Nove pesme, Momčilo Bakrač

Nove pesme, Momčilo Bakrač



BESKUĆNIK


Starcu su ljubazni plaćali sobu,
33. sprat Njujorčanin hotela. Tamo je
razmestio svoje pokretnosti, knjige i majčin vez.
Od čega se sastoji dan, prazan
kao sirota supica od krompirove ljuske?
Tu je mutno življenje, skrob i vitamin.

Zamisli ga u julu, u jedinoj košulji kratkih rukava
silazi s kule, jer mora da nahrani ptice, roni kroz vreli
vazduh nad asfaltom.
Nekad je bio salonski pevač
u crnom fraku i belim rukavicama, ili pak beše
mađioničar, odavno smetnuo je s uma.
Za celog života ne sagradi dvore.
Niti je unovčio slavu, kupio kupleraj.
Očeva kuća u selu, ako već nije, biće spaljena.
Tako da... Tako da... Tako da. Ali dobio je apartman.

On je stari, uporni Njujorker, sitan i tvrd kao remorker.
Poštovaoci saosećaju. Nešto o njemu znaju.
Sretan je u svome karantinu.
Razmerava od čega se sastoji dan.
Od natrulog pesničkog ganuća, Geteovog;
od magle pune soli: otud ga dozivaju brodske trube,
udavljene pomisli na zavičaj;
od mastila koje odbija da se pretoči u slova;
od uspomena kliskih kao ribe;
od snage munja u snovima: u oblacima drži ga njina mreža.

Zamisli ga u januru. Pokušava da ugreje i oživi
zaleđenog goluba. Duva u svoje pergamentne prste,
ne bi li ih zapalila ljubav,
pomišlja na čuda, na Lazara i Đorđa,
potom senilno odlazi, sa mrtvom pticom ispod pazuha,
negde da iskopa mali grob. Mali grob.
Makar u kori leda na vodi Hadsona. Odustaje.
Grad je hladnjača, sačuvaće ledenicu,
njegovog bezimenog ljubimca, onamo do proleća.
On će do tada smisliti epitaf, sklopiće sanduk
od kartona, prirediće svečani ukop u parku.

Doći će proleće četrdeset i treće, lepo i tiho
kao šara u kamenu.
 

BIO


Bio sam odsutan. Bio ni magla ni kam.
Kad sam u jutro progledao
pogled nije virio iz mene, već iz neznanca.
Ko je u naše ime potpisao pogodbu o spavanju
bio je malodušan, ne pametan.
Rekao bih da dođoh načisto iz Ničega.
Kad čujem šapat duše –
da li će ijedno uvo poverovati.
Lako se biva monada, prosto čučneš u sebe,
trudiš se da držiš piljak svesti, na dlanu,
stisnut zrikavim okom,
da se ne otkotrlja. Padaš i ustaješ.
Bio sam bogovski nov, kao buba u proleće,
nakon večnog mraza.
No to je trajalo tren. Ovde sam.
Kako je onaj što je svuda, i kako mu je.
Da li se nada. Da li strada.
To su misli lake kad se vratiš iz nebivanja.

No ipak bio sam onaj kog nema. Bio. 


DRAGA LJUSKO


Blagi osećaj halucinacije naliva te do očiju.
To je Ona, kroči ulicom, krok po krok,
troma i nevina tvoja bivša ljubav.

Jutro bi moglo lepo da izludi.

Nad-bivša, davnija od besa i trijumfa tvojih opruga
dok skakao si sa železničkog mosta,
tvrd kao topovski plotun razbijao vodu.

Svetovi se pomešali, ona nije starila,
eno je u cigovanom tilu, kose blistave kao čelična vlakna,
pogleda žmirkavog od samozadovoljstva i slave bivanja,
sa svojim sitnim mislima zemne radosti.

Vratila se s putovanja, ti si ostao u Đenovi
da prerađuješ Mediteran, skupljaš gorčinu i znanja.
Onamo onaj drugi Ti drugu priču raspreda.

Sretno je tvoje kokošije slepilo,
tvoja kratkovida mozgovna voda,
sreća da pokvario si naočare,
popio espreso krvnog pritiska koji kroz jutro bubnja.

Znaš da je pričina, da neko samo liči na...

Prilazi suviše blizu.

Pre nego nestane, pre no što pukne ljuska,
moraš da poravnaš svoje kosti,
naoštriš kljun,
zbiješ molekule raštimane,
sazriš unazad,
postaneš sinajski žbun nikao izvan vremena,
sa svojim vrapcima što uzvišeno luduju,
nikad više ni za čim žudni, nikada prestravljeni...

Nisi izdržao, lice zavlačiš pod pazuho,
pogled pod sveži asfalt kojim poskakuje mlada zebra,
a ljubav tvoja bivša zvonko gazi prelaz pešački,

mimoilazi te glatko, ostaje nerazbijena. 


HOD


Još nisam prohodao
Na rukama.
Stajao na glavi jesam diljem presnih minuta,
Zalivao saksiju mozgovu
Dok nije dojadilo.
Ne setih se da tako nekud odem.
Umeo sam da skakućem na gumiranom
Papku stražnjice, napetih očiju,
Tresući smeh.

Koturanje i klizanje ne ubrajam:
                                                       ni 8 točkova,
                                                       ni 2 daske na vodi,
                                                       ni 2 sečiva za led,
                                                       ni 1 točak.
Ni 4 noge magarčeve i konjske,
To nisam kročio ja.
No mene su, sakatog slona, bez sedla jahali
Sinovi i kćeri.

Prohodao sam na dugim štulama,
Obrušio se temenom, od strave poginuo u letu,
A ustao živ.
Hodam ka napred,
Unazad kad se setim,
Stepujem levo-desno sa niskim gardom,
Znam kruti oficirski valcer
I koračnicu ruskog stroja,
Ubogi tango ne.
Sišao sam jednom sa Stare planine u Novi Sad
Neobičnim korakom stisnutih kočnica.
I to je sve.
Je sve.
                 Ni na kolenima
                 Ni baletanovim prstima
                                                  Ni leđno ni prsno
                                                  Ne praktikujem.

Veličanstvo hodajuće pomame izgubio sam
U nesećanju (prohodah prerano),
A mora da je bilo ur~nebesno, ne~zemljano.
Da sam prohodao tek juče, mislim,
Mogao bih i po vodi, toliko bi bilo sve~jedno.
Ovako ~ suviše bataljeno,
Bez prevelike radosti,
Bez himne.

Iz jednog cuga popio sam 37 kilometara,
Sve rubom magistrale,
Baštinik lude moći,
Preobratih se tada u prestolnika
Skrštenog gore nad hodaljkama nezaustavnim.
U meni je Zemljino jezgro dahtalo
Ritmom starijim od vekova, i meket
Mleka majčinog poskakivao
Kao da kaže da sam stariji od nje.

Sa laktova i ušiju po~otpadala je
Sva proza
I živo brboćanje svakodnevlja i smrtni grohot,
Pobegle priče iz lova i
Ribe iz čuvarke ~ svaki njin mehur
Po jedna pesma.
Ostalo je samo ono što je najpre postalo.
Gde stadoh! ~ za~šta i što.

Trud mi se hodački
Zgrudvao u plućima, gle.
Tu brundam
Govornički.
Tu stare reči likuju, rovaše po sećanju Adamovom,
Na njegov hod bi da se svedu,
U njegovo dahtanje razbokore.
Nije to zalud.

Za razliku od romantičara i maštovnih pilićara
Nikad ne zažudeh da letim, ni bombarderom
Ni u stihu
Ni opijumskom javom.
Ali u snu
Ne sanjam
Nego letim. Hodam nad vazduhom,
Bez guščijih krila.
Uvek kad se onamo probudim ~ mahnito doznajem
Da sam prohodao.
Da nema snoviđenja,
Sve je strahotno zbiljski
I sve je let.

 
HODAR I ODAR


Moje su noge gipke micaljke, pomišljam
dok koračam kapelom prilazeći odru.
Zaskaču me mirakuli vidika, grobljanski jablanovi,
dvokrake žene mekog stasa,
miluje me graktava muzika stojećih telesa,
spopada me gordost bestidna razmetljivog života.
Uzviknuh u glavi: „Evo, čudesno trepćem,
seckam prizor žutog oblika što leži
uvredljivo nepomičan.“
Ja sam sova okruglog uma, nepokošen jezom,
tek svakodnevno svečan,
jedva da me orosio strah.
A čudan je onaj lik od juče, zaustavio se,
ostao u kiparskom portretu.
Nekad je ganjao loptu, najdraže živinče,
mreškao se osmehom nedozrelog testa,
paperjasti skakutan, „dodaj, dodaj!“ – dovikivao mi
na školskom razbojištu.
Jednom s njim podelih kutiju šibica, nije rekao hvala,
ali oči su mu planule nekom idejom mahnitom.
Usekla mi se o njemu slika, naopaka, detinja,
da ima moć vatre u rukama.
No odista, svoje gorivo brže je od drugih spalio,
pala je i sad miruje prazna raketa.
U avetinjskom sećanju vidim baklje u daljini,
rove kroz pećinu noći.
Ili je to u suzi što visi umnožena nad odrom sveća.


HODOČAST U PLAM


U Hristovom grobu mir u plamenu.
Nešto nestvoreno zapali fitilj od sveće 
i potom požar na ulici, 
kudravo plamenje vijori se
među snopovima telesnih došljaka, 
nekako pregolemo sukljaju vatrišta,
kao u nagloj dečijoj igri, 
zapljuskuju lica, ispiraju oči, struje
kroz vlasi dugobrade i raspuštene kose čovečica, 
ali ne ustukne niko, 
niti se oprlji trepavica, niti zadimi plašt.
Nikad i nigde drugo takvog druženja 
između mesnate materije i golog ognja.

„Vidiš li!“ – uzvikuju lica svakom grimasom, 
šireći poglede
do žuđenog preneraženja, 
nadomak stvarnog vida, na korak od izmaka
pred strahom, 
a onaj plamsaj nečega naoko saobraznog s vatrom
ne širi se, ništa ne obuhvata, 
miluje toplinom, kažu, 
ali ni najzapaljivije tvari ne pali,
samo poneku nedomislivu misao uždiva,
no ostavlja nas 
i dalje 
gladne među čudima.


KORAKOM POA



Dok jurcam od vrha jutra ka cilju koji umislih,
bežeći od novembra
koji mi u džepove zavlači dah, dok strižem nogama
što seckaju prazninu sa još malo hrabrosti,
u čudu raspoznajem – koraci skandiraju:
E. A. Po, E. A. Po.
Pevuši pamuk pantalona, krckaju laktovi-kastanjete,
šumi dobra stara koža,
prvi glas u horu je leva potajno kriva cipela.
Tečem ulicom, sam, najednom sudbonosan,
vedar, jer Poovim korakom, zna se,
gde god išao, na tačno mesto ćeš stići.
„E-A-Po, E-A-Po!“ – poput parne mašine, ili koračnice.
Zar se na običnom nekom mestu zaustaviti?
Slivam se nizbrdo, odbacujem cilj,
ili me je duboko dole na zemlji pronašao novi,
još nepoznat smisao.
Novembar kovitla sivu čorbu neba,
šiba me kišom od promrzlina i vučijih cijuka,
ali Po mokar do kostiju još bolje zvuči, nosi me prkosno.
Negde dole, u slivu bivših velikih stvari, na sred ulice
nabasam na optimistu – maslačak.
Izbio u procepu betona, pod skutom stare kuće.
Tu se zaustavim, čudesno kao kula što se obrušava
pa se na rubu pada smiri.
Oči su mi promočene, usta u krivom grču,
ali duh nada mnom i u meni načisto blag.
Pa krenem da tečem nazad, uzbrdo,
hrapavom kičmom novembra.
Cipele pevaju: Op! A? E!


KORIČENJE


Neke slike usekle su se u oko.
To je kad živiš izvrnuto, naglavce,
kao u slici na dnu kašike, umesto da ideš
za čvrstom matematikom, smeštaš
ciglu na ciglu, ukrajaš ravan kroj.
Koliko dugo već skakućem na temenu. !!! Bravo. !

Zabarikadirana abrakadabra odbija
da pregovara s komunalnom policijom,
nabila je mine hemijskih olovaka pod pragove,
isturila patrone kao srednji prst.

Meškoljim se kao smogovac nabijen na glogov kolac,
živeti je neudobno, ponavljam
kao da sam izmislio mraz u frižideru,
dok visim na zadnjoj cigareti
u paklu, zgužvanoj paklici filtera Jugoslavija
što još postoji u mrtvom sećanju.

Usekao mi se u oko npr. nevini peting
posle koncerta EKV.
Milan je znao sve.
Nije se moralo u to verovati, čovek je naprosto
udavio pred 800 i 8 nas
nekog dimnog pitona.
Svet se otvorio preda mnom kao kapija kafilerije.

Molim vas gubite mi se s očiju – rekao sam
sablastima istorije.
I to je bio kraj detinjstva.
Odšepao sam kao bogomdana stonoga niz zavičaj.

Navalio sam da pišem, samo da bih bio
u fazonu divne pakosti,
da bih mrki svet bezobzirno ocrnio.
Vaše buljoglavo veličanstvo, vratite mi tajanstvo,
moja namera je da budem s-tih.

Tako sam izbljuvao prve korice.
One su odmah imale borice.
Lepo mrtvorođenče. Moje. !!!
Tu sam se raskoračio. Kao vojnik vermahta dok piša.

Kiša s-tihova postajaše sve tiša, no kao da bi zauvek kapala.
Zašto nisam odustao. ???
Možda samo da bih smrt tlačio. !!!
Ali to je idealna ideja.
Možda da bih zevnuo kao epopeja samom sebi
u čast. ???

Na najnovijim koricama odmah se vidi mast.
Odmah se vidi pena. Na ustima.
Koja bi, priznajem, htela vlast.
Pa da sve obrne naglavačke.
Da stavi nove tačke
tamo gde su bile tačke.
Da ustoliči novog boga katrena
koji bi smrti pričao priče lovačke.


MAPA


Raširio sam geografsku mapu, osmotrio svoje
parče globusa, tragom olovke spojio, redom,
sva mesta na koja sam dospevao. Dobio sam
škrabotinu bizarnu od tačke do tačke hodeći.
Šta je trebalo kretanjem ucrtati, zar krake
naprslog stakla, kardiogram mahnitog, apstraktni
portret slučaja? Lavirint bez izlaznih vrata?  

Vidim da ništa nisam osvajao.
Ako je bilo potrage, vodila me bezglavo, lenjo, 
u krugu koji je, zasigurno, valjalo prokinuti.
Krakata ameba te putanje držala se svog središta.
Nazirem joj čupavu utrobu, unutra oko, ili srce.

Ičiji put biva li pravac što se ne upetljava,
nigde se sam sa sobom ne sudara?
Ima li putovanja koje je samo tačka, ako putnik
traje dovoljno dugo, a živi bez korenja?
Jedan od ta dva načina valjalo je odabrati.

Ponečega se zaboravljenog prisećam:
u jednom gradu trčim ulicom 
sa gorućom cigaretom u ruci, kaskam lagano
među prolaznicima mirnim, hitam negde, 
ili od stajanja bežim, 
ili se igram vlastitim vremenom. 
Tu i tamo žvakao sam tuđi jezik, nevešto,
dremao po plažama zagrljen sa teskobom,
gacao po selima, lovio vozove i brodove. 
Svagda znajući da tu se ne ostaje 
lomio sam liniju, kretao nazad, umesto u nepovrat.

Ameba mi uzvraća pogled, iz srca, netremično.
Ja sam trun u njenoj zenici. Duboko dole, nevidljiv, 
čučim. I evo, kao da sam zevnuo. Od čuda?
Od velikog saznanja? Umora ili besne radosti?


Ove pesme dosad nisu objavljivane. Hiperboreja zahvaljuje autoru na poverenju. Naslovna slika predstavlja skulpture podvodnih robova blizu obala Grenade, jednog od najvećih umetnika našeg doba, Džejsona Dekajresa Tejlora, koje je Momčilo koristio na naslovnoj stranici svoje knjige Bar-oko. 



Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".