo Ja, ἓτερος αὐτός. U svom latinskom prevodu – alter ego – ovaj izraz duga je priča, ali ovde nije mesto za njenu rekonstrukciju. Međutim, važno je naglasiti da je grčka formulacija bogatija značenjem od onoga što u njoj shvata moderno uho. Pre svega, grčki jezik – kao i latinski – ima dva načina da izrazi različitost – „drugost“: ἄλλος (lat. alius) je generička različitost – „drugost“, a ἓτερος (lat. alter) je različitost kao suprotnost između dvoje, heterogenost. Osim toga, latinski ego ne prevodi tačno izraz autos, koji znači „(ja) sam“. Prijatelj nije drugo ja, već „drugost“ imanentna u sopstvenosti, postajanje drugog iz sebe. U trenutku kada percipiram svoje postojanje kao prijatno, moj osećaj prožima jedno sa-osećanje koje ga premešta i prenosi prema prijatelju, prema drugom sebi. Prijateljstvo je ta desubjektivizacija u samom središtu najintimnijeg osećanja sebe.
Sada se, dakle, ontološki status prijateljstva kod Aristotela može smatrati izvesnim. Prijateljstvo pripada prote philosophia, zato što ono o čemu se tu radi, tiče se samog iskustva, samog „osećanja“ postojanja. Stoga je razumljivo zašto „prijatelj“ ne može da bude realan predikat, koji se dodaje nekom pojmu da bi ga uvrstilo u određenu kategoriju. U modernim terminima, moglo bi se reći da je „prijatelj“ egzistencijalni termin, a ne termin koji određuje kategoriju. Ali ovaj egzistencijalni termin – koji se kao takav ne može pretvoriti u pojmovni – ipak je ispunjen takvim intenzitetom koji ga puni nečim kao što je politička snaga. Taj intenzitet je σύν, „su/sa“ koje deli, širi i čini međusobno deljivim – koje je, štaviše, oduvek međusobno delilo – isto osećanje, istu prijatnost postojanja.
Da ovo međusobno deljenje ima za Aristotela i političko značenje, implicitno se vidi u delu teksta koji smo upravo analizirali i na koji je korisno vratiti se: „Mora se, dakle i za prijatelja uzajamno (sa)osećati da on postoji, a to se događa tokom zajedničkog življenja (συζέν) i kada postoje zajednička (κοινωνεῖν) delovanja i misli. U tom smislu može da se kaže da ljudi zajednički žive, a ne kao za stoku, da dele zajednički pašnjak.“
Izraz koji smo iskazali sa „dele zajednički pašnjak“ je ἐν τᾦ αὐτᾦ νεμέσθαι. Ali glagol νέμω – koji je, kao što znate, bogat političkim implikacijama – dovoljno je pomisliti na glagolsku izvedenicu νομός – u suštini znači takođe „imati udeo, učestvovati“, pa Aristotelov izraz mogao bi da znači jednostavno „učestvovati u istom“. U svakom slučaju, bitno je da se ovde definiše ljudsko zajedništvo u odnosu na ono životinjsko, kroz zajedničko življenje (συζέν ovde dobija stručno značenje) koje nije definisano učestvovanjem u nečemu što je zajedničko, već uzajamnim deljenjem, čisto egzistencijalnim i, tako reći, bez predmeta: prijateljstvo, kao uzajamno osećanje čiste činjenice postojanja. Prijatelji ne dele nešto (neko rođenje, neki zakon, neko mesto, neki ukus): to zajednički dele iskustvom prijateljstva. Prijateljstvo je zajedničko deljenje (su-deljenje), što prethodi svakom deljenju, jer je ono što ima da podeli sama činjenica postojanja, sam život. I upravo ovo deljenje bez predmeta, ovo originalno deljenje osećanja sa nekim, to je ono što čini politiku.
A kako je ova prvobitna politička sinestezija postala tokom vremena konsenzus kojem današnje demokratije poveravaju svoju sudbinu u poslednjoj, ekstremnoj i istrošenoj fazi njihove evolucije – to je, kako se kaže, sasvim druga priča, o kojoj vas ostavljam da razmišljate.
Prevela Srbislava Šahović, Zenit, broj 11
