P
Postoji pokušaj posve pritajen
Prazan pomalo,prozran,prilično prkosom prožet
-paranoičan-
Pa patnjom poliran
Premda priča pričom počinje
Pada poput prašine po povijenoj paraleli
Potire prah, pesak peskom prostire pastoralnu... prvu
Prazničnu ponoć
Prepuštenu protivljenjema
Prodajama
Pripitim pogledima
Predajama
Prstima po prsima,
Po potiljku,
Prstima po prstima,
Prokletstvo predskazujem, proklete prećutkujem
Podsvest priziva poslednju pričest,pokajnica pravdu
Priželjkuje....
Praskozorjem ponire po poslednju pomast
Poljupcem probuđena
Požudom prikriven pokret
Potisnut
Polugola prizma
Pleše......
Preobučena,poplavljena prividom
Preplašena, paljena požarom pretnje
Pazi,
Pokleknućeš!
Preljubićeš!
Preminućeš !!!!!
VETRENJAČA JEDNA
Vetrenjača jedna pušta me da
padam
Ti...Svevidećeg oka bez
ukrasa na maču
Dao bi i više oštrici da seče
Da ne vidiš jasno prst na
obaraču.
Zapitaj se malo ,ne čekaj...
zatraži
Jedno srce modro
zaboravljene krvi
Odustaješ lako,ne sakrij..
već kaži
Jer ne sanjam više da duša se
smrvi.
Prekratko za bol , na korak od
metra
u spirali,..školjka ,kućica od
puža
Nisam više žena već senka od
vetra
Nekad pedalj kraća...
Nekad pedalj duža...
ŠTIT
U
suton junak krši naređenje,
Spušta
štit lako da bi ljubio teže
Na
kaznu čeka ko’ na snoviđenje
da
raskuje okov što srce mu steže.
Dočekati
neće i ne mora da čeka
/prelet
ptice il’ vetar u visini tog oka/
dug
vojnički tren barem ko dva veka
Tek
vredan njenog tela, njenog krvotoka.
Po
štitu prstima crta njene prste, tek
zamiriše
po njoj gvožđe na narandže
Jer
i duša joj je od te iste vrste
I
umreće s njim kada Sunce zađe.
VELIKA
OČEKIVANJA
Da, marširaju, zveckaju čežnje,
čuje se kao sa opustelih poljana.Tada pišem.
O pogašeni snovima, o piramidama,o nenapisanim esejima
o celim rečenicama što ih sve nevidljive vidim.
Da,čeznutljiv je glas iz daljine,nečujan je i piše
dopisuje mi prisutno Ime sa lepršavim znakom u sebi.
Odgonetam zagonetke,jednu za drugom,samo meni
namenjene
Neću dobiti kraljevstvo za to.
Kao žeđ za rubinima kad je gasiš vinom
/a ni vina... ni rubina/
ponese me ideja i izgubi se negde usput.
Zamiriše tajnom rub hartije,osladim se ukusom markice
za pisma.Svih neposlatih.
Moja igra predviđanja ponekad tako stvarna
Kotrlja se,propada poput loše zamišljene
grudve snega.
Da, imam razmišljanja jedne lastavice ali i bes
cvrčka.
I prisustvo vatre koje nikad ne odbijam.
MRVICE DUŠE
Priča je ispričana danas, baš tu, u mom domu.
Posetio nas je porodično naš dugogodišnji
prijatelj.Kako je red i zadovoljstvo sedimo za stolom,ručamo u obilju,svemu
spremljenom o srca i sa zadovoljstvom.Ima. I pretiče.Ima svega.I hleba,naravno.
Ređaju se priče,smenjuju se uspomene,često
ponavljane,ali neka. Sve što ne možemo vratiti,nakratko dotaknemo u našim
zajedničkim osmesima,ljubavlju i posvećenošću.
Donosim i odnosim velike posude... i
male,prepunjene..ne mogu ni pobrojati što je sve pripremljeno.Uvek se
radujemo i uživamo u ukusima i mirisima.Željni, ne hrane,već tih naših
susreta.
Svi već imamo dovoljno godina, ozbiljnosti u pogledu i
na licu. I fine treptaje u srcu što svaki put kao talas zapljusne po nama
detalje koje nenadano otkrijemo jedni o drugima.
Vremena ponestaje, ponestaje i hrane, i već bi trebali
preći u dnevni boravak, gosti traže da se pokupe tanjiri, da ne
„mame“više.Polako se ustaje od stola,a onda po ko zna koji put poslednjih
godina,primetim kako moj prijatelj,odloživši tanjir i pribor za jelo,napravi
malo mesta ...pa onda nežno pokupi mrvice hleba sa stola ispred sebe, i poneku
što mu padne na krilo... i pojede ih. Nekako svečano. Nekako srećno. I ranije
je to radio,u bilo kojoj prilici,bez obzira u čijem smo se domu okupljali.No,
činilo se da sam jedino ja to primećivala uz njegov zbunjen,preplašen pogled.
Nikad nisam ništa pitala.Naravno,da nisam ni pomišljala da je gladan hrane
ostao.No, nečeg jeste bio gladan.
Danas me pogledao ravno u oči dok je to činio i
kazao:“Sedi,da ispričam ti nešto“.
Vrti,među prstima pažljivo, poslednju pronađenu
mrvicu,zagleda je i dalje, tiho mi priča:
- “Uvek
mi je smetalo kad to radi“..Govorio sam joj;“Majko, pa svega imamo,molim te ne
skupljaj ih,ružno izgleda,,šta će ljudi da misle.A ona će; "Znaš ti sine
kako se nekad živelo na selu posle rata. Ničeg. I tog ničeg bilo malo. Rekla mi
je da bi se hleb razdelio familiji ujutro,Sunce ne bi ni obrnulo i već bi
zafalilo.A ona je detinjom glađu,tragala po drvenim naćvama,pa bi se obradovala
kad bi zaostala u uglu kakva mrvica,onako okorela,čak i pozelenela.Krila se da
je ne vide,ne grde. Ali, ko bi je i grdio.Od rada i borbe za život gladna deca
su se jedva primećivala.I ona su vodila svoje bitke. Mrvice hleba su bile pravo
bogatsvo.Slast i nada.Nada da će se jednom skupiti dovoljno da slast bude
potpuna.Do tada je svaka mrvica bila Univerzum.I kad su došla nova
vremena,stare navike su ostale uz pritajen strah da će i Univerzuma jednom
nestati.
Kao što je majka jednom iznenada nestala,zauvek.
-„Sad
ja...kao ona... ne mogu drugačije...tako se punim Njenom dušom -kaže moj
prijatelj. I dalje na vrhu kažipsta drži mrvicu hleba,blago je gleda,pogledom
iz nečijih očiju kojih više nema ali se nisu ugasile u njemu.Nasmešimo se
oboje.Svako svojim sećanjima u kojima smo naučili ponešto.
Čežnju za nekim,najdražim nekad možeš skupiti na dlanu
i sa malo sreće i uspomena zauvek će taj isti ukus čežnje biti tu. Makar
na nepcima.
Slika Resnik Nadežde Petrović
