H Y P E R B O R E A is art-blog by Radomir D. Mitrić

Pod drvetom guave, Čarls Bukovski

2012-03-07T00:58:00.002+01:00

pod drvetom guave

ležim s mojim belim trbuhom ka suncu ispod

ananasovog drveta guave dok su deca drugih ljudi

u školi i moja žena je na poslu i tiho je i sam sam

sa pticama i brojim jedanaest ptica na žici iznad

moje glave i ništa nema da se radi.

pre je uvek bilo mnogo toga što treba da uradim

ali to je uvek bila ideja nekog drugog čoveka

drugog čoveka koji je pravio novac koristeći me

i nadzornika koga je plaćao da me zajebava

bili smo nahuškani jedan protiv drugog a to nije

imalo smisla jer je bio isti takav bednik kao i ja,

bilo je zamorno i ubitačno kao kad ti nešto

iz dana u dan pije krv.

dobro, nisam bio revolucionar, samo sam hteo

da sačuvam dupe, mislio sam da je to lakše nego da

čuvam dupe čovečanstvu...

sada pod drvetom guave još uživam u

slobodnim satima

nikad mi neće biti dovoljno slobodnih sati,

žmirkam ka suncu, češem nos, nikud se ne ide i

ništa se ne radi

ništa slavno

momci nikad ne bi provalili kako sam to izveo

a teško da i sam to znam

ali znao sam u fabrikama, znao sam na tim mestima

iz kojih sam želeo da uteknem, moje oči uvek okrenute

prozoru, izlazu, i radnici su me voleli jer su mislili

da sam lud a nadzornik je bio zbunjen jer sam svojski

radio, ali s prezirom.

sada, pod drvetom guave, dok sunce probija kroz

granje, još imam telo mladića

ali lice je staro

prisećam se časova i mesta i šta je urađeno sa

danima i nedeljama i godinama.

okrećem se na stomak, širim obe ruke osećajući se

kao vuk koji se izvukao iz klopke, ali bez

iskidane noge.

uzeli su nešto, naravno, zato i dalje

odmaram, ali one delove koji su preostali

proslavljam pod ovim drvetom guave dok se

bliži podne.

Čarls Bukovski

Fortinbrasova elegija, Zbignjev Herbert

2012-03-06T11:22:00.001+01:00

Fortinbrasova elegija

Sada kada smo ostali sami možemo porazgovarati kneže
kao čovjek s čovjekom
premda ležiš na stepeništu i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce prelomljena pramenja
Nikada nisam mogao o tvojim dlanovima misliti bez osmijeha,
i sada kada leže na kamenu poput oborenih gnijezda
isto su tako nemoćni kao i prije To je upravo kraj
Ruke leže svaka za se Sablja leži za se Za se glava
i vitezove noge u mekim papučama

Pogreb ćeš imati vojnički premda nisi bio vojnik
jedina je to ceremonija koju bar donekle poznajem
Neće biti svijeća i pjevanja bit će korda i tutnjava
crni veo vučen po podu šljemovi potkovane cipele
artiljerijski konji bubnjevi bubnjevi znam ništa lijepo
bit će to moji manevri prije nego što preuzmem vlast
valja grad zgrabiti za gušu i malko ga protresti

Ovako ili onako morao si poginuti Hamlete nisi bio za život
vjerovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku ilovaču
živio si u neprestanim grčevima kao u snu lovio si himere
halapljivo si zagrizao zrak i odmah izbljuvao
nisi znao nijednu ljudsku stvar čak disati nisi znao

Sad imaš mir Hamlete učinio si što ti je palo u dio
i imaš mir. Ostatak nije patnja ali pripada meni
izabrao si lakši dio efektan zamah.
ali što je herojska smrt prema vječnom bdjenju
s hladnom jabukom u dlanu na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i satnu ploču

Zbogom kneže čeka me projekt kanalizacije
i odluka o pitanju prostitutki i prosjaka
moram također smisliti bolji sistem tamnica
jer kako si točno primijetio Danska je tamnica
Idem za svojim poslom Noćas će se roditi
zvijezda Hamlet Nikada se nećemo sresti
ono što će za mnom ostati neće biti predmet tragedije
Ni pozdraviti nam se ni rastati živimo na arhipelazima
a ova voda ove riječi što mogu što mogu kneže

Zbigniew Herbert

Prevod Zdravka Malića

Jedna pesnička plovidba i himna panonskom Mediteranu, Jana Aleksić

2012-03-05T09:20:00.004+01:00

Jedna pesnička plovidba i himna panonskom Mediteranu

(Radomir D. Mitrić, Mornarski tango, Connectum, Sarajevo, 2010)

Bez svoje krivice živeći u duhovno oskudnim vremenima, sve slabije osluškujemo glasove oko nas. Ponajpre buku ili tihovanja naših bližnjih, potom onih koji nam dobro žele, a nekmoli šapate koji izviru iz književnosti. I ti tihi vapaji smisla, koji u 20. veku osvajaju konceptualne i teorijske diskurse i obličja, ponovo poniru u svoju matricu. I dok se književnost sve više čini suvišnom, a paradoksalno, sama sobom sve više biva zasićena, zatičemo sebe u eri tržišta, koje je tu istu književnost ubedilo da bude njegov deo. I tako u naša hiperproduktivna knjiška (više prozna nego pesnička) vremena, nasuprot nasilnom proširenju prostora pisane reči, vrednog štiva sve manje biva. I samo posvećenim i prilježnim traganjem ili, pak, osluškivanjem preporuka naših bližnjih koji nam dobro čitanje žele, možemo naići na glasove iz tamne skupine slova na papiru, koji naše vreme duhovno obogaćuju. A takav susret je beskonačno kreativan i plodotvoran.
Na preporuku svoje prijateljice, ne očekujući veći estetski iskorak iz pesničkog miljea mlađe generacije pesnika, počela sam da čitam tekstove mladog pesnika iz Republike Srpske, Radomira D. Mitrića. Ovaj susret, međutim, doprineo je jednom ličnom otkriću. Iako pesnici večno tragaju za jezičkim otelovljenjem emotivno i duhovno fluidnog sveta, kao povlašćenog prostora osvešćenog pojedinca, pesme koje sam imala pred sobom, zadivljujuće, učinile su da pomislim kako je nekome i dalje važan onaj estetski i etički domen egzistencije, koji jedino poetska artikulacija može da podari, u obliku iskonskom, na sušti, liričan način. Ishodište takvog proniknuća u suštinu umetnosti kao esencije života – svestan je i sam pesnik – ima svoju dugu književnu tradiciju, a koja ne bi, da nije takvog pesničkog napora, potencijala i znanja, nanovo oživela. Oživela za duh našeg vremena, ali i kao neminovni progovor prethodnih epoha, bez kojih, svesno ili nesvesno, pesničko iskustvo nije moguće.
Radomir D. Mitrić je pesnik snažnog, ritmičnog, motivski rasprostrtog i šarenolikog, ali melodičnog, smirenog i harmoničnog poetskog glasa, koji gotovo od samog početka, od svoje prve zbirke pesama Nostalgija za punoćom (2004), tvori estetski gotovo ujednačeno uspele lirske tvorevine. Pored ove zbirke pesnik Mitrić (koga s punom odgovornošću možemo nazvati pesnikom, jer je izgradio već sada prepoznatljivu poetiku) ucrtao je trag u savremenoj srpskoj književnoj radionici zbirkama Osvešćenje (2007), Summer Quartette and Story about Mediterranean / Letnji kvartet i Priča o Mediteranu (2008), kao i zbirkom Unutrašnji kvartet (2008).
Ta poetika, kako i sam pesnik ističe, u svom simboličkom potencijalu, temelji se na trima težišnim tačkama: ostrvu, kuli i svetioniku. Ostrvo Mitrić prepoznaje kao „princip izdvojenosti iz tehnokratskog svijeta, i čuvanja Sopstva“. Kula je princip odbrane, a čime reprezentativnije, nego lepom reči i punim jezikom ili kontemplativnom poliglosijom, od tako duhovno okrnjene, no osvajački nastrojene stvarnosti, dok se simbolika svetionika otkriva u mogućnosti poezije, ujedno kao njenom najlepšem zadatku, da se poruka smisla nekome pošalje. Ako je verovati rečima pesnika iskazanim prilikom jednog intervjua,[1] pesnika koji poseduje i iskazuje visok stepen autopoetičke i autokritičke svesti, njegov poetski credo je proistekao iz Borhesove pesme „Himna“, u kojoj ovaj latinoamerički književnik, kako Mitrić veli, „prošlost tretira na način kao da se događa i ovog trena, da nije mrtva. Dragoslav Dedović je jednom prilikom rekao“, Mitrić nastavlja razotkrivanje značenja svog pesničkog pregnuća, „da sam ja pjesnik mediteranske melanholije, možda je to zapravo i najbolja oznaka i sinteza mog pisanja“.
Ono što, međutim, čitalac najpre primećuje prilikom iščitavanja Mitrićevih stihova i saživljavanja sa njegovom magnetski privlačnom pesničkom imaginacijom jeste visok stepen književne i kulturno-istorijske erudicije, te intenzivan, no neposredan intertekstualan ili, po Lindi Hačn, interdiskurzivan razgovor sa zatečenom književnom i umetničkom tradicijom i vrsna razmena starog sa novim nadahnućem, koje uvek proishodi iz Božjeg dara i permanentne Logosne invencije, što je primer prilagođavanja pesničkog jezika, kao vrhunske forme ljudske artikulacije, savremenom trenutku. Svestan takvog poetičkog postulata, Mitrić suvereno vlada znanjem književnosti i smelo se kreće kroz prašumu istorije svetske kulture, tragajući za adekvatnim simbolima kao merom izraza poetskog smisla, koji u svojoj poeziji otvoreno potrebuje i koji kroz svoju poeziju pokušava da iznađe. On sebi pribavlja darove književnih rođaka i prethodnika i stvaralački im pronalazi mesto pri uređivanju sopstvenog pesničkog enterijera, koji i pored tih uticaja prerasta u autentično i inventivno, no prijatno Mitrićevo književno stanište. Ulazeći u ovaj pesnički kutak, zatičemo učenog pesnika, poetu doctusa, poput T.S. Eliota, Ezre Paunda, Vilijama Batlera Jejtsa, Fridriha Helderlina, ili kod nas Vaska Pope, te neosimbolista Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića, potom i osvedočenog učenog, tačnije elitističkog poete Borislava Radovića. Zasigurno, drugačije se poezija danas ne može čuti, i ne može obezbediti svoj kulturno-istorijski kod kao garant prisustva. I ovde bismo se unekoliko složili sa promišljanjem još jednog mladog učenog pesnika među srpskim čuvarima lepe reči, Nikole Živanovića, a koji odlučno veli: „Špenglerovski rečeno, ovo vreme je vreme civilizacije – mrtvog stabla autentične kulture, stabla koje dugo trune. Ta zagušenost, to mnoštvo glasova čini suštinu modernog pesnika. Da bi bio na nivou svog zadatka on mora biti učeni pesnik (poeta doctus)“. Svakako je, međutim, da ovaj iskaz, kao i poetički stav samog Mitrića, podrazumeva da se takva kvalifikacija i pozicija obezbeđuje eksplicitnim i transparentnim pesničkim potenciranjem svoje učenosti, te otvorenim prizivanjem tradicije, njenih figura, modusa i likova, kao metafora savremenog doživljaja sveta i čoveka.
Takođe, Mitrićeva pesnička matrica može se pronaći među srpskim neosimbolistima, čije smo najmarkantnije predstavnike već naveli. A sličnosti, posebno na planu autorefleksivnog iskaza, možemo pronaći i sa nekim Mitrićevim malo starijim književnim savremenicima, kakvi su Dragan Jovanović Danilov, Saša Radojčić ili Vojislav Karanović. U ovom ključu posmatrano, sasvim je izvesno da je Mitrić pesnik upečatljive i intenzivne autopoetičke svesti, čiji obrisi i konkretni signali provejavaju od prve zbirke.

Zbirka pesama Mornarski tango[2] odašilje poruku imanentne pesničke samodovoljnosti, u kojoj je smešten arhipelag reminiscencija na ranija književna iskustva, koji se projavljuje kroz metaforičku koprenu u mnogim pesničkim slikama. Čitalac ima priliku da se upusti u čuvenu igru tuge i strasti, igru za koju je uvek potrebno dvoje – muškarac i žena, lirski subjekat i voljena draga ili, pak, pesnik i njegov čitalac. Štaviše, recipijent, prateći cikluse kao veće pesničke jedinice, sledi tragove koraka tanga – Baldosa, Cadencias, Cazas, Cunitas, Cruzada, Sacada, Barrida, Gancho, Salida – kojima je autor svoje cikluse naslovio. Struktura zbirke priziva i njenu semantiku jer ispisujući pesnički ples, igrajući tango poiesisa, stremeći savršenstvu pokreta, odnosno izraza, lirski subjekat oživljava atmosferu duhovne napetosti i ljubavi, podvlači ivicu između erosa i tanatosa, kao graničnih situacija ljubavnog iskustva, ali i intenzivnog pesničkog doživljaja sveta.
U simboličkom lavirintu pesničke knjige Mornarski tango, hodajući kroz besprekornu konstrukciju jezika, uočavamo kako pesnik zaokružuje i precizira obrise svoje poetske misli i imaginacije. Zametnuta pod teretom tišine bosanskog vilajeta, prošarana patnim istorijskim sećanjima i diskursima, pokrenuta nemirom koji donosi percepcija savremenog poretka vrednosti s kojim, naprosto, pesnik ne može da sraste, jer je nemuštost takvog sveta odviše, neprijatno halapljiva, lirska fraza svoju punoću, svoj izraz potražuje iznad iskustva, u širokom geografskom i književnom prostoru. Prostoru jezičke samobitnosti, prostoru sreće. Lirski predeo koji iscrtava Mitrić jeste mediteranski, balkanski, uronjen u antičke vode smisla i značenja, odisejevski imaginiran, jer lirski subjekat sa više lica, ili, možda, mnoštvo različitih lirskih subjekata, igra mornarski tango i priziva homerovsku paradigmu putnika, povratnika. On je sada samo obučen u novo ruho, koje odgovara našem duhu vremena. Prostor prvih civilizacija, Mediteran, prerasta u lajtmotiv poetike Radomira D. Mitrića ili ključan semantički obris koji zadobija valorizaciju u eseju Priča o Mediteranu u delu Summer Quartette and Story about Mediterranean / Letnji kvartet i Priča o Mediteranu. U njemu pesnik, između ostalog, naglašava da je Mediteran „ogledalo čovječanstva i kolevka civilizacije koje utiskuje svoje tragove u budućnost kao nijedno drugo mjesto na zemlji (...) Tu su počele da se pričaju prve priče i tu su izmišljene prve bajke (...) Ali priča o Mediteranu“, ističe Mitrić, „jeste svakako i priča o mom životu“. Ovaj „krovni pojam“ za pesnika je veza između svih nas, ma koliko da smo udaljeni. On sve ucelovljuje, ponajpre na kulturno-istorijski način.
I svojom poslednjom zbirkom Mitrić kao da učvršćuje (nećemo reći zaokružuje, jer mu svakako predstoje nove pesničke varijacije ovog tematsko-motivskog kruga) tu svoju, rečima Marka Krstića, „mediteransku lirsko-dramatičnu mini epopeju“, kojom uposebljava jednu, drevnu a opet u našoj tradiciji tako istrajnu filosofsku i književnu kosmogoniju – antički i biblijski mit – a bez koje naša kultura, naša svest i pevanje nije moguće, ali i preantičke, preistorijske, no potisnute prostore i mitove o Atlantidi i zemlji koja počiva „iznad severnog vetra“, Hiperboreji. Putujući bezgraničnim književnim asocijacijama koje su njegova metaforička ostrva, luke na proputovanju kroz predele poiesisa, lirski subjekat svoje utočište potražuje u voljenoj, kako u telesnom tako i u eteričnom aspektu njenog bića. Time osvaja punoću, time plovidba ima smisla. Jer i sam pesnik, kao svoj pesnički credo, ističe u programskoj pesmi „Mornarski tango“: „More što pjeva u vječno mladoj krvi, / plovidbe, prostranstva, struje i vjetrovi, / i duboka tuga jesu ono što mornara i pjesnika / jednači. I ista draga što na obali čeka da se / svrši Odiseja.“ I mornar i pesnik kao homines viatores, ljudi putnici, pod aulom plavog kao boje duhovnosti, plove iznad puke egzistencije, delima ljubavi prevazilaze telesno, sebe, prostranstva, večno, ali uvek na svoj, unikatni način, tragajući i snevajući smisao. Međutim, iako putnik, savremeni Odisej, izgleda samotnije i izgubljenije: „Dok gledaš kakvog modernog Ulisa / kako spava prekriven krilima od kartona, / na jednom pultu obližnje tržnice, / na kojem svetkuju pčele, ose i muhe, / polako punktirajući dan na ostacima / trulog voća.“ I taj moreplovac, koristeći etimološke sličnosti između portugalske reči za ples (morna), latinske za smrt (mortis) i srpske more, pronalazi dublju vezu ovih pojmova. Pevajući o granici, ističući značenjske paralele između ovih pojmova, on uspeva da ih u svom poetskom svetu simbolički identifikuje i podari im ono značenje na koje u svakodnenom iskustvu nismo navikli, a koje lirskog subjekta suštinski određuje i osmišljava mu put. Taj put, poput tanga, vrludajući prolazi kroz fatum, neizvesnost, potragu, patnju i intenzivno oseća i afirmiše život sam.
Pesnički postulat Radomira D. Mitrića eksplicitno je artikulisan još u knjizi Osvešćenje u pesmi „Izlazak“. To je polazna tačka iz koje Mitrićev lirski subjekat progovara svoju mediteransku tišinu: „Ulicom koju je pojelo vreme koračam, / levantinskim hodom oneobičen, zanemaren / od krajolika što urasta u lažljivi povetarac / koji donosi mirise mora, odozdo s obale, / u ovaj jezivo sneni grad gde se obitava u senci / poput fantazme“. Ali i moto zbirke Mornarski tango, preuzet od Adama Zagajevskog, sugeriše mogući motiv mornarskog, odnosno pesničkog putešestvija Mitrićevih lirskih subjekata: Stigla je vijest: Bah se ponovo probudio i pjeva.
Otuda svest o pesmi, otuda autopoetičko otkriće svog poziva, opet na tragu Mitrićevog uzora Borhesa[3]: „Pjesma vaskrsava tamo gdje umire, / hiperborejski dok cvjetovi gladiola / otvaraju svoje latice u jutru skandinavske / ravnice, dok Hristos hoda na procesiji...“ („Himna vječnog trenutka“) Pesma je ona sila koja negira vreme, koja oplemenjuje svet, koja spaja daljine, koja se ne prepušta hronopijama čovekove istorije, koja inicira sklad i priziva večnost. To je zasigurno znao Borhes. To sasvim izvesno oseća i Mitrić.
Tango jednog mornara, životnog i pesničkog hodočasnika, podrazumeva implicitnog čitaoca koji će u njemu moći da učestvuje, jer zna korake, jer ima erudiciju i pesnički senzibilitet da sa pesnikom zaigra. Njemu se pesnik i obraća u uvodnoj pesmi „Iluminisanje atmosfere“, kao što to, na primer, čini Bodler u svojoj pesmi „Čitaocu“ u zbirci Cveće zla. Tako pesnik postulirajući idealnu atmosferu u kojoj se čitalac može otisnuti na putovanje po gornjim predelima pesništva, podstiče jednu specifičnu, ali trajnu i nikad neizbrisivu korespodenciju između sebe i svog recipijenta, insistirajući, pri tom, na solipsizmu, na buđenju svesti o tome da sve na svetu možda postoji samo zbog nas. A taj je solipsizam, dokazano je, neophodan uslov i stvaranja i čitanja.
Pesnik intenzivno kontemplira nad svetom, sve vreme pokušavajući da iznađe najprikladniju definiciju ili bar približno određenje, koje bi bilo u skladu sa pozicijom koju sam lirski subjekat u odnosu na taj svet može da zauzme, ali iz koje, u krajnjoj liniji, može da zapeva: „Svijet za kojim čeznem je iščeznuo / kao kapljica rose pred toplotom sunčeve / zrake, lađa mog života kad potonu, kao one / u bici kod Trafalgara; i kad mi žene i vino / – ta poslednja pribježišta, nasmiješiše iz ogledala / sjećanja.“ („Vertigo/Dead Sailor’s song/“)
Takav kakav je, u svojim vrlinama i u svojim manama, svet se nužno mora ispitati, mora istražiti. U njega se mora proniknuti, ali povratkom na izvor i iskon tog sveta, na uslov ili suštinu iz koje je stvoren, a što je Logos, Promisao, Reč: „Svijet je nastanjen između naših riječi, / onih na početku i onih na kraju. U njima je / i disanje i izdisanje, sve što jesmo i što / nikad nećemo biti. Treba putovati, otpočeti / sricanje nevidljive zagonetke koja tvori život“. („Početak plovidbe“) Ovde nastaje ta suštinska, pesnička i ontološka paralela između biblijske drame smislenog stvaranja, izrečene na početku Jevanđelja po Jovanu i Mitrićevog motivacionog kruga za pisanje poezije, kao očuđenog oponašanja principa stvaranja iz promisli Božje. I to je uvek tajna, uvek, kako pesnik veli, „zagonetka“, iz koje plovidba otpočinje, koja nagoni na artikulaciju na početku putovanja, ličnog ili kolektivnog, ali i do koje se neminovno, na kraju, stiže.
Tematsko-motivski krug vezan za plovidbu po morskim ili maštenskim predelima sveta i duše proishode iz egzistencijalne patnje lirskog subjekta za zapuštenom esencijom. Tome je doprineo i prelazak drage na kopno, u mirnije i bezbrižnije polje egzistencije u kojem lirski subjekat metafizički ne boravi. „Boli te sve ono što je srušila kula tišine / u tebi. Draga koja te napustila u maglovitoj večeri, predajući se nemiru kojeg će smiriti / neko čije su noge čvrsto na zemlji, / kao ti zaboravu, što se predaješ mornaru, / koji si istinski povezan samo s morem, / sa kapljom slane vode od koje sačinjen bješe / prvi čovjek“. („Konvulsio“) Čitajući ove stihove, kao da osluškujemo prigušenu fado melodiju, sirtaki, bosansku sevdalinku ili melodiju harmonike za tango – bandoneon, melodiju teškog hoda, neispoljene emocije i mediteranske tuge.
Lirski subjekat ovu tezu, ovaj vidik poetičkog kruga i damar pesničkog bila još jednom lirski frazira, ovog puta lokalizujući ga u iskonski predeo sveta, isušenu, ali drevnu panonsku širinu: „Taj unutrašnji zdenac odzvanja / u šumoru naše krvi, u školjkama / naših tijela, od postanja, kako i zapisaše / negdašnji ljetopisci. I kad ponovo izađe / iz zemnih dubina, sve će se opet vratiti na isto“. („Šum Panonskog mora“) A potom će sugerisati i princip pamćenja kao neminovan uslov jezičke artikulacije početka u našoj nesvesnoj suštini: „Taj mrmor hiljadugodišnji pamti / docnije i slova na brzorijekim rijekama / što potekoše, u riječi dok ne sazriše...“
Ljubav i smrt, kao dva pola tematsko-motivske preokupacije pesnika, prepliću se, sukobljavaju i naizmenično iskazuju topos pesničkog poziva – prapočetak nastanka pesme, ontološku srž pesme. Osobenoj viziji voljene i doživljaju ljubavi sa njom najizričitije je posvećen ciklus pesama „Gancho“. U ovom ciklusu najviše se peva i igra tango. Za lirskog subjekta „ljubav je tako ne(do)rečena, / i između nas opstaje, zahvaljujući tome / što je suština u njenim nerazumijevanju.“ („In Corporæ Viræ“) On je doživljava kao rat, kao smrt, kao „izgubljen dom u kojem stanuju mrtvi / kojih se stidimo kad zastudi život u nama“, kao gubitak sebe u prepuštanju voljenoj. Istovremeno, voljena je „riječ koja krvari srce i crta filigranske ožiljke po njemu“. A na pesnik će dva puta ponoviti da je ljubav „istovetna i na dlanovima / i u dubokim zakucima ili lavirintima srca“. Lirski subjekat, mornar i pesnik, i njegova draga prilikom susreta, u celini koju čine, simbolički – „bergmanovski igraju šah“ – prizivajući tako kultnu scena iz filma Sedmi pečat. Ljubavnici iscrtavaju granicu postojanja i ljubavi i njene manifestacije u našem iskustvu. Oni su istovremeno u ljubavi i smrti, ljubavi koja priziva smrt, smrti kao ishodu strasnog naleta ljubavi.
Šta više, ta ekstatična stanja, u kojima se usled naleta ljubavnog doživljaja lirski subjekat nalazi, dodiruju granice božanskog i besmrtnog, što Mitrić nekom vrstom poetičkog hibrisa i naglašava. Taj misaoni aspekt, ponajpre u pesmi „Platonistička“ nalikuje Njegoševom lirskom remek-delu „Noć skuplja vijeka“, u kojoj ljubavni, štaviše, telesni doživljaj i jedinstveni bliski susret sa voljenom, priziva sećanja na onostrano i identifikuje se sa sakralnim. I za Mitrića je ta združenost dva bića „daleki odziv / božanskih sfera, sonorni zvuk / koji osluškujemo od postanja“. Ali i u njima, upravo zbog punoće doživljaja bivstvovanja, uprisutnjenosti za kojom čezne, pesnik naslućuje smrt. Jer je u tim trenucima smrt najbliža.
Mitrić se smrti obraćao i u zbirci Unutrašnji Vavilon. On je uvek posmatra iz više uglova. Razlozi zbog kojih se javlja mogu proisteći iz rata, iz besmisla života, ali i iz ljubavi. Smrt oivičava njegovu poetsku konstrukciju. A iz gubitka, kod autopoetički osvešćenog pesnika, nužno se rađa pisanje i pevanje. Tako pronalazimo motivsku liniju koja se provlači u svim njegovim zbirkama, a koja je posvećena preminulom bratu Vladimiru. Ona je suma pesnikovih kontemplacija i pitanja o razlozima smrti u kojima ne može iznaći nikakav smislen odgovor. Taj tihi lament nad gubitkom umetnički je najsnažnije artikulisan u pesmama „O uzajamnosti“ ili „Bosnian Nocturno“, objavljenoj najpre u zbirci Letnji kvartet, a potom u Unutrašnjem Vavilonu, ali i u pesmi „Zapis o smrti“ u zbirci Mornarski tango. Ipak, „ogrubi i koža, i srce, i suze duplje u pustinje pretvore, / u usahla korita riječna, pa ipak smrt / je janusovsko božanstvo, i poslije svega / izmami osmjeh, ne bezrazložno, a život se nastavlja tamo gdje se mrtvi smiju/ na neki drugi način.“ Lirski subjekat kao da je nakon niza teških momenata proniknuo u tajnu goropadnice, smrti i kao takvu (iznenadnu, nepoželjnu, zastrašujuću) uspeo da je prevaziđe životom koji iz nje, ironično, izrasta na jedan novi, katkad promišljeniji, katkad karnevalsko groteskni način. Pa tako pesnik uspeva trezveno, ne bez manje ironije i neke potajne rezignacije da poentira kako „smrt je silogizam životu, na ovom tamnom / mjestu, gdje teče rijeka suza i miješa se sa ćutanjem / Nila. Krv je manje vrijedna od vode, tu, gdje se / vrlo malo pamti. Caruje pantomima besmisla, / a ljudi sasvim malo govore, strašno gnjevni, / jedni na druge, i na sebe, ne znajući zašto.“ („Kharotum chant“) Čovek određuje smrt prema istorijskom iskustvu, čega, očigledno, Mitrić želi da se oslobodi.
Pevajući o smrti, pesnik se i dalje vraća na besmisao rata, na „doba Aresa“, starogrčkog boga rata, na „doba Sinjore Morte“ u kojem „nalik kartarošima, dželati naroda / boje zemlju u krv“ („Crtica o postkomunizmu“), i priziva Orvelovu Farmu, aludirajući, pri tom, na ono groteskno obličje sveta, koje Volfgang Kajzer razumeva kao otuđeno i etički potpuno izokrenuto. U tom izopačenom ambijentu na kraju 20. veka žive „ljudi zveri“.
Zadržaćemo se na još jednom često obrađivanom motivu u Mitrićevoj poetici, od kojeg nije odustao ni u Mornarskom tangu. Ulazak varvara u grad i konsekvence koje to sobom nosi kao motiv prisutan je, inače, u mnogim delima svetske književnosti (Kavafi, Kuci, Zbignjev Herbert). Toga je svestan i sam Mitrić, zbog čega, u svom maniru, pritrčava da nam to i verbalizuje u nekoj od svojih pesama. Na priču o varvarima, drevnim ili savremenim, naići ćemo u zbirci Osvešćenje u pesmi „Posle varvara“. Uništitelji civilizacijskih tekovina, istovremeno i temelja kulture, prema dubokom pesnikovom uverenju, ne mogu uništiti unutrašnji duhovni prostor ili dušu pojedinca. Ali, njihovi permanentni upadi u naš civilizacijski i duhovni krug, koje iznova i iznova preživljavamo, jeste istorijska karakteristika onog Mediterana o kojem Mitrić sa puno pijeteta peva. U Mornarskom tangu, međutim, ti varvari danas pristižu iz gradova iz „razvijenog“ dela sveta („New York, New Minimalisme“). Plovidba je lirskog subjekta nanela na istočnu obalu Amerike, u Njujork, odakle čujemo lirski glas. On nam sugeriše da se u odnosu na Kavafija i poimanja varvara tokom istorije kulture, na tom mestu nužno menja perspektiva posmatranja fenomena varvarstva. Na takvom lokalitetu savremene civilizacije ljudi su neminovno izgubljeni u kovitlacu vremena i megalopolisnog tesnaca.
Sledeći kulturno-istorijski i duhovni ideal ovog pesničkog glasa, ideal o Mediteranu kao povlašćenom prostoru, ideal o pesmi kao revitalizaciji književnog zapisa, mestu spajanja daljina i mestu iz kojeg izrasta smisao, postajemo svesni i svoje istorijske pozicije, tradicije i prisvajamo jasne, ali nenametljive tragove i naznake onog identiteta koji potrebujemo, da bismo pevali i plovili celim svetom i, istovremeno, uspeli da pronađemo svoju luku. Stoga je zbirka pesama Mornarski tango, ali i celokupan opus pesnika Radomira D. Mitrića, precizan i vredan kompas na tom našem, nažalost, sve ređem, duhovnom i čitalačkom putovanju po nepreglednim površinama srpske poezije.

[1] Videti: http://www.knjizevnost.org/intervjui/1573-radomir-mitri-za-knjievnostorg
[2] Knjiga je, sudeći prema rečima autora, dobila naslov prema istoimenoj pesmi Bertolta Brehta, a koju je komponovao Kurt Vejl, dajući joj kabaretski prizvuk.
[3] Up. prema: „Borhes, kojeg smatram najkompletnijim književnikom, upravo je insistirao na tome. Svijet je i koncipiran na takav način, samo treba znati čitati poruke iz te otvorene biblioteke i odabirati prave knjige u procesu iščitavanja svijeta“. (Isto)

Jana Aleksić, Koraci, 9-12, 2011.

Pismo, Poglavica Sijetl

2012-03-01T22:08:00.000+01:00

Pismo

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Abraham Linkoln (1809-1865) ponudio je 1854. godine da država kupi veliki deo indijanske zemlje, a indijanskom narodu je obećan rezervat. Na tu ponudu je dobio odgovor od poglavice Sietla. Ovo pismo se ubraja među najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o čovekovoj prirodi...

"Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži…

Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih možemo kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mom narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, sveti su u mislima i u životu mog naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi bledoliki odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je mati crvenog čoveka.

Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam.

Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek - sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju - previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac - mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam predamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode - glas je oca moga oca. Reke su naša braća - utoljuju nam žed. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste bratu pružili.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već - neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi - ostaju zaboravljeni. Prema Majci - Zemlji i prema Bratu - Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačakju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pravu pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišca u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji - jednostavno ne shvatam. Buka mi vreda uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo...

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.

Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah - životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah - prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmortićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kako prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg "vatrenog konja". Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz kojeg suklja dim može biti važniji od živog bizona, kojeg mi ubijamo samo da bismo preživeli. Šta je čovek bez životinje? Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu - da nam je zemlja mati. Šta snađe zemlju - snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju - pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku - čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem - čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedino znam sigurno, a to će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s' nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni?

Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak..."

Poglavica Sijetl, Duvamiš pleme, Južni Vošington

Prednosti egzila, Emil Sioran

2012-03-01T21:59:00.000+01:00

Prednosti egzila

Pogrešno je misliti o izgnaniku kao o nekome tko je abdicirao, pokunjuje se, ili nekome tko se povlači u svoju mizeriju i otpadnički status. Bliži pogled otkriva ambicioznost i argesiju u njegovim razočarenjima, njegovu gorčinu karakteriziranu ratobornošću. Što smo više razvlašćeni više nam rastu apetiti i iluzije. Ja čak raspoznajem povezanost između nesreće i megalomanije. Čovjek koji je izgubio sve, kao posljednje utočište čuva nadu u slavu ili literarni skandal. On pristaje da odbaci sve osim svoga imena. Ali kako će nametnuti svoje ime ako piše na jeziku koji lokalni ne poznaju ili čak preziru? Da li će preći na drugi način izražavanja? Biti će teško odreći se riječi na kojima mu počiva prošlost. Čovjek koji napušta svoj jezik radi drugog jezika, napušta svoj identitet, čak i svoja razočarenja. Herojsko odmetništvo on raskida sa svojim sjećanjima i do određene mjere sa samim sobom.

Recimo da je netko tko se našao u egzilu napisao roman koji ga preko noći napravi slavnim. U njemu on opisuje svoje patnje. Njegovi zemljaci mu zavide. Oni su takođe patili, možda čak i više. Čovjek bez domovine postaje ili pokušava postati romanopiscem. Pojavljuju se posljedice: akumulacija smušenosti i inflacija strahova, koji polako počinju stariti. On ne može nastaviti sa obnavljanjem pakla čije su karakteristike monotonija ili lice egzila.

U literaturi ništa ne ogorčuje čitaoca kao strahota; u životu je strahota previše okaljana očitošću da bi privukla pažnju. Ali naš autor ustrajava; na neko vrijeme on sprema roman u ladicu i čeka svoj čas. Iluzije iznenađenja i slave na koje računa, nadilaze njegovu mogućnost shvaćanja i održavaju ga u životu koji se hrani nerealnošću. Takva je, naime, snaga tih iluzija da, čak ako i radi na lošim poslovima, muke su mu olakšane "znanjem" da će jednog dana biti oslobođen iznenadnom i golemom slavom.

*

Jednako je tragičan slučaj pjesnika u egzilu. Umotan u vlastiti jezik, on piše za krug prijatelja kojih je desetak ili dvadesetak, u najboljem slučaju. Njegova želja da bude čitan nije ništa manje opsesivna od želje improviziranog romanopisca. Napokon, pjesnik ima prednost pred piscem da barem objavi svoje stihove u malim emigranskim revijama. One se pojavljuju uz žrtvovanje i gotovo nerazuman trošak za situaciju u kojoj se nalazi autor. Recimo da se takav čovjek "transformira" u izdavača male emigrantske revije; ne bi li održao svoju publikaciju u životu, on riskira glad, seksualnu apstinenciju, zakopavanje u sobu bez prozora i nameće sebi zastrašujuću oskudicu. Tuberkuloza i mastrubacija su njegova sudbina.

Bez obzira kako oskudan broj emigranata, oni osnivaju grupe ne da zaštite svoje interese već da sakupe pretplatnike, da iskrvare jedni druge do bljedila ne bi li objavili svoja žaljenja, plač i molbe bez odjeka. Nemoguće je zamisliti formu bezrazložnosti koja je više srcedrapajuća.

Da su pjesnici u egzilu dobri jednako koliko su prozni pisci loši, lako je objašnjiv fenomen. Promotrimo literarnu produkciju svake "male" nacije, koja nije bila toliko djetinjasta da izmisli svoju prošlost, pokazuje se da je obilje poezije njezina najuočljivija karakteristika. Proza zahtijeva, za svoj razvoj, određenu rigoroznost, diferencirani socijalni status i tradiciju. Ona je namjerno konstruirana; poezija izvire. Poezija je direktna ili pak fobricirana; prerogativ pećinskog čovjeka ili estete; cvata na rubovima civilizacije i gotovo nikada u centru. Dok proza zahtjeva premeditirani genij i kristalizirani jezik, poezija je savršeno kompatibilna sa barbaroidnim genijem i jezikom bez forme. Kreirati literaturu znači kreirati prozu.

*

Ništa ne može biti prirodnije nego činjenica da toliki broj apatrida posjeduje niti jedan drugi mogući oblik izražavanja do poezije. Čak i oni koji nisu posebno obdareni, u stanju iskorjenjenosti, razvijaju poetski talenat na osnovu automatizma isključenosti.

U ma kojem obliku se desio i iz bilo kojeg razloga, egzil je - u samom početku - akademija intoksikacije. Svakome nije dano da bude opijen. Egzil je granična situacija i samim time je sličan ekstremnosti poetskog stanja. Nije nikakva usluga biti izravno prebačen u takvo stanje, bez zaobilaznih puteva discipline i ničime drugim do samovoljom fatalnosti. Sjetimo se Rilkea, tog apatrida de luxe, i količine usamljenosti koju je morao akumulirati ne bi li raskinuo sve svoje veze i uspostavio oslonac u nevidljivome. Nije lako biti nigdje kada vas vanjske prilike ne prisiljavaju na to. Čak i mistik postiže svoju askezu samo uz monstruozne napore. Izlučiti sebe iz svijeta - kakav rad ukinuća! Egzil postiže izlučenje bez da se pomakne prstom, on to postiže kooperativnošću ili bolje rečeno neprijateljstvom historije.

Bez posebnih muka ili bdijenja da bi potpunosti ogolio samog sebe; primoljen je okolnostima. U određenom smislu on je poput invalida koji uspostavlja sebe u metafizici ili poeziji bez vlastitih zasluga, već silom prilika. Bezvrijedni apsolut? Možda, jer nije dokazano da rezultati postignuti naporom nadilaze u vrijednosti one koji proizlaze iz predaje pred neizbježnim.

*

Jedna opasnost vreba pjesnika u egzilu, ona od prilagođavanja sudbini, od prestanka patnji, od uživanja u istoj. Nitko ne može održati svoj bol u izvornom obliku; bol potroši samog sebe. Ista je istina o žalu za domom ili bilo kojoj vrsti nostalgije. Žaljenja koja potroše sama sebe, ona, u stilu elegije, ubrzo padaju u neupotrebljivost. Što je onda prirodnije nego etablirati se u egzilu, u gradu koji je negdje, u domovini suprotnog smjera? Stupanj do kojeg pjesnik uplivava u etabliranost je stupanj do kojeg on erodira sadržinu svojih emocija, izvor jadikovki kao i svojih snova o slavi.

Struja iz koje je izvlačio svoj ponos i profil više ga ne dodiruju, time on jednako gubi energiju svojeg vanrednog statusa kao i razlog za osamljenost. Odbačen od pakla, on će uzaludno pokušavati da se ponovo uspostavi i okrijepi u njemu. Njegova patnja je postala preblaga i učila ga je nevrijednim svega toga. Plač kojim se sve do juče ponosio postao je gorčina, a gorčina ne piše stihove; ona će ga odvesti izvan poezije. Više nema pjesama, nema ekscesa. Njegove rane su zacijelile, više nije izvedivo pokazivati ih da bi se postigao efekat: u najboljem slučaju, on će postati epigonom vlastitog bola. Očekuje ga časni pad. Nedostatkom raznolikosti kao i originalnih strahovanja, njegova inspiracija se iscrpljuje. Uskoro, rezigniran anonimnošću i intrigiran svojom osrednjošću, on će navući masku buržuja bez posebnog porijekla. Dakle on dostiže kraj svoje pjesničke karijere, najstabilniju tačku vlastite degeneracije.

*

Fiksiran, etabliran u komforu vlastitog pada, što li će uraditi sljedeće? Imati će izbor između dvije forme spasenja: vjere i humora. Ako će za sobom vući ostatke strahova, likvidirati će ih putem hiljadu molitvi, ukoliko ne utješi samog sebe metafizikom ili prošlošću istrošenih stihova. A ako je u suprotnome sklon sprdnji, minimalizirati će svoje poraze putem uživanja u njima. Već prema vrsti temperamenta, on će se prikloniti dubokoj religioznosti ili sarkazmu. U oba slučaja, trijumfirati će nad vlastitim ambicijama, kao nad nesrećama, sve da bi postigao viši cilj i postao dobrom žrtvom, poštovanim otpadom.

Emil Cioran

Prijevod sa engleskog: Davor Paškvalin

Pisati u egzilu, Dubravka Ugrešić

2012-03-01T21:43:00.001+01:00

PISATI U EGZILU

Sanjala sam: na aerodromu sam i nekoga čekam. Konačno se pojavila osoba koju sam čekala, žena mojih godina, začudo, ali bez prtljaga. "Don't
you have any luggage?" "No, I have only lifeage", odgovorila je, u šali rimujući reč luggage sa kovanicom lifeage. Reč koju je izgovorila moja dvojnica iz
sna mogli bismo prevesti kao – "život je jedini prtljag koji nosim sa sobom".

COPYRIGHT

U dvadesetom veku, veku ratova i istrebljivanja, nasilja, genocida, revolucija, totalitarnih sistema, u veku u kojem su se prekrajale geografske karte, nastajale i raspadale se države i njihove granice, u veku masovnih migracija, pisci zaista nemaju copyright na temu egzila. No, iako po svim statistikama predstavljaju najnepouzdanije i najnevažnije svedoke, pisci su jedini meu migrantima koji na kulturnoj karti sveta ostavljaju za sobom otiske prstiju. Pisac ispisuje temu egzila iz duple pozicije – pozicije egzilanta i pozicije komentatora sopstvenog sna koji se zove egzil, kao što reče Josif Brodski. U svojim tekstovima pisac pokušava da racionalno razloži sopstvenu moru. Da izmiri svoje strahove. Da uredi svoj rasuti život. Da utemelji svoje spoznaje. Da ublaži svoju gorčinu. Upravo zbog toga sve egzilantske tekstove najčešće karakteriše posebna vrsta hladnoće, slična posttraumatičnoj distanciranosti od lične traume. Egzilantski tekstovi su često nervozni, fragmentarni, montažni, eksplicitno ili implicitno polemični, ironični, autoironični, melanholični, subverzivni i nostalgični. Jer je sam egzil neuroza, nemirna aktivnost testiranja vrednosti i poredjenja svetova, onog koji smo napustili i onog novog u koji smo stupili.

Pisca egzilanta muče oprečna osećanja. Egzil je istovremeno stanje samopomilovanja i usamljene buntovničke drskosti, kao u Gombrovičevom sluča-
ju; stanje opijenosti slobodom, ali i stanje skrivene rezignacije. Egzil je i škola intoksikacije, kao što reče Sioran, i škola poniznosti, kao što reče Brodski.

ŽANR

Egzil je česta, citatna tema. Istorija hrišćanstva počinje pričom o egzilu. Egzil je parabola o izgubljenom sinu, izdaji, izgnanstvu i kazni, mit o dvojniku i zameni uloga, mit o Odiseju, priča o Faustu i avolu koja nudi mogućnost drugačijeg života. Egzil je i bajka o odmetništvu, traženju doma i vraćanju domu, kao u Čarobnjaku iz Oza... Egzil je i parabola o odrastanju, romantična epopeja o individualnom buntu. Neobično privlačan mit o metamorfozi. Egzil je stil, strategija pripovedanja.

Rasuti život moguće je ispričati samo u fragmentima, tvrdi Rilke, no pojedinačne žanrove i stilove, već po samoj definiciji, nije moguće stvarati u egzilu, ko što tvrdi Česlav Miloš. Egzil otvara piscu mnoštvo različitih perspektiva (opet se vraćam Milošu), zahtevajući neke druge žanrove i stilove. Čitalac izlazi u susret piscu a pisac egzilant pruža ruku čitaocu. Ne pada mu na pamet da na bilo koji način diskredituje svoju životnu priču, a i čitalac mu to ne bi dopustio. Na taj način i autor i čitalac stvaraju oko teme egzila privlačnu auru ekskluzivnosti. Na taj način i autor i čitalac čine ovu temu često romantičnom, kao da je u pitanju ljubavna priča. I istina je – žanr ljubavne i žanr egzilantske priče po nečemu su slični: ne bave se pranjem prljavog veša, ne seku granu na kojoj sede. Zbog toga ona važna, birokratska strana egzila uprkos svemu ostaje u senci. Niko, pa ni sam egzilant ne želi da sluša priče o dozvolama za boravak i mučnim susretima sa birokratijom ili da razmišlja o tome da li je tačno da se Valter Benjamin ubio samo zato što nije dobio potrebna dokumenta. Pravu sadržinu ljubavne priče čini čežnja, ispunjenjem te čežnje priča se završava. Ljubavna priča se završava venčanjem, a egzilantska dobijanjem pasoša nove države.

PRISTOJNI LJUDI OSTAJU KOD KUĆE

Države ne vole one koji traže dokumente. Kakve god države da su, meusobno se poštuju. Birokrata poštuje birokratu. Zbog toga je migrant kažnjen dugim i mučnim birokratskim procesom dobijanja dozvole za boravak. Neka se zna da pristojni ljudi ne napuštaju tek tako svoje ostarele roditelje i svoje države. Pristojni ljudi ostaju kod kuće. Utopijske ideje o svetu bez granica i Hlebnjikovljeva utopijska ideja o pravu svakog pesnika da ga u svakom mestu na svetu čeka njegova soba, pa čak i moderna praksa intelektualnog nomadizma, nailaze na zid birokratskih zakona. I tu, kraj zida, otvara im se polje rezignacije i jednako uzbudljivo polje proizvodnje, mimikrije i hipokrizije. Jer samo glupak sam sebi otežava svoj već rasuti život, samo tvrdoglav čovek istražuje do čega seže njegovo pravo. Pragmatični ljudi puze kroz birokratsku proceduru da se ne bi bunili, a samo buntovnici gaje u sebi netrpeljivost prema svakoj državi. Ti drugi su, naravno, zanemarljiva manjina. Dok obični, vešti iskaoci dokumenata večno ćuteći dobijaju svoja prava i dok mafija klizi preko granica kao po maslu, od pisca egzilanta često zahtevaju da se javno izjasni zbog čega je napustio svoju državu. Za kriminalca je kosmopolitizam normalna poslovna odluka, dok je za pisca to samo izuzetna životna okolnost. Sama nisam ni emigrant, ni begunac, ni politički azilant. Spisateljica sam, koja je u jednom trenutku odlučila da više ne živi u svojoj državi jer njena država više nije bila njena.

EGZILANT KAO PROJEKCIJA NA PLATNO

Pisac egzilant nije neutralan primerak. Njegova životna odluka, dakle egzil, ne provocira samo okolinu koju je on napustio već i onu novu, u kojoj se našao. Pri tom je politička strana egzila neka vrsta nužnog zla, jer je sama ideja egzila upravo ono zbog čega je egzil kao lifestyule privlačan. Ideja samoizgnanstva krišom odredi svakog. Egzil je potpuna promena, ostvareno pravo na drugi život, ostvareni daydream; kako bi bilo kad bismo se jednog dana probudili u nekom drugom gradu, kao neko sasvim drugi. Egzil je dugo očekivana proba, tajna čežnja za tim da se okušamo na ispitu života. Egzil je san o transformaciji.

SUROGATI EGZILA

Savremnom čoveku, koga su na kraju napustili i bog i ideologije i prepustili mu da se bavi sam sobom kako zna i ume, ostalo je još samo golo telo. Čovek je dosegao praktično osloboenje, o kojem govori Bodrijar, no čini se da mu pri tom nije jasno da li bi suočavanje sa samim sobom trebalo da bude razlog za euforiju ili za rezignaciju. I čini se da u toj novoj, praktičnoj slobodi savremeni čovek najčešće izbegava upravo samog sebe. Današnja kultura, posebno američka, opsednuta je idejom samoizgnanstva, self-exila, i inscenira je na razne načine. A kulturna opsednutost ličnim inventarisanjem i reinventarisanjem nije ništa drugo do činjenica da je čoveku sopstvena koža tesna.

Čežnju za drugim životom legitimišu i podstiču mediji i naravno industrija, koja je uvek spremna da ugodi željama svojih potrošača. Medicina, po-
sebno plastična hirurgija, postali su za našeg savremenika magični medij transformacije. Majkl Džekson, protejski čovek koji je od crnca postao belac, od dečaka hermafrodit, koji je istovremeno i muško i žensko, ikona je moderne opsesije samoreinventarisanja. Mogućnosti ličnog reinventarisanja brojne su i daju mašti na volju. Izvesna Sindi Džekson imala je dvadeset plastičnih operacija dok svoje telo nije prilagodila liku Barbike. Jedna Njujorčanka se podvrgla takoe brojnim operacijama da bi ličila na svoju ljubimicu, sijamsku mačku. Kulturnoj opsednutosti transformacijama i telom danas je sve na raspolaganju – služe im fitnes centri, prehrambena industrija, tehnike strukturiranja sopstvenog tela, posebno moda. "You are entitled to be, whatever you want to be", rekao je Ralph Lauren podupirući ideju da je samokreacija zapravo poslednji stupanj čovekovog osloboenja. Kulturnu opsednutost duhovnom transformacijom zadovoljavaju najrazličitiji gurui, tablete sreće, priručnici o tome kako postati drugačiji, kako se promeniti. Poziv psihoterapeuta danas je zamenio novi poziv. Coacheri su u ovom trenutku najtraženiji menadžeri ljudskog života, savetnici koji sugerišu razne životne mogućnosti, režiseri individualnih životnih epizoda.
Čežnju za promenom prostora više ne zadovoljava turizam kao zamena za egzil, već maštovita arhitektura. Diznifikacija Amerike, i sve više i same
Evrope, ostvaruje se i u najraznovrsnijim prodavnicama; tu je, na primer, Nikelands, multimedijski trgovački hram patika, hotela, zabavnih parkova i tržnih centara u kojima su kupci transformisani u emigrante, a sistem u kojem se kreću prevelik je da bi ih zaustavio na jednom mestu i istovremeno ograničen da bi oni mogli pobeći, kaže De Certeau. Na kraju dvadesetog veka čovek je postao sopstvena omiljena igračka i sada se bavi nikeingom ili makingom, inventarisanjem i reinventarisanjem samog sebe. Tako su se danas sve velike utopije i revolucije slile u jedno, u revolucionisanje ideje sopstvenog tela, sopstvene slike, sopstvene ličnosti. Egzil je životna odluka, a ne igra simulacije. Ono što egzilanta razlikuje od turiste ili glumca u modernoj drami reinventarisanja samog sebe upravo je definitivnost egzila. Da nije tako, svi bi bili egzilanti.

PRAVI EGZILANT SE RETKO VRATI

Pravi egzilant se retko vrati. Čak i onda kada može, kada je je njegova "domovina" zaceljena. Zbog čega bi ponavljao isti put; samo retki imaju snage za dva egzila. Jednom prilikom sam pitala Josifa Brodskog da li bi se sada, kada je to postalo moguće, vratio ili bar posetio Rusiju. Umesto odgovora pružio mi je papirić. To beše malo, zgužvano pismo na ruskom, pismo koje je nosilo ružnu, antisemitsku poruku. Anonimni pošiljalac preteći je poručivao pesniku da ne pomišlja da se vrati kući. "Kako da se posle svega ovog vratim", rekao je Brodski. Potpuno me je začudila patetičnost njegove reakcije, mada ne ono što je predstavljala koliko način njenog izvoenja, jer Brodski nikako nije spadao u izvoače egzila. Nedavno mi je u knjizi intervjua sa pesnikom privukao pažnju jedan detalj. Novinaru koji mu je postavio isto pitanje Brodski je pokazao ovo pismo. Očigledno da je slavnom egzilantu bila potrebna prepreka. Zbog toga što nije znao ili nije hteo da artikuliše svoje "ne", Brodski je imao na sva pitanja koja su se ticala povratka u Rusiju pripremljenu tačku patetične pantomime sa naizgled ključnim argumentom, glupavim, zgužvanim, anonimnom pismom.

ZBOG KOBASICE

Jedan moj poznanik, ruski pisac koji je emigrirao u času hladnog rata, beše veoma srdačno dočekan u Zapadnoj Evropi. U brojnim intervjuima kao žvakaću gumu prežvakavao je uvek jednu te istu metaforu o komunizmu koji poput vampira pije krv svojim podanicima. A onda mu je i to dosadilo. "Emigrirao sam zbog kobasice", rekao je na kraju. "Kako zbog kobasice?" "U Rusiji nema kobasica. Postoji, doduše, doktorska, ali nju je teško dobiti." Moj poznanik je izvršio javni čin deheroizacije. I zaista, brzo su ga ostavili na miru. Kasnije je objavio svoje knjige, no one nisu doživele nikakav uspeh. Mediji vole heroje, a moj poznanik, sada već iz tvrdoglavosti, nije želeo da ponudi neku herojsku priču o svom egzilu.

EGZILANTI NAM NISU SLIČNI

Jednom su me pozvali na predavanje na kom su učestvovali akademici. Mogućnost da govorim pred kolegama unapred mi je predstavljala zadovoljstvo. "Bila sam poput vas", rekla sam i objasnila im da sam dugo predavala na fakultetu. Nesvesno sam napravila grešku. Egzilantu je mnogo šta dozvoljeno, ali nikako mu nije dopušteno da bude sličan nama, normalnim ljudima koji vode uredan život. Mi smo za svoj normalan život
plaćali visoku cenu, a niko nas o tome ništa ne pita. Meu učesnicima je zabrujalo negodovanje. Neko je tvrdio da moj egzil nije pravi egzil, ta šta kog vraga hoću – imam pasoš i mogu da se vratim u svoju državu gde me nisu ni tukli ni hapsili i zato bi bilo bolje da svoj egzil imenujem pravom rečju: svetski turizam. Drugi učesnik, neki Čeh, počeo je izlagati povišenim glasom kako je u Nemačku pobegao od komunizma dok sam ja, po svemu sudeći, pobegla od postkomunizma, što znači od demokratije, i da bi zato bilo bolje da ne kompromitujem časnu tradiciju istočnoevropskih egzilanata. Na kraju krajeva, egzilanti rado govore kako je njihov egzil jedini dostojan moralni izbor i zato ne podnose da se njihova tragična sudbina poredi sa drugim egzilantskim sudbinama. A oni koji nisu egzilanti ne priznaju mogućnost da su egzilanti ikada bili osobe slične njima. Jer da su to bili, sada sigurno ne bi bili egzilanti.

EGZILANTI IZNEVERAVAJU NAŠA OČEKIVANJA

Moja zapadnoevropska poznanica me je jednom prilikom upitala: "Vi ćete se jed- nog dana svakako vratiti, zar ne?" "Zašto bih se vratila?" odgovorih. Moja poznanica, inače spisateljica, bila je zaprepašćena. Ona gotovo šest meseci godišnje boravi u Španiji a ostalih šest u Francuskoj i činilo joj se potpuno logičnim da meni pripiše mogući povratak u domovinu. Zbog čega je moja zapadna koleginica zamislila da me "pošalje nazad"? Jednostavno zato jer sam istočnoevropska spisateljica, a istočnoevropski pisci ne žive na Zapadu osim ukoliko nemaju drugog izbora. Američki pisac u Berlinu, nemački pisac u Irskoj, holandski u Portugaliji – sasvim su uobičajene pojave, dok je rumunski pisac koji živi u Parizu i za to nema neki jasan politički razlog - sumnjiva osoba.

Egzilant je naša projekcija na platno. Sve dok egzilant potvruje naše fantazme o egzilantstvu, dobrodošao je. Dobrodošao je kao žrtva, žrtva režima, borac za demokratiju, apatrid, beskućnik, stranac, liberalni predstavnik svoje neliberalne države. Onog trenutka kada prekorači granicu, kada izae iz stereotipa, postaje nepoželjan. Zbog čega? Zato što je izneverio naša očekivanja... Iskazujemo mu svoje simpatije, a on, nezahvalnik, grize ruku koja ga miluje. Istina je da se pisac egzilant često oseća kao trkački konj. Na njega se klade prijatelji, nezadovoljni svojim životima, dobrodušni navijači, drugi egzilanti, jer egzil je zajednički fantazam o slobodi, osloboenosti od stvari, porodice, banalne svakodnevice. Egzilant je živa potvrda da nezavisan, kreativan i dinamičan život uprkos svemu postoji. Pri tome se niko ne pita čime egzilant zaslužuje svoju slobodu i kolika je cena koju za nju plaća. Jer egzilant je koliko tua toliko i naša
lična projekcija.

EGZIL JE ŠKOLA PRILAGOĐAVANJA

Egzil je najčešće dobrovoljna odluka. U politički nesnosnim situacijama većina ljudi uprkos svemu ostane gde je bila i prilagoava se okolnostima. Egzilant je osoba koja se suprotstavlja tome da se prilagodi. Ukoliko prihvatimo misao da je egzil posledica greške u prilagoavanju, i da je zbog toga egzilant neka vrsta socijalnog invalida, onda se egzilant u egzilu suočava sa tragikomičnošću svoje situacije, jer je upravo egzilantski život velika škola prilagodjavanja.
Sada kada sam napustila svoju državu jer se više nisam mogla prilagoditi nasilju laži u javnom, političkom, kulturnom i svakodnevnom životu, srećem
u inostranstvu svoje sunarodnike koji kao i oni koji su ostali kod kuće konstantno lažu. Jugoslovenski egzilanti, ukoliko nisu begunci, često lažu zbog administrativnih detalja, nikom od njih naime nije oduzet pasoš. Oni koji su ostali u domovini takoe lažu, da bi sa istim pasošem mogli preći granicu. Činjenica da se nisu mogli vratiti u domovinu dobila je auru tragičnosti meu istočnoevropskim egzilantima iz vremena hladnog rata. Činjenica da se mogu vratiti u domovinu oduzima jugoslovenskim egzilantima željenu auru tragičnosti. Pisci egzilanti imaju problem sa samoopredeljenjem, od njih se naime očekuje da artikulišu stanje imenovano kao egzil. Svima nam je jasno da iscrpljenu Muslimanku iz Bosne I njeno petoro dece niko ništa ne pita. Pisci egzilanti s vremenom načine ispravke sopstvenih biografija u skladu sa zahtevima sredine u kojoj su se našli. Ispisuju hagiografije o svom egzilu jer
okolina to od njih očekuje. No to im nije neprijatno. Većina ih se s vremenom prilagodi stereotipnoj predstavi koju njihova okolina ima o egzilu i prihvate ulogu u tom socio-žanru. Medju malobrojnim egzilantima iz bivše Jugoslavije postoje i oni koji rado ističu svoju ulogu u borbi pritiv srpskog ili hrvatskog nacionalizma, pri čemu ne zaboravljaju da pomenu da su i sami bili žrtve komunizma, iako su se našli u inostranstvu upravo zato što im nije bilo do borbe. Postoje i oni koji u javnosti tvrde da su pobegli od svojih diktatora, mada nije isključeno da su zapravo pobegli od sopstvenih žena. Postoje i oni koji tvrde da su pobegli od nacionalizma, no ukoliko ih pozovu, rado prihvate ulogu predstavnika svojih nacionalnih književnosti u inostranstvu. Naučili su lekciju. Lako je igrati antinacionalizam, ali je pri tom teško ostati anacionalan, jer ni zapadnoevropska sredina ne podnosi nacionalnu indiferentnost. Zapadnoevropska ideologija multikulturalizma posebno zahteva izražavanje o etničko-kulturnom identitetu da bi svima mogla velikodušno ponuditi slobodu samorealizacije. Na kraju krajeva, mnogi egzilanati, nepoverljivi prema državama i novim sredinama, jednom nogom stoje u jednoj, drugom u drugoj državi, jer nikad se ne zna koja će im dobro doći. Tako se egzil koji se ostvario kao bekstvo od domaće laži lako pretvori u novu laž. Egzilanti se s vremenom prilagode onoj slici za koju misle da se od njih očekuje. Neki meu njima neverovatno podsećaju na profesionalne cirkusante koji dobro poznaju svoju publiku. Koliko para, toliko muzike.

PISAC EGZILANT I NJEGOVA DOMOVINA

Retki su oni koji napuštajući svoju sredinu odlaze sa sigurnošću da odlaze zauvek. Zauvek ili ne, za egzilanta je napuštena sredina, a ne apstraktna domovina, uvek živo polje traume. Napuštena sredina retko oprosti odlazak. To što su pisca pre nego što je otišao spaljivali na lomači, pljuvali mu u lice, javno ga napadali, onemogućili mu normalan život, pretili mu, psovali ga telefonom i terali ga iz domovine, i njegov telefonski broj nekoliko puta objavili u časopisima ne bi li mu i drugi poručili da nestane – i drugi su to prihvatili – što su ga izgnali iz javnog života, stavili ga na crnu listu, onemogućili mu da objavljuje, javno ga ponižavali, isključili ga iz svojih redova, izbacili njegove knjige iz javnih biblioteka, školskih programa, proglasili ga za izdajnika domovine, narodnog neprijatelja; to što su to činile i njegove kolege i prijatelji s kojima je saraivao i družio se dvadeset godina, što se je izmdjueu ostalog dogodilo i meni – nema nikakvu ulogu jer je piščev odlazak samo dokaz da su bili u pravu. I kada ode, pisac egzilant je još zanimljiv svojoj sredini, kao što je i pobegla žrtva interesantna svom mučitelju. Sredina tvrdoglavo istrajava u svome, uverena da je pisac ne samo izdajica svoje domovine već i da sada po celom svetu tu domovinu prodaje, još i zaraujući time. "Kako to mislite da zaradjujem?" pita u svojim zamišljenim razgovorima pisac egzilant svoju domo-
vinu. "Po svetu prodaješ domovinu." "Domovina je mala i bezvredna, čak i kad bih hteo, ne bih je mogao prodati. To je kao kada bi na svetskom tržištu hteli prodavati albanske žvakaće gume." "Pa šta?" "Niko ih ne kupuje." "CIA će ih uvek kupiti", ne daju se zbuniti sunarodnici, čvrsto uvereni u svoj značaj na geopolitičnoj karti sveta. To da domovina nema platnu vrednost na tržištu najveća je uvreda koju joj egzilant može izreći. Čak i to da pisac egzilant nakon toga što je napustio domovinu nije umro, da je dakle živ, da pored svega još i nešto zaradi, posebno iritira sredinu koju je napustio. Jaz izmeu egzilanta i onih koje je napustio postaje uprkost distanci sve veći. Sredina ima svoje fantazme o životu egzilanta kao izdajnika i fantazme o sebi kao žrtvi. Jer, eto, i oni koji su ostali još žive i na pamet im ne pada da odu. Pristojni ljudi ostaju kod kuće. Oni su ti koji izgaraju u borbi za demokratiju 24 časa na dan i ne objavljuju konstantno nekakve članke u stranim časopisima, kao što to čine izvesni. Rade pošteno, iako jedva spajaju kraj sa krajem, dok za razliku od njih neki zaradjuju na njihovoj patnji. Piscu egzilantu koji se u nekom trenutku ponadao da će se bar malo opustiti u toj ulozi žrtve i na jedinom preostalom prijateljskom ramenu pustiti suzu, bez zadrške zakukati na svom rodnom jeziku, opisati svoju borbu za život, da će možda moći prebrojati uvrede koje su mu načinili, u tom dalekom svetu ne ostaje drugo do da ćuteći pokupi stvari i vrati se tamo odakle je zapravo i došao, u svoj egzil.

Onima koji su svoje sredine napustili zbog nacionalizama ne bi bilo suvišno da se podsete da su nacionalizam i egzil nerazdvojni, upravo zbog toga što
su nespojivi. Egzilant bi se morao podsetiti na to da je svojim bekstvom od kolektivizma istakao upravo individualizam, da je umesto lažnog nacionalnog kontinuiteta utemeljio diskontinuirano stanje života, da je, dakle, umesto korenova i kolevke postavio u središte slobodu iskorenjenosti, da je pobegao od njihovih zaštitnika, njihovih temeljnih pseudoreligioznih tekstova, od njihovih istorijskih i geografskih spomenika, njihovih javnih neprijatelja i heroja, i kao što kaže Edward Said, da je naposletku i svojevoljno napustio to tvrdoglavo, isključivo, samoopijeno, agresivno, bučno, izolovano pleme koje je spremno da kamenuje prvog čoveka koji je drugačiji. Pisac egzilant osloboen svoje sredine najpre spozna da je uhvaćen u tragikomičnu zamku i da ga ni tamo u dalekom svetu ne etiketiraju drugačije do kao predstavnika države koju je napustio. Iako u Hrvatskoj više ne postojim kao hrvatska spisateljica, izvan Hrvatske me bez izuzetka etiketiraju kao hrvatsku spisateljicu. Tako sam, iako to nisam želela, postala više hrvatska nego što bih to bila da sam ostala u Hrvatskoj. Bolje rečeno, postala sam nešto što nisam. Zbog čega me druga sredina ustrajno etiketira kao hrvatsku književnicu? Zato što jednostavno ne zna kako bi me drugačije etiketirala. Svako je nečiji pisac, svako pripada nekom narodu, svako piše na nekom jeziku, zbog čega se onda uopšte baviti tim statistič-
ki zanemarljivim primerom disfunkcije nacionalnog identiteta. Izmedju ostalog, dovoljno je pogledati prevedene knjige. Iza svakog pisca stoji neka domovina. Pozivi na literarne dogaaje i spiskovi učesnika slični su spiskovima takmičenja na kojima je u zagradi uvek navedeno ime države. Uzgred rečeno, samo jednom sam iza imena nekog književnika videla primedbu "transnacionalan" i zavidela sam mu. Na književnim susretima se osećam kao na takmičenjima za pesmu evrovizije. Preznojim se često zbog iznenadnog straha da ću po svom nastupu čuti gong i glas koji objavljuje "Croatia - five points". Sanjam o tome da jednoga dana skinem sa sebe sve te nalepnice koje me ustrajno oblepljuju, kao da sam čovek-poster, i da postanem samo svoje ime i prezime. Jer upravo ime i prezime, najveće književno priznanje koje književnik može dobiti, ostaje drugima. Croatia – five points, Poland - two points, Belgium - ten points.

FIZIKA I METAFIZIKA EGZILA

Na kratkotrajnom izletu u San Antonio posetila sam The Alamo Museum. Lutajući muzejskom trgovinom suvenira naišla sam na knjižicu čiji mi se naslov dopao.Knjižica koja je govorila o ženi spasiocu Alame njenu životnu priču pripovedala je preko odeće koju je nosila – "life story presented through the cloths she wore". Svoju egzilantsku nomadsku priču mogla bih opisati preko predmeta koje uvek iznova kupujem - džezve, male kuhinjske aparate, vadičepe, fenove od 120 do 220W, muzičke kutijice, CD-playere, posteljinu, utičnice i adaptere za kompjuter, papuče, jer ih uvek ostavljam za sobom. Moju priču bi mogli opisati koferi i putne torbe koje vučem sa sobom i koji se vuku za mnom, koje ostavljam na putu i kupujem nove. Egzilantsku priču bi mogle opisati i vizitke s imenima koja u suštini više ne označavaju stvarne osobe jer sam stvarne osobe u meuvremenu zaboravila. Egzilantsku priču bi mogle opisati i brojne vize i pečati u mom pasošu, računi, gomila papira koji dokazuju da sam negde bila, negde nešto kupila, negde nešto potpisala, iako dokazi vremenom sve manje odgovaraju mojim uspomenama. Uprkos svemu verujem da bi me pogled na moru sopstvenog života strašno potresao ukoliko bi se nekim čudom sve te stvari najednom stvorile preda mnom.
Neprestano ureivanje privremenog doma i njegovo uništavanje, pakovanje i raspakivanje, sve mučnije ponavljanje istih rituala, kao da je u pitanju igra simulacije a ne stvarni život, dovode egzilanta u neku posebnu vezu sa sopstvenom biografijom. Egzilant u suprotnosti sa običnim životom razvija drugačiju
prostorno-vremensku percepciju stvari dok živi u očiglednoj i goloj telesnosti egzila. Jednom sam u Berlinu izlazeći iz metroa ugledala stariju Bosanku u
dimijama koja se na raskrsnici zbunjeno okretala oko sebe i mrmljala: "Bože, ge sam to ja?" Egzilant više nego drugi ljudi ima mogućnost da postavi sebi to pitanje. To je njegova prednost ali i izvor duboke lične more.

POSLEDNJI SUSRET PISCA SA EGZILANTOM U SEBI

Na ovom mestu upotrebiću citat iz priče Borisa Piljnjaka: "The fox is god of cunning and treachery. If the spirit of the fox enters a man, the mans race is cursed.The fox is the writers god." Postoje egzilanti koji su nakon odlaska porušili sve mostove za sobom i postali divlji ljudi. Egzilant se teško odriče dobijene slobode. Razvija čula i spoznaje svaku zamku... Sa sebe besno odstranjuje svaku etiketu, odbacuje mogućnost da ga negde uvrste, da ga svedu na predstavnika države čiji pasoš nosi sa sobom, izbegava da bude član bilo kakvog društva. Drugim rečima, postaje neprijatna osoba i veliko zakeralo. Neće da se odomaći. S vremenom razvije i životinjski instinkt, postaje ilegalac, menja brloge, teško ga je uloviti; čak i ukoliko se ikada odomaći, ostane stranac u sopstvenoj kući, sa uvek pripremljenim koferom koji stoji kraj vrata. Postaje rušitelj normi, smeta mu svako ograničenje jer se navikao na život van sva-
kodnevnog reda. Vremenom se poistoveti i sa svojim licem optužene osobe. Postane neprijatelj, izdajica, preseli se u ilegalu u koju su ga nekada nagnali, postane subverzivan jer su ga ljudi optuživali za subverziju, postane otpadnik jer su ga ljudi optuživali za otpadništvo. Pisac u nekom trenutku u sebi prepozna egzilanta. Pomiri se sa tim i stanje koje se zove egzil postane njegovo stvarno stanje. Kad opiše ceo krug, pomiren se vrati u svoj pravi dom. Čini se da je ruska avangardna kultura najstrasnije sledila ideju umetnika kao izdajice i umetničkog dela kao izdajstva. Ruska avangardna kultura načinila je bogate strategije izdaje ustaljenih umetničkih načela, ustaljenih žanrova, ustaljenih vrednosnih hijerarhija i literarne tradicije. Umetnički čin za avangardiste je bio čin subverzije. Umetnost je imala svoju nesumnjivu autonomiju. U odbrani te autonomije dozvoljena su bila sva sredstva. Osnovni umetnički postupak ruske avangarde jeste izdaja, astrenjenje, instrangement, začudnost, razbijanje ustaljenih literarnih normi, izneveravanje čitaočevih očekivanja. U tom smslu, pisac je bio izdajnik, lisica, a lisica kao metafora izdaje bila je zaštitni znak pravog umetničkog dela.

UDVOSTRUČENOST EGZILA

Kada se nae na književnom trgu, pisac egzilant postepeno spoznaje da se zapravo našao u dvostrukom egzilu. Jer književni trg ima najmanje razumevanja upravo za umetnike književnog egzila. Inače se trg ne bi ni zvao trg, kao što se ni izdavaštvo ne bi zvalo izdavačka industrija. Književni trg zahteva prilagoavanje normama produkcije, po pravilu ne podnosi umetničke neposlušnosti, ne podnosi ni eksperimentatore, umetničke subverzivce, performere inventivnih strategija u književnom tekstu. Nagradjuje književno poslušne, prilagodljive, marljive, one koji poštuju književne norme. Književni trg ne podnosi staromodne ideje o umetničkom delu kao jedinstvenom, neponovljivom, duboko individualnom umetničkom proizvodu. U toj mašineriji književne industrije pisci su poslušni radnici, samo točkić proizvoačke industrije. Pisac egzilant najednom shvati da se u egzilu našao sa starim zanatom koji je davno izumro i koji više nikom nije potreban. Tragikomičnost njegove pozicije najednom se udvostručuje. Ukoliko je svoju diktatorsku sredinu napustio da bi se očuvao kao pisac, najednom sada shvata da se našao u drugoj sredini, u diktaturi književnog trga. Pisac se na kraju suočava i sa poslednjim paradoksom. Dobri pisci se svuda osećaju kao izgnanici, dok se slabi svuda osećaju kao kod svoje kuće. Pisac egzilant je osuen na marginalnost, čak i da bi dobije Nobelovu nagradu kao Brodski, čak i da se nekom greškom nadje u mainstreamu popularne kulture kao Nabokov, i da mu kakva slučajnost donese slavu. Neki se upravo zbog marginalnosti vrate književnoj sredini koju su napustili, kao Solženjicin. Jer samo sredina koja je zadala rane zna kako se one mogu zaceliti, samo ta sredina zna kako ponovo podići piščev srušeni ego, kako zamahnuti piščevim imenom kao nacionalnom zastavom, kako mu vratiti osećanje važnosti, uvrstiti ga u školski udžbenik, sahraniti ga sa svim počastima, podići mu spomenik, imenovati po njemu koju od ulica. Pisac egzilant nalazi se u zamki opojne i zastrašujuće slobode. Ta sloboda zahteva pristanak na marginalnost i samoću. Birajući egzil, egzilant bira i usamljenost.

ŽIVOT JE SAN

Svake subote telefoniram svojoj majci koja živi u Zagrebu. Vodimo kratak, usamljenički razgovor. Mamu, iz ko zna kojih razloga, uvek zanima koliko je sati u državi iz koje zovem. Uskladimo vreme, popričamo o životu. Mama, koja se dugo godina nije pomakla iz Zagreba, nedavno mi je, sa uzdahom rekla: "Znaš, moj život kao da nije moj. Ne znam čiji život živim, jedino što znam je da ne živim svoj." Zastao mi je dah. Nisam znala šta da joj odgovorim. Moja mama je izgovorila autentičnu egzilantsku rečenicu.

POVRATAK U DOMOVINU

U prvom razredu osnovne škole bila sam očarana svojim udžbenikom. Očarale su me šarene sličice. Slova sam brzo savladala, ali te sličice... One behu prva uzbudjuća informacija o svetu punom jarkih, jasnih boja. Moj socijalistički udžbenik propagirao je bratstvo i jedinstvo meu narodima i narodnostima Jugoslavije. Na sličicama su bili mali ljudi, raziličito obučeni. Jedni su imali na glavama fes, drugi kape, treći šešire, jedni su imali na nogama opanke, drugi čizme. Te male ljude iz udžbenika nikad ne videh u svakodnevnom životu. Vidjala sam ih tek kasnije, na folklornim festivalima. Zato sam naravno odrastala uverena da su ljudi jednaki i da se samo različito oblače. Kasnija putovanja u razne krajeve Jugoslavije me nisu uverila da su njihovi stanovnici splet različitih naroda i narodnosti, kao što me je učio moj udžbenik. Iako ni kasnije nisam uspela da upoznam nikoga ko bi nosio fes, usvojila sam pravila iz udžbenika i trudila se da poštujem razlike izmedju tog nevidljivog fesa i kape. Moj socijalistički udžbenik me je upravo učio tome da su svi ljudi na zemaljskoj kugli braća, kako beli, tako i crni i žuti. Sličice na kojima su bila naslikana deca, obojena žuto, crno i belo najviše su budile moju maštu. Jer žute i crne dece u svakodnevnom životu nisam vidjala. Ni kasnije, kada sam bila već odrasla. Jugoslovenska propaganda multietničkog i multikulturnog društva iskazala se kao neuverljiva, zvučala je neuverljivo, i mnogo kasnije kada su kapa, fes i šešir zaratili tvrdeći da ne mogu živeti u jednoj državi, zagovarala sam jugoslovensku multikulturalnost. Tu ideju nije pregazio samo rat, pala je na prvom ispitu i u nekom centru za begunce u inostranstvu, jer jugoslovenski begunci često nisu hteli da budu smešteni na istom mestu sa sebi jednakim nesrećnicima drugih boja. Tako egzil može biti i povratak u retro-utopiju, u sličice iz nekog starog udžbenika.

Danas sam zaista okružena braćom, kako crnom i rumenom, tako i belom. Na uličnim demonstracijama plačem s Kurdima, ruže kupujem kod Tamilaca, novčić spuštam u šešir Cigana, povrće kupujem kod Turčina. Okružena braćom živim u Njujorku, Berlinu, Londonu, Amsterdamu. Lovim sjaj njihovih pogleda, prepoznajem svoju rasu, egzilantsku, nomadsku, emigrantsku, klimam glavom, smeškam se - svoji smo na svojem. Njihova vera u bolji život ne dopušta mi da skliznem u cinizam. Njihov trud da prežive čini me skromnijom. Njihova marginalnost smanjuje moj apetit za priznanjem, kao što kaže Brodski. Ponekad mi se, kao i mojoj majci, učini da ne znam čiji život živim, ali tu misao brzo zaboravim. Čini se, ipak, svoj. Svoj lifeage.
--------

****Esej je predavanje održano aprila 2000 godine na Filozofskom fakultetu u Ljubljani

Sa slovenačkog prevela: Ana Ristović

Najveće čudo na svetu, Og Mandino

2012-03-01T21:31:00.000+01:00

Najveće čudo na svetu

Svitak broj 1.

Danas započinjem novi život. Danas odbacujem svoju staru kožu, koja je dugo podnosila brazgotine neuspeha i trpela od rana osrednjosti. Danas se ponovo rađam i mesto mog dolaska na svet je ovaj vinograd u kojem ima voća za sve.
Danas ću ubrati zrna mudrosti sa najbogatijih i najsočnijih čokota u vinogradu, sa loza koje su, iz naraštaja u naraštaj, zasađivali najmudriji u mom zanatu. Danas ću okušati ukus grožđa sa tih čokota i u sebe uneti seme uspeha, pohranjeno u svakom zrnu i novi život, zastrujaće mojim krvotokom.

Put, koji sam za sebe odabrala je prepun mogućnosti, pa ipak, prate ga i očaj i čemer i na njemu leže rasuta tela onih koji su pretrpeli neuspeh, i kada bi se naslagala jedna preko drugih, nadvisila bi i bacila senku i na najveću piramidu na ovoj zemlji.

Pri svemu tome, za razliku od drugih, neću doživeti neuspeh, jer u rukama držim mape koje će mi pokazivati put preko opasnih voda, do obala, koje su mi se koliko juče činile neostvarivim snom. Neuspeh mi više neće biti jedina plata za borbu koju vodim.

Baš kao što priroda nije mom telu dala ništa što bi mu pomoglo da bude neosetljivo na bol, tako ni mom životu nije darivala baš ništa što bi mu pomoglo da podnese neuspeh. Kao i bol, i neuspeh je stran mom životu. U prošlosti sam neuspeh prihvatala kao što prihvatam i bol. Sada ga odbacujem i pripravna sam za mudrost i načela što će me iz senki izvesti na svetlost dana i dovesti me do bogatstva, položaja i sreće, koji daleko prevazilaze i moje najmahnitije snove, tako da će mi se čak i zlatne jabuke iz Hisperidskog vrta, činiti pravednom nagradom. Vreme uči svemu onoga ko živi zauvek, ali ja ne raspolažem dobrobiti večnosti.

Pa ipak, tokom vremena koje mi je dodeljeno, moram uvećavati umeće strpljivosti, budući da priroda nikad ne dela u žurbi. Da bi se stvorilo maslinovo drvo, koje je vladalac nad svim drugim drvećem, neophodno je stotinu godina. Opet, luk doživljava starost sa samo devet nedelja. Do sada sam živela kao stručak luka i to me nije zadovoljavalo. Sada, pak, namerna sam da postanem poput maslinovog drveta i uistinu najveća među svim u mome poslu. A kako da to postignem?
Nemam ni znanja ni iskustva koja bi mi pomogli da postignem veličinu, često sam se već spoticala u neznanju i zapadala u virove samosažaljenja. Ipak, odgovor je jednostavan. Svoj novi put, započeću neopterećena težinom nepotrebnog znanja i bez sputanosti nesmislenim iskustvom. Priroda me je već obdarila znanjem i instiktima daleko moćnijim od bilo koje šumske zveri, a i vrednost iskustva se precenjuje i najčešće to čine stari ljudi, koji glavama klimaju mudro i zbore glupo.
Uistinu, iskustvo nas uči temeljito, ali njegove upute istovremeno proždiru čovekove godine. I tako, poduke iskustva gube u valjanosti kada se javi trenutak potrebe za njihovom posebnom mudrošću. Na kraju, ispostavlja se da je bilo traćeno na već mrtve ljude. Pored toga, iskustvo se može uporediti sa modom. Ono što je uspešno danas, sutra se može pokazati i neprikladnim i nekorisnim. Samo načela opstaju i upravo njima sada raspolažem, pravila što će me odvesti do veličine, sadržana su u rečima ispisanim na ovim svicima. Ono čemu će me oni naučiti, više je kako da izbegnem neuspeh, nego kako da postihgnem uspeh, jer, šta je uspeh, nego stanje svesti.

Ni dva mudraca, među hiljada drugih, neće uspeh opisati istim rečima. Opet, s druge strane, za neuspeh je dovoljna jedna jedina reč. NEUSPEH ČINI ČOVEKOVA NESPOSOBNOST DA OSTVARI CILJEVE ŠTO IH JE U ŽIVOTU SEBI POSTAVIO, MA KAKVI TI CILJEVI BILI.

U stvari, jedina prava razlika između onih koji jesu i onih koji nisu uspeli, stiče se u različitosti njihovih navika. Dobre navike su ključ svakog uspeha. Rđave navike, opet, predstavljaju još neotključana vrata koja vode u neuspeh. I tako, prvo pravilo, koje nameravam da sledim i koje dolazi ispred svih drugih jeste sledeće: IZGRADIĆU U SEBI DOBRE NAVIKE I POSTAĆU NJIHOV ROB.

Kao dete, bila sam rob svojih impulsa, sada sam kao i svi ostali rob svojih navika. Svoju slobodnu volju sam godinama stavljala u službu svojih brojnih navika, i ono što sam u prošlosti činila, već je obeležilo stazu, koja ozbiljno preti da mi zatoči budućnost.

Mojim postupcima upravljaju moj apetit, moje strasti, predrasude, pohlepa, ljubav, sredina u kojoj se krećem i navike, ali najgori tiranin između svega toga, jesu navike. Pa, prema tome, ako već moram da budem zatočenik navika, neka to bar budu dobre navike. Moje rđave navike, moraju biti počupane kao korov i nove brazde uzorane da se u njih baci dobro seme. Stvoriću dakle sebi dobre navike i postati njihov rob.

Ali, kako da dođem do tog velikog postignuća? To je moguće postići pomoću ovih svitaka, jer svaki svitak sadrži po jedno načelo koje će iz mog života odstraniti po jednu rđavu naviku i zameniti je po jednom dobrom, koja će me za još jedan korak, približiti uspehu. Jer, jedan je od zakona prirode, da se jedna navika može zameniti samo drugom.
I stoga, kako bih porukama ispisanim na svicima omogućila da obave namenjeni im zadatak, moraću se strogo pridržavati prve od svojih novih navika, koja glasi: SVAKI OD SVITAKA ČITAĆU I PROČITAVAĆU NA PROPISANI NAČIN TOKOM 30 DANA, PRE NEGO ŠTO PREĐEM NA NAREDNI SVITAK.

Najpre, čitaću bezglasno reči svitka čim izjutra ustanem iz postelje. Potom, ponovo ću ih čitati bezglasno po završetku podnevnog obeda. Najzad, pročitaću ih još jednom sa dolaskom večeri, ali, što je najvažnije, ovom prilikom naglas. Sledećeg dana, postupiću isto kao i prethodnog i tako ću nastaviti da činim tokom narednih trideset dana. Potom, uzeću isti svitak i sa njim isto činiti tokom 30 dana. Nastaviću da isto postupam i sa ostalim svicima.

Živeću sa svakim od svitaka tokom 30 dana, sve dok mi to iščitavanje ne postane navika. Ali, šta će se postići ovakvom navikom? U tome se upravo i krije tajna svih ljudskih postignuća. Dok reči iz svitaka budem ponavljala iz dana u dan, ubrzo će postati deo mog delatnog uma, međutim, što je mnogo važnije, one će se zavući i u onaj moj drugi um, onaj tajanstveni izvor koji nikada ne spava, onaj koji stvara moje snove i koji me često navodi na postupke koje ni sama ne mogu da razumem.

I kada se reči svitka stalože u tom mom tajanstvenom umu, počeću svakog jutra da se budim sa osećanjem obodrenosti, kakvo nikada ranije nisam upoznala. Snaga će mi narasti, kao i bodrost i želja da se suočim sa svetom ukloniće strahove sa kojim sam se budila sa izlaskom sunca i biću srećnija no što sam ikad verovala da mogu biti u ovom svetu čemera i sukoba. Na kraju, doći ću do toga da se prema svemu sa čim ću se suočiti, odnosim kako mi svici nalažu da se odnosim i ubrzo ću sve što činim u prilog nečemu ili nasuprot nečemu, činiti sa lakoćom, jer sve što čovek čini uz vežbu, vremenom postaje lako.

Na taj se način rađa nova dobra navika, jer kada nešto što čovek čini postaje lako zahvaljujući stalnom ponavljanju, on u tome nalazi i zadovoljstvo. A kada u tome nalazi zadovoljstvo, u čovekovoj je prirodi da često to i ponavlja. Kada nešto stalno činim, to mi postaje i navikom, ja postajem njen rob, i budući da se radi o dobroj navici, to je upravo ono što i želim.

Danas započinjem svoj novi život. I svečano se zaklinjem sebi samoj, da ništa neće moći da uspori razvojni put mog novog života. Neću propustiti ni jedan dan da čitam ove svitke, jer izgubljeni dan, ne može se nadoknaditi, niti se može pokriti nekim drugim. Neću i ne smem narušiti tu naviku svakodnevnog čitanja ovih svitaka, jer uistinu, nekoliko časaka koje ću svakodnevno posvetiti svojoj novoj navici, mala su cena za sreću i uspeh, koji me očekuje.

I dok budem čitala i pročitavala reči na svicima što slede, ni za trenutak neću dozvoliti da me kratkoća bilo kog zapisa, ili jednostavnost reči u njemu, navede da se prema poruci sadržanoj u njemu odnosim sa nipodaštavanjem. Hiljade grozdova potrebno je iscediti da bi se dobio jedan jedini vrč vina, a i koštica i ljuska, daju se za hranu peradi. Isti je slučaj i sa grožđem drevne mudrosti.

Mnogo je toga što otpadne i što vetrovi razveju. Samo pročišćena i drevna istina, najčistija istina nalazi se u rečima što slede. Ispijaću je onako kako mi se nalaže i neću dopustiti da mi se i jedna kap prospe. A seme uspeha ću progutati. Danas mi se moja stara koža pretvara u prah. Hodaću uspravno među ljudima, ali me oni neće prepoznati, jer od danas sam nova osoba, sa novim životom.

Og Mandino

O komunizmu, svijesti, Sapfo, Čehoslovačkoj i Sidu Baretu, Tom Stopard

2012-03-01T21:24:00.000+01:00

O KOMUNIZMU, SVIJESTI, SAPFO, ČEHOSLOVAČKOJ I SYDU BARRETTU - GENEZA JEDNOG DRAMSKOG TEKSTA

Nema ničeg na jednom raskršću u londonskom kvartu Notting Hill da obilježi jedan od najvažnijih momenata u povijesti rock muzike. Pomislim na to kad god tuda prođem. Bio je januar, prije četrdeset godina, kad je jedan stari Bentley u kojem su bile tri četvrtine grupe Pink Floyd plus novi član, doveden u grupu da zamijeni beznadno „rasturenog“ frontmana Syda Barretta, bio na putu da održi svoj dvjestočetrdesetdrugi koncert, kad je... Evo šta novinar Tim Willis kaže o tome u knjizi „Madcap“ objavljenoj 2002. godine:

…a na raskršću između avenije Holland Park i Landbroke Grovea, jedan od njih – niko se ne sjeća ko – upita: „Da svratimo po Syda?“ „Ma daj“, odvratili su ostali. „Nećemo se valjda s njim gnjaviti“.

„Ima ljudi“ veli Esme, vječita hippie djevojka, junakinja moje drame Rock’n'Roll, „koji misle da su poslije 1968. godine Pink Floydovci bili „obično smeće“. Eto šta Barrett - glas, riječ i duh prvog albuma ove grupe i dva solo albuma nastala nakon raspada - čini ljudima. Neki, kao što je moj prijatelj Charlie, koji bi – davno ti bijaše – zaječao i odmahnuo glavom na moju odanost onom što je smatrao „otužnim, pretencioznim“ Floydovcima nakon Barretta te me pokušao preobratiti u sljedbenika tog „izgubljenog genija“ koji se, povrijeđen, povukao da njeguje svoj vrt u Cambridgeu.

Nisam to shvatao, mada sam bio svjestan svjetlucanja komada koji je naprosto tražio da bude napisan. Ja volim pop muziku (koja je rod, dok je rock tek vrsta i kao da vidim i čujem duh drame smještene u jednoj dupleksici u predgrađu (što u Engleskoj znači ulicu sa nizom kuća prepolovljenih simetrično poput Rorshachovog testa u kojima žive ljudi što su sve samo ne „rock božanstva“) a tu, u mom komadu, jedan usamljeni, sredovječni „ludi dijamant“ će ... šta li će on, ustvari, učiniti?

Moj prijatelj Charlie posudio mi je par knjiga o Barrettu a ja sam došao do još par drugih. Knjige o Barrettu idu u rasponu od „heroinskog raja“ do „štreberskog pakla“ (inženjerski izvještaji što nude detalje o nasnimljenom materijalu na snimcima Floydovaca i sličnim stvarima.). Ali kad se radi o pisanju drame o bilo čemu od toga – pa, dobro, morao si to sam iskusiti.

Ima još jedan sitni problem: ja se ne razumijem u muziku. Nimalo. Koliko god volim buku koju ona proizvodi, u stanju sam satima zuriti u grupu sa gitarama a da nikad ne razaberem koja gitara daje koji dio zvuka. Jednako tako moj mozak kao da nije sposoban upamtiti matricu čak ni za zvuk koji sam stotinu puta čuo. Znate kako to ide na rock koncertima, gdje pola gomile počne aplaudirati na prvih nekoliko taktova onoga što će tek uslijediti? Moj mozak je nalik mozgu dvogodišnjeg djeteta koje se igra sa drvenim oblicima: nekad se desi da zurim i zurim u pravilno oblikovanu rupu u komadu drveta - sve dok ne krene tekst i ispostavi se da je to, recimo, „Brown Sugar“. Ja i muzika! Ostavio sam, dakle, Syda po strani, pisao komade o drugim stvarima i mnogo slušao rock'n'roll, kako su tekle godine.

Sa svakom svojom dramom ja se nastojim fiksirati na jednu određenu snimku pa s njom živim mjesecima, dok pišem – to je kao svojevrsna droga koju izaberem da sredim mozak. A onda isključim muziku i počnem raditi. Najveći dio svog komada «The Coast of Utopia» napisao sam neprestano slušajući pjesmu „Comfortably Numb“. Sa drugim komadom, „Arcadia“, „izabrana droga“ su bili Rolling Stonesi i njihova „You Can Always Get What You Want” a pošto taj komad završava scenom para koji pleše valcer na muziku što se čuje sa neke zabave koja se dešava van scene, unio sam tu pjesmu na kraju komada, potpuno uvjeren da je to sjajna ideja, sve dok nisam završio komad. To me nadahnjivalo. Kada sam na probama bio upozoren da „You Can Always Get What You Want“ nije valcer, te da će zato moj par morati plesati valcer na neku drugu pjesmu, bio sam zabezeknut, zatečen, uvrijeđen.

Ova donekle ponižavajuća priznanja imaju za cilj nešto više no da objasne zašto nikad nisam započeo pisati komad o Sydu Barrettu. Objasniti kako to da je Syd ipak postao dio mog komada Rock'n'Roll - koji dijelom govori o komunizmu, dijelom o svijesti, dijelom o Sapfo, mada uglavnom o Čehoslovačkoj između 1968. i 1990. godine, sprva je jednostavno, a onda teško. To je tako zbog fotografije jednoga 55-godišnjaka na biciklu, ušuškanog u toplu jaknu i sa rukavicama na rukama.

Kada oduzmete sve što drame misle da kazuju, ono što ostaje je upravo ono što svi komadi - sve priče - zapravo kazuju – a ono o čemu zapravo kazuju jest vrijeme. Događaji, stvari koje se dešavaju – Ofelija koja se davi! Camille koja kašlje! Neko je kupio višnjik! – različite su manifestacije onoga što upravlja pričama koje izmišljamo, baš kao što upravlja pričama u kojima živimo: neprestani tik-tak univerzuma. Nema tog zastoja, čak ni u smrti, koji se pretvara u sjećanje.

Barrett je umro u šezdesetoj godini, mjesec dana nakon premijere moje drame a pet godina nakon one njegove fotografije na biciklu kako se vraća kući iz kupovine u supermarketu. Kada sam prvi put vidio tu fotografiju – u Willisovoj knjizi – uhvatio sam se kako zurim u nju, kako dugo zurim u to stameno tijelo na kojem kao da je usađena teška, obrijana glava i poredio je sa slikama Barretta iz njegovih dana „mračnog anđela“, poput snimke sa naslovne strane ove priče. „Bio je prekrasan“, kaže Esme. „Bio je kao jamstvo ljepote“ i koliko god pretjerana može biti asocijacija na Vergilijev neprevodivi akord „ima suza u stvarima“ - sunt lacrime rerum – u kontekstu slučajno uhvaćene fotografije krupnog tipa sa Colgateom i super mekanim toalet-papirom u korpi na biciklu, upravo to mi je palo na pamet u tom dugom trenutku kad sam shvatio da se upravo u ovaj komad - komad o komunizmu, svijesti, Sapfo i, pomozi nam Bože, o Čehoslovačkoj – uvukao Syd Barrett. Suze stvari leže u mijeni vremena i u vladanju vremenom.

Možda je to tako stoga što nam je Barrett bio decenijama nestao iz vidokruga pa se činilo da vrijeme nije to što jednostavno, na uobičajeni, način povezuje dvije slike (nekad je ovako izgledao, a onda je izgledao ovako. Pa šta?), već da ih odsijeca. Identitet jedne osobe nije sam po sebi tajna. Svi smo mi svjesni sebe i uvijek se radi o samo jednoj osobi: razlika između ove fotografije mene i one fotografije mene nije tajnovita. Ali, identitet svih drugih mi gradimo iz vidljivih činjenica a razlog što sam bio tako fasciniran Barrettom na biciklu krio se u tome što je u trenutku kada sam ja njome bio zaokupljen on bio - doslovno - druga osoba.

Ovo nije potpuna maštarija a teško da predstavlja paradoks. Sam Barrett se s tim složio, kad je čovjeku koji mu je pokucao na vrata, rekao: „Syd ne može sad s vama razgovarati“, jer se, mnogo prije no što je snimljen na svom biciklu, on vratio svome pravom imenu, Roger. Ne sumnjam da se u prvi mah naprosto pokušao otarasiti čovjeka koji ga je nazvao a čiji poziv nije smatrao dobrodošlim; u drugi je jednostavno za sobom ostavio stare dane i svoj prethodni život: to ne implicira obavezno dislociranje njegove svijesti o samome sebi. To je u nekom tajnom dosluhu sa načinom na koji mi prilagođavamo vlastitu ideju o tome što je on, što je bilo ko. A to je, dijelom, i način na koji djeluje drama - kroz neprestana podešavanja naše ideje o tome ko su ljudi ustvari ispod etiketa koje nose, poput „profesor komunista“ i „češki rock fanatik“, „supruga koja umire od raka“ i slično. Spoznaja da je ovo Sydov komad nije ni tako bizarna kao što se možda čini. Jer, obrisi mog nenapisanog komada već su govorili o češkom zaljubljeniku u rock muziku i o grupi Plastic People of the Universe, te je, dakle, rock'n'roll već bio dio komada. A što se tiče engleskog profesora komuniste, Cambridge bi savršeno pristajao nekom takvom. Sydov posljednji koncert, održan 1972. godine na lokalnoj pijaci gdje se prodaju žitarice u listu Melody Maker doživio je ovakav prikaz: „Jedna djevojka se penje na pozornicu i pleše; on je pogleda… izgleda kao da je blago zatečen“. Pa dajmo onda profesoru kćerku koja je upravo ta djevojka da bismo vidjeli zašto Syd izgleda kao da je blago zatečen. Willisova kratka, egzemplarna knjiga kazuje nam i to kako je jednog dana jedna studentica, kćerka Sydove prve djevojke, krenula na predavanje obučena u majčin ogrtač koji je trideset godina ranije dizajnirala slavna Barbara Hulanicki, zvana Biba, i kako je taj „ćelavko na biciklu naglo zakočio“ i rekao: „Zdravo, malena Liv“. - „Zdravo“, odvratila je djevojka i produžila dalje. Bilo je to koju sekundu prije no što je djevojka shvatila da ju je čovjek zovnuo imenom njene majke, a kad se okrenula - njega više nije bilo. Dakle hajde da učinimo da - dok Čehoslovačka putuje od Praškog proljeća ka Baršunastoj revoluciji – ta hippie djevojka, kćerka profesora sa Cambridgea ima kćer koja odraste i...

I također između Praškoga proljeća i Baršunaste revolucije, na drugom kraju svijeta, u nekom neznanom trenutku, tako nam se bar čini, on, taj prekrasni, zdravi mladi čovjek, sav u svili i kadifi koji je pjevao: “Imam bicikl, možeš ga provozat', ako hoćeš/ Sa korpom i zvonom što zvoni“, postaje sasvim običan tip po imenu Roger koji je živio sam, koji nikad nije razgovarao sa susjedima, koji je predano njegovao svoj vrt i koji je umro od komplikacija dijabetesa. U oba svoja identiteta, on je sam iskoračio iz mrtvorođenog pokušaja da se napiše komad i bez imalo teškoće ušetao u ples izmišljenih likova u izmišljenoj priči koja, poput svake priče - bila ona izmišljena ili ne - poput njegove vlastite, krišom govori o vremenu, o nezainteresiranom trajanju svega, o bezuslovnoj mijeni koja svakom životu daje naročit smisao.

Tom Stoppard

Ostrvo u podne, Hulio Kortasar

2012-03-01T21:17:00.000+01:00

Ostrvo u podne

Kad je prvi put ugledao ostrvo, Marini je bio učtivo pognut nad sedištima sa leve strane; nameštao je plastično postolje da na njega postavi poslužavnik sa ručkom. Putnica ga je već više puta zagledala, dok se on udaljavao i opet vraćao, noseći časopise ili čaše sa viskijem. Marini se baš zaustavio i nameštao postolje, pitajući se u dosadi da li vredi odgovoriti na uporni pogled putnice, jedne od mnogih Amerikanki, kada je u jajasto plavetnilo prozorčeta upala obala ostrva, zlatna rojta plaže, brežuljci koji su se uzdizali sa puste zaravni. Nameštajući loše stavljenu pivsku čašu, Marini se nasmešio putnici. “Grčka ostrva”, reče. “Oh, yes, Greece”, odgovori Amerikanka tobože zainteresovana. Kratko odjeknu zvuk zvona i stjuard se uspravi, zadržavajući profesionalni osmeh na svojim finim usnama. Zatim je prišao da usluži neki sirijski bračni par koji je tražio sok od paradajza, ali je ipak u repu aviona priuštio sebi nekoliko časaka, zaustavio se i pogledao naniže. Ostrvo je bilo malo i usamljeno, a Egejsko more ga je opasivalo postojanim plavetnilom okrunjenim zaslepljujućim obodom poput okamenjene beline, što je – tamo dole – mogla biti pena koja se lomila o koralne sprudove i morske zatone. Marini opazi da se pusta žala protežu duž severa i zapada: ostalo je bila planina koja se strmo spuštala u more. Krševito i pusto ostrvo, mada je olovnosiva mrlja uz severni žal mogla biti kuća, a možda i grupa primitivnih kuća. Poče da otvara konzervu soka i kada se ispravio, ostrvo je nestalo iz prozora; ostalo je samo more, beskrajno zeleno obzorje. Ne znajući zbog čega, pogledao je na sat; bilo je tačno podne.
Marini je voleo što mu je dodeljena linija Rim-Teheran, jer je putovanje bilo manje sumorno od severnih linija, a devojke su uvek izgledale srećne što idu na istok ili što će upoznati Italiju. Četiri dana kasnije, priskačući u pomoć jednom dečaku koji je izgubio kašiku i neutešno pokazivao svoj tanjir sa slatkišem, po drugi put je prepoznao rub ostrva. Razlika u vremenu je bila nekih osam minuta, ali kada se nagnuo nad jedan od repnih prozora, nije bilo nikakve sumnje: ostrvo je imalo nekakav nezamenjiv oblik, poput kornjače koja se jedva izvlači iz vode. Posmatrao ga je sve dok ga nisu pozvali, uveren da sivkasta mrlja predstavlja grupu kuća. Uspeo je da razazna glavne poteze nekoliko obrađenih zaravni koje su dopirale do plaže. Prilikom uzletanja iz Bejruta, pogledao je u stjuardesin atlas želeći da sazna da li bi to ostrvo moglo da bude Horos. Radio-telgrafist, neki nezainteresovani Francuz, bio je iznenađen njegovom znatiželjom. “Sva ostrva međusobno liče; već dve godine sam na ovoj liniji i vrlo malo za njih marim. Da, pokaži mi ga sledeći put.” Nije to bio Horos nego Ksiros, jedno od mnogih ostrva po strani od turističkih puteva. “Neće proći ni pet godina”, rekla mu je stjuardesa uz piće u Rimu. “Ako misliš da ideš, požuri, horde će tamo stići svakog časa, Džingis Kuk vreba.” Marini je, međutim, nastavio da misli o ostrvu, posmatrajući ga uvek kada je to mogao se bi da priušti, ili kad bi se našao pokraj prozora, gotovo uvek na kraju sležući ramenima. Ništa od toga nije imalo smisla; preletanje Ksirosa tri puta nedeljno, u podne, bilo je toliko nestvarno kao san da se tri puta nedeljno u podne preleće Ksiros. Sve je bilo izobličeno u toj beskorisnoj, izmičućoj predstavi; osim, možda, želje da se ona ponovi, osim prepodnevnog gledanja na sat, kratkog i bolnog dodira sa zaslepljujućom belom rojtom na ivici gotovo crnog plavetnila i sa kućama, dok su ribari jedva dizali oči da pogledom otprate promicanje ove druge nestvarnosti.
Osam ili devet nedelja kasnije, kada su mu predložili liniju za Njujork, uza sve pogodnosti, Marini je rekao sebi da je to prilika da raskrsti sa ovom nedužnom i dosadnom manijom. U džepu mu je bila knjiga u kojoj je nekakav geograf istočnjačkog imena iznosio mnogo više pojedinosti o Ksirosu nego što je uobičajeno u turističkim vodičima. Odbio je ponudu, slušajući svoje reči kao iz daljine, i pošto je umakao sablažnjivoj zapanjenosti jednog šefa i dve sekretarice, otišao je da jede u kantini kompanije, gde ga je čekala Karla. Njena zbunjenost i razočarenje nisu ga uznemirili; južna obala Ksirosa je nenastanjena, ali su na zapadnoj strani preživeli tragovi lidijske ili možda kritsko-mikenske kolonije, a profesor Goldman je bio pronašao dva glačana kamena s hijeroglifima koje su ribari koristili kao potporne stubove malog mola. Karlu je bolela glava i ubrzo je otišla; hobotnice su glavni izvor života šačice stanovnika, svakog petog dana dolazi brodić da ukrca ulov i da ostavi nešto namirnica i robe. U putničkoj agenciji su mu rekli da će morati da zakupi posebnu lađu od Rinosa, a možda se može putovati i trabalukom koja prikuplja ulov hobotnica, ali će o ovom drugom načinu moći da se obavesti jedino kada bude na Rinosu, na kome agencija nema predstavnika. U svakom slučaju, ideja da nekoliko dana provede na ostrvu bila je u planu tek za junski odmor; tokom narednih nedelja morao je da zameni Vajta na liniji za Tunis, a onda je počeo neki štrajk i Karla je otišla kod svojih sestara u Palermo. Marini se nastanio u jednom hotelu blizu Pjaca Navone, gde je od davnina bilo knjižara; zamajavao se, bez mnogo volje, tražeći knjige o Grčkoj, povremeno je prelistavao priručnik za konzervaciju na grčkom jeziku. Dopadala mu se reč kalimera, koju je u jednom kabareu isprobao s crvenokosom devojkom, docnije je spavao s njom, govorila mu je o svom dedi na Odosu i o nekim neobjašnjivim tegobama u grlu. U Rimu je počela da pada kiša, u Bejrutu ga je uvek čekala Tanja, bilo je i drugih priča, uvek rođaci ili tegobe; a jednog dana opet linija za Teheran i ostrvo u podne. Marini se toliko dugo zadržao pokraj prozora da ga je nova stjuardesa procenila kao osobenjaka i premila mu je da nosi čitav niz postavljenih poslužavnika. Marini je te noći pozvao stjuardesu da zajedno večeraju u Firouzu i nije trebalo mnogo truda da mu prepodnevna rasejanost bude oproštena. Lusija mu je savetovala da se podšiša po američki; on joj je na časak govorio o Ksirosu, ali je potom uvideo da ona više voli hiltonsku votku s limunom. Tako je vreme proticalo u beskrajnim poslužavnicima s jelom, uz osmeh na koji je putnik imao pravo. Avion je na povratku preletao Ksiros u osam ujutru; sunce je jarko sijalo u prozore s leve strane i dopuštalo da se tek nazre pozlaćena kornjača; Marini je radije čekao podne prilikom leta u odlasku, znajući da tada može da provede jedan dugi minut uz prozor, dok bi Lusija (a zatim Felisa) pomalo ironično obavljala svoj posao. Jednom je fotografisao Ksiros, ali je slika ispala mutna; već je znao neke pojedinosti o ostrvu, u nekoliko knjiga je bio podvukao retke komentare. Felisa mu je ispričala da su ga piloti prozvali ludak za ostrvom. Nije se naljutio. Karla mu je najzad napisala da je odlučila da ne rodi i Marini joj je poslao dve novčanice uz pomisao da mu ostatak neće biti dovoljan za odmor. Karla je primila novac i stavila mu do znanja, preko neke prijateljice, da će se verovatno udati za jednog zubara iz Treviza. Sve je tako malo značilo u podne ponedeljkom, četvrtkom i subotom (i dva puta mesečno – nedeljom).
Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku. Kada nije bilo mreža, Marini je to doživljavao kao neko osiromašenje, gotovo kao uvredu. Palo mu je na pamet da kamerom snimi promicanje ostrva, da bi sliku ponovio u hotelu, ali je više voleo da umesto za kameru novac prištedi za odmor, do koga je preostalo samo mesec dana. Nije vodio suviše računa o danima; ponekad beše Tanja u Bejrutu, ponekad Felisa u Teheranu, gotovo uvek njegovm mlađi brat u Rimu, sve to pomalo maglovito, ljubazno, lako i srdačno i kao u zamenu za nešto, da popuni sate pre i posle leta; za vreme leta sve je takođe bilo maglovito, lako i glupo, sve do onog časa kada bi odlazio u rep i priljubljivao se uz prozor, osećajući hladnoću stakla kao ivicu akvarijuma u kome se sporo miče pozlaćena kornjača sred debelog plavetnila.
Tog dana su se mreže jasno ocrtavale na pesku i Marini se mogao zakleti da je crna tačka s leve strane, uza samo more, bio ribar koji zacelo gleda u avion. “Kalimera”, prođe mu odnekud kroz glavu. Više nije imalo smisla da i dalje čeka, Mario Merolis bi mu pozajmio novac za putovanje i za nepuna tri dana bi bio na Ksirosu. Nasmešio se, usana pripijenih uz staklo, misleći kako će se uspuzati do zelene mrlje, kako će go zaroniti u more severnih zaliva, kako će s meštanima loviti sipe, sporazumevajući se mimikom i osmesima. Konačno se odlučio, a posle ništa nije bilo teško: noćni voz, prva lađa, zatim još jedna stara, prljava lađa, iskrcavanje na Rinosu, beskrajno cenkanje sa kapetanom trabakule, noć na komandnom mostu, zurenje u zvezde, ukus anisa i loja, svitanje među ostrvljem. Iskrcao se čim je svanulo. Kapetan ga je predstavio jednom starcu koji je zacelo bio glava porodice. Klajos ga je uzeo za levu ruku i polako govorio, gledajući mu u oči. Došla su dva dečaka i Marini je shvatio da su to Klajosovi sinovi. Kapetan trabakule je iscrpeo svoj engleski: dvadeset žitelja, sipe, ribarenje, pet kuća, Italijan platiti Klajos smeštaj. Dečaci su se smejali kad je Klajos pogađao drahme; smejao se i Marini, već prijatelj najmlađih, dok je gledao kako se sunce pomalja iz mora svetlijeg od noći; jedna siromašna i čista soba, krčag s vodom, miris žalfije i štavljene kože.
Ostavili su ga samog da bi natovarili trabakulu. Pošto je na brzinu skinuo putnu odeću i obukao pantalone za plažu i sandale, krenuo je ostrvom. Još nikoga nije video, sunce je polako osvajalo, a od šipraga se dizao pomalo oštar, poseban miris, pomešan sa jodom i nošen vetrom. Moralo je biti oko deset kada je dospeo do litice na severnoj strani i prepoznao najveći zaliv. Više je voleo da ostane sam, mada bi se radije kupao na peščanoj plaži; ostrvo ga je zaokupljalo i on je u njemu uživao tako znalački da je gubio moć rasuđivanja ili poređenja. Sunce i vetar su mu pržili kožu kada se svukao da sa jedne stene skoči u more; voda je bila hladna i godila mu je, prepustio se da ga prepredene struje nose do ulaza u jednu špilju, a zatim je isplivao na otvoreno more i izvrnuo se na leđa. Sve je to pomirljivo prihvatio znajući da prihvata svoju budućnost. Pouzdano je znao da neće otići sa ostrva i da će na neki način zauvek ostati na njemu. Uspeo je da zamisli svog brata, Felisu, zraze njihovih lica, kada budu saznali da je ostao da živi od ribarenja na nekoj samotnoj hridi. Kada se okrenuo i zaplivao kao obali, već ih je bio zaboravio.
Sunce ga je odmah osušilo, potom se spustio do kuće gde su ga dve žene posmatrale u čudu pre no što su potrčale i zatvorile se u kuću. Pozdravio je u prazno i sišao do mreže. Jedan od Klajosovih sinova čekao ga je na plaži i Marini mu je pokazao znakom na more, pozivajući ga. Dečko je oklevao, pokazujući svoje platnene pantalone i crvenu košulju. Zatim je otrčao do jedne kuće i vratio se skoro sasvim nag; zajedno su se bacili u gotovo mlako more, koje je blještalo pod suncem u jedanaest.
Sušeći se na pesku, Jonas poče da imenuje stvari. “Kalimera”, reče Marini, a mališan se zasmeja toliko da se presamitio. Onda je Marini ponovio nove izraze, naučio Jonasa italijanskim rečima. Trabakula se sve više smanjivala na obzorju. Marini oseti da je sada zaista sam na ostrvu sa Klajosom i njegovima. Pustiće da protekne nekoliko dana, platiće smeštaj i naučiće da lovi ribu; jedne večeri, kada ga već dobro upoznaju, kazaće im da želi da ostane i da radi sa njima. Pružio je Jonasu ruku dok se dizao i lagano se uputio ka brežuljku. Padina je bila strma i on se verao na svaku uzvisinu, osvrćući se tu i tamo da pogleda mreže na plaži i siluete žena koje su živo razgovarale sa Jonasom i Klajosom, pogledujući ga kradomice i smejući se. Kada je stigao do zelene mrlje, stupio je u neki svet gde se miris majčine dušice i žalfije mešao sa vatrom sunca i morskim povetarcem. Marini je pogledao u svoj sat, a zatim ga, nestrpljivim pokretom, strgao sa zgloba i stavio u džep. Neće biti lako ubiti strarog čoveka, ali je tu, na uzvisini, napet od sunca i prostranstva, osetio da je i to bilo moguće. Bio je na Ksirosu, bio je tamo gde je toliko puta posumnjao da ikada može dospeti. Svalio se na leđa između toplog kamenja, naslonio rebra i opaljenu kožu i gledao pravo u nebo; izdaleka je doprlo do njega zujanje motora.
Sklapajući oči, rekao je sebi da neće gledati u avion, da neće dopustiti da ga okalja onaj najgori deo njega samoga što će još jednom preleteti preko ostrva. Ali je u polutami kapaka zamislio Felisu kako baš u tom trenutku postavlja poslužavnike, i svog zamenika, možda Đorđa ili nekog novog s druge linije, nekog ko će se takođe smešiti dok bude pružao boce vina ili kafu. Nemoćan da se izbori protiv toliko prošlosti, otvorio je oči i uspravio se, istog trenutka spazivši kako se desno krilo aviona, skoro nad njegovom glavom, neobašnjivo naginje, začuo je promenu zvuka turbina i video gotovo vertikalni pad u more. Svom brzinom sjurio se niz brežuljak, udarajući o stene i ranjavajući ruke o trnje. Ostrvo mu je zaklanjalo mesto gde je avion pao, ali je – pre nego što je dospeo na plažu – skrenuo jednom neslućenom prečicom i probio se preko prvog ogranka padine da bi izbio na najmanju plažu. Na nekih stotinak metara odatle tonuo je rep aviona u potpunoj tišini. Marini se po nagonu bacio u vodu, još se nadajući da će avion ponovo isplivati; ali se nije videlo ništa sem gipke linije talasa, jedne kartonske kutije koja je besmisleno plutala blizu mesta pada i, gotovo na kraju, kada dalje plivanje više nije imalo smisla, pojavila se na časak jedna ruka iz vode, što ga je navelo da pomeni smer i da zaroni. Dograbio je za kosu čoveka koji se borio da ga ščepa i koji je, krkljajući, gutao vazduh što mu je Marini omogućavao da udahne, ne primičući mu se suviše. Dovukao ga je do obale, uzeo na ruke telo u beloj odeći i, polažući ga na pesak, pogledao lice obliveno belom penom gde se smrt već ukotvila, a krv liptala iz ogromne rane na vratu. Ništa nije vredelo veštačko disanje, jer je pri svakom grču izgledalo da se rana još više širi, nalik nekim odvratnim ustima koja su zvala Marinija, vukla ga prema njegovoj maloj sreći za to malo sati na ostrvu i dovikivala mu usred krkljanja nešto što on više nije mogao da čuje. Dojurili su Klajosovi sinovi, a za njima i žene. Kada je stigao Klajos, dečaci su okružili telo opruženo na pesku, ne shvatajući otkuda mu toliko snage da dopliva do obale i da se, krvareći, izvuče na pesak. “Sklopite mu oči”, plačući je molila jedna žena. Klajos je gledao ka moru, tražeći pogledom jednog preživelog. Ali, kao i uvek, bili su sami na ostrvu, a leš otvorenih očiju beše jedina pridošlica među njima.

Julio Cortázar

Preveo: Branko Anđić

Odjel za rak, Aleksandar Solženjicin

2012-03-01T21:10:00.000+01:00

Odjel za rak

O RAKU NI GOVORA

Odjel za rak nosio je broj trinaest. Pavel Nikolajevič Rusanov nikada nije bio niti je mogao biti praznovjeran, ali nešto se u njemu slomilo kada su mu u uputnici napisali: »trinaesti odjel«. Kao da ne bi bilo umjesnije da su trinaestim odjelom nazvali protetiku ili internu.
Međutim u cijeloj republici sada mu više nisu mogli nigdje drugdje pomoći osim u ovoj klinici.
— Ali ja nemam rak, je li, doktore? Ja sigurno nemam rak? — pun nade pitao je Pavel Nikolajevič, lagano se dotičući na desnoj strani vrata zloćudne otekline, koja je rasla gotovo iz dana u dan a izvana još uvijek bila presvučena nevinom bijelom kožom.
— Naravno da nemate, naravno — deseti put ga je umirivala doktorica Doncova ispisujući širokim rukopisom stranice njegove povijesti bolesti. Kad je pisala stavljala je naočale — četvrtaste naočale zaobljene na rubovima — a čim bi prestala pisati, skinula bi ih. Više nije bila mlada a lice joj je bilo blijedo i vrlo umorno.
To se događalo još u ambulanti, prije nekoliko dana. Cak i oni koji su bili određeni u ambulantu odjela za rak, ne bi ondje prespavali. A Pavelu Nikolajeviču Doncova je odredila da se odmah smjesti u krevet.
Ne samo bolest, iznenadna i neočekivana, koja je naletjela prije dvije sedmice, kao udarac bure na bezbrižna i sretna čovjeka, nego je isto tako kao i bolest mučila sada Pavela Nikolajeviča i spoznaja da se mora smjestiti u ovu kliniku kao svaka obična osoba i liječiti se na način kako se, vjerojatno, nikada nije liječio. Telefonirao je Jevgeniju Semjonoviču, i šendjapinu, i Uljmasbas-bajevu, a oni su opet telefonirali drugima, raspitivali se za mogućnosti i interesirali se postoje li u klinici posebne sobe ili može li se bar privremeno kakvu sobicu odijeliti od drugih. Ali, kako je u klinici bila gužva, to im nije uspjelo.
I jedino što su se uspjeli dogovoriti uz pomoć glavnog liječnika bolničkog naselja — bilo je da će moći proći bez prijemnog odjela, zajedničke kupaonice i svlačionice.
U njihovu plavkastom moskviču Jura je dovezao oca i majku tačno pred stepenice na ulazu u trinaesti odjel.
Usprkos studeni, dvije su žene, u gadnim ogrtačima od par-heta, stajale na otvorenom kamenom ulazu, stiskale se od hladnoće skupivši ruke na prsima, ali nisu ulazile u zgradu.
Počevši od tih neurednih ogrtača, sve se ovdje gadilo Pavelu Nikolajeviču: izlizani betonski pod na ulazu u bolnicu; neusjajene kvake na vratima kojih su se doticali svi bolesnici; čekaonica izblijedjela poda s visokim nizom pločica na zidu (bile su maslinove boje i činilo se da su prljave) i velikim klupama s pritkama, na kojima su sjedjeli bolesnici što su stigli iz daleka — Uzbeki u prošivenim pamučnim kaputićima, stare Uzbekinje u bijelim maramama, a mlade u ljubičastim i crveno-zelenim, i svi odreda u čizmama ili kaljačama. Jedan ruski momak opružio se po cijeloj klupi u raskopčanu kaputu, koji je visio do poda; bio je iznuren, otekla trbuha i neprestano vikao od bolova. Njegova vika zaglušila je Pavela Nikolajeviča i tako ga se dojmila kao da ne boli momka, nego njega samoga.
Pavel Nikolajevič problijedio je sve do usnica, zastao i pro-šaptao:
— Kapa! Ja ću ovdje umrijeti. Nema smisla. Vratimo se.
Kapitalina Matvejevna čvrsto ga je uhvatila za ruku i steg-nula je:
— Pašenjka! Kamo da se vratimo? ... I šta ćemo onda?
— Pa možda bi se još moglo nekako urediti preko Moskve ... Kapitalina Matvejevna okrenu se prema mužu cijelom svojom
krupnom glavom, koja je bila još šira od velikih podrezanih uvo-jaka bakrenaste boje:
— Pašenjka! Ako hoćemo što učiniti preko Moskve, to bi moglo potrajati još dvije sedmice a možda ne bi ni uspjelo. Tko bi toliko čekao? Pa vidiš da je svakog jutra sve veća!
žena mu je čvrsto stiskala zapešće ruke ulijevajući mu pouzdanje. U javnim i službenim poslovima Pavel Nikolajevič bijaše uvijek nepokolebiv i sam — utoliko mu je bilo ugodnije prepustiti se ženi u svim obiteljskim poslovima: sve što je bilo važno ona je rješavala brzo i sigurno.
Onaj momak na klupi derao se iz svega glasa.
— Možda će liječnici pristati da me liječe kod kuće... Platit ćemo... — nesigurno se izvlačio Pavel Nikolajevič.
— Paška! — nagovarala ga je žena pateći jednako kao i on — ti znaš da sam ja uvijek i sama za to: treba pozvati čovjeka i platiti mu. Ali smo se raspitali: ovi liječnici ne pristaju, neće da uzmu pare. Osim toga ovdje imaju sve instrumente. Ne može se kod kuće...
Pavel Nikolajevič je i sam shvaćao da se kod kuće ne može liječiti. Sve je ovo govorio samo za svaki slučaj.
Prema dogovoru s glavnim liječnikom onkološkog dispanzera trebalo je da ih cvdje već čeka starija sestra, tačno u dva sata, ispred stepenica niz koje se sada oprezno spuštao bolesnik na štakama. Ali, naravno, starije sestre nije bilo na ugovorenu mjestu i njena sobica kraj stepeništa bila je zaključana.
— Ne može se čovjek ni s kim dogovoriti — bješnjela je Kapitalina Matvejevna. — Zašto samo primaju toliku plaću!
Preko oba ramena Kapitalina Matvejevna imala je ogromno-krzno od dvije srebrne lisice ali je, svejedno, ne skinuvši ih, pošla hodnikom na kojem je pisalo: »U gornjoj odjeći zabranjen ulaz«. Pavel Nikolajevič je ostao u predvorju i čekao. Oprezno, nagnuvši lagano glavu nadesno, opipavao je oteklinu između ključne kosti i čeljusti. Imao je dojam da je u ovo pola sata otkako je posljednji put promatrao oteklinu u ogledalu dok je kod kuće omatao šal, da je u ovo pola sata ona još malko porasla. Pavela Nikolajeviča je uhvatila slabost i htio je sjesti. Ali su klupe bile prljave i još bi morao zamoliti nekakvu seljanku u marami i s prljavom vrećom među nogama da se malko pomakne u stranu. Pavel Nikolajevič je imao osjetljiv nos, i čak izdaleka dopirao je do njega smrdljivi zadah te vreće.
Kada će se samo naučiti naš svijet da putuje s čistim i lijepim koferima! (Uostalom, sada kad je stekao ovaj tumor, i to je već bilo svejedno.)
Rusanov je stajao naslonivši se lagano na izbočinu u zidu^ Mučila ga je vika onog momka i sve ono što su mu gledale oči, sve ono što je osjećao nosom. Izvana se pojavi nekakav seljak noseći u ruci posudu od pola litre s naljepnicom, gotovo punu žute tekućine. Tu je on posudu nosio sasvim otvoreno, gotovo ponosno kao kriglu piva za koju je dugo čekao u repu. Seljak zastade tik pred Pavelom Nikola jevičerri gotovo mu pružajući tu posudu i htjede nešto upitati, ali vidje na njemu kapu od vidrina krzna pa se okrenu i obrati bolesniku na štakama: — Slušaj, mili moj, kamo da ovo odnesem, je li? Čovjek bez noge pokaza mu vrata laboratorija. Pavelu Nikolajeviču se naprosto smučilo. Opet se otvoriše vanjska vrata i uđe sestra u bijelu ogrtaču bez ičega na glavi. Nije baš bila lijepa u licu, jer joj je ono bilo isuviše dugačko. Odmah je opazila Pavela Nikolajeviča, prisjetila se i prišla mu.
— Oprostite — rekla je zadihano, crvena u licu poput boje narumenjenih usnica; toliko se, očito, žurila. — Oprostite, molim vas. Čekate li već dugo? Upravo su donijeli lijekove pa sam ih morala preuzeti.
Pavel Nikolajevič je htio oštro odgovoriti, ali se savladao. Bila mu je drago da bar više ne mora čekati. Došao je i Jura noseći kofer i torbu s hranom; bio je samo u odijelu, bez šešira jer je vozio auto; Jura je bio posve miran samo mu se klatio jedan
čuperak kose.
— Idemo! — povede ih sestra prema svom spremištu kraj stepenica. — Znam, Nizamutdin Bahramovič mi je rekao da ćete vi zadržati svoje rublje i da ste donijeli vlastitu pidžamu, samo posve novu, je li tako?
— Iz trgovine je...
— To mora biti tako, inače bismo je morali dezinficirati, razumijete li? Evo, ovdje ćete se presvući.
Otvorila je furnirska vrata i upalila svjetlo. U sobici kosa stropa nije bilo prozora nego je samo visilo mnogo grafikona iscrtanih raznobojnim olovkama.
Jura je šutke unio kofer, izišao, a Pavel Nikolajevič se počeo presvlačiti. Sestra je nekamo odjurila da u međuvremenu još štogod obavi, a dotle se vratila Kapitalina Matvejevna i obratila joj se:
— Slušajte, što se vi toliko žurite?
— Pa ja ... imam prilično ...
— Kako se zovete?
— Mita.
— Čudno ime. Jeste li Ruskinja?
— Njemica sam ...
— Pustili ste nas da čekamo.
— Oprostite, molim vas. Baš sam sad preuzimala ...
— Znate šta, Mita, htjela bih da nešto upamtite. Moj muž je ugledan čovjek, vrlo cijenjen radnik. Zove se Pavel Nikolajevič.
— Pavel Nikolajevič, dobro, zapamtit ću.
— Znate, on je navikao na njegu i inače, a sad je još i tako ozbiljno bolestan. Ne bi li se moglo urediti da uz njega stalno ¦dežura jedna sestra.
Nemirno i zabrinuto lice Mite postade još zabrinutije. Ona zavrti glavom:
— Mi imamo samo tri stalne dežurne sestre koje paze na šezdeset operiranih bolesnika. I to po danu, a noću su samo dvije.
— E lijepo, vidite! Kad bi čovjek i umirao, vikao, nitko ne bi došao.
— Zašto vi tako mislite? Dolazimo mi svima.
— Ali Pavel Nikolajevič nije »svatko«. Osim toga se vaše sestre izmjenjuju.
— Da, svaka radi dvanaest sati.
— Užasno, kakvo je to bezlično liječenje! ... Mogla bih ja s kćerkom sjedjeti na smjenu! Ili da unajmim stalnu bolničarku za svoj račun — kažu da se i to ne može ... ?
— Mislim da se ne može. Nitko to još nije radio. Osim toga u bolesničkoj sobi nemate gdje postaviti stolicu.
— Bože moj, mogu misliti kakva je to soba! Treba da je još dobro pogledam! Koliko je u njoj ležaja?
— Devet. A dobro je da su ga odmah odredili u sobu ... Novajlije kod nas leže na stepeništu i po hodnicima.
— Slušajte, ja ću ipak tražiti posebnu njegu, vi poznajete osoblje pa ćete to lakše organizirati. Dogovorite se. s nekom sestrom ili bolničarkom da se na Pavela Nikolajeviča pripazi bolje nego što je uobičajeno ... — ona je već otvorila veliku crnu torbicu i izvadila tri novčanice po pedeset rubalja.
Šutljivi sin, koji je nedaleko stajao i kome je na čelo padao plavi čuperak, okrenuo je glavu.
Mita je povukla ruke za leđa.
— Ne, ni govora! Takve nagodbe ...
— Pa ne dajem ja vama! — gurala joj je u njedra novčanice Kapitalina Matvejevna. — Ali kad se to već ne može učiniti u zakonitu obliku... ja samo plaćam za posao! A vas molim da budete ljubazni i predate kome treba!
— Ne, ni govora — govorila je sestra sve hladnije. — Kod nas se tako ne radi.

Vrata su zaškripjela i iz sobice je izišao Pavel Nikolajevič u novoj novcatoj tamnozelenoj pidžami i u toplim kućnim papučama s krznenim porubom. Na njegovoj gotovo ćelavoj glavi stajala je sad posve nova crvena kapica. Ovako, kad je skinuo zimski ogrtač i šal, oteklina na vratu, velika poput šake, činila se još strasnija. Čak i glavu više nije držao uspravno nego ju je malko nakrivio.
Sin je otišao da pokupi u kofer odjeću koju je otac skinuo. Vrativši novac u torbicu, žena je zabrinuto promatrala muža:
— Da se ne smrzneš? Trebalo je donijeti topli kućni ogrtač. Donijet ću ti ga. Evo ti bar rubac — ona ga izvadi iz džepa. — Umotaj se da se ne prehladiš! — Umotana u lisice i u bundu činila se dvostruko snažnijom od muža. — Sad hajde u sobu da se smjestiš. Uzmi hranu, pogledaj malko oko sebe, razmisli šta ti još treba, a ja ću te ovdje pričekati. Sići ćeš i reći mi što želiš, a ja ću ti navečer sve donijeti.
Ona nije gubila glavu i uvijek je na sve uspijevala misliti. Bila mu je prava životna drugarica. Pavel Nikolajevič je zahvalno i patnički pogledao prvo nju, pa onda sina.
— Znači, ti putuješ, Jura?
— Navečer mi odlazi vlak, tata — pristupi mu Jura. On se odnosio prema ocu s puno poštovanja, ali kao i uvijek nekih osjećaja u njemu nije bilo, pa tako ni sada na rastanku s ocem koji ostaje u bolnici. Sve je on primao nekako mlako.
— Dobro, sinko. To je, dakle, tvoje prvo ozbiljno namješte-nje. Treba da odmah uzmeš pravilan ton. Ne smiješ biti popustljiv! Tebe će popustljivost upropastiti! Uvijek imaj na umu da ti nisi Jura Rusanov, obično privatno lice, nego predstavnik za-ko-na, razumiješ li?
Shvaćao to Jura ili ne shvaćao, ali Pavel Nikolajevič sad nije mogao pronaći prikladnijih riječi. Mita se vrpoljila i spremala da ode.
—- Ja ću pričekati s mamom — smiješio se Jura. — Ne moramo se još oprostiti, samo ti hajde, tatice.
— Možete li sami? — zapita Mita.
— Bože moj, čovjek jedva stoji, zar ga vi zbilja ne možete •odvesti do ležaja? I torbu treba ponijeti!
Pavel Nikolajevič tužno pogleda ženu i sina, odbije ruku koju mu je pružila Mita i, uhvativši se čvrsto za ogradu, poče se uspi-njati. Srce mu je jače zakucalo i to ne samo zbog toga što se uspinjao. Išao je uza stepenice kao što se ljudi uspinju na ono, kako se to kaže ... recimo na tribinu na kojoj mu onda odsijeku glavu.
Starija sestra ga je pretekla, protrčala mimo njega noseći mu aktovku, doviknula nešto Mariji i, prije nego što je Pavel Nikolajevič prošao prvi niz stepenica, već je štrcala niza stepenice i na drugoj strani izletjela iz odjela, pokazujući tako Kapitalini Matve-jevni da ovdje baš neće biti mnogo obzira prema njenu mužu.
A Pavel Nikolajevič se polako uspeo na odmorište među stepenicama, široko i dugačko, kakva već jesu u starinskim zgradama. Na tom odmorištu stajala su dva kreveta s bolesnicima a kraj njih čak i noćni ormarići, i to nikome nije smetalo u prolazu. Jedan bolesnik je bio u tešku stanju, posve iscrpljen i primao je kisik.
Nastojeći da ne promatra njegovo beznadno lice, Rusanov se okrenuo i nastavio se uspinjati gledajući preda se. Ali i na kraju drugog niza stepenica nije ga čekala nikakva utjeha. Ondje je stajala sestra Marija. Ni smiješak, ni pozdrav nije se pojavio na njenu opaljenom licu koje je bilo nalik na ikonu. Visoka, mršava i ravna, čekala ga je kao vojnik i odmah je pošla gornjim predvorjem pokazujući mu put. Odavde je vodilo nekoliko vrata i jedino pred njima nisu stajali kreveti s bolesnicima. U kutu bez prozora pod stolnom lampom, koja je očito neprestano gorjela, stajao je sestrin pisaći stol, stolić s ambulantnom kartotekom a kraj njega je visio ormarić s mlječnim staklom i crvenim križem. Marija mu pokaže rukom negdje pokraj tih stolića, pokraj nekog kreveta i reče:
— Drugi kraj prozora.
I već joj se žurilo dalje: to je ta neugodna osobina obične pučke bolnice; ne bi ni zastala, ni progovorila.
Krila sobnih vrata bila su neprestano otvorena, a Pavel Nikola-jevič je svejedno, tek što je prešao prag, osjetio vlažni i teški miris u kome su se djelomično osjećali lijekovi, miris koji je bio strašan za njegov osjetljivi nos.
Ležaji su bili nagurani uza zidove i među njima je bilo toliko prostora za prolaz koliko je dopuštala širina noćnih ormarića. U srednjem prolazu teško bi se dvojica mogla mimoići.
U tom srednjem prolazu stajao je krupan bolesnik širokih ramena u ružičastoj, prugastoj pidžami. Cijeli vrat bio mu je čvrsto omotan zavojima koji su dosizali vrlo visoko, gotovo do resica ušiju. Bijeli obruč zavoja, koji ga je očito stezao, nije mu dopuštao da slobodno okreće tešku glavu obraslu mrkom i gustom kosom. Taj bolesnik je nešto promuklo pričao ostalima koji su ga slušali iz kreveta. Kad uđe Rusanov, on se okrenu prema njemu cijelim tijelom uz koje je bila tijesno priljubljena glava, nemilosrdno ga pogleda i reče:
— Evo još jednog račića.
Pavel Nikolajevič je smatrao da je bolje ne odgovarati na ovako prisan pozdrav. Osjećao je da ga sad motri cijela soba, ali nije htio uzvratiti pogleda tim ljudima koje je slučajno sreo, niti ih je htio pozdraviti. On je samo odmahnuo rukom pokazujući crnom bolesniku da mu se makne s puta. Krupni čovjek propusti Pavela Nikolajeviča i opet se cijelim tijelom i nepomičnom glavom okrenu za njim.
— Slušaj, burazeru, gdje ti imaš rak? — upita on promuklo. Pavela Nikolajeviča, koji je već stigao do svog kreveta, ovo
je pitanje naprosto ošamutilo. Podigao je pogled prema drzniku nastojeći se savladati (ramena su mu ipak zaigrala) i dostojanstveno rekao:
— Nigdje. Ja uopće nemam rak.
Crni bolesnik prošišti i zaključi tako glasno da ga svi u sobi čuju:
— E, baš si ti neka budala! Da nemaš rak, zar bi te ovdje smjestili?

Urota umjetnosti, Žan Bodrijar

2012-03-01T21:05:00.002+01:00

Urota umjetnosti

Ako se u okolnoj pornografiji izgubila iluzija želje, u suvremenoj se umjetnosti izgubila želja iluzije. Pornografija više ništa ne ostavlja želji. Nakon orgije i oslobađanja svih želja, prešli smo u transseksualno u smislu transparentnosti seksa, u znakove i slike što brišu svaku tajnu i svaku dvosmislenost. Transseksualno, u smislu u kojemu ono više nema nikakve veze s iluzijom želje, nego s hiperrealnošcu slike.Jednako tako, i umjetnost je izgubila želju iluzije u korist uzdizanja svih stvari u estetsku banalnost, i ona je dakle postala transestetskom. Za umjetnost, orgija se moderniteta sastojala u radosti dekonstrukcije objekta reprezentacije. Za to je vrijeme estetska iluzija još veoma mocna, kao što je za seks mocna iluzija želje. Energiji seksualne razlike koja se nalazi u svim oblicima želje, odgovara u umjetnosti energija disocijacije realiteta (kubizam, apstrakcija, ekspresionizam), i jedna i druga, međutim, odgovaraju volji za svladavanjem tajnosti želje i tajnosti predmeta. I to sve do nestanka tih dviju snažnih konfiguracija – scene želje i scene iluzije – u korist iste transseksualne i transestetske opscenosti – opscenosti vidljivosti i transparentnosti neumitne u svim stvarima. U realitetu nema više pornografije koja se kao takva može odrediti, zato što je pornografija virtualno posvuda i zato što je bit pornografije prešla u sve tehnike vizualnog i televizijskog.No možda mi u biti samo igramo komediju umjetnosti, isto kao što su ostala društva igrala komediju ideologije, kao što se, primjerice, talijansko društvo (ali ono nije jedino) igra komedije vlasti ili kao što mi igramo komediju pornografije u opscenim reklamama sa slikama ženskog tijela. Taj neprestani striptiz, te fantazme otvorenog seksa, ta seksualna ucjena – da je sve to istinito – bila bi doista nepodnošljiva. No, srecom, odvec je sve to lijepo da bi bilo istinito. Transparentnost je odvec površna da bi bila istinita. Što se tice umjetnosti, ona je odvec površna da bi bila nešto ništavno. Mora da ispod toga postoji neka tajna. To je kao anamorfoza: mora postojati kut pod kojim citavo to beskorisno inzistiranje na seksu i znacima dobiva svoj smisao, ali za sada nam ne ostaje ništa drugo doli živjeti ga u ironicnoj ravnodušnosti. Tko zna, možda u toj irealnosti pornografije i u toj beznacajnosti umjetnosti postoji neka zagonetka u negativu, neka filigranska tajna ili možda ironicni oblik našega usuda? Ukoliko sve postane odviše evidentnim da bi bilo istinitim, možda ce ostati neka šansa za iluziju? Što se krije iza ovoga lažnog, transparentnog svijeta? Neka druga vrsta inteligencije ili konacna lobotomija? Umjetnost (moderna) mogla je biti dio uklete strane time što je bila jedna vrsta dramaticne alternative realnosti, time što je prevodila upad irealnog u realno. No što još umjetnost može znaciti u unaprijed hiperrealistickom svijetu, cool , transparentnom i reklamnom? Što uopce može znaciti porno u svijetu koji je vec unaprijed pornografiran? Što, osim da nam da posljednji paradoksalni tren oka – onaj tren oka realnosti koja se smije samoj sebi u obliku najveceg egzibicionizma, umjetnosti koja se smije sama sebi i svom vlastitom nestanku u obliku najvece artificijelnosti – ironije. U svakom slucaju, diktatura slike jest jedna ironicna diktatura. No sama ta ironija ne cini više dio uklete strane, nego dio prijestupa iniciranog, tog skrivenog i sramnog saucesništva koje spaja umjetnika koji se poigrava svojom aurom podrugljivosti sa zbunjenim i nepovjerljivim masama. Ironija također cini dio urote umjetnosti.

Umjetnost koja se igrala svojim vlastitim nestajanjem i nestajanjem svojega predmeta još je uvijek bila veliko djelo. No što je s umjetnošcu koja se igra svojim beskrajnim recikliranjem potkradajuci pritom realnost? Najveci dio suvremene umjetnosti bavi se upravo time: prisvajanjem banalnosti, otpadaka i mediokritetstva kao vrijednosti i kao ideologije. U tim bezbrojnim instalacijama i performansama nema nicega drugoga do igre kompromisa sa stanjem stvari, istovremenim sa svim prošlim formama povijesti umjetnosti. Jedno priznanje neoriginalnosti, banalnosti i ništavnosti (nullité) podignuto na razinu vrijednosti, to jest perverznog estetskog uživanja. Naravski, citavo to mediokritetstvo pretendira na sublimaciju prelazeci na drugu, ironijsku razinu umjetnosti. Ali sve je to isto toliko ništavno i beznacajno na drugoj kao i na prvoj razini. Prelaženje na estetsku razinu ništa ne spašava, vec naprotiv: to je mediokritetstvo s dvostrukom moci. Ono pretendira biti ništavno: “Ja sam ništavan! Ja sam ništavan!” – to je doista ništavno.

Sva dvolicnost suvremene umjetnosti jest u ovomu: revindikacija za ništavnošcu, beznacajnošcu i besmislenošcu, smjeranje na ništavnost onda kada si vec ništavnost. Smjeranje na besmisao kada si vec beznacajan. Smjeranje na površnost na površan nacin. Tako je ništavnost tajna kakvoca kojoj nitko nece moci povratiti znacajnost. Beznacajnost – prava, pobjednicki izazov smislu, razrješenje od smisla i umjetnost nestajanja smisla, iznimna je kakvoca nekoliko rijetkih djela koja cak i ne pretendiraju to biti. Postoji inicijacijska forma ništavnosti, kao i inicijacijska forma nicega ili inicijacijska forma Zla. Potom, postoji takozvani prijestup iniciranog, postoje falsifikatori ništavnosti, i snobizam ništavnosti, snobizam svih onih koji prostituiraju Zlo kao korisne ciljeve. Ne treba pustiti u miru falsifikatore. Kad Ništa (Rien) probija iz znakova, kad se Ništavilo (Neant) izdiže iz svojega srca sistema znakova, to je temeljni događaj umjetnosti. To je u pravom smislu poetska operacija kojom se Ništa izdiže u moc znaka – to nije banalnost ili ravnodušje realiteta, nego radikalna iluzija. Tako je Warhol doista ništavan, u tom smislu što opetovano uvodi ništavilo u srce slike. Od te ništavnosti i beznacajnosti pravi događaj koji transformira u fatalnu strategiju slike.

Drugi imaju samo komercijalnu strategiju ništavnosti kojoj daju reklamni oblik, “sentimentalni oblik robe”, kako je govorio Baudelaire. Ono se krije iza svoje vlastite ništavnosti, iza nestanka diskursa o umjetnosti koji velikodušno upotrebljavaju za promoviranje te ništavnosti kao vrijednosti (ukljucujuci tu, ocito, i tržište umjetnosti). U određenom smislu, to je gore od nicega, jer ne znaci ništa, a ipak postoji, dajuci sebi sve dobre razloge za opstanak. Ta paranoja koja je saucesnik umjetnosti cini da više nema moguceg kritickog suda, vec samo sporazumne podjele ništavnosti, nužno među clanovima istoga klana. U tome se sastoji urota umjetnosti i njezine prvobitne scene, koja otvaranjima izložaba, izlaganjima, restauracijama, kolekcijama, donacijama i špekulacijama osigurava svoj kontinuitet, i koja se ne može razmrsiti u bilo kojem znanom univerzumu, jer se iza mistificiranja slika sklonila pod zaštitu misli.

Druga strana dvolicnosti suvremene umjetnosti jest a contrario blefiranjem ništavila prisiliti ljude da tomu pridaju važnost i povjerenje, pod izgovorom da je sve to nemoguce, da je sve to toliko ništavno i da se tu mora nešto kriti. Suvremena umjetnost igra na tu neizvjesnost, nemogucnost utemeljenog suda o estetskoj vrijednosti i špekulira krivnjom onih koji ništa ne shvacaju ili pak onih koji nisu shvatili da se tu i nema ništa shvatiti. Isto je i s prijestupom iniciranog. No u osnovi jednako tako možemo misliti da su ljudi što poštuju umjetnost sve shvatili, jer svjedoce, samom svojom zapanjenošcu (stupéfaction), o jednoj intuitivnoj inteligenciji: svjedoce da su oni zapravo žrtve zlouporabe vlasti, da im se kriju pravila igre i da im se nešto namješta iza leđa. Drugim rijecima, umjetnost je ušla u opci proces prijestupa iniciranog, i to ne samo s tocke motrišta financiranja umjetnickog tržišta vec i u samomu upravljanju estetskim vrijednostima. Nije umjetnost jedina: i politika, i ekonomija, i informacija uživaju isto saucesništvo i istu ironicnu rezignaciju od “potrošaca”.

“Naše divljenje za slikarstvo posljedak je duga procesa prilagođavanja, koji se stoljecima odvijao, i to iz razloga koji vrlo cesto nemaju nikakve veze ni s umjetnošcu, ni s duhom. Slika je stvorila svojega gledatelja. U osnovi, to je konvencionalan odnos” (Gombrovic Dubuffetu). Jedino se postavlja pitanje: kako jedan stroj može nastaviti funkcionirati u kritickom gubitku iluzija i u komercijalnoj freneticnosti? I, ako može funkcionirati, koliko ce dugo trajati taj iluzionizam, taj okultizam? Sto godina, dvjesto godina? Hoce li umjetnost imati pravo na jedan drugi, beskrajni opstanak, nalik na opstanak tajnih služba, o kojima se odavna zna da nemaju tajne koje bi krali ili razmjenjivali, ali koje, hraneci mitološke kronike, i unatoc tomu nesmetano prosperiraju, usred praznovjerja o svojoj koristi.

Jean Baudrillard, L'complot de l'art (éd. Sens et Tonka, 2005).

Ca Blues, Milan Oklopdžić

2012-03-01T21:02:00.000+01:00

CA Blues - odlomak

Led?
Hvala, nije neophodno.
Posmatrao sam taj mali podijum osvetljen s tri reflektora na koji je trebalo da se Lynn popne.
U boji? Upitao sam Gordona više se zezajući.
Da, klimnuo je glavom. Osetljiv film, dodao je.
Osetljiv film, dodao je.
Osetljiv film, to me je dotuklo. Taj film je bio oseteljiv koliko i ulazna vrata nekog javnog klozeta. Mr. Džouuunz je otpio nešto iz čaše nazdravljajući mi. Još nisam video tu lovu. Šta ako Lynn ne dobije ni cent? Ja bih se dobro nasmejao, ali šta bi ona uradila? Pridružila mi se? Nije postojao nikakav ugovor, ništa napisano, samo neko nazdravljanje između mene i melezijane.
Lynn je ušla u sobu. Prošla je kroz stranicu časopisa koji sam držao u rukama. Namerno je otvorila ogrtač, kao bi ukazala ovim tipovima da joj se žuri i da ne želi da gubi vreme skidajući sa sebe deo po deo.

Zdravo, rekla je snimatelju, ti si Harry, zar ne?
Ne, opet je on ozbiljno odgovorio. Gordon.
On je Gordon, rekao sam Lynn, kako bih je zaustavio u ovom zezanju.
Mr. Jones, zvani Džouuunz, pošao je ka improvizovanom podijumu.
Dođi, rekao je.
Lynn je prišla. Imala je cipele na nogama. Čedno je izgledala. Sela je na stolicu. Namignula mi je. Okrenuo sam stranicu časopisa i ona je još sedela tamo.
Evo šta je posredi, rekao je snimatelj.
Izvadio je jednu plastičnu patku i dao je Lynn.

Mr. Jones je skinuo sako. Ovo je bila predstava za njega, to je bilo jasno. Nozdrve su mu se raširile. Hoću pravu stvar, rekao je. Nikakvo zezanje. Kamera će ići u krupan plan dok svršavaš, nastavio je. Bez foliranja, molim te.
Prići ćeš, rekao je Gordon.

Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u školi, rekla je njena majka. Sladoledom. Lynn je imala kike i držala je za ruku svoju stariju sestru. Imala je veliku tamnu mrlju od sladoleda na svojoj beloj haljini. Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u školi...

Prići ćeš, rekao je Gordon, negde iz dubine. Ja slikam praznu stolicu i neke stvari okolo, ti dolaziš i sedaš. Na moj znak. Zakopčana si do grla tako da niko ne pretpostavlja da si gola ispod. Glumiš dosadu i otkopčavaš ogrtač. Nadrkaš grudi pre toga. Hoću da vidim prave bradavice. Hoću da slikam svaku bradavicu posebno, da se razumemo. Probaj da vidim.
Lynn je isprljala svoju haljinu na proslavi u školi. Više je nećemo puštati da ide na proslave jer ona ne zna da pazi na svoje stvari. Možemo li mi Lynn da tebi kupujemo haljinu svakog dana? Možemo li? Lynn prelazi rukom preko grudi. Desnom. Bradavice joj rastu.

Gordon je iza kamere, dosta zadovoljan.
Tako, viče, to je to!
Onda svrši, kaže joj Gordon. Nemaš potrebe da ne svršiš. Kao da se ti i ja tucamo.
Ona se nasmeja, ali bez glasa. Samo razvuče usne u osmeh.

Danas sam dobila na poklon prsluče od svile, rekla je Lynn dečaku koji je držao za ruku. Mogu li da ga vidim? upitao je dečak. To niko ne sme da vidi, rekla je ona. To su zabranjene stvari. Zbog čega mi dopusštaš da te držim za ruku? nastavio je dečak. To nije ništa strašno.

Odlično, kaže Gordon, sad počinješ da masturbiraš. Lynn spušta ruku dole, pokazuje sebe u prvom planu raskrečivši noge. Onda pruži ruku ka improvizovanom baru i odande uzima veštački dildo. Zabija ga u sebe, želevši da što pre završi sve ovo, činilo se. Vidim je kako se unosi u to unutra-napolje s nekom plastičnom spravicom, vidim je kako zatvara oči pokušavajući da proživi sve to i doživi orgazam. Otpijem džin koji mi zapali sav duvan u ustima.

Boleće me, reče Lynn dečaku. Budi pažljiv. Dečak nije ništa rekao. Ležali su na travi, njeno prsluče od svile je bilo pored njegovih nogu. Kako se to radi? upitala je Lynn. Dečak nije znao šta da joj odogovori. Instiktivni joj je raširio noge.

Obećaj mi, rekla je Lynn, obećaj mi da ćeš me uvek voleti. Dečak nije ništa odgovorio.
Kako ona izgleda u boji, na tom osetljivom filmu? Gordon drži desnu ruku na zumu, ulazi s vremena na vreme u krupno. On nju tuca. S tom kamerom. Ustani, kaže joj, sipaj piće i tek onda nastavi.

Lynn se ne pomoče. Radi desnom rukom, očiju ztvorenih, dišući ubrzano.
Prestani! viče Gordon, videvši da mu traka ističe. Ona ne otvara oči. Ne reaguje. U nekom podrumu smo na Florin bulevaru. Gordon pušta neku muziku, pritisnuvši prekidač na podu, ispred kamere. OOOOOOHHH, urla Isac Hayes iz zvučnika.

Vidiš, nije te bolelo, rekao je dečak. Lynn je spavala na travi i nije čula dečaka. Pokri se, rekao je on. Opasno je gledati te. Pokrio je Lynn svojim džemperom. Onda je uzeo njeno prsluče od svile i počeo da razgleda. Zbog čega devojke nose ovo? upitao se. Lynn je spavala i nije mogla da mu odgovori.

Lynn je blizu da svrši, vidim joj to na licu. Skuplja usne i pravi grimase.
Otvori se, viče Gordon.

Lynn se raširi koliko može. Ulazi s tom plastikom u sebe oslonivši se drugom rukom na šank. Onda skine taj frotirski ogrtač i spusti ga na pod. Svi je tucamo, u tome je taj utisak. I ja, i Gordon i mr. Džouuunz, i hiljade posmatrača koji će kupiti ulaznicu da bi videli Lynn kako masturbira na ovoj stolici. Svi će da svrše u trenutku kad ona svrši. Sedeće u nekom bioskopu, i prvom redu, onanisaće zajedno sa njom.

Lynn se sada probudila i gleda u dečaka. Oh, nemoj nikad da me ostaviš, rekla je to i zagrlila ga čvrsto. Ne posle ovoga. Dečak nije ništa rekao. Video je krv na njenim butinama. Odakle to? začudio se. Da li me voliš? upitala ga je. Odakle ta krv? dečak je pokazao rukom. Ja ne volim da gledam krv. UUUUUUUUUUUHHHH, viće Lynn, na-i-la-zi mi! Mr. Jones se nasmeje. Gordon izoštrava kameru. Saaad ću, viče Lynn, saaad ću da svršim...

Uvija se na toj stolici potpuno gola, praveći sebi prazan prostor za tih dva soma dolara.
Snimaj mi pičku, viče Gordonu, jer ja svršavam...ja to više ne mogu da zaustavim.
Ne folira dok sedi na toj stolici okrećući glavu levo i desno, svršavajući kao da joj je ovo jedino tucanje u životu. Vidim kako Mr. Jones ustaje i posmatra Lynn kako se uvija, jecajući nešto i radeći rukom sve sporije i sporije. Na kraju se Lynn umiri, još uvek zatvorenih očiju, nogu raširenih na crvenoj stolici.

Odakle ta krv? ponovo je upitao dečak. To tako mora da bude, odogorila mu je. Dečak je ustao, navukao svoj džemper i pošao.
Kuda ćeš? Lynn ga je uplašeno upitala. Odlazim, rako je on, ne mogu da gledam krv.
Odlično, viče Gordon, izvadi to sad iz sebe.
Lynn izvuče tu plastiku i poče da je liže. Znam da je stvarno svršila jer još ne otvara oči, ukočena je, skupi se u embrio na kraju.
JOOOOOY, peva Isac Hayes.

Onda se sve umiri, Lynn otovori oči i Gordon zaustavi kameru. Gleda me. Shvata šta je uradila, ali ne oseća krivicu, gleda me širom raširenih zenica. Onda ustane navuče ogrtač i kaže
Nije bilo loše, a?

Sjajno, dobacuje Mr. Džouuuns, pljeskajući rukama.
Jebi se, kaže mu Lynn, ja sam stvarno svršila.
Dobro snimljeno? pita Jones snimatelja.
Bez greške, odgovara Gordon, SVE se videlo.
Lynn odlazi u kupatilo. Otpijam do kraja džin iz čaše, mr. Jones stvarno izgleda zadovoljan.

Koliko je trajalo? pita.
Devet minuta, odgovara Gordon. Moglo je malo duže.
Dobro je obavila posao, kažem melezijani. Nije mogla bolje.
Otkud znaš? pita on.
Pa, digla mi se patka, odgovaram.
Stvarno mi se bila digla patka. Bezmalo neprimetno, dok se Lynn uvijala na stolici, u jednom trenutku kad je Gordon krenuo zumom ukrupno.
Da, rekao je Jones. Ti si svarno SAMO njen prijatelj.

Lynn se vraća u sobu.
Kasno je, kaže.
Znam da moram da ustanem iz ove fotelje i da budem uz nju. Sada se radilo o najzabavnijem delu.

Izgubila si 1.100 dolara, kaže melika.
Izgubila sam ja mnogo više dolazeći ovde. Daj lovu pa da brišemo. Lynn je bila dosta oštra.
Devetsto, kaže Jones, skratila si film za 11 minuta.
U redu, kaže ona. Dvadeset minuta lažnog svršavanja je značajnije od devet minuta pravog. Daj lovu.

Milan Oklopdžić - Mika Oklop

Pasija – obična ili bez kofeina?, Slavoj Žižek

2012-03-01T20:54:00.001+01:00

Pasija – obična ili bez kofeina? - Slavoj Žižek

Čini se da su svi oni koji su kritizirali Pasiju Mela Gibsona i prije nego što je film javno prikazan zapravo u pravu: nije li opravdan njihov strah da bi film fanatičnog katolika, koji je poznat po povremenim antisemitskim ispadima, mogao raspiriti antisemitske osjećaje?

Općenitije govoreći, nije li Pasija manifest jednog od naših (zapadnih, kršćanskih) fundamentalista? Nije li utoliko dužnost svakog zapadnog sekularista da se ogradi od filma i jasno dade do znanja kako mi nismo prikriveni rasisti koji napadaju isključivo fundamentalizme drugih kultura (na primjer, muslimanske).

Papina dvojbena reakcija na film dobro je znana: nakon što ga je pogledao, duboko potresen rekao je: Tako je i bilo – pri čemu je izjavu odmah opovrgnuo službeni glasnogovornik Vatikana. Papina spontana reakcija zamijenjena je službenim "neutralnim" stavom, da nitko ne bi bio povrijeđen. Taj potez, uvjetovan politički korektnim strahom od mogućeg vrijeđanja nečijih vjerskih osjećaja, jasno otkriva slabu točku liberalne snošljivosti: iako u Bibliji stoji kako je židovska svjetina zahtijevala Isusovu smrt, ta zgoda na filmu ne smije biti vjerno prikazana, nego je valja ublažiti i kontekstualizirati da bi svima bilo jasno kako se Židovi ne mogu kolektivno osuđivati za Raspeće. Problem kod takva pristupa jest taj što se njime samo potiskuju agresivne vjerske strasti koje bujaju pod površinom te, lišene mogućnosti da budu otpuštene, sve više jačaju.

Barbari – oni koji ozbiljno shvaćaju svoja uvjerenja

Spomenuto zabranjivanje da se vjera živi s potpunim žarom objašnjava nam zašto je u današnje vrijeme religija dopuštena tek kao određena "kultura" ili sastavnica životnog stila, a ne kao supstancijalni način života. Više ne vjerujemo doista , nego samo slijedimo (neke) vjerske rituale i običaje iz poštovanja prema životnom stilu zajednice kojoj pripadamo. Može li činjenica da svakog prosinca u svakoj kući možemo vidjeti okićeno božićno drvce biti išta drugo nego odraz kulturalnog životnog stila , uzme li se u obzir da nitko od nas ne vjeruje u Djeda Božićnjaka . Možda je, stoga, "kultura" pojam kojim imenujemo sve one stvari koje prakticiramo a da u njih doista ne vjerujemo, a da ih ne shvaćamo ozbiljno . Nije li to razlog zbog kojeg vjerske fundamentaliste odbacujemo kao "barbare", kao prijetnju kulturi – oni su se, naime, drznuli ozbiljno shvatiti svoja uvjerenja . Mogli bismo zaključiti kako u današnje vrijeme kao prijetnju kulturi vidimo sve one ljude koji neposredno žive vlastitu kulturu, bez odmaka prema njoj.

Jacques Lacan definirao je ljubav kao "davanje nečega što nemamo" . Često se, međutim , zaboravlja nastavak rečenice: "...nekome tko to ne želi ". To potvrđuje naše najelementarnije iskustvo kada nam netko neočekivano izjavi strastvenu ljubav: nije li reakcija, prije mogućeg potvrdnog odgovora, osjećaj da nam se nameće nešto opsceno i nasilno? To je razlog zbog kojeg je u konačnici pasija politički nekorektna; iako se čini kako je u našoj kulturi sve dopušteno, zapravo se jedna vrsta zabrane zamjenjuje drugom.

Truplo – idealan seksualni partner

Uzmite, na primjer, slijepu ulicu u koju su zašle seksualnost i umjetnost. Ima li išta dosadnije i sterilnije od upornog izmišljanja novih umjetničkih transgresija – izvedbeni umjetnik/ca masturbira na pozornici, kipar izlaže ljudski izmet? Neki radikalni krugovi u Sjedinjenim Državama predložili su da se razmisli o pravima nekrofila. Ako već ljudi potpisuju dopuštenja da se nakon njihove smrti njihovi organi mogu koristiti u medicinske svrhe, zašto im se ne bi omogućilo da potpisom prepuste svoje tijelo nekrofilima? Prijedlog je savršen primjer realizacije Kierkegaardova uvida prema kojemu je dobar susjed samo mrtav susjed. Truplo je idealan seksualni partner snošljivom subjektu koji nastoji izbjeći svaki oblik strastvene interakcije.

Današnje tržište preplavljeno je proizvodima koji su lišeni inherentne im malignosti : kava bez kofeina, vrhnje bez masnoće, pivo bez alkohola. Popis se nastavlja: virtualni seks kao seks bez seksa, doktrina Colina Powela o ratu bez žrtava kao ratu bez rata, politika redefinirana kao stručna uprava kao politika bez politike. Snošljivi liberalni multikulturalizam današnjice želi iskusiti Drugo lišeno njegove Drugosti (idealizirano drugo koje pleše zadivljujuće plesove i pristupa stvarnosti u duhu ekološkog holizma, dok problemi poput zlostavljanja žena ostaju izvan vidokruga). Snošljivost nam, sukladno spomenutom, donosi dekofeinizirano vjerovanje, vjerovanje koje nikoga ne vrijeđa i od nas ne iziskuje predanost.

Čokoladni laksativ

Hedonizam današnjice združuje užitak s ograničenjima. Više se ne govori Pijte kavu, ali umjereno! , nego Pijte kavu do mile volje jer je ionako lišena kofeina. Najsvjetliji primjer je čokoladni laksativ koji počiva na paradoksalnoj pretpostavci: Imate li problema sa zatvorom? Ova čokolada će vam pomoći! – riječ je, naime, o proizvodu koji izvorno uzrokuje zatvor.

Strukturu čokoladnog laksativa , proizvoda koji sadrži agens vlastita dokinuća, moguće je pojmiti kroz optiku suvremene ideologije. Uzmimo, primjerice, način na koji pristupamo kapitalističkom profiterstvu: profiterstvo je u redu AKO je združeno s humanitarnom djelatnošću – prvo zgrnete milijune, a onda dio svote vraćate onima kojima je to potrebno. Isto vrijedi za rat i sveprisutnu logiku humanitarnog militarizma: rat je OK ako donosi mir i demokraciju ili stvara uvjete za raspodjelu humanitarne pomoći. Ne vrijedi li isto za demokraciju i ljudska prava? OK je "prevrednovati" ljudska prava tako da uključuju mučenja i trajno stanje pripravnosti, ako će se time demokraciju iščistiti od populističkih "ekscesa".

Znači li to da bismo se, umjesto lažne snošljivosti liberalnog multikulturalizma, trebali okrenuti vjerskom fundamentalizmu? Apsurdnost Gibsonova viđenja jasno otkriva nemogućnost takva rješenja. Gibson je izvorno htio snimiti film na latinskom i aramejskom, te ga objaviti bez titlova. Izvrgnut pritisku, pristao je na titlove, ali taj kompromis nikako nije bio tek ustupak zahtjevima tržišta. Provedba izvorne zamisli pretjerano bi očito pokazala samo-dokidajuću narav Gibsonova projekta: film koji bi se bez titla prikazivao u golemim trgovačkim centrima obrnuo bi izvornu religioznu dimenziju u njezinu opreku – nepojmljivi egzotični spektakl.

Opiranje kapitalizmu

No, onkraj vjerskog fundamentalizma i liberalne snošljivosti postoji i treća pozicija. Zašto naglašavati distinkciju između islamskog fundamentalizma i islama, kao što to neprestano čine Bush i Blaire, hvaleći islam kao veliku religiju ljubavi i snošljivosti koja nema nikakve veze s odurnim terorističkim zlodjelima. Valja skupiti hrabrost i napokon priznati očitu činjenicu da je islam premrežen nasiljem i nesnošljivošću – da, drugim riječima, u njemu postoji nešto što se opire liberalno-kapitalističkom poretku. Prenesemo li taj problem u samu jezgru islama, spomenuto opiranje otkriva se kao prilika: ono ne mora nužno dovesti do islamo-fašizma , nego bi moglo poprimiti izraz socijalističkog projekta. Tradicionalni europski fašizam bio je krivo usmjeren čin opiranja okovima kapitalističke modernizacije. Kod fašizma NIJE bio pogrešan (kako nam to liberali neprestano govore) njegov san o narodnoj zajednici koja će nadići kapitalističko nadmetanje posredstvom duha kolektivne discipline i žrtve, nego način na koji su ti motivi izobličeni u sklopu specifičnog političkog zahvata. U određenom smislu, fašizam je ono najbolje pretvorio u najgore.

Umjesto da se etička jezgra religije traži u prostoru političkih manipulacija tom jezgrom, valjalo bi samu jezgru podvrgnuti žestokoj kritici – i to u SVIM religijama. Kako u današnje vrijeme same religije (od New Age duhovnosti do jeftinog spiritualističkog hedonizma Dalaj-lame) više nego rado služe postmodernom traganju za užitkom, čini se da – paradoksalno – jedino korjeniti materijalizam sadrži istinski asketsku, militantnu i etičku dimenziju.

Preveo: Višeslav Kirinić

ZAREZ, broj 126; 25. 3. 2004.

Razglednica iz Lisabona, Josif Brodski

2012-03-01T20:50:00.001+01:00

RAZGLEDNICA IZ LISABONA

Spomenici zbitijima što se nikad odigraše:

krvavim ratovima što nisu vođeni.

Riječima, progutanim u čas kad si hapšen.

Smjesi golog tijela sa zimzelenim

drvetom, što daje San Sebastijana1 .

Pilotima, koji u oblake se vinu

posredstvom krilatog fortepijana.

Izumitelju motora na mješavinu

od otpadaka uspomena. Ženi

moreplovca nad pladnjem hudim

sa usamljenom kajganom. Obnaženim

ustavima. Punogrudim.

nezavisnostima. Kometama, namah

proletjelim iznad zemlje (koje gone

beskonačnost, s čijim se oznakama

podudaraju ti pjesaži, no ne

potpuno). Povremenom slaženju

u bradu uhapšenog ideje o vlasti

i o raslinstvu. Otkrivenju

Infarktika, nepoznate časti

onoga svijeta. Vjetrovitom kubistu

krovova, njegovu slušanju soprana

telegrafskih linija. Samoubijstvu

zbog neuzvraćene ljubavi Tirana.

Zemljotresu koji – riječi savremenika –

puk je dočekao s radosnim klicanjem.

Ruci, koja nije stiskala nikad

novac, a spolni organ još manje.

Sumi zelenih listova, bešale,

unaprijed je za prezreti njihova raznost.

Sreći. Snovima, javama koje su vezale

za broj stanovnika svoju ispraznost.

-1987-

1 Sebastijan (250? –288), kršćanski svetac i mučenik, od renesanse,
kad postaje popularan lik u likovnim umjetnostima, prikazuju ga
kao mladića čije je nago tijelo izrešetano strelicama.

Prevod M. Vešovića

Zapamćeno, Kazimjež Brandis

2012-02-29T01:07:00.000+01:00

Zapamćeno

Svaki čovek može da ispriča svoju prošlost u nekoliko različitih verzija, od kojih nijedna neće biti lažna. Što se tiče mene, odlučujem se za sledeću:

U posleratnim godinama i ranije, još u gimnazijskim i studentskim, bio sam ubeđen da je socijalizam logičan sistem, jedini koji će, mimo nepravdi i žrtava, obezbediti društvu u budućnosti razumno stanje stvari. Nisam pročitao Kapital, ali me je frapirao Komunistički manifest. Osećao sam se poljskim socijalistom i smatrao sam da je komunizam oštrija, prelazna forma socijalizma. Posle rata prihvatio sam novi sistem u Poljskoj, pošto sam bio siguran da su u njemu garancije materijalnog i duhovnog napretka poljskog društva. Ponoviću: mimo nepravdi i žrtava. Sledećih godina učvršćivao sam sebe u toj sigurnosti, izrazavajući poglede i stvarajući fabule suprotne stvarnosti. Verovao sam da će ih budućnost realizovati. Tek su susreti i razgovori s političkim zatvorenicima, koje su počeli da pustaju na slobodu posle 1954. godine, slomili moju sigurnost.

Ušao sam u partiju i izašao iz nje sa istim ciljem i iz istih razloga: u uverenju da je moguće popraviti zlo. U prvom slučaju, zlo su bili fašizam i ratni zločini, u drugom - zlo koje je naneo komunizam. Veoma kasno sam shvatio da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva uništavaju cilj. Morao sam da priznam pravo mudrijima, koji su znali to pre mene. Vrativši se unazad priznao sam takođe pravo najglupljem u mom razredu, čiji su roditelji imali bakalnicu u Otvocku. Kada sam ga ubeđivao u socijalizam, mrmljao je s negodovanjem: - Šta ti j-e-e! Mi-sl-iš li da bi se mom matorom isplatilo da rmba u radnji za dru-go-ga?! - U školi su ga smatrali idiotom i zaista je bio mnogo glup.

Dakle, u pravu su bili gluplji i mudriji.

Iz poljske štampe. Fabrika u Mrongovu je prodata privatnim kapitalistima. Radnici, kojima preti opasnost da ostanu bez posla, izašli su na ulice, protestujući. Na jednom od transparenata, parola: "Komuno, vrati se!" Prisećam se priče Joane Klerk o prasetu. Posle rata, kad je stanovala s majkom u selu na Nravi, odgajile su prasence koje se vezalo za njih. Bilo je umiljato i puno poverenja, ujutru je utrčavalo u kuhinju, radosno skičeći, volelo je da ga česu iza uha. Dan klanja se ipak približavao. Želeći da uguše u sebi svako sažaljenje, nazvale su prase "Hitler". Jednoga dana reka se izlila. Radoznalo, prase se zaletelo i upalo u vodu, struja ga je ponela. Tada su majka i ćerka, prestrašene, počele da viču: - Hitlere! Vrati se! - To su čula dva seljaka koja su prolazila. Oba su stala zaprepašćena i prekrstila se. Joana Klerk, koja je kasnije postala žena američkog industrijalca, pričala nam je o tome u Njujorku. Jeli smo tada tost sa šunkom i nikome od nas nije ni na pamet palo da je priču završila poenta dobrog ukusa.

Norvid: "Okupljajući se jednom nedeljno na čaj, nekoliko šljahtica ponešto piše i objavljuje - žene kupuju i ponekad čitaju. Sve to liči na veliki Album u koji se potpisuju dobri poznanici, za uspomenu. I to vam je čitav intelektualni pokret u narodu..."

Pisao je to, misleći na pariške emigrantske novine. Danas, kada čitam diskusije objavljivane u domaćoj štampi, ponekad se setim Norvidovih razmišljanja. Nedavno mi je pao u oči razgovor nekoliko osoba, štampan u časopisu "Res Publica", koji na neki način cenim. Navodim jednu od izjava:

"Šta se dogodilo posle rata? Sloj koji je bio residuum tih vrednosti uništen je. I od strane Nemaca, i od boljševika. I od tada stalno slušamo o intelektualcima. Ali pre rata se nije govorilo o intelektualcima. Nije postojala takva potreba. A mi danas govorimo o intelektualcima: kolaborirali su ili nisu kolaborirali. Za tu inteligenciju, čiji su se ostaci sačuvali, teško bi se moglo reći da je kolaborirala. Da li je lekar u provinciji kolaborirao? Advokat? Pa, kolaborirao je u nekoj meri, ali to nije bila kolaboracija o kojoj govorimo kad govorimo o kolaboraciji intelektualaca."

Šta me začudjuje: odijum koji se navlači na pojam i n t e l e k t u a l c a, i to da ovu fatalnu ličnost žigošu, niko drugi do upravo intelektualci. Stvara se nova vrsta posleratnih intelektualnih obračuna, u kojima su se pisci okretali protiv samih sebe, osećajući se krivi zbog svojih društvenih stavova pre 1945. godine. Znam šta govorim, jer sam učestvovao u tim obračunima. Razlika je u tome što danas intelektualci sa boljom prošlošću okrivljuju one sa gorom prošlošću - intelektualce koji su k o l a b o r i r a l i.

Intelektualci... Retko kad upotrebljavam ovaj izraz - obično pišem "umetnici i naučnici" - i zaista ne znam ko ga je, gde i kada izmislio. Nije pronađen u Poljskoj posle 1945. godine, upotrebljavan je i pre toga na Zapadu, makar u Francuskoj, mada intelektualni sloj tamo nije uništen. To bi bila prva nepreciznost. Osim toga, u varšavskoj diskusiji (u dve-tri izjave) frapirao me je izvestan akcenat koji se dotle nije sretao. Grupi "intelektualaca kolaboranata" suprotstavljena je većina društva, građani "druge kategorije". Mislim da istina nije bila tako jednostavna. U Narodnoj Republici Poljskoj, društvo, kome je komunistički režim bio stran i neprijateljski, uspevalo je da nekako živi s njim, pa čak da sarađuje. Ne samo intelektualci. U periodu od 1960. do 1970. porodične kuće gradila je u velikom broju "druga kategorija", s režimom su često sarađivali nekadašnji akovci, i nisu obavezno bili partijci, a pre toga, u takmičenju u radu, rekorde produktivnosti nisu uvek obarali književnici, već i zidari i rudari. Ostavljam po strani pitanje, ko su bile radnice fabrike bombona koje su marta 1968. skandirale: "Mosice, idite Dajanu!" - građanke prve ili druge kategorije. Redakcija je uzela za temu razmatranja kontinuitet kolektivnog pamćenja. Ovde se nameće neprijatna misao, da li antisemitske parole takođe izrazavaju ovaj kontinuitet.

Iste, 1968. godine, danas proklinjani intelektualci požrtvovanije su se borili za dostojanstvo i pamčenje naroda nego Poljakinje i Poljaci drugih kategorija. Protiv skidanja sa scene Predaka protestovali su, pored studenata, pisci i naučnici - u to vreme usamljena grupa u društvu koje je ćutalo.

Ne pišem ovde ništa novo. Pojava osmoze između onih koji vladaju i kojima se vlada, u totalitarnim sistemima, godinama je bila tema socioloških i politoloških studija na Zapadu. Pod diktaturama se nekako živelo. Sa unutrašnjim otporom ili sa mirenjem s nasiljem, s čeznjom za slobodom ili bez nje, bolje ili gore, ali živelo se. Zapadni eksperti su čak skovali termin "novog društvenog ugovora": država ti oduzima slobodu, dajući ti za to socijalne garancije, zaštitu od nezaposlenosti i tome sl. Tako je bilo, ne samo u zemljama koje je pokorio komunizam, već takođe u fašističkoj Italiji i frankovskoj Španiji. Čitava ova koncepcija pada u trenutku krize, poraza sistema. Ispostavlja se onda da su milioni građana, koji su naučili da žive pod totalitarističkim pritiskom, normalni ljudi i uspeli su da decenijama sačuvaju odvratnost prema diktaturi. Tada počinje da se govori o kolaboraciji.

Ovaj netaktični komentar isprovocirao je nekoga od diskutanata koji je isključivo intelektualce okrivio za prekidanje kontinuiteta u nacionalnom pamćenju. I da se samo na tome završilo, da su sagovornici stigli samo do takvih kao što sam ja, autora Građana, možda bih oterao tu lektiru do đavola i izbacio je iz glave. Ali, dogodilo se da je jedan od diskutanata uputio oštricu u neočekivanom pravcu. Čitam: "... u normalnim ljudima postojale su izvesne vrednosti koje nije trebalo tako duboko skrivati. Oni nisu imali prilike da kažu: eto, idem u zatvor, napisaću ciklus eseja o časti..."

O kome je ovde reč? O onima koji su išli u zatvore za KOR, za tajne časopise i Leteći univerzitet. To se o njima ironično govori, njima se suprotstavljaju "normalni ljudi". Znači, činjenica da su, umesto ćutanja, izabrani aktivan otpor i pisanje u ćeliji, bila je "otkriće"? Za takva otkrića plaćala se cena od šest ili devet godina zatvora i da nije bilo takvih otkrića, ko zna da li bi postojala "Solidarnost". Kontinuitet nacionalnog pamćenja...

Ako objavim ovo sto sam juče zabeležio, moram unapred da se pripremim na oštru reakciju varšavskih diskutanata, bar poslednjeg od citiranih, zarobljenika sovjetskih logora, koji je 1947. godine, zajedno sa mnom, po narudžbini partije, sačinio životopis Vladislava Gomulke. "Moram unapred da se pripremim" znači da ne nameravam da se branim. A ne nameravam, jer sam odavno ubeđen da je, u slučaju nečijeg napada, jedini razuman stav praviti se da nisi živ. Volinjski vojvoda u Poljskoj posle majskog prevrata bio je Henrik Juzefski, koga su endečke novine obasule pogrdama zbog politike ustupaka prema Ukrajincima. Na kraju, pošto nije hteo više da podnosi uvrede, Juzefski je zamolio za audijenciju u Belvederu. Pilsudski ga je primio i saslušao žalbe, slažući pasijans. Ali kad je vojvoda izjavio da je odlučio da se javno brani, maršal ga je pogledao i promrmljao: - Gospodine Juzefski, samo se nemojte braniti.

Zapamtio sam ovu priču, koju je posle više godina pukovnik Zepecki preneo Arturu Mjendzizeckom, a on meni ponovio.

Krajnje je vreme za precizno odredjivanje pojmova kolaboracija i kolaborant. U zemljama, kakve su Francuska ili Norveska, ta stvar je bila jasna: kolaboracionistima su nazivani oni koji su podržavali hitlerovsku Nemačku - dakle, političari poput Lavala ili Kvislinga, pisci kao što su Hamsun i Selin. Danas se u Poljskoj stvari ne vide tako jasno. Naziv kolaborant prišiva se često - kao u navedenoj redakcijskoj diskusiji - književnicima, likovnim umetnicima, naučnicima koji su podržavali komunističku vlast posle Drugog svetskog rata. Polazi se od aksioma da je Poljska tih godina bila zemlja okupirana od strane SSSR-a, isto kao u godinama rata od strane Trećeg rajha.

Moglo bi se diskutovati o tome da li se u dva slučaja javlja istovetnost. Bilo kako bilo, razlike između okupirane i zavisne zemlje su značajne. Napadnuta 1939. od strane hitlerovske Nemačke i staljinističke Rusije, Poljska se u ratnim godinama nalazila na strani saveznika koji su se borili sa nemačkim armijama. Uz bok saveznika borila se i poljska vojska, a u zemlji - podzemna armija. Bila je to zemlja u ratu sa Nemačkom, i do kraja rata njome su upravljali Nemci. Posle 1945. godine, saveznici su priznali Narodnu Poljsku, uspostavljeni su diplomatski odnosi sa vladom u Varšavi. Rat se završio. Podzemna država prestala je da postoji. Za većinu Poljaka jaltanski sporazum predstavljao je izneveravanje njihove zemlje od strane saveznika, za manjinu - istorijsku činjenicu koja je rezultat zajedničke pobede Anglosasa i SSSR-a nad Nemačkom.

Reči "okupacija" i "kolaborirati" povezivale su se sa Nemačkom, sa ratom. U periodu komunizma u Poljskoj je hapšeno, mučeno - i ubijeno - mnogo poštenih ljudi. U isto vreme drugi pošteni ljudi sarađivali su s Poljskim radijem, filmom, izdavačkim kućama, kulturnom i dnevnom štampom. Po mišljenju većine naroda, ovi ljudi nisu smatrani kolaborantima. Kružile su optužbe da su karijeristi ili oportunisti, ali "Zice Varsavi" nije bilo isto što okupacijske plaćeničke novine, a posleratne glumce niko nije izjednačavao sa glumcima koji su igrali u pozoristima licenciranim od strane Nemaca u periodu okupacije. Novi poredak je nametnut, ali potreba za obnovom života i društvene reforme koje su vršene, dovodili su u mnogim slučajevima do povezivanja sa sistemom, koji je ispoljavao svoje narodnjaštvo i poljaštvo. Kod većine je to izazivalo neprijateljstvo, pa ipak, čak 1950. godine, i kasnije, termin "kolaboracija" nije bio u nacionalnom opticaju (verovatno zato što većina ima osećaj za jezik i vreme). Njegovim uvođenjem danas vrši se jezičko presađivanje iz stvarnosti General Gouvernement-a i teritorija koje je prisvojio Vermaht na istočnom frontu.

Istovremeno, danas se od optužbi za kolaboraciju brani Juzef Mackjevic, koji je za vreme rata objavljivao članke u hitlerovskim novinama pod nemačkom upravom. Tvrdi se: nije kolaborirao, bio je samo antisovjetski. Znači, kolaborirali smo Bronjevski, Nalkovska, Tuvim, Andzejevski, Konvicki, moj brat i ja, ali nije Mackjevic. Kolaboranti su - smatra se - bili takođe autori koji su u periodu 1939.-1941. štampali svoja dela (Boj-Zelenjski, Adolf Rudnjicki i drugi) u "Crvenoj zastavi", komunističkom časopisu, izdavanom u Lavovu po priključenju istočnih krajeva sovjetskoj Belorusiji i Ukrajini.

Sve se ovo obrazlaže argumentima koji zvuče skoro logično. Zaboravlja se ipak da bi, primenjujući ovakvu logiku, trebalo osloboditi optužbi za kolaboraciju ne samo Mackjevica, već i J. E. Skivskog: kad je Mackjevic objavljivao članke u pronemačkim vilnenskim novinama, Skivski je u Krakovu pokrenuo časopis koji je pozivao na saradnju sa Trećim rajhom. Dalje, držeći se ove logike, trebalo bi kolaborantom smatrati Aleksandra Vata, koji je radio u redakciji "Crvene zastave", posle čega ga je uhapsio NKVD i deportovao iz Lavova daleko u unutrašnjost SSSR-a, gde se godinama potucao po zatvorima, odbijajući da primi sovjetski pasoš.

Trebalo bi takođe definisati ko se, od kada i do kada, smatra kolaborantom. Jedni pisci su sarađivali s komunističkim rezimom od 1945. do 1950. ili 57. godine, neki do 1966. ili 68. godine, drugi duže. Kolaborant se razlikuje od kolaboranta, kako ih onda sortirati? A oni koji su osuđivali radio-stanicu Slobodna Evropa, a danas osuđuju za kolaboraciju s komunizmom svoje kolege književnike koji su u ono vreme raskinuli s partijom - ko su oni? Pitam, da li će se književnici koji traže obračun sa autorima koji su podržali komunizam obračunavati jedni sa drugima?

Skoro logičnom argumentacijom dolazi se do laži. Jer šta iz nje proizilazi: da pronemačkih kolaboranata za vreme rata u Poljskoj uopšte nije bilo, da se pojam kolaboracije odnosi isključivo na godine sovjetizma i da se kolaboriralo samo sa komunistima. Stadttheateri, plaćeničke novine, potkazivanja Gestapou, plava policija, sve sam to sigurno samo sanjao. Dakle, još jedna kolektivna greška, tlapnja kojom se hrani narod. A tako se danas u Poljskoj govori i piše.

Vredi podsetiti da su se, umesto "kolaboracija", ranije u Poljskoj upotrebljavale reči "sporazum" ili, gore, "izdaja" i da su Mickjevic, mladi Krasinjski, Ozeskova, Prus svojevremeno grubo napadani kao renegati, prodati Rusiji. Danas se govori o p r o s o v j e t s k i m k o l a b o r a n t i m a. Loše je kad reč nemaju precizan semantički opseg. Izvesni nazivi i pojmovi - kao komunizam, fašizam, jakobinizam, pozitivizam - istorijski su locirani, imaju svoju stalnu adresu u vremenu. Bilo bi besmisleno govoriti o Napoleonu kao o fašisti, ili Spartaka nazivati boljševikom. Definicija "kolaboranti", upotrebljena za lojaliste sa teritorije anektirane Austriji, koji su imali ministarske portfelje u habsburškom Beču, bila bi apsurd. Sličan apsurd bila bi upotreba ove definicije za Boja ili Tuvima, ili Andzejevskog u komunizovanoj Poljskoj. Trebalo bi odrediti drugi naziv, koji odgovara istorijskim okolnostima. Sve do sada nije pronađen bolji od onoga koji je upotrebio Milos: zarobljavanje. Unutrašnje zarobljavanje ideologijom, spoljašnje zarobljavanje činjenicama. Kolaborirati nije značilo stanje zarobljenosti, ni u prvom, ni u drugom značenju. Mislim da termine "kolaborant" i "kolaboracija" treba upotrebljavati za grupe i pojedince koji su za vreme Drugog svetskog rata, u zemljama koje je zauzela Nemačka, proklamovali podršku hitlerovskom Rajhu.

Nedelja. Kažem u kući: - Naš brak se zasniva na suviše velikoj razlici karaktera i na njoj se drži.

U ponedeljak vetar sa iskošenom kišom, potom bljesak sunca, hladan kao iza leda. Čeprkajuci po fascikli sa starom korespondencijom - tražio sam nečiju adresu - naišao sam na prošlogodišnje pismo od prijatelja iz Varšave. Od prijatelja, od koga me dele uverenja skoro o svim pitanjima i povezuje neka žestoka ljubav na smrt i život, od prijatelja, strašno talentovanog pesnika, filologa, romanopisca. Kad je pre više godina predao izdavačkoj kući svoju najnoviju knjigu proze i kad je u njoj doveden u pitanje pohvalan fragment o mojim Poštanskim varijacijama (u to vreme već sam bio pogođen tihom zabranom), moj prijatelj je pogledao u oči glavnom uredniku: - Nemojte me terati da napravim svinjariju. - Urednik je uzdahnuo i fragment je ostavljen.

Ovako je pisao moj prijatelj marta prošle godine:

"Pitaš me koga ne volimo, a koga volimo. Nikoga (osim vas, naravno...) ne volimo. Ne volimo tu novu, kapitalističku - ako se to može nazvati kapitalizmom - Poljsku. Ne volimo onu vladu. Ne volimo ovu vladu. Ne volimo Mihnjika. Ne volimo Valensu, Kuronja i Kacinjskog. Ne volimo "Gazetu Viborcu". Ne volimo senatore i poslanike, nijednog političara. Nijednog književnika ni pisca ne volimo. Ne volimo takođe preprodavce na ulicama. Ne volimo ni gradonačelnike i milicionere koji teraju te preprodavce. Ne volimo ni one na televiziji, jer televizija i dalje žestoko laže. Kao što vidite, živimo u totalnoj mrzovolji, u ekstremnoj negaciji, gledajući sa očajanjem šta se ovde događa. To je demokratija? To je slobodna Poljska? To je tako trebalo da bude? Takvu ćemo imati starost? Bože. Ali dosta je žalopojki, jer ne volimo one koji se žale - znači, sami sebe - takođe ne volimo. (...) O, lepo vreme podzemlja, o dragi naš neprijatelju, komuno, gde ste nekadašnji snegovi. Ja prorokujem i ova moja proročanstva, naravno, ovde niko ne voli: da će se za mesec, za godinu dana vratiti Rusi, a onda će naš život ponovo dobiti smisao i opet ćemo znati čega treba da se držimo."

Govorio sam: vreme astrologa.

Da se glavni urednik pokazao manje pristojnim čovekom - šta bi u tom slučaju trebalo da je uradio moj prijatelj? Sam bih ga nagovarao da dozvoli da izbace iz rukopisa fragment o Varijacijama. Nagovarao bih ga, ne zbog džentlmenske ljubaznosti već iz uverenja i najiskrenije. Cenzura je jos pre toga pročešljavala moje tekstove. Podnoseći to, rukovodio sam se jednim načelom: ako ingerencije nisu deformisale opšti izraz knjige, ako je smisao, mimo izbacivanja pojedinih delova, ostajao nepromenjen, govorio sam sebi: šta da se radi, neka bude tako, žrtvujem delić književne vrednosti, plaćam, ali ne izdajem.

Oblaćno, hladno, mokro. Polovina novembra. Polovinom juna leteli smo avionom Air France do Vašave. Pored nas smestili su veoma starog čoveka kome se tresu glava i ruke. U avion ga je ugurala na kolicima stjuardesa. Dobronamerno brbljiv, odmah je počeo da razgovara. Vraća se iz Pariza, od sina oženjenog Francuskinjom. Govori polako, seljački, da se sin dobro oženio: katolkinjom, učenom i iz bogate porodice. - A meni je vec 91 godina - izjavljuje. Posle toga, pošto je video da stjuardesa deli poslužavnike s jelom, obraća joj se na poljskom. Stjuardesa ne razume. - Recite joj da ja ne jedem šunku, mada nisam Jevrejčić. - Gledamo se, potom čujem kako mu M. odgovara: - A ako ona onda pomisli da ste Arapin? - Sused se zabrinuo. - Onda bolje nemojte ništa da kažete.

Na aerodromu nas je čekalo nekoliko prijatelja - tri žene, dva muškarca. Dozivaju nas. Pozdravljanja, suho grlo i vlažna košulja koja se lepi za leđa. Neko uzima naše kofere i nosi ih prema automobilima. Toplo je, nad nama puno neba bez oblaka. Kažem da je let bio izvrstan. Parking se sija na suncu. Sedam u automobil i vozimo se istom trasom, kojom smo se pre deset godina vozili u suprotnom smeru. Za vreme putovanja, gledajući iznad spuštenog okna, mislim da se za deset godina ovde ništa nije promenilo, to vreme je proteklo samo u meni. Možda je više zelenila, krošnje drveća su se razrasle. U centru skrećemo u bočnu ulicu, gde se drveće ispreplelo s granama, stvarajući nad kolovozom senovit svod, sličan grabovim alejama u starim dvorskim vrtovima. A potom blisko, odmah ispred mene, kao na slici primaknutoj očima, pojavljuje se trg Tseh Ksizi, s belom crkvom na sredini i sa Institutom za gluhoneme u dubini. Desno, ugao Aleja Ujazdovskih i Vjejske. Sve kako je bilo. I isto osećanje koje sam imao još tada, pre dve godine, kad smo prvi put doputovali ovamo na tri kišne nedelje: osećanje nedovoljnog uzbuđenja.

Među pismima i novinama, koji su danas stigli, nalazim razglednicu poslatu iz Jerusalima. Zelene guste skupine drveća i palminih grmova, moderne zgrade i široke asfaltne okuke. U dubini bledožuti kameni planinski masiv. U dnu karte odštampan natpis: EIN GEDI.

"Dragi moji. Ein Gedi je poznat ovde 4000 godina. Pustinja i planine. A sada kibuc, taj na poleđini. Za prvih pet dana moga boravka u Izraelu su poginuli: bračni par u supermarketu (on od noža, ona od pucnja), šest vojnika, 19-21. godina (od mine), četrnaestogodišnji dečak dok je spavao u krevetu, od metka kaćuše, dva rezervista prvog dana službe, od metaka pištolja u grudi, jedno novorođenče u naručju majke na autobuskoj stanici (od noža). Kafane su pune, ljudi šetaju po novoj promenadi s prekrasnim pogledom na Jerusalim. Grlim vas. Pozdravi."

Veoma staro pitanje: da li bi život mogao da traje i dalje kad bi se u čovečanstvu ukorenila svest da Bog ne postoji, a svet je slučajan oblik haosa.

Život izvan zemlje stvara posebno psihičko stanje, neku vrstu apstrahovanja iz stvarnosti. Iz one stare, koju sam napustio, i iz ove sadašnje. Za prvu me vezuju sećanje i tekuće informacije, u drugoj živim. Obe su doživljavane istovremeno, od jedne i druge deli me osećanje distance, neprileganja. U mom pariškom životu, a pre toga, njujorškom, uvek je postojalo nekakvo polusvesno n e z a i s t a, u početnom periodu blisko stanju opasnosti; mislio sam tada o životu u zemlji kao o olakšanju, osećajući istovremeno olakšanje što nisam tamo. Ovde nisam izložen varšavskim pritiscima, ucenjivanjima poljskih svetinja, sa danas važećim d a i n e, niti promenljivim kultovima ličnosti i stavova, kad se u januaru govori o nekome kao o izaslaniku Proviđenja, a u julu kao o uzurpatoru, i obratno. Koristim slobodu koju daje anonimnost, živim danas u uskom krugu prijatelja, u maloj enklavi tolerancije, i mada previše razgovaramo o bolestima, više volim to od razgovora koji se sastoje od ogovaranja i podozrenja (u Poljskoj ne vole strance, a svoje ocrnjuju, ja sam bio i svoj, i stranac). U biografskim beleškama koje sastavljaju izdavači po pravilu menjam reč eljile sa residant en France: nisam više politički, ni ekonomski emigrant, već jedan od mnogih pisaca koji žive izvan svoje zemlje - ruski u SAD ili irski u Italiji, italijanski ili česki u Parizu ili u Torontu - jedan od onih koji nisu izabrali život kod kuće, znaci drugačiju vrstu čistilista nego što je život u otadžbini, koji takođe ima svoje dobre strane.

Dvama boravcima u Varšavi (u jesen 1990. i u leto 1992.) mogu da zahvalim za interesantne doživljaje. Posle ateriranja na Okenjcu, u košulji koja mi se lepila za leđa, shvatio sam da sam zaista u svojoj zemlji, možda čak suvše svojoj. Osećao sam dodir očiglednosti, sve više sam prilegao uz poznate ulice i zgrade, ili one uz mene, i to u meni nije izazivalo lupanje srca. U ovom prileganju počeo sam na kraju da želim distancu. Nedostajala mi je pariška izolacija sa svojom blagom otupelošću, kad ponekad ne znam koji je dan nedelje i meseca. Povratak prošlosti daje mnogo čudjenja i malo tuge. "Ulazak u stare papuče", kako je to neko definisao, a istovremeno čarobni trik: umesto deset godina, odjednom se pojavljuje nepromenjeno j u č e.

Naravno, izvršene su ogromne promene. Nestali su redovi, porastao je broj automobila, prodavnica, restorana, hotela (i Valenroda), postoje menjačnice, slobodna štampa, tramvaji se šarene od reklama, veliki trgovi u gradu dobili su svoje stare nazive. Ali kad sam prvi put posle sto šest meseci ušao, u jedanaest pre podne, u klub književnika u ulici Krakovskje Psedmjesce (tada je još postojao), u praznoj kafani, u parteru, sedeo je za stolom isti pesnik ili prevodilac koji je četvrt veka dolazio uvek prvi. Sada mi se opet poklonio iznad šoljice kafe, a ja opet nisam mogao da se setim njegovog imena. U menzi, ispod kafane, ručale su iste osobe na istim mestima koja su svakodnevno zauzimale pre deset, dvadeset i trideset godina, među njima nekoliko nasmejanih gospođa, na čije sam postojanje zaboravio. Ušao sam, seo za isti sto, kao uvek, i ista gospođa Joasja postavila je ispred mene tanjir čorbe od povrća, u istom, kao i uvek, komotnom džemperu i somotskim pantalonama. Šta se dogodilo, gde se delo vreme, zar je moguće da me deset godina ovde nije bilo, a oni su dolazili iz dana u dan? Pojavljujem se naglo, kao sa drugog sveta, a nisam siguran ko je bio na drugom svetu, ja ili oni. I opet pozdravi. Ustajem, prilazim nasmejanim gospođama koje je progutao zaborav, ljubim ih u ruke, po poljskom običaju. Toliko godina, gospođo, niste se uopšte promenili. Ali, podiže se između nas moje suviše dugo odsustvo. Osmehujemo se jedni drugima i znam da nas te godine dele; imamo iza sebe manje zajedničkog i manje se interesujemo jedni za druge. Znam to, i oni takođe znaju. Došli ste na stalno u zemlju? Žure da završe ručak i vrate se svojim ovdašnjim stvarima, koje ja ne poznajem. Za nedelju dana prestaće da se osmehuju kad me vide.

Česka - Slovačka: puklo, raspalo se. Hrvatska, Bosna, rušenje Dubrovnika i Sarajeva, koje su opseli Srbi. Nemačka: imigrantska utočista koja potpaljuju nacisti obrijanih glava. Peregrinacije izgladnelih Albanaca i Rumuna. Klanja u Gruziji, Jermeniji, Tadzikistanu. - Epoha koja dolazi biće seoba naroda ili proleće naroda, poplava varvara ili oslobođenje pokorenih zemalja, šta mislite? - Les deul - odgovorio mi je jedan italijanski intelektualac i verovatno je bio u pravu.

Ideju o federaciji, san o zajedničkom životu raznih naroda, jezika, tradicija - uništili su države i nacionalizmi. Vade oči i kolju ranjenike. Ubijaju susede, rođake, bliže i dalje. Nedaleko, sat leta iz Pariza ili Varšave. Poljska je danas u principu nacionalno jedinstvena, nema u njoj Ukrajinaca ni Jevreja. Učinili su to Staljin i Hitler, svaki na svoj način. Zapad je oprao ruke. Radujmo se.

Pjer Drije la Rosel, francuski kolaboracionista i obožavalac Hitlera, malo pre samoubistva, koje je izvršio posle oslobođenja Francuske od strane saveznika, dao je u svom Dnevniku recept za uređenje srednje Evrope: "Način rešavanja nacionalnih problema u Evropi, bar uklanjanja glavnih klica nesloge među teritorijama kontinenta koji danas više uopšte nije utopijski bio bi u masovnim transportima stanovništva. Velike imperije mogu sebi da dozvole ove već isprobane, radikalne mere: primer je dala Rusija, a za njom Nemačka. Trebalo bi: 1) preseliti Čehe (7 miliona) u Istočnu Prusku, a Istočne Pruse u Česku; 2) izvršiti razmenu Srba i Rumuna. (...) Može se smatrati da su se Hrvati i Slovenci, a takođe Slovaci, već asimilovali u germansko-mađarskom svetu. Mogli bi se takođe u Italiju dovesti Italijani sa Jadrana, iz Dalmacije, i potpuno odvojiti Mađari od Srba u Transilvaniji. To nije nemoguće i možda će biti učinjeno." Dnevnik 1939.-1945.).

U vrtu Ambasadora - senovita altana s baldahinom, kelnerice sa belim keceljama - u trenutku kad mi neko objašnjava šta je sadašnja politička klasa u Poljskoj (- Zli dusi Dostojevskog u ordinarnoj verziji, ali piše se "elite"...), od trga Tseh Ksizi nailazi povorka sa transpaentom. Dvesta, trista ljudi. Topot na asfaltu, uzvici, mahanje ruku. Transparent nosi čelna grupa, crvenih lica, na transparentu natpis: "Nećemo agenta! Hoćemo predsednika!" Povorka se zaustavlja ispred ambasade SAD na drugoj strani kolovoza i gomila ponavlja skandiranu riku: "Ne-će-mo-a-gen-ta-ho-će-mo-pred-sed-ni-ka!" To traje deset minuta, posle čega oznojene Barike kreću na Belveder. - Upravo ste imali priliku da vidite jednu od naših političkih elita. - To je rečeno polušaljivo, sa odmah dodatom ispravkom: ekstremna grupica, nemaju nijednog poslanika u Sejmu. Ali sada, dok pišem, mislim da bi, kad bi vulkan izbio, upravo takvi ubijali susede.

Sve vreme boravka u Varšavi, negde ispod površine, dvoznačnost, kakvu daje hibridizacija, osećaj da sam suvišan, jer nisam ni turista, ni povratnik, već nesto i z m e đ u; a najizrazitije sam to osećao, ne u autobusu, niti u prodavnici, u kojoj sam kupio letnju kapu za boravak u Oborama - ne, hibrid izvan kontingenta postajao sam pre svega, na mestima, na kojima se okuplja književno-filmsko-novinarsko drustvo, dakle, u podzemlju "Čitelnjika", u Vjejskoj ulici ili u sali za sastanke pisaca u Krakovskom Psedmjescu. U toj sali, na prvom spratu, kad sam pozdravljen za predsedničkim stolom, razlegao se slab aplauz. U kafani "Citelnjika" ručali smo svakoga dana. Kraj prozora, u uglu, pored tezge s knjigama, sto, oko kojeg se već trideset godina okuplja petnaestak osoba iz umetničke sfere koje stvaraju javno mnenje. Priključujem im se da bih učestvovao u razgovoru (uzvici, zagrljaji) i posle prve rečenice, kad sam pomenuo politički prevrat u Alžiru, nastala je neugodna tišina. Kao da nisu dobro čuli. Odmah posle toga neko se javlja: - Čovek se vraća od lekara i kazže ženi: znaš, to što smo smatrali orgazmom astma je. - Svi se smeju, a ja postajem svestan svoje netaktičnosti. Narušio sam ovde važeći ugovor da se o ozbiljnim stvarima ne govori. Gospođa koja sedi pored mene objašnjava: - Jer, mi se lečimo smehom. - Druga gospođa obraća se meni: - Mogu da ti priredim prijem za sto osoba. - Dok joj objašnjavam da izbegavam takve prijeme, ova druga gospođa glasno izjavljuje: - Kao da govori Vajda! - Ali tog trenutka počinje razgovor o nekome ko nosi duplo prezime, i dosećam se da je reč o poslaniku sa bradicom i šarenom leptir-mašnom, koga sam video na televiziji, ličnost kao iz komada Baluckog, a istovremeno, Vitkacija. Možda se ipak varam, onaj se zove nekako drugačije. Ta ista, druga gospođa, jednom je pričala gospodi za ovim stolom o poznatom poljskom umetniku u inostranstvu koji, navodno, dobija erekciju po sopstvenoj želji, u bilo kom trenutku, to znači čim mu se prohte. Gospoda su tužno oborila glave, a kad sam viknuo: - O, Bože, ima li nade da ga nekad to prođe? - ta druga gospođa pokazala je izvesnu hladnoću prema meni. Ah, o čemu ja to pričam, to je bilo u drugoj epohi...

Sada odjednom svi gledaju na satove i skoro istovremeno ustaju. Pola jedan je. Razilaze se bez pozdrava. Sutra će doći ovamo u jedanaest.

Dolaze da bi bili zajedno. Tesno su povezani mišljenjima, informacijama, ambicijama i suviše pronicljivim znanjem jednih o drugima. U Poljskoj ljudi provode zajedno mnogo više vremena nego u Švajcarskoj ili Francuskoj, gde su zajedno na poslu i u porodici. U poljskom povezivanju učvršćuje se svoje prisustvo i povećava osećanje bezbednosti. Sporazumevaju se kodom skraćenica, prećutkivanja, anegdota i imena - ovde se ponekad rađaju bliske veze i svirepi vicevi. Dolaze svakodnevno, godinama jedni isti, osim njih, neki novi, mlađi, koji su zauzeli mesta umrlih. Ponekad sto okružuju tri kruga glava i leđa, kao igrači ragbija, kad se ne vidi lopta već samo sklupčana tela. Ali to nije igra, ni kocka; u krajnjem slučaju, berza, gde se raspravlja o kursu, i nesto kao stočić gospodina savetnika u Lutki. Iznad svega odbrambeni bunker od usamljenosti.

Stare Mjasto. Na ulazu na Trg, tezga, kraj koje stoji dvoje-troje ljudi. Na tezgi kape, puno kapa s trakama u boji i lakovanim štitovima. To su vojničke kape, s velikim krutom "glavom". Prisećam se domaće priče, kako se posle rusko-japanskog rata 1904. govorilo na ulicama Peterburga: pokrićemo ih kapama! Na trotoaru preko puta dugokosi mladić u sandalama peva ruske pesme, drndajući u gitaru. To je Rus lutalica. Prolaznici se zaustavljaju i slušaju. U kartonskoj kutiji skupilo se mnogo banknota. Čovek koji vodi sinčića od dve-tri godine, sa ulanskom cakom, izvadio je dve banknote. Jednom je platio za oficirsku kapu s crvenom trakom, a drugu je ubacio u kutiju.

Trg je zakrčen kafanskim terasama. Publika turistička, pomešana s tom nekadašnjom kraj kioska s pivom. Pomalo nerazgovetan žagor, sa rečima na k... ili p... koje se ponavljaju kao štucanje. Škljocanje fotografskih aparata i prazne flaše pod stolovima. Uveravali su nas da je sasvim drugačije u Krakovu. - Videćete. Ne može se porediti s Krakovom. Ovde je užasna napetost. I nekakvo bunilo, amok. Kao kad bi se pred zoru, besni, mamurni tipovi sudarali, tražeći izlaz iz bordela. Neurotičan grad.

Iz beleznice: "Mnogo je tu stvari strašno poljskih, dole i gore (naročito gore). S t r a š n o, jer verovatno slično kao u XVII i XVIII, u našim anahroničnim vekovima. Ipak, uopšte uzev, ne treba gledati crno. Narod pokazuje strpljenje i prisebnost, ova zemlja se nekako koprca i možda će se uskoro iskoprcati na ravan put. Samo ako je neka banda zaslepljenih glupaka ne gurne u katastrofu. Na sreću, ima i drugih, istina, nisu u većini, ali u njima je jedina osnova za nadu. Ono sto je kod nas mudrije i bolje vekovima je bilo u manjini. Tako je i danas. Na Visli i na Seni, s Jevrejima ili bez."

Sve je proceđeno kroz filtere razdaljine i vremena. Neprestano slaganje, jednoga na drugi, tri plana: sada - tada - nekada. Na trenutke me je obuzimala panika pri pomisli da sam ovim ulicama išao, ne znajući sopstvenu budućnost i utoliko manje znajući o sebi. Video sam sebe u prošlosti, s kiselom ironijom i malo humoristički, kao karikaturu. Svoje nade, uspehe i razočaranja, i sigurnost s kakvom sam izricao poglede... U mom povratku bio je jalov napor. Uzaludnost.

Verovatno je manje pijanih ljudi na ulicama nego ranije i nema toliko prosjaka, kao što se priča u Parizu, s tim lažnim zgražavajućim saosećanjem, koje mi ide na živce. Prose pretežno Rumuni (odnosno, rumunski Cigani), najčešće žene sa prljavim maramama, s decom koja zaustavljaju prolaznike. Pravo očajanje i beda. U prodavnici, u tramvaju, u autobusu, nisam nailazio na prostakluk, na famoznu varšavsku brutalnost. Međutim, fizička materija prodavnice, tramvaja, autobusa drugačija je nego na Zapadu, gora: sve je manje kohezivno, kao rasklimano i, ili više dotrajalo, ili još nezavršeno, neispravno. Ali u centru grada, u kretanju ljudi i vozila, oseća se nadiranje povećane energije, ustalasalost i užurbanost života, i to je na trenutke uzvišeno.

Imao sam takođe sreću da ne gledam jevrejožderske natpise. To ne treba shvatiti kao da antisemitizam u ovome gradu ne postoji. Ima ga, postoji, piše i blebeće. Opet. Posle koliko - posle pedeset, sedamdeset, posle sto godina? Varšavo, ah, po koji to put... Moje školske, studentske, ratne godine, a kasnije Kjelce, mart 68. i parola "Bravo Trebljinka!", koju je Janka nedavno izbrisala mokrom krpom u tremu svoje kuće.

Hmjelna, prodavnice sa ulice, radionice u dvorištima, muška obuća s metalnim špicevima, bunde, šeširi, čipkano rublje, tranzistori, satovi. Made in Japan, made in USA. Naočare, brushalteri, televizori, gaćice. Košulje s natpisima "Columbia" ili "Sing-Sing", ženske tašne od plastike. Made in Japan ili u dvorištu u Hmjelnoj.

Bazar. Uoči našeg odlaska bilo je ovde slično, možda se sada može kupiti više drečavih i sjajnih stvari, gadžeta, tako se kaže? Poljski komunizam, godinama neuspešan, ispustio je iz sebe tog pauna.

Kazimierz Brandys

S poljskog prevela: Ljubica Rosić

Bečki književni dogovor

2012-02-29T00:52:00.000+01:00

August Schoefft, Vienna, 1850.

BEČKI KNJIŽEVNI DOGOVOR, 1850.

Dolje potpisani, znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima i po tom, sa žalosti gledajući, kako nam je književnost raskomadana, ne samo po bukvici nego još i po jeziku i po pravopisu, sastajali smo se ovijeh dana da se razgovorimo kako bismo se, što se za sad više može, u književnosti složili i ujedinili. I tako smo

1.

Jednoglasnice priznali da ne valja miješajući narječja graditi novo, kojega u narodu nema, nego da je bolje od narodnijeh narječja izabrati jedno da bude književni jezik; i to sve
a) zato što nije moguće pisati tako da bi svaki mogao čitati po svojem narječju;
b) zato što bi svaka ovakova mješavina, kaono ti ljudsko djelo bila gora od kojeg mu drago narječja, koja su djela božija, a
c) i zato što ni ostali narodi, kao npr. Nijemci i Talijani, nijesu od svojih narječja gradili novijeh, nego su jedno od narodnijeh izabrali te njim knjige pišu.

2.

Jednoglasnice smo priznali da je najpravije i najbolje primiti južno narječje da bude književno; i to
a) zato što najviše naroda tako govori,
b) što je ono najbliže staromu slovenskomu jeziku, a po tome i svjema ostalijem jezicima slovenskijem,
c) što su gotovo sve narodne pjesme u njemu spjevane,
d) što je sva stara dubrovačka književnost u njemu spisana,
e) što najviše književnika i istočnoga i zapadnoga vjerozakona već tako piše (samo što svi ne paze na sva pravila). Po tom smo se složili da se na onijem mjestima gdje su po ovomu narječju dva sloga (syllaba) piše ije, a gdje je jedan slog, ondje da se piše je ili e ili i, kako gdje treba, npr. bijelo, bjelina, mreža, donio. A da bi svak mogao lakše saznati gdje su po ovome narječju dva sloga, gdje li jedan, i gdje treba pisati je, gdjeli e, gdjeli i - zamolili smo svi ostali g. Vuka Stefanovića-Karadžića da bi napisao o tome glavna pravila, koja su ovdje priložena.

Ako li tkogod iz kojega mu drago uzroka ne bi htio pisati ovijem narječjem, mi mislimo da bi za narod i za književno jedinstvo najprobitačnije bilo da piše jednijem od ostala dva narodna narječja, kojijem mu je volja, ali samo da ih ne miješa i ne gradi jezika kojega u narodu nema.

3.

Našli smo za dobro i potrebno da bi i književnici istočnoga vjerozakona pisali h svuda gdje mu je po etimologiji mjesto, kao po starome slavenskome jeziku, kao što oni zakona zapadnoga pišu h i kao što narod naš od obadva vjerozakona na mnogo mjesta po južnijem krajevima govori.

4.

Svi smo priznali da h u samostavnijeh imena na kraju u rod. množ. ne treba pisati jer mu ondje ni po etimologiji ni po općenome narodnom govoru, ni po ostalijem današnjijem jezicima slavenskijem nije mjesta. Mi smo se opominjali da će se naći književnika koji će reći da bi ovo h samo zato valjalo pisati da se ovaj padež razlikuje od ostalijeh, ili najposlije da bi ove razlike radi mjesto h valjalo pisati kakav drugi znak. Ali jedno zato što se u mnogijeh riječi ovaj padež po sebi razlikuje (npr. zemalja, otaca, lakata, trgovaca itd.), a drugo što u nas ima i drugijeh padeža jednakijeh, pa ih u pisanju nikako ne razlikujemo, i što ovakovijeh stvari ima mnogo i u drugih naroda - mi smo svi pristali na to da se ni h niti ikakov drugi znak na pomenutome mjestu ne piše, osim samo kada se iz smisla ne bi moglo razumjeti da riječ stoji u rod. mn. da se naznače akcenti (koje će nam valjati činiti i u ostalijem ovakovijem događajima).

5.

Svi smo jednoglasice pristali da se pred r, gdje samo sobom slog čini, ne piše ni a ni e, već samo r neka stoji (npr. prst) i to
a) zato što narod tako govori,
b) što književnici istočnoga vjerozakona svi tako pišu (osim jednoga, dvojice),
c) što i Česi tako pišu,
d) što su i mnoge slavenske knjige glagoljskijem slovima tako pisane,
e) što se dokazuje da ni u starom slovenskome jeziku na ovakijem mjestima nije trebalo pisati jerova ni kod r ni kod l, jer su ova oba slova na ovakijem mjestima bila samoglasna, kao i u sanskritu.

Ovo smo dakle za sad svršili. Ako da bog te se ove misli naše u narodu prime, mi smo uvjereni da će se velike smutnje književnosti našoj s puta ukloniti i da će se k pravome jedinstvu mnogo približiti.

Zato molimo sve književnike, koji upravo žele sreću i napredak narodu svojemu, da bi na ove misli naše pristali i po njima djela svoja pisali.

Beč, 28. Ožujka p. n. 1850.

Ivan Kukuljević; Dr. Dimitrije Demeter; Ivan Mažuranić; Vuk S. Karadžić; Vinko Pacel; Franjo Miklošič; Stefan Pejaković; Đura Daničić

Anđeli karcinoma, Norman Spinrad

2012-02-29T00:45:00.000+01:00

Anđeli karcinoma

Harison Vintergrin je imao devet godina kada je otkrio da je svet, posmatran sa strane, njegova školjka. Te godine bile su u igri sličice za popunjavanje bejzbol-albuma. Dečak sa najvećom zbirkom bejzbol-sličica bio je glavni. Hari Vintergrin je odlučio da bude glavni.

Uštedeo je dolar i nasumce kupio sto sličica. Sreća ga je poslužila - jedna od njih bila je veoma retka Jogi Bera. U tri poteza, trampio je u susedstvu devedeset devet sličica za još tri Jogi Bera-sličice. Sveo je, dakle, imovinu na samo četiri sličice ali je sa njima toliko podigao cenu na tržištu da je samo jedna Jogi Bera vredela koliko osamdeset drugih. Pošto je stekao osnovna sredstva, postepeno je zavladao tržištem, sve više dizao cenu Mikija Mantla, Vilija Mejza i Pi Vi Riza i u oblasti bejzbol-sličica postao pravi pravcati Dž. P. Morgan.
Kroz školu je proleteo na vrlo jednostavan način: savladao je samo jedan predmet - veštinu polaganja ispita. U višim razredima bio je kadar da nadmudri svakog nastavnika svojim trikovima iza njegovih leđa i tako je sedam stipendija dobio smešnom lakoćom.

U koledžu je otkrio devojke. Umereno zgodan i umereno pristupačan, osvojio bi, da je samo hteo, mnoga devojačka srca. Ali, Harisonu Vintergrinu bilo je to suviše jednostavno. Brižljivo je negovao mucanje i po volji ga uključivao i isključivao. Devojke je neodoljivo privlačio naočit, lako, prilagodljiv i dovitljiv momak koji je, uz sve to, nosio u sebi i neku duboko skrivenu pozledu zbog koje je mucao. Mnoge su devojke pokušale da prozru Harijevu tajnu, ali je Hari prozreo njih.

Kad mu je u drugoj godini studija koledž dosadio, Hari je odlučio da postane Sramno Bogat. Punih mesec dana revnosno je izučavao 'seks' romane, u toku sledeća dva meseca napisao tri takva romana i svaki odmah prodao za l.000 dolara.

Za tako stečenu sumu od 3.000 dolara kupio je blistav, novi automobil sa pokretnim krovom. Odvezao se novim kolima do meksičke granice, prešao je i uputio se pravo u ozloglašenu pograničnu varoš. Odmah je stupio u vezu sa jednim čistačem cipela na rđavom glasu i od njega kupio funtu marihuane. Čistač cipela je to, naravno, odmah prijavio carinicima na granici, pa su oni Harija, kada je pokušao da pešice, preko mosta, pređe u Sjedinjene Države, pretresli do gole kože. Ništa nisu pronašli i Hari je prešao granicu. On iz Meksika ništa nije ni pokušao da prokrijumčari; marihuanu je bacio onog trenutka kada ju je kupio.

Uradio je nešto drugo: izigrao je zabranu kupovine američkih kola i za 15.000 dolara prodao u Meksiku svoj blistavi automobil, sa pokretnim krovom.

Sa 15.000 dolara otišao je u Las Vegas i sledećih šest nedelja proveo časteći ljude pićem i pozajmljujući pare propalim kockarima; ponašao se, sve u svemu, kao dobrodušni Božić-bata - zadobio je poverenje korisnih pijanaca i na njih utrošio 5.000 dolara.

Krajem šeste nedelje imao je u džepu tri poverljiva obaveštenja o najnovijim kretanjima na tržištu, pa je zahvaljujući tome u toku sledeća dva meseca preostalih 10.000 dolara pretvorio u 40.000.

Onda je iz vojnih viškova američke vlade kupio četiri stotine džipova, u četiri partije po sto komada, i za svaku partiju platio 10.000 dolara; džipove je odmah prodao jednoj nadaleko ozloglašenoj državi Srednje Amerike za 100.000 dolara.

Uzeo je tih 100.000 dolara i kupio sićušno ostrvo u Tihom okeanu, ostrvce tako bezvredno da se nijedna država nije čak ni potrudila da stavi šapu na njega. Proglasio je ostrvo nezavisnom državom, oslobođenom poreza, i zemljište od dvadeset jutara prodao dvadesetorici milionera koji su očajnički tražili utočište od dažbina. Za svaku od dvadeset parcela na ostrvu dobio je 100.000 dolara. Poslednje jutro zemlje u okeanu ustupio je tri nedelje pre nego što su Sjedinjene Američke Države uz pomoć Ujedinjenih Nacija podnele zahtev na ostrvo i prenele ga u nadležnost svoje Poreske Uprave.

Za mali deo sume od 2,000.000 dolara, Hari je na dvanaest sati iznajmio veliki računar. Računar je izveo shemu klađenja kojom se Hari uspešno poslužio i sumu od 2,000.000 povećao na 20,000.000 dolara.

Za 5,000.000 kupio je od nekog osiromašenog arapskog sultanata čudovišno parče beskorisne pustinje. Sa 2,000.000 finansirao je munjeviti prodor glasina o tome da je taj komad pustinje doslovno natopljen naftom. Sa još 3,000.000 osnovao je lažnu korporaciju, koja se predstavila kao moćna kompanija za poslove sa naftom i javno ponudila da njegovu pustinju otkupi za 75,000.000 dolara. Posle kraćeg, smelog cenkanja, Hari je jednoj velikoj američkoj kompaniji dozvolio da u ponudi nadmaši lažnu korporaciju i da hiljadu kvadratnih milja peska kupi za 100,000.000 dolara.

Harison Vintergrin je u dvadeset petoj godini bio, i po sopstvenim merilima, Sramno Bogat. Novac ga više nije interesovao.

Odlučio je da Čini Dobra Dela. Činio je Dobra Dela. Svrgnuo je sa vlasti sedam nezgodnih južnoameričkih režima i osnovao šest Socijaldemokratija i jedan Dobroćudni Diktatorski Režim. Na Borneu je pleme glavolovaca preobratio u ružokrstaše. Ružokrstaš, rozenkrojcevac, član jednog reda slobodnih zidara, tajnog Udruženja za proučavanje okultnog i vradžbina. Udruženje je u sedamnaestom veku osnovao Rozenkrojc (Rosenkreuz); prim. prev. Sazidao je dvanaest udobnih domova za stare kurve i organizovao program kontrole rađanja po kome je sterilizovano dvanaest miliona plodnih Indijki. I u tim poduhvatima uspeo da zaradi još 100,000.000 dolara.

Harison Vintergrin je imao trideset godina kad se zasitio Dobročinstava. Odlučio je da Svoje Tragove Ostavi na Pesku Vremena. I Ostavio je Svoje Tragove na Pesku Vremena. Napisao je roman o kralju Faruku i sa njim postigao međunarodni uspeh. Izumeo je Vintergrinov filter, membranu kroz koju je slatka voda proticala bez zastoja, ali koja je zadržavala so. Osnovao je Vintergrinovu Fabriku za Desalinizaciju, u kojoj se morska voda u neograničenim količinama gotovo besplatno pretvarala u slatku. Naslikao je samo jedno platno za koje mu je odmah ponuđena suma od 200.000 dolara. Sliku je poklonio Muzeju savremene umetnosti.

Razvio je virus koji uništava bakterije sifilisa. I virus se, kao sifilis, prenosio polnim činom. Bio je to blag afrodizijak. Bolest zvana sifilis iskorenjena je za osamnaest meseci. Kupio je, u Kaliforniji, jedno ostrvo, pet stotina stopa veliki greben koji je štrčao iz Pacifika. U njegovom kamenu isklesan kip Harisona Vintergrina bio je veliki pet stotina stopa.

U trideset osmoj godini, Harison Vintergrin je zaključio da je na Pesku Vremena Ostavio dovoljno Svojih Tragova. Dosađivao se. I žudno pogledom tražio nove svetove za osvajanje.

To je, dakle, bio čovek kome je u četrdesetoj godini saopšteno da boluje od poodmaklog, široko rasprostranjenog, neizlečivog raka i da mu preostaje još samo godina dana života.

Prvi mesec poslednje godine svog života proveo je Vintergrin u traganju za lekom protiv raka u poslednjem stadijumu. Obilazio je laboratorije, medicinske škole, bolnice, klinike, Slavne Doktore, nadrilekare, ljude koji su se na čudesan način oporavili od neizlečive bolesti, one koji leče verom i molitvama i Ljupke-Starice-u-Teniskim-Patikama. Niko nije znao lek protiv raka u poslednjem stadijumu. Bilo je onako, kako je i pretpostavljao, kako se čak potajno i nadao. Moraće da se izleči sam.

Sledeći mesec utrošio je na pripreme potrebne za jedan takav poduhvat. Usred arizonske pustinje sagradio je vilu sa klima-uređajem i ogradio je debelim zidom. Vila je imala kuhinju sa automatskim uređajima i dovoljno hrane za godinu dana. Imala je biološko-biohemijsku laboratoriju u vrednosti od 5,000.000 dolara. Imala je biblioteku sa mikrofilmovima u vrednosti od 3,000.000 dolara, i u njoj se nalazilo sve što je ikada napisano o raku. Imala je apoteku nad apotekama, opskrbljenu doslovno svim postojećim lekovima i opojnim drogama; bili su tu: otrovi, sredstva za umirenje bolova, halucinogene droge, dandricidi, antiseptici, antibiotici, viricidi, lekovi protiv glavobolje, heroin, kinin, kurare, zmijsko ulje, sve živo na ovome svetu. Apoteka je koštala 20,000.000 dolara.

Vila je imala radiotelefonsku liniju u jednom pravcu, veliku zalihu hemikalija, uključujući tu i one radioaktivne, primerke Korana, Biblije, Tore, Knjige mrtvih, knjige Nauka i zdravlje sa ključem za odgonetanje Svetog pisma, Knjiga koju je napisala Amerikanka Meri Bejker Edi (Mary Baker Eddy), osnivačica verskog učenja - Hrišćanske nauke; prim. prev. Ji Džinga, sabrana dela Vilhelma Rajha i Oldousa Hakslija. Imala je i ogroman, preskup računar. Kada je vila završena, Vintergrinova gotovinska sredstva bila su gotovo iscrpljena.

Harison Vintergrin je ušao u svoju tvrđavu čvrsto rešen da za preostalih devet meseci postigne ono, što je medicinski svet smatrao nemogućim.

U toku prva dva meseca gutao je materijal iz biblioteke, spavao tri sata dnevno i redovno uzimao Benzedrin. Biblioteka mu je pružala podatke. Kada je svario podatke iz biblioteke, preselio se u apoteku.

U toku sledećih mesec dana uzimao je aureomicin, bacitracin fluorid, heksilrezorcinol, kortizon, penicilin, heksahlorofin, ekstrakt jetre morskog psa i još 7.312 probranih čuda moderne medicinske nauke, ali je sve bilo uzalud. Počeo je da oseća bolove; odmah ih je umirio i nastavio da umiruje morfijumom. Zavisnost od morfijuma bila je beznačajna neprijatnost.

Isprobao je sve: hemikalije, radioaktivne materije, viricide, Hrišćansku nauku, Hrišćanska nauka (Christian Science), versko učenje, crkve i sistem lečenja, zasnovani na Svetom pismu i ideji da su bolest, greh i tako dalje, subjektivne pojave i da se mogu otkloniti duhovnim naporom, bez medicinske pomoći. Hrišćansku nauku osnovala je 1866. godine Amerikanka Meri Bejker Edi; prim. prev. jogu, klistir, patentirane lekove, biljne čajeve, vradžbine, molitve i dijete sa jogurtom. Na to mu je otišlo još mesec dana i za to vreme je kopneo, spavao sve manje i uzimao sve više Benzedrina i morfijuma. Ništa nije pomagalo. Preostajalo mu je još samo šest meseci.

Bio je na ivici očajanja. Primenio je drugu taktiku. Seo je u najudobniju naslonjaču i četrdeset osam sati netremice zurio u svoj pupak.

Rezultati meditacije bili su strahoviti zamor očiju i dve značajne reči: 'spontana remisija'.

U toku dvomesečnog istraživanja, Vintergrin je naišao na niz slučajeva u kojima se rak u poslednjem stadijumu naglo povukao a bolesnik, od koga su već svi bili digli ruke, ozdravio. Niko, međutim, nije znao ni kako ni zašto. To se nije moglo predvideti i nije se moglo ostvariti veštačkim putem, ali se uprkos svemu događalo. Oni koji su pokušali da tu pojavu objasne, nazvali su je spontanom remisijom. Izraz 'remisija' značio je ozdravljenje, a izraz 'spontana' značio je da niko ne zna šta je prouzrokovalo ozdravljenje.
Ali to nije značilo da ono nema svoj uzrok. Vintergrin je živnuo, bio je čak i razdragan. Znao je da su se pojedini bolesnici sa rakom u poslednjem stadijumu izlečili, da je rak u poslednjem stadijumu izlečiv. A to je značilo da bi ceo problem trebalo izvući iz oblasti nemogućeg i prebaciti ga u oblast sasvim neverovatnog.
Postići sasvim neverovatno bila je Vintergrinova specijalnost.

Svestan toga da mu preostaje još samo šest meseci života, Vintergrin se sa oduševljenjem bacio na posao. Iz svoje biblioteke posvećene raku izdvojio je sve slučajeve spontane remisije. I svaki takav slučaj ubacio u računar; nahranio ga je podacima o istoriji bolesti pacijenata i o primenjenom lečenju, kao i njihovim ličnim podacima: starosno doba, pol, veroispovest, rasa, boja kože, nacionalno poreklo, temperament, bračno stanje, neuroze, psihoze i omiljena vrsta piva. Računar Harisana Vintergrina imao je, dakle, kompletnu biografiju svih ljudi za koje se znalo da su preživeli rak u poslednjem stadijumu.

Vintergrin je svoj računar programirao tako, da mu isporuči nizove međusobnih veza između deset hiljada izdvojenih i različitih činilaca i spontane remisije. Ako se samo jedan činilac - starosno doba, imovno stanje, omiljena hrana - ako se bilo šta poveže sa spontanom remisijom, faktor spontanosti biće konačno isključen.
Vintergrin je za računar ispovrteo 100,000.000 dolara. Bio je to prokleto najbolji kompjuter na svetu. Postavljeni zadatak rešio je za dva minuta i 7,894 sekundi. I Vintergrinu odgovor dao u jednoj jedinoj jezgrovitoj reči:

"Negativan."

Spontana remisija nije, dakle, bila vezana ni za jedan jedini činilac iz spoljnog sveta. Bila je i dalje spontana - iz nepoznatog uzroka.

Neki slabiji čovek bio bi zgromljen. Neki konvencionalniji čovek bio bi preneražen. Harison Vintergrin bio je ushićen.

Pošlo mu je za rukom da jednim okrutnim udarcem eliminiše celokupni spoljni svet kao faktor spontane remisije. A to je značilo da su ljudsko telo i/ili ljudska psiha na neki tajanstveni način kadri da se sami izleče.
Vintergrin se bacio na posao: trebalo je istražiti i pobediti sopstveni unutrašnji svet. Otišao je u apoteku i pripremio čudesnu smešu. U najveću brizgalicu usuo je sledeće: novokain; morfijum; kurare; vlut, redak otrov iz Srednje Alije koji izaziva prolazno slepilo; olfaktorkain, sredstvo kojim odgajivači skunka u najvećoj tajnosti umrtvljuju čulo mirisa svojih životinja, timpanolajn, drogu koja privremeno umrtvljuje slušne živce (najčešće ga koriste senatori iz opozicije što dugačkim govorima ometaju rad Senata); veliku dozu Benzedrina; LSD; psilocibin; meskalin; ekstrakt pejote; sedam eksperimentalnih i strogo zabranjenih halucinogenih droga; daždevnjakovo oko i pseći prst.

Vintergrin se izvali na najudobniji kauč, obrisa alkoholom venu u udubljenju leve podlaktice i ubrizga sebi volšebni napitak.

Njegovo srce proradi kao šmrk. Njegova se krv uskomeša i mešavinu alhemijskih i magijskih hemikalija raznese u sve delove tela. Novokain mu je uspavao sva čula. Morfijum otklonio osećanje bola. Vlut mu je pomračio vid. Olfaktorkain mu je presekao osećanje mirisa. Od timpanolajna je ogluveo, a od otrova kurare se oduzeo.

Vintergrin je bio sam u sopstvenom telu. Spoljni nadražaji nisu dopirali do njega. Lišen svih čula, osetio je neodoljivu potrebu da nestane u blagoslovenoj besvesnosti. I ne bi ostao pri svesti, uprkos svojoj bezmerno jakoj volji, da mu u pomoć nije pritekla jaka doza Benzedrina koji mu nije dozvolio da utone u san.

Bio je budan, svestan svega, sam samcijat u svetu sopstvenog tela, lišen svih spoljnih nadražaja.

Onda su ga, jedna za drugom, kao pesnice dobrog boksera teške kategorije, žestoko udarile i silovito pogodile halucinogene droge.

Vintergrinova čula bila su ugašena, ali su njegovi moždani prijemni centri bili veoma aktivni, a probrane halucinogene droge su sav svoj žestoki napad usmerile baš na njih. Video je sablasne boje, sablasne oblike, stvari bezimene i bezoblične. Čuo je avetinjske simfonije, strašnu, utvarnu, mahnitu buku. Milioni nepojamnih mirisa pomućivali su mu um. Hiljade lažnih bolova i pritisaka razdirali su mu telo, čerečile ga, otkidale parče po parče. Čulni centri Vintergrinovog mozga podsećali su na jak radio prijemnik podešen na praznu talasnu dužinu koja emituje samo besmislene vizuelne, slušne, mirisne i čulne smetnje.

Njegova opijena čula bila su i dalje neosetljiva, Benzedrin ga je i dalje držao u svesnom stanju. Činjenica da je četrdeset godina bio Harison Vintergrin, pomagala mu je da ostane hladnokrvan i razuman.

Jedno vreme, a ono se nije moglo odrediti, valjao se pod udarcima pesnica, pokušavajući da napipa tu tako novu i tako čudnu ne-sredinu. A onda je postepeno, oklevajući u početku, pa sa sve većom sigurnošću, Vintergrin zavladao situacijom. Njegova svest gradila je lažne ali korisne analogije za akcije koje nisu bile akcije, stanje stvari koje nije bilo stanje stvari, čulne podatke koji nisu ličili na čulne podatke što ih prima ljudski mozak. I te analogije, koje je njegova podsvest u nekoj vrsti proračunatog ludila gradila sa bezdušnim ciljem da razumljivo učini opipljivim, pomagale su mu da se svojom ne-sredinom bavi kao da ona jeste sredina i mentalne promene prevodile u analogne akcije.

On ispruži analognu ruku i figurativni radio okrene ka unutrašnjoj strani, ka sebi, daleko od prazne talasne dužine spoljašnjeg sveta i podesi ga na još nekorišćene talase sopstvenog tela, na unutrašnji svet, koji je za njegovu svest bio jedini mogući prostor za bekstvo iz haosa.

Podešavao je, usklađivao, prodirao, borio se, osećao kako se njegova svest opire kao-atom-tankom međuprostoru koji deli dva sveta. Sudarao se sa njim, sa tom analognom membranom koja se postavljala između njegove svesti i njegovog unutrašnjeg sveta, sa membranom koja se zatezala, savijala, pupčila ka unutrašnjoj strani i koja je, bivajući sve tanja... na kraju pukla. Njegovo analogno telo našlo se na drugoj strani kao Alisa iza ogledala.

Harison Vintergrin se nalazio u sopstvenom telu.

Bio je to svet čudesa i gnusoba, svet veličanstven i smešan. Vintergrinova tačka gledišta, koju je njegova svest putem analogije predstavila kao telo unutar stvarnoga tela, nalazila se u širokoj mreži pulsirajućih arterija koja je ličila na čudovišan sistem autostrada. Analogija se kristalisala. To jeste bila autostrada i njom se vozio Harison Vintergrin. Gust saobraćaj ometale su stvari koje su ispadale iz naduvenih kesa: hormoni, otpaci, hranljive materije. Bela krvna zrnca jurila su pored njega, skrećući naglo čas na jednu čas na drugu stranu, kao svi sumanuti taksisti. Crvena krvna zrnca vozila su staloženo kao svi tupi palančani. Saobraćaj je bio zakrčen kao što je na gradskim raskrsnicama zakrčen u časovima najveće gužve. Vintergrin je vozio i tražio, tražio.

Skrenuo je ulevo, udario kraćim putem kroz tri uličice i onda, desnom stranom, počeo da se spušta ka limfnom čvoru. I tu ugledao - gomilu belih ćelija nalik na gomilu vozila u lančanom sudaru; u susret mu je jurio pakosni motociklista.

Na crnom motociklu. U crnom kožnom odelu. Sa crnim, bezizrazno crnim licem, na kome su blistala dva kao krv crvena oka. Na prednjoj i zadnjoj strani crne kožne jakne blistao je skrletni natpis: 'Anđeli karcinoma'.
Uz divlji poklič, Vintergrin potera svoja analogna kola niz hipotetičnu autstradu i usmeri ih pravo u imaginarnog motociklistu - u ćeliju raka.

Bum! Tras! Vintergrinova kola smrvila su motocikl i raznela vozača koji se pretvori u oblak prozirne crne prašine.

Vintergrin je krstario uzduž i popreko po autostradama svog krvotoka, punom brzinom jurio uz arterije, krivudao niz vene, provlačio se kroz uske kapilare, ganjajući u-crno-obučene-motocikliste, Anđele karcinoma, i drobeći ih točkovima svog automobila u prah...

Tako se našao u mračnoj vlažnoj šumi svojih pluća; jahao je na snežnobelom analognom konju i u ruci držao imaginarno koplje čiste svetlosti. Divlji crni zmajevi sa kao krv crvenim očima i palacavim crvenim jezicima mileli su iza velikog, kvrgavog drveća njegovog dušnika. Sveti Vintergrin obode konja, uperi koplje; nabadao je na njega čudovište za čudovištem sve dok svetu šumu-pluća nije oslobodio zmajeva...

Leteo je po nekoj ogromnoj vlažnoj pećini; iznad njega nejasna masa džinovskog organa, ispod njega bezgranična prostranstva sjajne, ljigave ravnice trbušne maramice.

Iza zaklona koje je pružalo njegovo ogromno kucajuće srce zagrmela je formacija lovačkih aviona sa skrletnim oznakama 'A. K.' i obrušila se na njega.

Vintergrin je usmerio svoju letelicu i poleteo u ljuti boj; vinuo se visoko i, leteći iznad razbojnika, počeo da ih uništava vatrom iz svojih mitraljeza, a oni su se, jedan za drugim, pa u gomilama, rušili u plamenu na trbušnu maramicu...
Crne i crvene stvari koje su ga napadale imale su hiljade vidova i hiljade obličja. Crna, boja zaborava - crveno, boja krvi. I svi ti zmajevi, motociklisti, avioni, brodovi, vojnici, tenkovi, tigrovi u krvnim sudovima i u plućima i u slezini i u grudnom košu i u bešici bili su - Anđeli karcinoma, svi.

I Vintergrin je svoje analogne bitke bio u istom broju inkarnacija - kao vozač, vitez, pilot, ronilac, vojnik, lovac, gonič - i sa divljom radošću bojna polja svoga tela prekrivao crnom prašinom palih Anđela karcinoma.
Borio se i borio, ubijao i ubijao sve dok se na kraju...

Sve dok se na kraju nije našao do kolena u moru probavnih sokova čiji su talasi zapljuskivali zidove vlažne pećine njegovog stomaka. A tu je, ka njemu, na nožicama očvrslim od hitina, mileo čudovišni crni morski rak sa krvavo-crvenim očima, golem, zdepast, preistorijski.

Coktav i truntav, morski rak je grabio kroz njegov stomak, a Vintergrin je zastao, svirepo se iscerio, visoko odskočio i obema nogama se spustio pravo na čvrsti crni leđni lub.

Rak se pod njegovom težinom raspukao kao tikva osušena na suncu, krta, usahla, šuplja. I raspao se u milione prašnjavih čestica.

Vintergrin je najzad bio sam, sam i pobedonosan; Anđeli karcinoma bili su, do poslednjeg, proterani, izgnani i zauvek poraženi.
Harison Vintergrin, sam u sopstvenom telu, pobedonosan i ponovo spreman na osvajanje novih svetova, čekao je sasvim spokojno da prođe dejstvo droga i čekao sasvim spokojno da se vrati u svet koji je oduvek bio njegova školjka.

Čekao je, čekao i čekao...

Ako navratite u najbolji sanatorijum na svetu, naći ćete u njemu Harisona Vintergrina koji je postao Sramno Bogat, Harisona Vintergrina koji je činio Dobra Dela, Harisona Vintergrina koji je Ostavio Svoje Tragove na Pesku Vremena. Harisona Vintergrina, katatoničnu biljku.

Harisona Vintergrina, koji je ušao u sopstveno telo da bi se borio sa Anđelima karcinoma i koji je tu bitku izvojevao.

I koji više ne može da izađe.

Norman Spinrad

(Prevela Gordana Velmar-Janković)

Gorki talog iskustva, Danilo Kiš

2012-02-29T00:35:00.000+01:00

Gorki talog iskustva

Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

*

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

Danilo Kiš

Bašta, pepeo, Danilo Kiš

2012-02-29T00:30:00.000+01:00

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.

Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."

Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?

"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".

Danilo Kiš

Sa ove strane odlazaka, Dejan Milenković

2012-02-28T18:55:00.000+01:00

Sa ove strane odlazaka

Sa ove strane odlazaka
prostor miriše na prašinu,
tako, da bi se od nje
mogao napraviti hleb
Iskupljujuća je.
Tragovima, iz dosade ponekad naslika lica
jer dugo već nema kraja,
pa nema ni prasaka
iza kojih počeci nekada znaju da sinu.
Ostajanjem osveštano tle.

Ljudima gledam u stope
ne bih li shvatio prošlo vreme,
no, gde ponestane betona, izraste led
i jedino se sećam da je
trenje nekad umelo da spaja
kao sad dokolica.
Sa ove strane odlazaka
govor kiša utešiteljski zna da zazvuči
kada rutina izabere teme.

Ali, ponestane me kada prođu kiše.
Slivnici učine svoje, baš kao i sunce,
popune se u življenju mesta
spremana za vode,
i malo nagnuta ka ruganju
prašina nastavi da diše.
Nikne trava tamo gde su nadanja bila česta.
Poneka zvezda gvirne i danju,
a ja ne umem kao pre, da se popnem na očekivanja
ne bih li video više,
o tome kuda to tajna iz nas ode.

Sa ove strane odlazaka, jutra su jutra
i ničemu početak.
Ivice sati ne režu prostor
u ime novog doba, ovde, tako jasno
i radosti još uvek znaju da nasele skrivanja
na mestima koja ždrelo kazaljki ne zna da proguta.
Vazduh za pevanje, nije kao vazduh za disanje, redak
i nijedno umiranje ovde ne treba zastor.
Sa ove strane odlazaka
sutra ne liči na vreme
a prašina samo podebljava oblik
koji zovemo - kasno.

Dejan Milenković

Jezik egzila, Imre Kerteš

2012-02-28T13:56:00.000+01:00

JEZIK EGZILA

Predmet ovoga teksta je sloboda samoodređenja, koja jednostavno podrazumijeva da baš svaki član društva ima pravo da bude ono što on/ona jesu. Niko ne treba biti predmet prezira ili žrtva diskriminacije na osnovu svoga rođenja ili načina na koji sebe vidi - čak iako je ta diskriminacija, otvoreno ili tajno, prihvaćena od diskriminiranog. U isto vrijeme, naravno, niko ne treba da uživa nepravedne povlastice zbog svog porijekla, vjerovanja, načina mišljenja, ili jednostavno zbog toga što je to što jeste. Ovdje u Evropi, vi vjerojatno te slobode uzimate zdravo za gotovo; u svakodnevnom životu ih konzumirate kao osnovna ljudska prava i možda nemate potrebu ni razgovarati o tome.

Ali o tome je neophodno raspravljati, jer čak i u zapadnim demokratijama, sloboda samoodređenja nije, kako se može učiniti na prvi pogled, zadovoljavajuće razriješeno pitanje. Istina je da je koncept ljudskih prava, od kojih je najosnovnije pravo na slobodu i dostojanstvo, prvi put formulirala zapadna civilizacija. Ali s istog prostora je i porijeklo totalitarne države. Za diktature 20. stoljeća bilo je prirodno oduzeti ljudska prava, ljude poput ovaca zatvoriti u velike toreve, i prikačiti im lahko prepoznatljive etikete - previše očigledne ambleme privilegirane ili stigmatizirane države. Kad se o ovome govori, obično se prvo pomisli na ekstremne primjere. Međutim, rijetko se razmišlja o sredini, gdje se kriju razne forme diskriminacije.

Ne možemo precijeniti štetu počinjenu institucionalizacijom i praktičnom primjenom ovog sistema kolektivnog etiketiranja - kako je iskrivljeno razmišljanje kod ljudi, zatrovani međuljudski odnosi i iskrivljeno njihovo viđenje samih sebe. Sistem simbola koji su izumjeli nacisti na neki je način bio najjednostavniji i najtransparentniji. Njihov cilj bio je da istrijebe određene narode dok su druge ohrabrivali da se razmnožavaju poput rasplodnih životinja. U komunističkim diktaturama, situacija je kompliciranija. Ovdje su oficiri koji provode selekciju uvijek unutar zakona i ljude šalju od jednog do drugog tora. Nekad se desi da usred procesa selekcije, nadležni oficir bude zgrabljen za ramena i gurnut u jedan od onih neprijatnih torova prema kojem je do tog trenutka slao druge.

Ne želim da se upuštam u analizu diktatorskih režima, koji su diskriminaciju i genocid pretvorili u generalni princip vladavine. Osim toga, spomenuo sam samo najekstremnije forme kolektivne diskriminacije koje su prakticirale diktature 20. stoljeća i dao sam samo evropske primjere. Znamo da ima mnogo neevropskih formi. Čak i u Evropi postoje blaže, no ipak poprilično efektne, forme kolektivne diskriminacije koje možemo zvati civilna diskriminacija.

Vlasti su, čini se, nemoćne protiv civilne diskriminacije, i političari koji se dirljivo nazivaju populistima eksploatiraju je sa besramnom lahkoćom. Onda postoji, posebno u istočnoevropskim, postkomunističkim državama, vrsta diskriminacije koja se provodi prešutno, čak i promovira, iako je zvanične vlasti odlučno negiraju.

Ne tako davno, indijska autorica Urwashi Butalia ponudila je sopstvena iskustva. Od nje smo naučili šta se desi s populacijom kad politika povuče crtu između dva naroda, u ovom slučaju Indijaca i Pakistanaca, koji govore isti jezik i dijele istu kulturu - kako njihovo razmišljanje, živote, može preokrenuti religiozni fanatizam i iracionalni nacionalizam. Praktično preko noći, ovaj se narod našao u dva različita kampa i jednostavno nisu znali šta da rade sa činjenicom sopstvenog postojanja, svojim kristalno jasnim identitetom, i do tog trenutka jasnim samoodređenjem.

Mi smo Evropljani često iskusili tako iznenadne, često brutalne promjene u prošlom stoljeću - više u istočnoj i centralnoj Evropi nego na zapadnom dijelu kontinenta. Takve promjene često su pratili nenedoknadivi kulturni gubici. Nekad kulturni centri i univerzitetski gradovi gdje su se govorila tri ili četiri jezika, spustili su se na nivo učmalih provincija u velikim imperijama ili su jednostavno nestali sa kulturne mape Evrope. Mnogi će pomisliti na Czernowitz, odakle potiče pjesnik Paul Celan, kao "grad naseljen ljudima i knjigama". Sami su Nijemci, što je bila posljedica njihove želje za svjetskom dominacijom, uništili njemačku kulturu u multinacionalnim, multilingvističkim područjima čija populacija je dostizala milione - područja koja su uglavnom bila pod njemačkim kulturnim utjecajem.

Uništili su jevrejsku manjinu koja je govorila njemački ili jidiš, a njemačkom jeziku je podarila takve literatne gigante kao što su Franz Kafka i Celan.

Često živeći u drugim jezičkim okruženjima, ovi su pisci pisali na njemačkom i to su radili zbog toga što je to bio jezik koji su njihovi roditelji govorili kod kuće: pošto su bili Jevreji, bez korijena i kosmopoliti, kao što bi to rekli njihovi neprijatelji, razmišljali su u dimenzijama dominantnog jezika. Pisati na njemačkom značilo je intelektualnu nezavisnost za ove pisce; osiguravalo je njihovu slobodu za samoodređenje. Danas, nekad njemačke kulturne sfere, od recimo Krimskog poluotoka od Bukovine i Galicije na sjeveru - više ne obogaćuju njemačku kulturu, i jedini odgovorni za to su sami Nijemci.

Postavljanje politike i kulture u neprijateljski, prije nego u samo suprotstavljeni odnos, karakteristično je za fenomen 20. stoljeća. To je bez sumnje prirodni razvoj – kad se politika razvede od kulture, oslobađa se neograničeni despotizam kroz čistu moć i može proizvesti nepopravljive štete. Ovaj razvod možda neće uništiti živote i imovinu, ali će uvijek korumpirati ljudsku dušu. Sredstvo destrukcije se zove ideologija. Dvadeseto stoljeće, stoljeće zabilježeno po užasnom gubitku kulturnih vrijednosti, ono što se zvalo vrijednost pretvorilo je u ideologiju.

Najtragičniji aspekt ove promjene bilo je da su moderne mase, koje nikad nisu imale pristupa kulturi, ideologiju primile u korijenu. Ovaj je razvoj imao mnoge uzroke, od kojih je jedan svakako činjenica da su se ove mase pojavile u vrijeme kad je evropska civilizacija prolazila kroz jednu od svojih (moglo bi se reći najdublju) duhovnih kriza. Postojali su ljudi koji su, uz pomoć finih tehnika mašinerije političkih partija, preuzeli kontrolu ovih masa. Čini mi se da je Thomas Mann rekao kako je dovoljno da se velike mase ljudi nazovu Volk da bi ih se navelo da prihvate bilo šta. Nije bila potrebna totalitarna država da bi se to uradilo; autoritarna vladavina Franca, Dolfussa, ili Nicolasa Horthyja također je mogla okrenuti religiju, patriotizam i kulturu u politiku, a politiku u sredstvo mržnje.

Mržnja i laganje - to su vjerojatno dvije najvažnije komponente političke edukacije koju su primili ljudi u 20. stoljeću. Trebamo se samo sjetiti "Dvije minute mržnje" u Orwellovoj 1984.

"Laganje nikad nije bila potentnija sila za oblikovanje povijesti kao u posljednjih 30 godina", napisao je Sandor Marai 1972. To je posebno istina za zemlje Centralne i Istočne Evrope, koje su poslije Prvog svjetskog rata na površinu izbacile pretjerano osjetljiva nacionalna osjećanja. Velika centralnoevropska sila, Austro-Ugarska monarhija, kolapsirala je i njena dezintegracija proizvela je otrove koji su inficirali nove nacionalne države koje su nikle na njenom mjestu. Na univerzitetima i koledžima surovo okrnjene Mađarske, uvedeni su diskriminatorski zakoni, i 1938. nametnuta je sveobuhvatna antijevrejska legislativa. Na mene su 1944. stavili žutu zvijezdu, koju na svoj simboličan način još uvijek osjećam; do današnjeg dana nisam bio u stanju da je skinem.

Priznajem da je zapanjujuće da više od 10 godina nakon eliminacije posljednje evropske totalitarne države, više od 10 godina nakon uvođenja reprezentativne demokracije u ovom dijelu Evrope, ja još uvijek ovo kažem. Istina je da se sa ovom činjenicom nije jednostavno suočiti, i da ju je još teže prihvatiti. Tako bolesno stanje duha, čini se, proizvodi i svoju sopstvenu patologiju a da se toga nije potpuno svjesno. Naprimjer, obuzme vas osjećaj da je svijet oko vas nedokučiv, poput duha, iako ste to upravo vi sami koji postajete nestvarni.

Ili se desi sasvim suprotno: samog sebe shvatate kao stranca, iako je sve što ste uradili da ste se utopili sa svojim otuđenim okruženjem. Moja supruga, koja je Amerikanka, i stoga oslobođena ovih istočnoevropskih bolesti primijetila je da, kad smo u inostranstvu, ja prolazim kroz potpunu transformaciju ličnosti. U stranim zemljama, osjećam se kao kod kuće, dok se kod kuće osjećam kao stranac.

Sa strancima komuniciram slobodno, dok sa svojim sunarodnjacima imam blokadu. U diktaturama koje su se zvale socijalizam ovo je bilo prirodno stanje i više-manje naučili smo da živimo s tim. Za navikavanje na rasizam u demokratiji treba više vremena. Ali makar mi se čini da sada počinjem da razumijevam problem, koji, izgleda, nije samo moj.

U svakodnevnom životu moram konstantno odgovarati na uznemiravajući stimulans koji dolazi iz svijeta oko mene; to su kao blagi električni šokovi koji mi peckaju kožu. Govoreći metaforično, ja se uvijek pomalo češkam. Svi se sjećamo one poznate Monteskijeove: "Ja sam prvo ljudsko biće, pa odna Francuz." A rasista - jer antisemitizam od Auschwitza nije više samo antisemitizam - želi da prvo budem Jevrej i da nakon toga više nisam ljudsko biće.

Mi u našoj zbunjenosti prvo tragamo za argumentima sa kojima bismo se odbranili i onda spoznajemo da o sebi govorimo i mislimo u najprimitivnijem maniru. No nije čudo: ono protiv čega se borimo je iznad svega primitivno. Ako nas gurnu u životinjski kafez, moramo se boriti protiv životinja. Neosnovani stavovi protiv kojih protestujemo vode nas da o sebi razmišljamo na najniže načine; nakon izvjesnog vremena ne razmišljamo više o sebi samima, već o drugima. Ovaj proces, ukratko, izopačava našu ličnost. Ultimativna i najbolnija samoodbrana tako iskrivljene ličnosti je također poznata: konfrontirana sa neljudskim ideologijama, bespomoćna žrtva se napreže da dokaže sopstvenu ljudskost. Ima nešto patetično u ovom očitovanju, jer ono što ideologija zapravo želi da mu oduzme jeste ljudskost. Ali jednom kad prihvati rasističke kategorije, on postaje Jevrej, i što više pokušava dokazati da je čovjek, to je jadniji i sve manje čovjek. U rasističkom okruženju, Jevrej ne može biti čovjek, ali ne može biti ni Jevrej. Jer "Jevrej" je nejasna odrednica samo u očima antisemita.

Francuski pisac Edmond Jabes jednom je rekao da je breme jevrejske egzistencije jednako bremenu pisca. Niko moju poziciju nije preciznije opisao. No, ja ipak vidim i bitnu razliku. Postati pisac bilo je rezultat svjesne odluke, ali kao Jevrej, ja sam rođen. Da bi se moje ja-pisac i moje ja-Jevrej pomirili u jednom atributu, na svoje jevrejstvo trebam gledati kao na planirano izvršenje literarnih zadataka: posao koji je potrebno kompletirati; odluka koja favorizira totalnu egzstenciju ili samonegiranje. Ako izaberem pun život, odjednom je sve u moju korist. Na koncu, činjenica da sam Jevrej je rezultat odluke: nakon što sam je donio, ne samo da ću zaroniti u krizu samoidentiteta, već će oštrije svjetlo biti bačeno na moje cjelokupno postojanje. No, ja ipak moram konfrontirati nekoliko pitanja koja nameće moja osobena jevrejska priroda. Prije dvije ili tri decenije pitanje za koga pišem odbacio bih kao irelevantno pseudopitanje. Ja naravno pišem za sebe, rekao bih, i u osnovi još uvijek tako mislim. Ali danas više naginjem da priznam da drugi ljudi, svijet oko mene, interrelacije koje se nazivaju društvo, također igraju ulogu u kreiranju entiteta koji zovem "Ja". Stoga, makar djelimično, ja sam zatvorenik svojih okolnosti, i nema sumnje da je ta činjenica ostavila traga na sve što sam proizveo.

Ako kažem da sam jevrejski pisac, ne znači naravno da sam i ja Jevrej. Jer kakav je to Jevrej koji nije imao religiozni odgoj, koji ne govori hebrejski, koji nije upoznat sa osnovnim tekstovima jevrejske kulture, i ne živi u Izraelu, već u Evropi? Ono šta mogu reći za sebe jeste svakako da sam kroničar našeg anahronog položaja, položaja asimiliranih Jevreja, nosilac i bilježnik tog položaja, i navjestitelj njihovog neizbježnog nestanka. U tom smislu, Endlosung (konačno rješenje) ima krucijalnu ulogu: niko čiji je jevrejski identitet baziran primarno, možda ekskluzivno na Auschwitzu, ne može se zaista zvati Jevrejom.

On je Isaac Deutscherov "ne-jevrejski Jevrej" evropska raznolikost bez korijena, i ne može razviti normalan odnos sa jevrejskim položajem koji mu je nametnut. Njemu je dodijeljena uloga, možda važna uloga, u evropskoj kulturi (ako takvo nešto postoji), ali on ne može imati udjela u post-Auschwitz jevrejskoj povijesti ili u jevrejskom preporodu (ako takvo što postoji).

Pisac holokausta je dakle u teškoj poziciji. U ranijem eseju nazvanom "Jezik egzila" pokušao sam da razvijem ideju da holokaust nema i neće imati sopstveni jezik. Evropljanin koji ga je preživio, svoje muke mora opisati na jednom od evropskih jezika, ali to nije njegov jezik; niti je to jezik zemlje koji je koristio da ispriča svoju priču. "Pišem svoje knjige na posuđenom jeziku, koji će ih sasvim prirodno, isključiti, ili će ih tolerirati samo na rubovima svijesti", napisao sam u tom eseju; kažem "prirodno" jer zemlja čiji sam jezik koristio je tokom stoljeća duge borbe za nacionalni opstanak razvila mit, koji je, kao dio prešutnog nacionalnog konsenzusa, ostavio posljedice na njenu književnost također.

Sviđa mi se da pišem na mađarskom, jer sam na ovaj način svjesniji nemogućnosti pisanja. U pismu Maxu Brodu, koje opisuje situaciju jevrejskog pisca, Kafka govori o tri nemogućnosti: nemoguće je ne pisati, nemoguće je ne pisati na njemačkom, i nemoguće je pisati na bilo koji drugi način. Onda kaže: "Mi možemo gotovo dodati i četvrtu nemogućnost: nemoguće je pisati. "Danas bi možda dodao još nešto na listu: nemoguće je pisati o holokaustu. Mogli bismo nastaviti nabrajati paradoksalne nemogućnosti do u beskonačnost. Možemo reći da je nemoguće ne pisati o holokaustu, a posebno nemoguće pisati o tome na bilo koji drugi način.

Što god da piše, na bilo kojem jeziku, pisac holokausta je duhovni bjegunac, koji traži duhovni azil, postojano na stranom jeziku. Ako je istina da je jedino pravo filozofsko pitanje pitanje samoubistva, onda pisac holokausta, koji izabere da nastavi živjeti, zna samo jedan stvarni problem, problem emigracije, iako bi bilo jednostavnije govoriti o egzilu. Egzilu od istinskog doma, koji nikad nije postojao. Jer ako je postojao, bilo bi nemoguće pisati o holokaustu. Tad bi holokaust imao jezik, i pisac holokausta bio bi integriran u postojeću kulturu. Ali to se nikad ne može desiti. Svaki jezik, nacija, civilizacija, ima dominantno Ja koje percipira, kontrolira i opisuje svijet. Ovo uvijek aktivno, kolektivno Ja je suština koju svaka veća zajednica, nacija, narod ili kultura može, u različitim stepenima uspjeha, identificirati. Ali gdje svijest o holokaustu može naći dom? Koji jezik može tvrditi da uključuje suštinu holokausta, dominantno Ja, njegov jezik? I ako postavimo to pitanje, ne slijedi li drugo - da li se može zamisliti da holokaust ima i svoj sopstven jezik? I ako je odgovor "da", ne bi li taj jezik bio tako strašan i jadan da bi uništio one koji ga govore?

Možda je pravedno da prognanik holokausta prihvati svoje progonstvo, i da o tome s vremena na vrijeme piše izvještaje. To posebno mora biti tako u istočnoj i centralnoj Evropi, gdje je kao posljedica dva svjetska rata i, posebno, holokausta, inter i supra nacionalni jezik, njemački, nestao, jezik koji se nekad govorio do Bukovine do Krakova, od Praga do Fikume - jezik u kojem su pisci koji nisu htjeli ili mogli imati mjesto u nacionalnoj literaturi našli slobodu izraza.

Ove nacionalne literature pokazuju malo volje da inkorporiraju kažnjavajuću lekciju holokausta, dok je iskustvo samo, premda na veoma drugačiji način, također dio njihove kolektivne svijesti. Ali osim javnih ličnosti koje otvoreno podupiru rasizam - bilo bi nepravedno bilo koga kriviti za ovo, i još nepravednije o antisemitizmu pričati kao o nečemu što je "apsorbirano s majčinim mlijekom". Primljeni antisemitizam je svakako teško breme, ali svakako nije genetsko; njegovi uzroci su ekskluzivno historijski i psihološki. Ove nacije su podnijele velike udarce vlastitom nacionalnom dignitetu i godinama su se borile za opstanak kao nacije. Na karakterističan i svakako originalan način, one su otkrile antisemitizam kao korisno oružje u toj borbi.

Oscar Wilde, koji je u još uvijek naivnom 19. stoljeću bio zatvoren zbog interpretacije svoje slobode samoodređenja, u jednom od svojih eseja kaže: "‘Spoznaj sebe’ napisano je na vratima starog svijeta. Na vratima novog svijeta treba pisati ‘Budi što jesi’".

Naše iskustvo, svakodnevno nam govori da upravo "novi svijet" ovo čini nemogućim. Ipak, ne trebamo tražiti više od onoga čemu Nietzsche posvećuje cijelo poglavlje u svojoj izvanrednoj knjizi Ecce Homo; postati što jesmo, slijediti našu sudbinu, i iz nje izvlačiti ispravne zaključke, bez obzira kako oni mogu biti gorki. Moguće je da nas ta želja za slobodom samoodređenja nigdje ne odvede. Za pisca, kojem je jedan jezik, onaj na kome piše, uvijek privilegija, teško je priznati da, što se njega tiče, jedan jezik je kao i drugi i nijedan od njih zaista nije.
U stvarnosti, ja pripadam jevrejskoj književnosti koja je postala u istočnoj i centralnoj Evropi. Ova literatura nikad nije napisana na jeziku neposrednog nacionalnog okruženja niti je ikada bila dio nacionalne literature. Razvoj ove literature možemo pratiti od Kafke i Celana i do njihovih nasljednika. Sve što treba da uradimo jeste da istražimo literaturu raznih emigranata. Ova se literatura, najvećim dijelom, bavi istrebljenjem evropskih Jevreja; njen se jezik može mijenjati, ali koji god da je jezik, ne može se zvati maternjim jezikom. Jezik na kome mi govorimo živi dok ga govorimo. Jednom kad zašutimo, i jezik je također izgubljen - osim ako se jedan od većih jezika ne sažali i ne prihvati nas pod svoje krilo, kao što je to bilo u pieta slikarstvu.
Danas je najizglednije da će to uraditi njemački jezik. Ali i njemački jezik je također privremeni azil, noćno sklonište za beskućnike. Dobro je ovo znati, dobro je napraviti primirje sa spoznajom da pripadate onima koji ne pripadaju nigdje. Dobro je biti smrtan.

Imre Kertesz

S engleskog prevela: Edina Bećirević

Književnost pod embargom, Edvard V. Said

2012-02-28T13:43:00.000+01:00

Književnost pod embargom

Osam godina prije nego je 1988. godine Naguib Mahfouz dobio Nobelovu nagradu za književnost, jedan me od najkomercijalnijih njujorških izdavača, poznat po svojim liberalnim i neprovincijalnim pogledima, zamolio da predložim popis romana Trećeg svijeta za prijevod i uvrštavanje u novu ediciju koju je planirao. Popis koji sam predao bio je predvođen dvama ili trima naslovima Mahfouza, nijedan od kojih nije bio u opticaju u Sjedinjenim Državama. Istini za volju, nekoliko je romana egipatskog majstora bilo dostupno u Engleskoj, no oni nikada nisu dobili pristup u Sjedinjene Države, a i u Europi su u načelu bili poznati tek nekolicini studenata arapskog. Nekoliko tjedana nakon što sam predao popis, raspitao sam se koji su romani izabrani, e da bih saznao kako Mahfouz uopće neće biti prevođen. Kada sam upitao zašto, dobio sam odgovor koji me otada progoni. "Problem je," rečeno mi je, "u tome što je arapski kontroverzan jezik."

Što je time bilo mišljeno, do danas mi je ostalo prilično nejasnim, no da Arapi i njihov jezik nisu, na neki način, respektabilni- a shodno tome i da su opasni, sumnjivi i nepristupačni- bilo je razvidno tada, a tako je i danas. Od svih je, naime, većih svjetskih književnosti, arapska ostala relativno najmanje poznata i najmanje čitana na Zapadu iz sasvim osobitih, a mislim i neobičnih razloga, u vrijeme kada su sklonosti prema ne-zapadnjačkom ovdje razvijenije nego ikada ranije, a da cijela stvar bude još neobičnijom, suvremena se arapska književnost nalazi na osobito zanimljivoj prekretnici.

Smiješan (ali i tužan) znak dispariteta između interesa za arapsku književnost i interesa za sve ostale književnosti van ove ili one strane Atlantika vidi se u onome što se dogodilo Mahfouzovom djelu i reputaciji na engleskom govornom području nakon što je 1988. osvojio Nobelovu nagradu. Doubleday je pribavio prava na njegova djela i prije nekoliko mjeseci počeo objavljivati sijaset njegovih priča i romana, uključujući i prvi dio njegovog glavnog djela, Kairske trilogije, u, kako se činilo, novom izdanju. Radi se, osim jedne iznimke, zapravo o prijevodima već objavljenima u Engleskoj, od kojih su neki prilično dobri, međutim većina ih je osrednja ili slaba. Očito je čitava zamisao bila izvući korist i tržiti njegovom novostečenom slavom, no smanjiti troškove ponovnim neprevođenjem djela.

Kao drugo, i još smiješnije simptomatično, u američkim časopisima kao što su Vanity Fair, The New Yorker i The New York Times Magazine pojavila se nekolicina osvrta na Mahfouza. U biti se radilo o jednom, iznova prepisivanom članku. U svakom se govorilo o njegovoj omiljenoj vrsti kave, o njegovoj skromnosti, stajalištu spram Izraela (u drugoj rečenici njihova izvještaja o Nobelovoj nagradi, The New York Times brižno je zatražio mišljenje izraelskog konzula u New Yorku), o njegovom urednom i nezanimljivom životu. Svi su autori, a neki od njih relativno su priznati esejisti, krajnje neupućeni u arapski jezik i arapsku književnost. Svi su tretirali Mahfouza kao mješanca između kulturalne neobičnosti i političkog simbola. O njegovim formalnim dostignućima, ili recimo o njegovom mjestu u modernoj književnosti uopće, nije rečeno ništa.
Treće, Mahfouz je prestao biti predmetom rasprave, da nije izazvao čak niti jednog od poduzetnijih ljudi od pera da pokušaju saznati koje bi drugi arapski pisci možda bili vrijedni pažnje. Odakle Mahfouz, na kraju krajeva, dolazi? Nemoguće je ne povjerovati da jedan od razloga ovog neobičnog stanja stvari nije dugogodišnja predrasuda spram Arapa i islama, koja je još uvijek na snazi unutar Zapadnjačke, a osobito američke, kulture. U velikoj su mjeri ovdje krivi stručnjaci za islam i Arape. Njihov doajen, Bernard Lewis, još uvijek na stranicama časopisa, kao što su The Wall Street Journal i The American Scholar, blebeće o tmini i neobičnosti svijeta Muslimana i Arapa, njihove kulture i religije itd... Još uvijek prevladava mišljenje da je ispravno izraelskog ili židovskog učenjaka upitati da komentira stvari koje se tiču islama. Obratno- dakle, pitati Arapa što misli o hebrejskoj književnosti ili židovskoj kulturi- nitko čak niti ne pomišlja. Jedan od vodećih američkih sveučilišnih centara za arapske i islamske studije nema niti jednog jedinog izvornog govornika kao predavača arapskog jezika ili književnosti. Kritičari, recenzenti i urednici časopisa revno izbjegavaju raspravu o arapskim knjigama, čak i kad se upuštaju u čudesno majstorska čitanja i interpretacije tamo gdje se, primjerice, radi o češkoj ili argentinskoj književnosti.

Nedostupnost arapske književnosti u prijevodu više nije isprika. Male, ali savjesne izdavačke kuće, kao što su Al-Saqi i Quartet u Londonu, Sindbad u Parizu i Three Continents Press u Sjedinjenim Državama, napravile su presjek suvremenog stvaralaštva arapskog svijeta, koji urednici i recenzenti previđaju ili namjerno ignoriraju. Osim toga, neki veći izdavači (Penguin, Random House, čitav niz američkih sveučilišnih izdanja) u posljednje su vrijeme izdali neka zaista prvoklasna književna djela što je prošlo nezamijećeno i nerecenzirano, kao da je željezna zavjesa ravnodušja i predrasude isključila svaku pozornost prema tekstu koji ne ponavlja neprestano uobičajene klišee o "islamu", nasilju, putenosti i tako dalje. Naizgled namjerna politika održava neku vrstu monolitnog redukcionizma u pitanjima koja se tiču Arapa i islama. Podržava se orijentalizam koji distancira i dehumanizira drugu kulturu, uzdižući i jačajući istodobno ksenofobne maštarije čistog "Zapadnog" identiteta.

Neka od tih razmišljanja djelomično su potaknuta istinski sramotnim izvještavanjem o pogubnoj iračkoj vojnoj intervenciji u Kuvajtu. Većina onog što je u američkim medijima prošlo kao novinarski i stručni komentar, bilo je tek ponavljanje užasnih klišea, većinom nestručnih, nepovijesnih, moralističkih, kreposnih i licemjernih. Svi oni potječu bezpogovorno na ovaj ili onaj način od službene vladine politike, koje je Arape dugo držala ili teroristima ili glupavim marionetama, od kojih se treba izmusti novac ili pak obilje jeftine nafte. Nitko nelegalan irački potez nije smjestio u kontekst stvoren dugim iračkim ratom protiv Irana, turskog napada na Cipar, izraelskog uništavanja Libanona, američke invazije na Panamu, itd... Niti jedan jedini izvještaj nije spomenuo da većina stanovnika Kuvajta- zapravo ogromna većina- nisu Kuvajćani, ili da je kuvajtska vlada opskrbila Saddama, tzv. arapskog junaka, s 15 milijardi dolara pomoći u borbi protiv Irana, ili da su vlade na tom području, s tek rijetkim iznimkama, imale neznatan povijesni legimitet, tj. da im je status proistekao iz kolonijalizma, da su ga stekle silom ili čistom kupovinom moći, i da su velike sile, a posebno Sjedinjene države, dugo trgovale zahvaljujući takvoj situaciji. Takvi se i mnogi drugi propusti, međutim, možda mogu i očekivati u medijima zasićenim maštarijama o vlastitoj promidžbi, nepopravljivom vulgarnošću i užasnom lažljivošću prikazanom kao stručnost. Ono što čudi jest kako zapravo malo kompenzacijskog pritiska emanira kultura na širem planu, koja čini se automatski preferira prepisanog Mahfouza i islamske stereotipe bilo čemu drugom.

Ironično je da suvremeni književni materijal znatno komplicira stvari i čini trenutnu arapsku scenu zanimljivijom. U manje od godinu dana pojavile su se tri knjige izuzetne književne istančanosti i u dobrim prijevodima, a da su prošle potpuno nezamijećeno. Svaka od njih predstavlja disidentsko ili opozicijsko djelo dobro poznatih i hvaljenih autora, potpuno uronjenih u arapsku i islamsku tradiciju. Niti jedno od tih djela, drugim riječima, ne predstavlja onu vrstu otuđenja i odalečenja od arapske kulture koji su okosnica napada zapadnih orijentalista. Svaka od njih tretira kulturu kao nešto vrijedno borbe i osporavanja, suprotstavljajući se time ortodoksnom mišljenju, nepravednom autoritetu i nekritičnoj dogmi.

Intelektualno najpoticajnija među ove tri knjige jest Adonisov Uvod u arapsku poetiku, koju je rijetko inteligentno prevela Catherine Cobham. Adonis je danas najsmjeliji i najprovokativniji arapski pjesnik. Simbolist i nadrealist, on je kombinacija Montalea, Bretona, Yeatsa i ranog T.S. Eliota. U ovoj kompilaciji eseja, izvorno predavanja na College de France, Adonis reinterpretira golemu arapsku tradiciju, od predislamske poezije, preko Kurana i klasičnog perioda sve do danas. Pokazujući kako je u književnosti oduvijek postojala autoritativna nit i sklonost doslovnom shvaćanju, izlaže tezu kako su se pjesnici i mislioci, za koje modernitet predstavlja obnavljanje prije nego konformizam, transgresiju prije nego nacionalizam, kreativnost prije fundamentalizam, toj niti oduvijek opirali.

Daleko od tog da se radi o akademskoj raspravi, Arapska poetika predstavlja beskompromisan izazov statusu quo koji održava službena arapska kultura. Adonis suvereno identificira gore navedeno jednako s crkvenim i svjetovnim autoritetom, s popovima i činovnicima čije nas je povlačenje u moćnu prošlost ili naručje stranog zaštitnika dovelo do kulturne krize s kojom se danas kao Arapi suočavamo. Adonisovo vladanje tekstovima izvanredno je, kao i jednostavna oštroumnost njegove argumentacije. Čovjek bi pomislio da se radi kulturnom manifestu važnom jednako kao i svaki drugi- a to tišinu koja je pozdravila djelo čini još tupljom.

Ostala su dva najrecentnija djela Grad Saffron Edwara al-Kharrata i Žena pijeska i mirhe libanonske feminističke spisateljice romana Hanan al-Shaykh, oba objavljena kod izdavača Quartet. Prvi je jako dobro prevela Frances Liardet, drugi s uobičajenom tečnošću Catherine Cobham. Kharrat je koptski egipatski pisac, a njegove rane godine u Aleksandriji tvore sadržaj njegovog poluautobiografskog teksta, koji nosi formalnih sličnosti s Joyceovim Portertom umjetnika u mladosti. Čitatelji koji su progutali novinarski mit da se Kopti i Muslimani mrze, saznat će upravo obratno iz meditativnih, a ipak subverzivno intimnih razmišljanja o djetinjstvu, o kojima se ovdje pripovijeda. Ovdje se ne osjeća samo non serviam pupajućeg umjetnika, već i toplo povjerljivo istraživanje života u koptskoj radničkoj obitelji, pritješnjenoj fizičkom dislokacijom, nesretnim seksom i političkim previranjima. Ovdje je također moguće Kharratova otkrića čitati velikim dijelom kao dio suvremene egipatske kulture, a da se nikada ne zaboravlja da on dovodi u pitanje službenu, pojednostavljenu verziju o tome što je "realizam" i socijalna odgovornost. Roman Hanan al-Shaykh kompleksna je i zahtjevna priča o ženi u Zaljevu- ugnjetenoj, manipuliranoj, seksualno mučenoj i zbunjenoj. Daleko od jednostavnog ljubića, roman Žena pijeska i mirhe oduzima dah iskrenošću i tehnički je težak, obrađujući iskustva poput homoseksualnosti i patrijarhata neočekivanom snagom. Kad bi barem više zapadnih feministkinja posegnulo za spisateljicama poput al-Shaykh, a ne samo za preeksponiranom (i precitiranom) Nawal al-Saadawi.

Ono što najviše dolazi do izražaja kod ova tri djela nije toliko njihov eksplicitan sadržaj, već njihova formalna i tehnička dostignuća, koja su pokazateljem kolike je uzbudljive korake arapska književnost napravila otkada je Mahfouz prije dvadesetpet godina bio na svom vrhuncu. Najbolji od današnjih pisaca opozicijske su figure koje su često upotrebljavale književno umijeće kao obavezno sredstvo kritike života u različitim arapskim državama, u kojima su tiranija i atavizmi uobičajene pojave svakodnevnog života. No, treba dodati da ovi pisci nisu usamljeni. Njihovo dostignuće pripremili su i održavaju mnogi drugi. Da ponovim, nitko u anglo-američkom književnom svijetu ne obraća nikakvu pažnju na ovaj bogat književni korpus. Pojavili su se i neki drugi odlični prijevodi: Gradovi od soli Abdela Rahmana Munifa (preveo Philip Theroux za Random House), jedina ozbiljna proza koja pokušava pokazati učinak nafte, Amerikanaca i lokalne oligarhije na zemlju u Zaljevu, Zayni Barakat Gamala al-Ghitania (najbolji od svih prijevoda, napisan od Farouka Abdela Wahaba za Viking Penguin), izvanredno elegantan jamesonovski roman o šesnaestostoljetnom Kairu, zapravo alegorija Nasserove vladavine i kombinacija iskrenog reformističkog žara s političkom paranojom i represijom, Mala planina Eliasa Khourya (u oskudnom prijevodu Maye Tabet za University of Minnesota Press), postmodernistička priča o libanonskom građanskom ratu, izvrstan roman Pessoptimist Emile Habiby, nadrealno palestinsko remek-djelo (u tek prolaznoj verziji Trevora le Gassicka, izdanoj u Three Continents), izvanredno duhovito i puno mračne inventivnosti.

Ima i drugih djela, novi prijevod Tisuću i jedne noći Husseina Haddawya za Norton, Sezona migracija na sjever sudanskog pisca Tayiba Saliha, koji je za Heinemann preveo vodeći arapsko-engleski prevoditelj našeg vremena, Denys Johnson-Davies, a pretiskao ga je u Sjedinjenim državama Michael Kesend, Ljudi na suncu Ghassana Kanafania, predviđajuća parabola o tri palestinske izbjeglice koji se pokušavaju prokrijumčariti iz Iraka u Kuvajt u cisterni, ali umiru od gušenja i vrućine na graničnom prijelazu, zbirka poezije Mahmouda Darwisha, Samiha al-Qassima (današnji vodeći palestinski pjesnici) i Adonisa, Žrtve karte, u dvojezičnom izdanju Penguina, u vještom prijevodu Abdullaha al-Udharia. Salihov roman može se, primjerice, izvrsno usporediti s Naipaulovim romanom Okuka rijeke, iako usprkos zajedničkom nadahnuću u Conradovom Srcu tame, Salihovo je djelo mnogo manje shematizirano i ideološki ogorčeno, to je roman nepatvorene postkolonijalne snage i strasti.

Postoje također ogromne kompilacije Salme al-Jayyusi, koje već nekoliko godina izdaje Columbia University Press. Prava je sreća da se ovaj relativno velik broj nedavno prevedenih djela s arapskog podudara s njihovom važnosti i književnom reputacijom u arapskom svijetu. Također je, međutim, tužno da sami arapski pisci nisu (kao ni njihovi izdavači, ministarstva kulture i veleposlanstva u zapadnim zemljama) učinili gotovo ništa da bi promovirali njihova djela i diskurs arapske kulture na Zapadu. Nedostatak arapske kulturne intervencije u svjetskoj debati deprimirajući je i tragičan. Dok pišem ove retke, kampanja koju provodi Amerika protiv neprihvatljivosti iračke invazije na Kuvajt povećava mogućnost nasilja i bespotrebnosti za bližu budućnost. Je li pretjerano povezivati ovu odlučnu političku i vojnu polarizaciju s kulturalnim bezdanom koji postoji s obje strane između Arapa i Zapada? Ono što zaprepašćuje jest odluka, koja još uvijek postoji u glavnim centrima Zapadne kulture, da se arapsko ignorira i reducira, kao i neprihvatljiv defetizam među Arapima, koji drže da su oživljavanje religije i nekritičko neprijateljstvo spram Zapada jedini odgovori. Nuditi čitanje i interpretaciju suvremene književnosti kao aktivnosti poboljšanja može se činiti patetično utopijskim, no što je to toliko privlačno u ratu koji se trenutno vodi između Bagdada, bivše prijestolnice Abasida, i čitavog Zapada?

Edward W. Said: Književnost pod embargom (1990)

The Nation, 17. rujna 1990.

Fotografi, Semezdin Mehmedinović

2012-02-28T13:34:00.001+01:00

Sarajevo Blues - odlomak

FOTOGRAFI.

Decembar 1991. godine. Sjedi se u Theater clubu na čijim zidovima su fotografije Mladena Pikulića (izložba se zove Vukovar danas… a sutra?). Muzika je preglasna; mladići i djevojke za stolovima šutke sjede, proširenih zjena. Na raširenim dlanovima konobari, iznad glava, nose masivne tacne od rostfraja pune limenki piva, kokakole, i s naporom se provlače kroz prolaze zakačene omamljenim mladim tijelima. Krvave šprice na patosu klozeta. A onda: mladić za stolom prstom pokaže na jednog drugog mladića - onog na fotografiji koji plače ispred granatama smrskane vukovarske pozadine - i čudeći se kaže: "Ima isti džemper ko i ja!"

2) Sarajevski fotografi, za razliku od svojih kolega koji iz inozemstva dolaze ovamo da od smrti naplaćuju svoje dolarske honorare u dnevnim, sedmičnim listovima i art-magazinima, jedini su hroničari rata u svom gradu; imaju problema sa nedostatkom foto-materijala, nemaju nikakve nadoknade za svoj rad… To ih ne izdvaja i ne čini njihov posao veličanstvenijim od onoga koji obavljaju hirurzi, npr., ili vatrogasci. Ali, njihov angažman obilježen je moralom intelektualca, tako rijetkim za naše predratne i ratne prilike. Jedan je, dakle, fotograf učinio da narkoman u sarajevskoj kafani prepozna svoj džemper na vukovarskom mladiću sa fotografije. Tada još nisu padale granate ovdje, ali se, itekako, vidjelo da je Sarajevo već obuklo džemper Vukovara. O tome su intelektualci - oni koji se tako zovu - šutjeli.

Sa ratom se ništa nije izmijenilo; šta su, npr., pisci uradili nakon što je izgorjela Vijećnica? Šta su uradili znanstvenici i historičari? Ništa. Valjda zato što tamo, ionako, nisu zalazili. Ali kad se piscima oduzima Dom, njihova kafana - onda je to skandal, onda su to polemički protesti u Oslobođenju. Na hiljade je fotografija razrušene Vijećnice… To je, između ostalog, i profesionalni patos: Vijećnica je u prednjem planu standardne razglednice Sarajeva (nju su fotografi izabrali).

U vrijeme one Pikulićeve "uočirata-izložbe", možda mladić s fotografije više nije bio živ. Ne znam, danas, ni da li je živ onaj koji je prstom pokazivao na džemper s fotografije. Naslov izložbe je u svom produžetku imao pitanje: a sutra? I svi su znali da je u tom pitanju sadržan odgovor, ali su se nadali da sutra neće doći. Kažem: svi, a pritom mislim na intelektualce koji su šutjeli, sklanjali se, u promiskuitetnim sarajevskim noćima, od moralne obaveze da barem kažu kako ipak nije u redu da granate mrve gradove. Jedan je fotograf pripadao rijetkim koji su postavljali pitanja.

Nakon deset mjeseci rata, u Sarajevu možeš čuti "intelektualce" koji pitaju: zašto nam se ovo desilo, i zašto tako brutalno? Nepametni, oni ne vide da je odgovor: Zato!

Upravo zato.

I zato jer sva pitanja sada dolaze prekasno.

Semezdin Mehmedinović

Po među zvezdama, Kolja Mićević

2012-02-18T19:56:00.002+01:00

PO MEĐU ZVEZDAMA

POOV TELESKOP

Edgar Alan Po, siroče od druge godine, boravio je kao usvojenik pod krovom bogatog Džona Alana, trgovca duvanom, i njegove supruge Franses, do svoje osamnaeste godine. Zahvaljujući toj ženi, nežnoj prema njemu poput rođene majke, pesnikovo detinjstvo i mladost bili su srećni, sve do kobnog sukoba s podmuklim usvojiteljem. Zato treba znati da je pesnik zadržao to Alan u svome imenu samo iz zahvalnosti – koja je bila iskrena i duboka – prema svojoj drugoj majci, nikako u čast trgovca duvanom.

Jedan od najlepših poklona koje je u to srećno vreme dobio od Alanovih bio je veliki teleskop, verovatno za jedan od onih presudnih rođendana posle kojih se iz kasnog detinjstva prelazi u razdoblje kad se pred nama otvaraju svi putevi; poklon je od trgovca Alana nesumnjivo iznudila Gospođa Alan koja je primetila da knjige o astronomiji i ozvezdano nebo neodoljivo privlače pažnju njihovog usvojenika.

Tako je Edgar mogao da za vreme jasnih noći sledi jedan od svojih najdražih puteva među onima koji su se otvarali pred njim, prema zagonetnom ozvezdanom prostoru. Koji je bio domet njegovog teleskopa? Ali, ma kako da je bio ograničen, bio je snažniji od pogleda golim okom; i, ma kako snažan, nije mogao sprečiti njegovu maštu, nego ju je čak podsticao, da vidi i više i dalje od njegovog omeđenog opsega!

Ponekad mu je društvo na terasi pravila lepa susetka Elmira Rojster, koja mu je bila obećana! Tako su jedne letnje julske večeri videli na nebu daleki sjaj:

VEČERNJAČA

Beše sredinom leta,
i u noćni čas taj,
kad zvezde, s puta svojih,
sjahu bledo, kroz sjaj
svetlije, hladne lune:
sama je s Neba sjala,
vladarka svih planeta,
lijuć zrak iznad valâ.

Posmatrah za tren
ledni odmeh njen:
leden – leden mi bî!
kad, kao crn trak,
skri ga oblak lak,
tad zasjala si ti,
Večernjačo časna,
čija zraka jasna
blagošću sja i zri;
što do mog srca
s dragošću zrca,
s Neba, dok noći traju,
kad odvajam sâm
tvoj daleki plam
od lednog, dragi sjaju!

Šta se dogodilo s Poovim teleskopom kad ga je trgovac Alan izbacio na ulicu i zabranio mu povratak u njegov jedini dom? Nije mogao da ga ponese sa sobom! Ostala su sećanja na ta osmatranja neba, sećanja koja će sve do samog kraja hraniti njegovu pesničku imaginaciju ovaploćenu u astro-poemi Eureka, delu koje još nije sasvim ozbiljno tumačeno, a posle čijeg je objavljivanja, 1847, dve godine pred smrt, Po napisao u jednom pismu: Posle Eureke ja više nemam razloga da živim! To nije rekao dve godine ranije, nakon što je napisao i objavioGavrana!

Šta se dogodilo s lepom susetkom Elmirom Rojster, koja mu je bila obećana? Podmuklom igrom Džona Alana i njenih roditelja, ubedili su je da ju je Edgar zaboravio, a u stvari skrivali su od nje vatrena pisma puna pitanja koja joj je slao dok je mogao, dok ga nije slomio osećaj da mu je Elmira neverna! Bila je prinuđena da ode za drugoga, a Po je na tu vest napisao pesmu Videh te na dan tvog venčanja... Jedna zvezda nestala je s njegovog unutrašnjeg neba; da li zauvek?

MISTERIJA ZVANA »AL ARAF«

Ukoliko je bilo tačno ono što je Po tvrdio, da je svoju poemu Al Araf napisao u petnaestoj godini, to znači da ona datira još iz vremena pre nego što je dobio na poklon svoj teleskop! Ili je to jedna od njegovih mistifikacija? U svakom slučaju, nije velika, pošto je Al Arafa objavio već 1829, u dvadesetoj godini, na početku svoga progonstva. U jednom od očajničkih pisama svome staratelju Alanu, moli ga da učestvuje u finansiranju te zbirke na što trgovac duvanom nije ni odgovorio! Trgovca nisu zanimala zvezdana putovanja...

U Al Arafu, dugoj poemi od 400 stihova, Po kombinuje naučne podatke: otkriće iz 1572, jedne zvezde koju je veliki danski astronom Tiho Brahe nazvao tim imenom; pročitanu literaturu: u Kurana postoji jedno mesto, neka vrsta čistilišta, sa sličnim imenom; vlastitu imaginaciju koja, kao prvi potez, prenosi mesto iz arapske religije na pomenutu zvezdu! To je beskrajni okvir za dešavanje jedne nemogućne ljubavi čiji su protagonisti Nezasa i Anđelo.

Savremenici su prebacivali Pou da je u toj poemi nejasan, ali Po je više bio osetljiv na primedbe da je preduga. Nije više radio na toj poemi – koju pisac ovih redova smatra savršenom u svakom pogledu, ni nejasnom, još manje dugom, pošto podela na različite celine čini od Al Arafa neku vrstu pesničke plakete, koja ne mora da se čita u jednom dahu. Zanimljivo je da je pesnik, za konačno objavljivanje te poeme, izostavio uvodnu strofu, koja, po mome mišljenju, zaslužuje da bude navedena u celosti; ona kao da je nastala na usnama nekoga ko pažljivo posmatra nebeski svod, kroz uzdignuti teleskop:

Tajanstcvena zvezdo!
Ti bila si moj san
svu jednu letnju noć –
sad budi mi cilj jasan!
Uz bistri potok sam
tebi ću pišući poć;
a ti na moje gnezdo
lij svoga sjaja moć.

POOVI MESECI: JUN, OKTOBAR, DECEMBAR, JANUAR

Astro-prostoru iznad nas odgovara ovozemaljska vremenska shema; svako ima svoju, datu ili odabranu; ne postoje dve iste.

Nemogućno je ne primetiti da Po u nekim svojim pesmama smešta njihovo dešavanje u mesece, koje on uglavnom imenuje, i koji za njega imaju simboličko značenje.

Jun je kobna sredina leta, vreme punog sjaja kad su noći tajanstveno prozračne i prožete neprimetnim a konačnim uticajima, noći Velike i Hladne Lune:

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca...

Ta atmosfera kod Poa redovito odgovara sceni koja predstavlja Lepu Pokojnicu, spokojnu na njenom odru, kao da spava, i kojoj on neretko daje neko imaginarno ime – Eulalija, Lenora, Irena, Nezasa... – koje ne treba tražiti u njegovoj biografiji:

Sva spi Lepota – i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena...

Oktobar je mesec od koga je Po celoga života strepeo; i dogodilo se da je početkom tog meseca, 3-eg, nađen polumrtav na ulici u Baltimoru, što su oni isti savremenici koji su mu prebacivali da je njegov Al Araf nejasna poema, proglasili za smrt izazvanu preteranim uživanjem u alkoholu! U poemi Ulaluma, koja je takođe ostala u rukopisu i objavljena odmah posle pesnikove smrti, Po u prvoj, trećoj i devetoj strofe opsesivno podseća na nekakav događaj – težak po značenju i po posledicama – koji se odigrao u Oktobru! Luna više nije puna, nego je uštap sa svoja dva preteća roga, ličeći tako na asirsko božanstvo Astarte.

Ulaluma je pesma u kojoj Po otvoreno raspravlja astrološki i traži objašnjenje u nebeskim predznacima:

Rekoh: »Kao Dijana je plava:
ona stiže prostorom uzdaha –
i smeška se prostorom uzdaha:
zna da čovek retko miran spava
i da crv ga zauvek uzjaha,
ona prođe kroz sazvezđe Lava
da nas vine u nebesa plaha,
u letinski mir i gnezda plaha –
ona stiže, ne strepeć od Lava,
da očima rastera noć straha –
ona stiže preko legla Lava
noseć ljubav u oku bez straha.«

Decembar je vremensko poprište na kome i u kome se odigrava strahovita tragedija zvana Gavran:

Ah, još pamtim usred duše bî Decembar prepun tmuše.

Poov decembar u Gavranu nije idilično vreme kad je sve obavijeno snegom, i kad se ceo svet priprema za najveći porodični događaj godine, Božić! To je trenutak kad je samoća onih koji su ostali bez dragih bića više nego udvostručena, što je slučaj sa junakom te poeme: black December, crni Decembar, boje Gavranovih krila! Početkom decembra umrla je Pova majka...

Januar nije samo 19-ti, pesnikov rođendan, nego i mesec u kome je objavio svoju poemu Gavran, i postao preko noći najpopularniji i, poslednično, najnapadaniji američki pesnik; krajem januara umrla je njegova mlada rođaka i supruga, nakon deset godina srećnog braka, ako se tako može nazvati ono što Po jasno opisuje u, takođe posthumno objavljenoj, pesmi Anabel Li!

POOVA NATALNA KARTA

Naše natalne karte nisu samo stavci jedne nepobitne nebeske polifonije, ni tekstovi čiji je zvezdani stil jasniji ili nejasniji, zavisno od toga kako i ko ih čita i tumači, nego su i svojevrsne grafike: prvo, dakle, slušamo, zatim čitamo, najzad gledamo. I, iz te trojnosti, izvlačimomogućni zajednički zaključak.

Što se tiče horoskopa Edgara Alana Poa, velikog američkog pesnika – a u toj reči sadržano je sve ono što je on bio – možda možemo ići i obrnutim putem! Toliko se taj grafički, optički izgled njegovog horoskopa ističe pred okom posmatrača, da čak i nepripremljeni gledalac može primiti prvu zvezdanu sliku i poruku: jedna polovina Univerzalnog Kruga-Oka, gotovo sasvim je prazna, pusta; druga je zatrpana značenjima i uticajima! Na osnovu onoga što je dosad ukratko rečeno o Pesnikovom životu, zaista je jasno da se on deli na dve savršeno različite celine, koje su odeljene kobnim trenutkom kad je Džon Alan digao ruku da uništi nemoćnog mladića, da ga ponizi i možda uveri da nije ni postojao! U čemu je više nego delimično uspeo...

ELDORADO

Vitez lepi
što ne strepi,
sunce i sen trpeć rado,
luta sada,
pesmu sklada,
tražeć zemlju Eldorado.

Al' pobeli
vitez smeli,
sen mu prekri srce radô,
a predeo
nije sreo
što liči na Eldorado.

I na kraju
u očaju
Sen bludeću srete rado:
»Seno«, kaza,
»gde je staza
što vodi u Eldorado?«

»Preko brežja
mesečeva
kroz Dol Mraka jaši rado,
konja smori«,
Sen odzbori,
»želiš li u Eldorado!«

Žorž Valter, autor veoma pouzdane knjige o Poovom životu, ovako tumači Poovu natalnu kartu, tu astro-grafiku: "Gotovo sve planete nalaze se ispod horizonta" ; da bi zaključio: "U traganju za Eldoradom, treba proći kroz Dolinu Mraka!"

Ovo objašnjenje pesnikove natalne karte uveliko pomera horizont značenja Poovih stihova i dovodi u sumnju odveć prizemna tumačenja pojedinih profesora povodom Eldorada, još jedne od onih kapitalnih pesama koje su ostale u Poovoj rukopisnoj zaostavštini. Umesto, dakle, da je tumačimo kao Poov prigodni tekst napisan u vreme kad je sva Amerika bila zahvaćena zlatnom groznicom – a zar danas nije, kao i čitav svet? – taj naoko jednostavni tekst – ali jedinstven i prepoznatljiv između hiljadu po svome ritmu – sublimacija je jednog višeg traganja, rekao bih za Svetim Gralom, a na jedno takvo viđenje kao da nas sam pesnik upućuje već prvim dvostihom:

Gaily bedight,
A gallant knight...,

iz kojeg se vidi da u pesmi nije reč o nekakvom kauboju, nego o otmenom vitezu koji je spreman za veliko putovanje u Nepoznato. Da li sasvim u Nepoznato? Zar Edgar Po nije, u poslednjoj godini svoga života, našao svoju izgubljenu dragu, Elmiru Rojster, iako kaoudovicu Šelton, koju je još jednom zaprosio, i dobio potvrdan odgovor, dva meseca pred smrt, pre nego što je krenuo na jedno obično putovanje – da za 100 dolara iskoriguje stihove jedne njujorške pesnikinje – koje se nažalost, i još uvek neobjašnjivo, pretvorilo u putovanje i kroz Dolinu Mraka iz koje nema povratka. Ali, Elmira Rojster više se nije udavala. Ona, koja je bila uz Pesnika dok je kao dečak-mladić teleskopom lovio neispitane prostore i, bar u tom trenutku, bio bliži zvezdama od većine svojih savremenika.

Kolja Mićević, Astrologus 91.

Filozofija kao način života, Pjer Ado

2012-02-18T18:32:00.000+01:00

Filozofija kao način života

...Za stare narode sama reč philo-sophia, ljubav prema mudrosti, bila je dovoljna za izražavanje ovakvog[1] shvatanja filozofije. U Gozbi, Platon je pokazao da Sokrat, simbol filozofa, može biti poistovećen s Erosom, sinom Porosa (obilja) i Penije (siromaštva). Erosu je nedostajala mudrost, ali je znao kako da je stekne. Tako je filozofija uzela oblik misaone vežbe, volje i celokupnog postojanja pojedinca, čiji je cilj bio postići stanje praktično nedostižno ljudskom rodu: mudrost. Filozofija je bila metod duhovnog napretka koji je zahtevao radikalnu promenu i transformaciju načina života pojedinca.

Ovako shvaćena, filozofija je predstavljala način života, kako kroz njenu primenu i kroz nastojanje za postizanjem mudrosti, tako i kroz njen cilj, samu mudrost. U stvarnosti, mudrost ne uzrokuje potpunu spoznaju – ona nam omogućuje “biti” na drugačiji način. Uzvišenost, a istovremeno i paradoksalnost antičke filozofije jeste u tome što u isto vreme sadrži svesnost da je mudrost nedostižna, kao i uverenje da je težnja prema duhovnom napretku nužnost. Prema Kvintilijanovim rečima: Moramo... težiti prema onom najvišem, kao što su to činili mnogi stari filozofi. Iako su verovali da još nikada nije pronađena nikakva mudrost, uprkos tome su nastavili podučavati nauk mudrosti.[2] Stari narodi su znali da nikada neće postati mudraci, na način da postignu takvo postojano i konačno stanje, no barem su se nadali da će joj se približiti kroz određene povlašćene trenutke, a mudrost je bila transcendentno pravilo koje je upravljalo njihovim postupcima.

Mudrost je tada značila način života koji je donosio spokojan um (ataraxia), unutrašnju slobodu (autarkeia) i kosmičku osvešćenost. Prvo i osnovno, filozofija je bila prezentovana terapeutski, s namerom lečenja ljudskih patnji. Ovakvo shvatanje se izričito navodi kod Ksenokrata[3] i Epikura[4]: Ne smemo pretpostaviti da bi ijedna druga stvar bila korisnija od znanja o nebeskim pojavama... nego spokojnost uma i sigurno uverenje. ...

U cilju boljeg shvatanja antičke filozofije kao načina života, verovatno je potrebno uočiti razliku koju su predložili stoici[5], razliku između rasprave o filozofiji i filozofije same. Za stoike, delovi filozofskog sistema: fizika, etika i logika, nisu zapravo bili delovi same filozofije, već pre svega delovi rasprave o filozofiji...

Rasprava o filozofiji nije isto što i filozofija. Polemon, jedan od vođa stare Akademije, znao je reći: Trebalо bi da vežbamo sami sebe u svakodnevici, a ne u dijalektičkim špekulacijama, poput čoveka koji je progutao neke knjige o harmoniji, ali nikada svoje znanje nije primenio u praksi. Takođe, ne smemo biti oni koji će zadiviti svoje posmatrače veštinom silogističkih argumenata, ali koji su, kad se radi o njihovom životu, kontradiktorni sopstvenim učenjima.[6]

Pet vekova kasnije, odjek ovog stava nalazimo kod Epikteta: Tesar ne dolazi do vas i govori: “Poslušajte moje izlaganje o umeću drvodeljstva”, već sklapa dogovor za izgradnju kuće i gradi je... Radi i sam isto. Jedi kao čovek, pij kao čovek... sklapaj brak, imaj decu, učestvuj u građanskom životu, nauči da se nosiš s uvredama i uvažavaj druge ljude.[7]

... Filozofske teorije su u službi filozofskog života. Upravo zato su u helenističkom i rimskom periodu bile redukovane na teoretsko, sistematsko, pomno sakupljeno jezgro, koje je sposobno da izazove snažan psihološki uticaj i dovoljno jednostavno da bi se uvek našlo pri ruci (procheiron). Filozofska rasprava nije bila sistematska da bi se njome osiguralo potpuno, sistematsko objašnjenje celokupne stvarnosti. Pre bi se moglo reći da je bila sistematska da bi se olakšalo umu da usvoji određeni broj principa, međusobno usko povezanih, koji potiču veću snagu uverenja i mnemotehničku efikasnost upravo iz takve sistematizacije. Sabrane kratke izreke, ponekad upadljivog oblika, glavna načela, služile su da se učenik može lako snaći unutar temeljnog uređenja u kome mu je bilo namenjeno da živi.

Da li se filozofski život tada sastoji samo od primene u svakom momentu ili od dobro proučenih teorema s ciljem da se razreše životni problemi? Zapravo, kad se osvrnemo na ono što filozofski život podrazumeva, shvatamo da postoji ponor između filozofske teorije i filozofije kao živog delovanja...

U stoicizmu, kao i kod epikurejaca, bavljenje filozofijom bilo je konstantno delovanje, trajno i istovetno životu samom, koje je trebalo obnavljati u svakom trenutku. U obe škole ovo delovanje može biti definisano kao usmeravanje pažnje.

U stoicizmu pažnja se usmeravala na čistotu namere. Drugim rečima, njen cilj je postizanje sklada između naše sopstvene volje i razuma ili volje sveopšte prirode. Kod epikurejaca, naprotiv, pažnja se usmeravala prema zadovoljstvu, koje se prema poslednjim teorijama smatra zadovoljstvom postojanja. Radi ostvarenja ovog usmerenja, međutim, bilo je potrebno provoditi niz vežbi: intenzivno razmišljanje o temeljnim podukama, stalno obnavljanje svesti o prolaznosti života, istraživanje sopstvene savesti i iznad svega, specifičan stav prema protoku vremena.

Kako stoici, tako i epikurejci, savetuju nas da živimo u sadašnjosti, ne dozvoljavajući sebi da nas opterećuju kako prošlost tako ni neizvesnost budućnosti. Za obe ove škole sadašnjost je dovoljna za sreću jer predstavlja jedinu stvarnost koja nam pripada i zavisi od nas. Stoici i epikurejci su se slagali u prepoznavanju neograničene vrednosti svakog trenutka: za njih je mudrost jednako savršena i potpuna u jednom trenutku kao što je i kroz celu večnost. Posebno za stoičkog mudraca, sveukupnost kosmosa je sadržana i obuhvaćena u svakom trenutku. Štaviše, ne samo da možemo nego trebamo biti srećniupravo sada. Stvar je hitna jer budućnost je neizvesna, a smrt stalna pretnja: Dok čekamo da živimo, život prolazi pokraj nas.[8] Ovakav stav možemo razumeti samo ako pretpostavimo da je u tradicionalnoj filozofiji postojala jasna svest o prolaznosti i o neizmernoj vrednosti postojanja. Postojanje unutar kosmosa, u jedinstvenoj stvarnosti kosmičkog događanja, smatralo se za nešto beskrajno dragoceno.

Dakle, kao što smo videli, filozofija je u helenističkom i grčkom periodu preuzela oblik načina života, umeća življenja i načina postojanja. To, međutim, nije bilo ništa novo. Tradicionalna filozofija i ranije je imala ovakav karakter još od Sokratovog doba. Postojao je sokratovski način života (koga su kinici nastojali da imitiraju), a sokratovski dijalog je bio vežba koja je navodila Sokratove sagovornike da se zapitaju, da se pobrinu za sebe i da učine svoju dušu što je moguće lepšom i mudrijom.[9] Slično tome, Platon definiše filozofiju kao uvežbavanje za smrt, a filozofa kao onog koji se ne boji smrti jer razmišlja o sveobuhvatnosti vremena i postojanja.[10]

Ponekad se tvrdi da je Aristotel bio čisti teoretičar, no i za njega je filozofiju bilo nemoguće svesti na filozofsku raspravu ili na masu znanja. Umesto toga, filozofija je za Aristotela predstavljala kvalitet uma, rezultat unutrašnje transformacije. Način života koji je zagovarao Aristotel bio je život u skladu s razumom.[11] ...

Uopšteno, istoričari filozofije vrlo malo pažnje pridaju činjenici da je tradicionalna filozofija bila, primarno i iznad svega, način života. Oni filozofiju smatraju prvenstveno filozofskom raspravom. Kako se mogu objasniti koreni ove predrasude? Lično verujem kako je ovo pitanje povezano s razvojem same filozofije u srednjem veku i modernom dobu.

Hrišćanstvo je odigralo značajnu ulogu u ovom fenomenu. Od samih njegovih početaka, a to znači od II veka pa nadalje, hrišćanstvo se prezentovalo kao filozofija: hrišćanski način života.[12] Zaista, sama činjenica što je bilo moguće da se hrišćanstvo predstavlja kao filozofija potvrđuje da se filozofija od davnina smatrala načinom života. Ako je bavljenje filozofijom značilo živeti u skladu sa zakonom razuma, obrazloženje je da je hrišćanin istovremeno filozof budući da živi u skladu sa zakonom Logosa – božanskog uma.[13] Da bi se predstavilo kao filozofija, hrišćanstvo je moralo uključivati elemente koji su preuzeti iz antičke filozofije. Moralo se prikazati da Logos Jevanđelja po Jovanu odgovara stoičkom kosmičkom umu, a kasnije i Aristotelovom i Platonovom duhu. Takođe je bilo potrebno uvrstiti i filozofske duhovne vežbe u hrišćanski život. Fenomen preuzimanja pojavljuje se vrlo jasno kod Klimenta Aleksandrijskog i intenzivno se razvija u monaškom pokretu gde pronalazimo stoičko-platonske vežbe usmeravanja pažnje na sebe samog (prosoche), meditacije, preispitivanja savesti i pripremanja na smrt. Isto tako ponovno nailazimo na pridavanje velike važnosti smirenom umu i neosetljivosti.

... Kao što je Dom Žan Lekler (Dom Jean Leclercq) napisao: Isto kao i u antici, filozofija u monaškom srednjem veku ne označava teoriju ili put saznanja, već mudrost življenja, način života u skladu s razumom.[14] Istovremeno, međutim, srednjovekovni univerziteti svedočili su uklanjanju konfuzije koja je postojala u prvobitnom hrišćanstvu između teologije, zasnovane na zakonu vere, i tradicionalne filozofije, zasnovane na razumu. Filozofija više nije bila vrhovna nauka, već “sluškinja teologije” – koju je nadopunjavala konceptualnim materijalima, logikom, fizikom i metafizikom, koji su bili potrebni. Izučavanje slobodnih veština postalo je tek priprema za izučavanje teologije.

Ako na trenutak zanemarimo monašku upotrebu riječi filozofija, možemo reći da je filozofija u srednjem veku postala čisto teoretsko i apstraktno područje delovanja. Više nije bila način života. Stare duhovne vežbe više nisu bile deo filozofije, već su uključene unutar hrišćanske duhovnosti. Upravo u tom obliku ih još jednom susrećemo u Duhovnim vežbamaSvetog Ignasija.[15] Neoplatonski misticizam nastavio se u hrišćanskom misticizmu, posebno kroz rajnske dominikance kao što je Majster Ekhart.

Drugim rečima, u srednjem veku sadržaj filozofije doživeo je radikalnu promenu u odnosu na antiku. Štaviše, od srednjovekovlja nadalje teologija i filozofija su se izučavale na onim univerzitetima koje je osnovala srednjovekovna Crkva. Iako je bilo pokušaja da se reč “univerzitet” upotrebljava u odnosu na stare obrazovne ustanove, čini se da ni pojam ni suština univerziteta nikada nisu postojali tokom antike, uz moguće izuzeće Orijenta s kraja kasnog antičkog perioda.

Jedna od karakteristika univerziteta jeste da postoje profesori koji obučavaju profesore, odnosno profesionalci koji obučavaju profesionalce. Time obrazovanje više nije bilo namenjeno osobama koje su ga trebale proći s ciljem da postanu potpuno razvijeno ljudsko biće, već da postanu profesionalci, odnosno s ciljem da mogu naučiti kako da obučavaju druge profesionalce. To je opasnost “sholastike”, te filozofske orijentacije koja je začeta krajem antike i doživela svoj razvoj u srednjem veku, a njeno prisustvo još uvek može da se prepozna u današnjoj filozofiji.

... Na savremenom univerzitetu filozofije, ona očigledno više ne predstavlja način ili model života – ukoliko nije način života profesora filozofije. U današnje vreme filozofski element i životni milje sadržani su unutar državne obrazovne institucije. Ovo je oduvek bilo, a i nadalje jeste, opasnost za njenu nezavisnost.

Kako god, moderna filozofija je prvenstveno i pre svega rasprava koja se razvija u učionici, a potom se prepušta knjigama. Ona je tekst koji zahteva tumačenje.

To ne znači da moderna filozofija nije ponovno otkrila, posredstvom različitih puteva, neke od egzistencijalnih aspekata klasične filozofije. Uz to, mora se dodati da ti aspekti nikada nisu potpuno nestali. Na primer, nije slučajnost da je Dekart (Rene Descartes) jedan od svojih radova nazvao Meditacije (Misli). To zaista jesu meditacije – meditatio u smislu vežbe – u skladu s duhom hrišćanske filozofije Sv. Avgustina, i Dekart preporučuje njihovo vežbanje određeno vreme. Ispod njenog sistematskog, geometrijskog oblika, SpinozinaEtika odgovara veoma dobro onome što je sistematska filozofska rasprava mogla predstavljati stoicima. Moglo bi se reći da Spinozina rasprava, koja počiva na klasičnoj filozofiji, podučava čoveka kako transformisati svoje biće, korenito i konkretno, i kako postići blaženstvo. Pojam mudraca, štaviše, pojavljuje se u zadnjim rečima Etike: mudrac, toliko dugo dok se smatra takvim, gotovo nikad nije uznemiren u duhu, već budući da je svestan sebe, Boga i stvari kroz određenu večnu nužnost, nikada ne posustaje nego uvek poseduje istinsku spokojnost duha.[16]…

Može se reći da je ono što razlikuje antičku od moderne filozofije, činjenica što u antičkoj filozofiji nisu samo Hrisip i Epikur oni koji su, zbog toga što su razvili filozofski sistem, smatrani filozofima. Pre bi se moglo reći da je svaka osoba koja je živela prema Hrisipovim i Epikurovim pravilima u svakom smislu bila filozof jednako kao i oni. Političar poput Katona Utičkog smatran je filozofom, pa čak i mudracom, iako nikad nije ništa napisao ni podučavao, zbog toga što je vodio savršen stoički život. Isti je slučaj bio i s rimskim državnicima Rutilijem Rufom (Publius Rutilius Rufus) i Kvintom Mucijem Scevolom Pontifeksom (Quintus Mucius Scaevola Pontifex), koji su praktikovali stoicizam kroz davanje nesebičnog i humanog primera u upravljanju provincijama koje su im bile poverene. Ovi ljudi nisu bili samo prosti primeri moralnosti, već ljudi koje su živeli stoicizam u njegovoj potpunosti, govoreći kao stoici (Ciceron nam izričito[17] prenosi da su izbegavali određen način retorike u sudskim procesima u kojima su svedočili) i posmatrajući svet kao stoici – drugim rečima, pokušavali su živeti u skladu s kosmičkim umom. Bili su u potrazi za ostvarenjem ideala stoičkog mudraca: biti čovek na određen način, živeti u skladu s razumom, unutar kosmosa i zajedno s drugim ljudskim bićima. Cilj njihovih težnji nije bila samo etika već ljudsko biće kao celina.

Antička filozofija je ponudila čovečanstvu umetnost života. Nasuprot tome, moderna filozofija pojavljuje se prvenstveno kao struktura tehničkog žargona namenjenog stručnjacima. …

Filozofija je u antici bila vežba koja se praktikovala u svakom trenutku. Ona nas poziva da se usresredimo na svaki životni trenutak, da bismo postali svesni beskonačne vrednosti sadašnjeg trenutka, jednom kad ga nadomestimo unutar kosmičke perspektive. Vežba mudrosti povlači za sobom kosmičku dimenziju. Dok običan čovek gubi doticaj sa svetom i ne vidi svet kao takav, već mu radije pristupa kao izvoru zadovoljenja njegovih želja, razborit čovek nikad ne prestaje u umu biti svestan celine. On razmišlja i deluje unutar kosmičke perspektive. On ima osećaj pripadnosti celini koja seže iznad granica njegove individualnosti.

Antička filozofska tradicija može pružiti vođstvo u našem odnosu naspram samih sebe, kosmosa i drugih ljudskih bića. U mentalitetu modernih istoričara ne postoji kliše koji zauzima sigurniji položaj i koji je teže iskoreniti od ideje da je antička filozofija predstavljala mehanizam bega, čin uzmicanja pred samim sobom. U slučaju platonizma radilo bi se o begu u svet ideja, o neprihvatanju politike kod epikurejaca, o potčinjavanju sudbini kod stoika. Ovakvo gledište je zapravo dvostruko pogrešno. U prvom redu, antička se filozofija uvek praktikovala u grupi, bilo da se radilo o pitagorejskim zajednicama, platonskoj ljubavi, epikurejskom prijateljstvu ili stoičkom duhovnom usmerenju. Antička filozofija tražila je zajednički napor, istraživačko zajedništvo, uzajamnu pomoć i duhovnu podršku. Iznad svega, filozofi, a prema poslednjim istraživanjima i epikurejci, nikada nisu prestali da vrše uticaj na svoje gradove, transformišući društvo i služeći svojim sugrađanima koji su ih često veličali, o čemu postoje sačuvani pisani tragovi. Političke ideje mogle su da se razlikuju od škole do škole, ali briga o uticaju na grad ili državu, kralja ili cara, uvek je bila jednaka. Ovo je posebno tačno za stoicizam i može se lako uočiti u mnogim tekstovima Marka Aurelija. Kao jedan od tri zahteva koji moraju biti zadovoljeni, uz budnost nad sopstvenim mislima i prihvatanje događaja koje je sudbina predodredila, najvažnije mesto zauzima dužnost pojedinca da uvek deluje za dobrobit ljudske zajednice, odnosno da deluje u skladu s pravednošću. Taj poslednji zahtev je, štaviše, neraskidivo vezan uz prethodna dva. To je ona jedina i ista mudrost koja se potvrđuje kao kosmička mudrost i kao razum u kom ljudsko biće sudeluje. Ovo učešće u življenju u službi ljudske zajednice i u delovanju u skladu s pravednošću temeljni je element svakog filozofskog života. Drugim rečima, filozofski život za sobom prirodno povlači angažman za zajednicu. Ovo poslednje je verovatno najteže ostvariti. Ključ je u tome da treba ostati na nivou razuma, a ne dozvoliti sebi da budemo zaslepljeni političkom strašću, gnevom, mržnjom ili predrasudama. Naravno, postoji ravnoteža – koju je gotovo nemoguće postići – između unutrašnjeg mira koga donosi mudrost i strasti koje se pri pojavi nepravde, patnje i ljudske bede ne mogu obuzdati. Mudrost se, međutim, sastoji upravo u takvoj jednoj ravnoteži, a unutrašnji mir je preko potreban za efikasno delovanje.

Takvo je učenje iz antičke filozofije: poziv svakom ljudskom biću na samo-transformaciju. Filozofija je preobraćenje, transformacija našeg načina postojanja i življenja i potraga za mudrošću. Ovo nije jednostavan zadatak. Spinoza je napisao na kraju Etike:

Iako put koji sam pokazao kao vodeći prema ovom cilju deluje preterano težak, on ipak može biti otkriven. On zaista i mora biti težak jer se retko pronalazi. Kako bi to bilo moguće, da je spasenje jednostavno steći i da ga je moguće pronaći bez velikog rada, a da ga gotovo svi zanemaruju? Ali sve su izvanredne stvari teške kao što su i retke.[18]

Iz knjige Filozofija kao način života (11. poglavlje, str. 264 – 276)

Prevod Mirna Peršić

[1] Shvatanja filozofije kao način života (op. prev.).

[2] Kvintilijan, Oratorical institutions, knjiga I., predgovor, 19-20.

[3] Ksenokrat, fr. 4 Heinze.

[4] Epikur, Pismo Pitoklu, §85.

[5] Diogen Laertije, Životi i misli istaknutih filozofa, 7, 39.

[6] Ibid, 4, 18.

[7] Epikur, Diskursi, 3, 21, 4-6.

[8] Seneka, Pisma Luciliju, I, 1.

[9] Platon, Odbrana Sokratova, 29e1ff.

[10] Platon, Država, 486a.

[11] Aristotel, Nikomahova etika, 10, 7, 1178aff.

[12] Cf. dole.

[13] Justin, Apologije, I, 46, 1-4.

[14] J. Leclercq, “Pour l´historie de l´expression 'philosophie chrétienne'”, Mélanges de Science Religieuse 9 (1952), str. 221.

[15] Cf. dole

[16] Spinoza, Etika, Peti deo, prop. 42, str. 270 Elwes.

[17] Ciceron, Retorika, I, 229ff.

[18] Spinoza, Etika, str. 270-271.

http://www.nova-akropola.rs/Filozofija%20kao%20nacin%20zivota%20-%20Pjer%20Ado.htm

Arsenije Jovanović: Zapisi iz slane sveske

2012-02-17T01:43:00.003+01:00

Arsenije Jovanović: Zapisi iz slane sveske

Reditelj i kompozitor o “Pričama sa Galiole”, vertikalnom putopisu u kom se živi punim jedrima

PUBLIKU treba prevaspitavati. Ono što čini avangardu jeste to što unosi promenu, prevaspitava, rizikuje da bude odbijena i ritnuta. To se u prvoj fazi dešava gotovo uvek, a onda se “retroaktivno” šutira u tur onaj koji ju je pljuvao - kaže Arsenije Arsa Jovanović, pozorišni, televizijski, radijski, filmski reditelj, kompozitor, prevodilac, fotograf... Autor je brojnih pozorišnih i radijskih adaptacija i TV scenarija, knjige “Kosančićev venac 19” i upravo objavljenih “Priča sa Galiole” (“Geopoetika”)...

Vlasnik “dinastije Galiola” - kako su se zvali svi Arsini čamci i brodice kojima je plovio tokom života, a živeo je baš uvek punim jedrima, na pitanje “Šta je Galiola?” odgovarao je katkad tišinom, katkad zvukom. Sada ju je smestio i u reči od kojih je istkao svoj “vertikalni putopis”, čiji čitaoci postaju saputnici jednom nesvakidašnjem i znatiželjnom duhu.

- Godinama sam vodio beleške na putovanjima, u čamcu, brodu, gde bih se već zatekao, i koliko sam mogao od vode, vetra i ostalih neugodnosti kojima je čovek izložen na moru. Kako god da sam se osećao i gde god bih se našao, iz plastične kese vadio sam jednu svesku koju i dan-danas čuvam i koja je sasvim slana - od mora - i u nju beležio ono što sam znao da ću već sutradan zaboraviti. I posle 15-16 sati teških plovidbi, kada bih se izvukao iz čamca i pao u neku travu ili negde gde je koliko toliko meko i suvo, iz kese bih vadio papir i baterijsku lampu, pa bih sa poslednjim trenucima snage i svesti, doslovno, pribeležio nekoliko stvarčica koje su se u toku proteklog dana i noći događale. Inače bi sve to potonulo negde na dno zaborava, i ko zna da li bi se ikad povratilo do svesti.

* Na šta upućuje podnaslov “Vertikalni putopis”?

- Najvažnije mi je bilo da ispišem ono što osećam i što mogu da kažem ne na određene teme, nego na određene trenutke. Zatekavši se na površini planete, usred noći na Crnom moru, i to one noći kada su astronauti prvi put bili na Mesecu, ja sam se pitao da li su oni gore, a ja dole? Jesam li ja za njih dole ili gore? Kad se čovek nađe usred neke pustinje, ili prašume, ili prašume od vode - mora, onda se pita da li je gore ili dole... Ta skretanja, ta zaustavljanja događanja, poniranja ka dole i gore u samom rukopisu, u raznim razmišljanjima i asocijacijama, navela su me na pomisao da bi možda trebalo staviti izvesnu branu, da ne deklarišem zapise kao običan putopis... Pa sam došao do tog “vertikalni putopis”.

* Pred omeđenošću reči, kažete, bežite u muziku? Gde biste tu smestili režiju, i fotografiju?

- Ja se prividno šetam od pozorišne ka radio ili televizijskoj režiji, fotografija je uzgredna strast... Ali gde god bio, ne samo da sam osećao da sam isti, već mi se izražavanje kroz drugi medij nije činilo nikakvom novošću - pisanje u odnosu na režiranje, režiranje u odnosu na komponovanje, komponovanje u odnosu na pisanje poezije... Prosto sam bio uvek na jednom istom i neograničenom prostoru.

Tamo gde sam postajao profesionalac sve više, sa sve manjom ljubavlju sam radio, osetio bih da mi tu više nije mesto. A i zašto bih, u ovom kratkom vremenu što ću biti na zemlji, bio na televiziji, ili u teatru, ili ređao knjigu za knjigom?

* Kako ste počeli da komponujete?

- Radeći na radiju počeo sam da se selim u oblast muzike i apstraktnih formi. Radeći sa “apstraktnim” zvukom, shvatio sam da sve to ipak vodi ka nekoj priči. Postepeno sam otkrio da izvesni zvuci na pozornici - da li je to zvuk ptice ili šum vetra, ili neki udaljeni žubor vode - trenutno otvaraju scenografiju gledaočeve imaginacije. Osetio sam tu moć zvuka na sceni koja je jača ponekad i od najjače reči glumca i pisca. Reč ima opipljive granice, a zvuk ih nema, on ide negde u beskraj, i u taj beskraj uleće gledaočeva mašta koja stvara čuda.

* Za početak saradnje sa Terensom Malikom možete zahvaliti slučajnosti, ili činjenici da ste umetnici podudarnih estetila koje se prepoznaju?

- Malikje otkrio moju kompoziciju “Kremansko proročanstvo” koja se našla na filmu “Tanka crvena nit”. Bila je čista sreća i slučajnost da je uopšte čuje, a potom da mu se dopadne toliko da zatraži od radio stanice kasetu. Godinama ju je čuvao, a film je bio u fazi montaže kad su me producenti našli u Italiji - gde sam sa porodicom živeo u azilu dok je u Jugoslaviji besneo građanski rat - i ja sam rekao da mogu da upotrebe kompoziciju, misleći da je reč o nekom studentskom filmu. Tek kasnije sam saznao o kome se radi. Malik je fanatično posvećen čovek, nije ni čudo da radi na jednom filmu toliko dugo, kada za “Drvo života” ima snimljenih hiljadu kilometara filmske trake. Inače je vrlo povučen ali drag, ima tu toplinu odnosa sa ljudima, svi ga vole, duhovit je.

* Zlatnom palmom ovenčano “Drvo života”, koje je ozvučeno sa nekoliko vaših kompozicija, izazivalo je različite komentare?

- Posle kanske i drugih nagrada, više nema negativnih kritika, a iznova stižu potvrde da je kvalitet filma upravo to što je Malik napustio teritoriju pričanja priče - plot, i krenuo ka formama koje su ponekad vrlo apstraktne. Malik poriče fabulu koja je osnova holivudske dramaturgije i filma. Taj film jeste pretenciozan, ali samo zbog toga što želi da produbi promišljanje filma na filozofskom, religioznom, kosmičkom nivou.

Vlasnik jednog bioskopa u Americi je istakao opomenu, upozorenje gledaocima da dobro razmisle pre nego što kupe kartu, jer je reč o filmu na kakav sigurno nisu navikli i koji možda neće razumeti. Publika je bulumenta istrenirana da samo čeka fabulu, ko će koga i ko će sa kim.

MIHIZ, JA I PUSTA HRID

* Ima li vaša potraga za Galiolom kraja?

- Galiola je hrid u severnom Jadranu, u Kvarneru, na kojoj sam se davno našao, i to u društvu legendarnog Mihiza, mog prijatelja koji je jednom u životu želeo da bude mornar pa se ukrcao u moj čamčić na Hvaru posle nekog literarnog simpozijuma. Plovio je i patio sa mnom duž čitave obale Jadrana da bismo na Kvarneru doživeli havariju, i doplivali do te puste hridi u sred tamne noći dok je počinjalo nevreme. Tako sam otkrio i hrid i usamljeni svetionik - Galiolu. Galiola je i ime svih mojih postojećih i nepostojećih brodova, a kad kažem brod, mislim na sve počevši od korita u kome sam se prvi put spustio niz neku vodu... Do jedne divne Galiole od mahagonija i tika koju s ljubavlju opisujem u knjizi i sa kojom sam plovio do Malte, Sicilije, mnogo puta prelazio Jadran i obilazio ga uzduž i popreko.

A postoji li uopšte Galiola i ako je tako, gde boravi? Jedino mesto za koje pouzdano znam da se tu nalazi Galiola jeste - ova knjiga.

Intervju vodila Marina Mirković

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:356064-Arsenije-Jovanovic-Zapisi-iz-slane-sveske

Heruvimske tajne, Saša Jelenković

2012-02-17T00:09:00.001+01:00

***

Srce otkucava poslednje taktove tanga.
Nema razloga za povratak.
U uglu sobe crtaš posmrtnu masku.
Nivo reke opada.
Preko ruže koju sam stezao do krvi,
prelazi kamionski točak. I boce mleka
zveckaju pred zaključanim vratima.
I lestve naslonjene na oguljen zid
čekaju Heruvima. Vazduh je mlak
od suza. Od reprodukcija flamanskih
majstora. Koji su oslepeli od tišine.

***

Ali grad je bio lonac, smiren,
na tihoj vatri iščekivanja.
tu bi, možda, bilo mesta za ustupke.
Tu bi se, sigurno, snašao sagovornik
s druge strane okeana. Povratak je
umiranje tajne. Koja je, skrivena,
preživela teskobu i otpor. Disanje je
poslednji oslonac srubljenog tela.
I nema zadatka koji nije postavljen.
Opraštam se, bez odlaganja.
Svako priča svoju priču.

***

Pala su velika carstva. Na pola
puta zaustavljena pisma. Ni ratovi
ništa nisu promenili. I dalje si isti.
Usamljen i umoran od kajanja treperiš
kao paučina na vodi. Siguran
da je beznađe srž svega. Topiš se
pod palacavim jezicima zvezda.
Tvoje suze su vreli vosak. Koji tvrdne
na teškim somotskim zavesama palim
preko nagih tela. Izliven si iz tajanstvene
ilovače. Muklo, elegično zvono.

Saša Jelenković. Heruvimske tajne

Prizivanje noći, Novica Tadić

2012-02-17T00:01:00.002+01:00

PRIZIVANJE NOĆI

U gradu u velikom vražjem ždrelu

Gde umirem na sva usta

Rugoba poslednja, izobličenje

Svih izobličenja ja sam

O brate moj od tuđe majke

Javlja se evo Ognjena Kokoš

Na ravnom krovu gore ispod sitnog sita

Poslednja jagoda uzreva

Kroz predvečernju izmaglicu, čađ, dim i viku

Stođavo jedan ćereta

Na vitke barske stolice

Barske ptice sleću

Kako bi me minuli predvečernji krici

Kako bi me minuli

O dođi već bliska noći

Od čiste vode što si strašnija

Novica Tadić

Vreme je da se ponovo misli smrt, Boško Tomašević

2012-02-16T23:48:00.002+01:00

“VREME JE DA SE PONOVO MISLI SMRT“

Vreme je da se ponovo misli smrt

uvek je vreme

možemo da mislimo sutrašnju smrt

i onu jučerašnju

i onu koja nas je mimoišla pre nekoliko godina

ili onda kada smo se tek rodili.

Smrt za života je

ona najneveselija smrt

toliko puta se događa

i ume da traje i da traje

ponekad čitav život dugo.

Koliko je pasa pored mene

prošlo

baš juče

i zapišalo me

koliko sam pisama protekle

nedelje dobio koja su

počinjala ili završavala sa

„žalim“ „žalimo“

„sledeći put“

na jednoj prolaznici danas

pogled mi se osušio

na njenim sisama

pao na njih

i kao jesenji list nastavio da pada

prošao pored međunožja

ni tu se nije zaustavio

mogao je

a nije

čudio sam se toj ravnodušnosti

dugo

potom joj se zalepio za štiklu

i otputovao

ko zna kuda.

Sve se to zove smrt za života.

Stoga

vreme je da se ponovo misli smrt

uvek je vreme

16i kada se nema vremena

živi se

za taj čas u tom času

sa tim časom

u času

tako da se ona nikad

ne iznenađuje što je u nama

što joj pravimo društvo

i kada smo u banci

u kući

u krevetu

u ženi

dok ona ne mari što

napolju pada kiša

što su se ptice sklonile

pod strehu

što vazduh miriše

na vlagu do jutra

njoj je važno da smo uvek sa njome

i po tome liči

na moju prvu na moju drugu

i na moju treću

liči

mnogo je sličnosti među njima

i za to niko nije kriv

ni ja

ni ona

ni one

ne možemo da krivimo nikoga

i to pomaže svima.

Vreme je da se ponovo misli smrt

uvek je vreme

to je najmanje što

možemo da učinimo

taj mali drski uvid u naše zidove od smole

a malo više od toga

je da napišemo pesmu

o tome.

Boško Tomašević

Innsbruck, 5. avgusta 2008.

Argonauti 2, Boris Nad

2012-02-07T11:17:00.000+01:00

ARGONAUTI 2

MEMORIJA

Slučaj i drevna načela

Daće ti sudbinu i ime –

Senke na zidu,

Muzika bez vremena

Nejasne kosmogonije,

Sve ono što ne beleži istorija

– Šapat bogova, i

Zaborav

HIMNA (KRV)

Naše vino je proleće,

Naš Bog je Krv.

Udarci doboša,

Zvona koja odjekuju u noći,

Dođimo i okupimo se ovde –

Naša svečanost počinje

U blistavu ponoć.

I podignimo svoje čaše,

I svoja srca

Visoko, još više:

Naše vino je proleće,

Vino, opojno i lako,

Što umire,

U sunčani

Čas.

Naš Bog je Krv.

Naše vino je proleće.

DAN BOGOVA

Vode, razlivene pod

Zidinama,

U sivom sumraku.

Jecanje narikača,

Vetar briše reči,

Tišina nad

Obalom,

Kiša lomi granje.

Posle svega, neće

Pasti noć, više neće

Osvanuti jutro.

Plitki čamac odnose struje,

Vetar ne pomera

Pokvašena jedra,

Nijednog svetla ni

Krika ptica,

U močvari.

Lomače su ugašene,

Pepeo i kosti nosi voda

Kroz noć i

Gluv san.

Bronzani mač tone,

Nad lomnim, staračkim

Rukama sklapaju se

Tromi, mrtvi talasi.

Da li to neko dete peva

Ili neki bog govori,

Mucajući, slep,

Razbijenih usana?

RAZLIČITI PUTEVI

Različiti putevi, kroz različita vremena,

Prođoh preko stenja i kroz usijano zlato,

Koračah nad vodom stazama od suza

I koračah kroz vatru

Videh san i javu, noć i blistanje neba,

Plamteći krst, i veče nad Golgotom,

Zanos i kajanje, i poslednje

Jutro Galilejca

Videh bogove spremne na žrtvu,

Zidine koje dotakao je plamen,

Hramove kako se ruše, kraljeve

I robove, poslednje i prve

Gordost slepih, taštinu uzetih,

Čuh tajne reči i zaboravljena imena,

Videh povratak prognanih, i trenutak

Kad sunce iznova se rađa

I svo znanje, uništeno, poražene vojske,

Časove kad noć odnosi pobedu,

Časove kad kajanje više ne budi,

A radost ne uznosi

POSLEDNJI DAN

Oči su prepune

Večeri i zora,

Ptica koja leti

Je doslovce poslednja.

Paris napinje svoj luk,

Onaj koji je besmrtan,

Ovog časa

Umire.

Bedemi se krune,

Koplje rđa.

Sunce koje izlazi

Je predosećaj kraja.

Lica su utvare sećanja.

Sunčani časovi

Dani koji se gase,

Talasi na reci

Mrtve vode Lete.

Poslednji put

Zatvaraš oči.

ITAKA

Mi plovimo ka Itaki. Od obale do obale, od zvezde do zvezde. Od vremena do vremena, od jedne do druge negostoljubive zemlje, ka izgubljenim kraljevstvima.

Kroz haos i kroz anarhiju, u kojoj više nema ni onog dole ni onog gore. Kroz bolest i pomračenje. Kroz međuvreme u kojem više ništa nije blisko ni daleko. Kroz zabludu i kroz grešku. Kroz dugu noć i kratki dan. Kroz rat koji još nije sloboda i kroz mir, koji nije spokoj. Od Zlatnog veka do Gvozdenog veka, od Hrista do Antihrista. Od početka do samog kraja. Neki to zovu progresom, napretkom, ali to je napredovanje u smrti, jer mi umiremo svakog dana, idući od zore Zlatnog doba ka potpunom pomračenju, u dubokoj noći Gvozdenog doba.

Mi plovimo ka divljini. Kroz ruševine gradova i civilizacija. Kroz malodušnost i kroz strah. Kroz san i obećanje drugog počinjanja. Kroz radost i kroz potmulu bol. Kroz život koji nas sputava i kroz smrt, koja oslobađa. Kroz led i kroz noć. Ka zvezdanim požarima, od Gvozdenog ka Zlatnom dobu, od Antihrista ka Drugom dolasku.

Naš jezik je ruševina Znanja, naše reči šupalj odjek. Naše misli su mutno sećanje. Nemoćne su da iskažu istinu. Nemoćne su da iskažu ko smo i kuda idemo, mi, ljudi gvozdene rase, zatočeni u Gvozdenom veku.

Nemoćne su da izraze neizrecivo.

Boris Nad

Beli slon, Divna Vuksanović

2012-02-06T19:47:00.001+01:00

Art of Marina Fedorova

Beli slon

Deset godina kasnije, u pratnji pripadnika američkih bezbednosnih službi, pojavio se u prestižnom Spa & Wellness centru na samoj granici Evrope. Porodični dekor je podrazumevao večernje izlaske s mladom i atraktivnom suprugom u obližnji kazino, Jager bar i na ljupko veštačko jezero, gde su povremeno organizovane privatne žurke u brvnarama na vodi, namenjenim elitnoj klijenteli. Tokom dana je, nakon obilnog doručka, odlazio na tople kupke, talaso-terapiju i omiljenu dvorsku masažu na bazi semenki šafrana i grožđa. Za to vreme, guvernanta se starala o mlađem sinu: podučavala ga je igrama u vodi, bilijaru i lokalnim legendama, kao i geografiji – raspitujući se o voznom redu međunarodnih kompozicija što su, u letnjoj sezoni, hitro prolazile pored ovog živopisnog mesta.

Prelistavajući jutarnje novine s ravnodušnim izrazom na licu, pogled mu se zaustavio na arhitektnoskom rešenju indonežanskog Instituta za proučavanje morskih struja “Solus4”, da bi potom prešao na svakodnevicu sukoba u Libiji, analitiku složenih uzroka krize u Međunarodnom monetarnom fondu, te jedva uočljivu notu, na dnu stranice, o tehničkom usavršavanju HAARP programa u Kanadi i Severnoj Americi. Od supruge je saznao da je hotelski wireless sistem trenutno zakazao i da je to poprilično razljutilo mališane, a naročito posle incidenta s plastičnim čamcima za dve osobe, kada su u redu s običnim kupačima, i po velikoj vrućini, morali da čekaju kako bi se gužva raščistila. I voda je bila pretopla, preko 33 celzijusova stepena, što je premašivalo standarde za ovo doba godine.

Trebalo mu je čitavih pola sata da namesti jastuk presvučen crvenom draperijom, u pokušaju da odrema. Stresove valja izbegavati po svaku cenu, ovde je na odmoru, daleko od svih, pa i od vlastite prošlosti – pomalo mu se vrtelo u glavi od sparine, dok je pretraživao torbicu sa najnovijim parom pinehole naočara. Plan odmora se lagano ostvarivao, danas će se spuštati niz četvoropružne tobogane, zatim će pojesti nešto malo voća, a onda će se relaksirati u privatnom jacuzziju s mirisljavim solima i ponešto algi; popodne će rezervisati nekoliko termina unapred, za refleksnu masažu stopala... Prebacivši peškir preko leđa, šlapkajući u prevelikim papučama, lagano je napustio hotelski hol, izbegavši obezbeđenje…

Aiuto! – vriskala su deca u radosnom ushićenju...

- Wow, it’s terrible!!! What are you doing here?

- Please, wait your turn…

- Спасибо – čulo se sa stuba za simulaciju propadanja u liftu, nedaleko od tramboline.

- Oops! Sorry!

Nepodnošljiva gužva na Termalnoj rivijeri utiskivala mu se u imaginarni rokovnik, prepunjen imenima, terminima sastanaka, lascivnim porukama i nažvrljanim skraćenicama, koje u mislima nije uspevao da rekonstruiše, zbog prevelike vrućine. Bili su tu i nerazrađeni planovi za izgradnju nove obaveštajne centrale u Evropi (zajedno sa skicama pojedinih položaja prikrivenih sistema nadzora, s akcentom na senzorima za detektovanje kretanja vazduha), tačnije u Nemačkoj, za koju je trebalo lobirati po povratku s letovanja. Svakako nije bilo moguće da se u potpunosti osloni na podatke s USB memorije, pogotovo kada je reč o detaljima vezanim za postavljanje odgovarajućih sistema kontrole, i to posle mnogobrojnih afera s prisluškivanjem, što su se u poslednje vreme događale, isprva u Avganistanu, a zatim i u Nemačkoj.

Padina s toboganima presijavala se u daljini. Prišavši, nije mogao a da ne primeti kolonu strpljivih ljudi koji su uz brdo gurali, nosili, teškom mukom kotrljali svoje tamno-plave kolutove, kao da je reč o najozbiljnijem poslu. Pozdravivši ovu globalnu sizifovsku metaforu smeškom i uzdržanim klimoglavom, sačekao je svoj red u podnožju brdašca, a zatim zgrabio rekvizit, krenuvši ka vrhu… Pošto je uskočio u svoj privremeni čamac, avantura je mogla da počne, spuštanjem niz zavojiti tobogan. Međutim, negde na sredini spusta, čekalo ga je ne malo iznenađenje: vrtložni tok – ko bi se tome nadao. Konstruktorska greška ili tek dobar štos? Šta sada da čini? Koliko dugo će ostati u ovom delu staze, i šta će se dogoditi kada naiđu ostali? Smešno, nijedna agentura ovo ne bi mogla da predvidi – beskonačno proširenje igre nasred tobogana, vrlo zanimljivo… I dok se preispitivao kuda i kako dalje, jedna veoma zgodna plavuša, zelenkastih vrhova kose, upravo mu se pridružila. Po etiketi koja je aljkavo visila s kupaćeg kostima, učinilo mu se da je Čehinja, ali nije bio siguran u procenu. U svakom slučaju, devojka je hitro zagazila u plićak, na brzinu namestila kolut i već u sledećem času nestala duž strmine tobogana. Ustao je i nevoljno krenuo za njom...

Po povratku u hotel, dočekalo ga je blago uzdignuta obrva šefa obezbeđenja. Ručak je protekao uobičajeno, u tišini, uz pikantnu čorbu od gljiva i Cviček, te hranjenje ribica u tropskom restoranu, omiljenom sastajalištu brižnih očeva s decom. Popodne je bilo rezervisano za rekreaciju na zatvorenim bazenima, okruženim plastificiranim pećinama, veštačkim palmama i vodopadima za hidro-masažu. Velike gužve ovoga puta mu nisu smetale. Najpre se umešao među plivače koji su izvodili aquabik u ritmu najodurnije disko muzike s kraja 70-ih, da bi u sledećem trenutku potonuo zadržavajući dah, ne bi li isplivao iza mosta, sa koga je nehajno visila jedna elegantna ženska papuča. “Čehinja s tobogana” je upravo ulazila u vodu, kose očešljane u zarolanu punđu, iz koje su provirivali zelenkasti pramenovi. Javni časovnik je pokazivao vreme Sezone kiša. Posetioci bazena, upućeni u dnevni tajming, grupisali su se u vodi ispod najvećeg drveta koje je svojom plastificiranom krošnjom zaklanjalo dobar deo vidika ka nebu. Zabava je bila u toku: sa grana i tamno-zelenih listova impozantnog drveta rominjala je kiša, prizivajući doživljaj kupanja na tropskim ostrvima… U isto vreme, iz platoa polukružnog oblika, šikljali su reski, tanki vodoskoci, po kojima su gazila radoznala dečica.

Činilo se da je obližnja “pećina”, popločana svetloplavom keramikom, trenutno prazna i neosvetljena. Ulaz se, zapravo, nije ni video od mnogobrojnih tela u pokretu što su poskakivala u ritmu muzike koja se emitovala sa kamufliranih zvučnika. Ipak, nisu mu promakli zelenkasti pramenovi kose pri ulasku kroz uzani pećinski otvor. Neko vreme se dvoumio, ali – instinkt je bio jači od razuma… Probijajući se kroz gomilu, naposletku je nestao pod nevelikim, lažnim svodom pećine. Čas aquabika je bio u punom zamahu, animatori su se smenjivali pokraj bazena, pokušavajući da održe pažnju posetilaca svojim imbecilnim “koreografijama”. Poslednje čega se sećao bio je diskretni let “belog slona” prilikom napuštanja Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 2001, sa jedne od kula bliznakinja, obavijene crnim dimom.

Ambulantna kola su stigla naporedo sa specijalno obučenim roniocima za ovakve prilike: iz plitke usklobučane vode izvučena su dva tela. Posetioci su udaljeni s bazena. Dežurni lekar je konstatovao dvostruku smrt, o čemu je detaljno obaveštena policija, kao i uprava hotelskog kompleksa. Lično obezbeđenje, s nekoliko agenata u civilu, suprugom i dva inostrana fotoreportera, u očekivanju zvanične verzije događaja, skamenjeno je sedelo na ovalnom platou iznad bazena, odakle je još ponegde prskala voda.

- Gospođo, da nije neka zabuna, ovde, zapravo, imamo posla s dve osobe, od kojih, kako izgleda, obe odgovaraju opisu vašeg muža – sumnjičavo je komentarisao dežurni lekar, postavljajući, nadalje, različita pitanja više za sebe, nego ostalim prisutnima. Na jednom od dva tela utopljenika konstatovane su ogrebotine po grudima, koje su ukazivale na znake borbe, dok je drugi leš bio takoreći netaknut i u odličnoj kondiciji.

Divna Vuksanović

Izvornik http://knjizevnost.org/poezija-i-proza/3902-beli-slon

Hram, Tanja Ristić

2012-02-06T18:09:00.001+01:00

Hram

Pogledaj se u ogledalo

Moj gospodine

Vidiš li sebe

Ili je to

Neki drugi lik

Noć između 13. i 14. oktobra 94.

***

Svet je velika meka postelja

Atelje za stvaranje

Gde ostavljah tragove

Da bi postao

Stanovnik beskraja

I zato

Puštah nek strast vlada

Nek upravlja

Mojom dušom

Telom

Osećajući tako najmanju lepotu

Postojanje

Ljubav

Sa kojom želiš da

Uđeš u moju utrobu

Da je nosim kao žena

22. maj 95.

***

tvoj zagrljaj je moja postelja

mesto gde jedino mogu usnuti

dosegnuti smiraj

poput onog u hramu

ispunjen mirisom tamjana

u njemu je sigurnost

kao što ima dete u ženi

u njemu mogu ispustiti uzdah

kao olakšanje,

kao kad vam neko uzme teret

u njemu mogu tkati reči

gajiti nadu

tvoj zagrljaj je moja postelja

jedina u kojoj mogu usnuti

nas

17. januar 2011.

IME KOJE NE SMEM ZNATI

Noć kad poklopi dan

Platno i na njemu

Ime koje ne smem videti

Pokloni pažnje

Za nekog ko je

Pred tobom stao

S lica kap i

I oproštaj Valentina

A onda

Ime koje ne smem znati

Lik koji ne smem videti

Koliko takvih priča za praštanja

Zajedno na peronu

Gubim vas

Jer ne stane sve u zaborav

Decembar 91.

***

Dugo ne napisah reč

U bezumlju ovom

Tražih čoveka da vidim

Kad ste mi

Pokazali sva zverstva

Ispričali najgore Patnje

Kad ste mi

Podrum uma stavili na dlan saznadoh tad za granicu zla

Što htede da caruje

Smrt, zaborav, smrt

Jedno za drugim

Talog da vekovi šljaku stvore

Sav nedužni plač

Jauci preklinjanja

Ko bumerang pustinjaka

Vratiće se bacaču

Pravila postoje

Zlu zlu,

Dobro dobru ide

Usmrtiti Božje ne možete

Mišica kmetska i mučenika

Nije poklekla pred tim oltarom

Ne slušaju oni to pojanje

Kratkog ste veka

Nada moja

Da od čoveka čovek nastane

Ne postojaše samo u mašti

Maj 93.

HRAM

Težak hram je nada mnom

Tu je gde sam i ja

A putovao je i s tobom

Zajedno smo ga izgradili

Treba da si sa mnom

Učio si me slobodi

A kakva je ona bez tebe

Zatvorena u samoći ispod kupole

Bez svetlosti i toplote tvoje

Čeznem i molitvom te zovem

Dopire li do tebe

Ili je možda tiho izgovaram

13. septembar 94.

Nedaleko, Dejan Aleksić

2012-02-06T18:04:00.005+01:00

NEDALEKO

Previše peska u zglobovima života.
Da ne poveruješ. Kao da od svih sablasti
Jedino savest, majka teskobe i fusnota,
Migrenozno bdi. Naučeni smo da je
Istina gladna, a provincijske postaje
Tužne s jeseni, pod trbusima tmastih

Oblaka; i da će, vremenom, pasti
U zjapove srca strah od sporih godina.
Ipak, naučeno nas napušta, nalik krasti
Kad rana zaceli. Gluva znanja gluvo tonu,
Gluvo ležu, kao hladan mesec u gnezda rodina
Po gluvome svetu. Carstvo za misao dokonu!

Ali neću o tome... Hteo bih, zamoren vraški
Od proporcija sudbinskih premisa,
Da hvalim nešto nedaleko, lakrdijaški
I sa nedoličnim spokojem. Miris katrana
Iz obližnje toplane, zveket susedovih kašika – prisan
U svakodnevlju – neku sitnicu što je smatrana

Za uspomenu... Onda i sa svešću lakše bude;
Blizina miri namere, a smisao, za nešto blizu pripet,
Istinitije leči. Jer, kažem, zima je. Studen.
I rasipaš se svojom zebnjom i širokim svojim zdravljem,
Sabran u nečemu nedalekom, kao opali list lipe,
Zarobljen u plavom ledu, i besmislu, nešto plavljem.

Dejan Aleksić