PAD
„Živi
sa mnom. Mislim na tebe, mala,” preklinje očajni Teri Kalier i prekida neki loš
san koji je već zaboravio. „Planovi
i šeme, nade i strahovi, snovi koje sam poricao svih ovih godina... Mislim na
tebe, mala. Živi sa mnom,” odzvanja pesma njenog poziva. Napipao je mobilni na
natkasni, prvo jedva nazirući njeno lice na ekranu. Jedan je po ponoći, shvata.
Večeras je otišla na neku žensku sedeljku i već je trebalo da se vrati. Sutra
je radni dan. Nada se da joj se ništa nije desilo i da ga ne zove zbog toga.
- Ljubavi, šta je bilo?- Ne volim te više. To sam htela odavno da ti kažem. Pošalji mi poruku kada nećeš biti kod kuće… da dođem po svoje stvari.
Prekinula je vezu. Odmah je pozvao, ali je već
bila nedostupna. Probao je još jednom. I još jednom…
Sedi na krevetu u polumraku. Njeno nasmejano lice
sa ekrana je nestalo. Sve mu se ugasilo. Jedino ulična svetiljka uspeva da
napravi senke u ovoj, nekada divnoj, a od pre minut - odvratnoj sobi. Gleda
svoju pogrbljenu konturu na zidu ispod slike koju mu je kupila. Crtež poznatog
autora. Napolju je kiša. Adekvatna muzika sa simsa - za misli koje mu luduju.
Sve što im se lepo desilo, sada se munjevito odvija u njegovoj glavi. Devet
godina zajedničkog života stalo je u dva minuta ubrzanog filma… Kako su se smuvali
uz Bouvija, gde su sve putovali, na kojim su sve mestima vodili ljubav, šta joj
je sve kupio, a šta ona njemu. Koje je sve frizure promenila od kada se
poznaju, na koje su koncerte išli, kakva su sve jela jedno drugom spremali…
Kažu da mnogi, na isti način, premotaju čitav svoj život - pred smrt. Smrt? Da
li je već u njenom predsoblju? Da li posle tri njene poslednje rečenice koje je
izgovorila - ima razloga da živi. Teško. Život bez nje nema nikakvog smisla.
Život sa njom - bio je nešto što nijedan muškarac nije nikada doživeo.
Otvara vrata od terase. Bos. U gaćama i majici sa
slikom plakata za svoj omiljeni film „Skafander i leptir”. Kakva simbolika! Do
malopre je imao krila, a sada je zarobljen u samog sebe, gotovo bez vazduha.
Stao je na mokre pločice. Napravio još dva koraka do ograde. Uhvatio se rukama
za hladni metal i pogledao dole. Dovoljno je visoko.
Sklonio je žardinjeru sa cvećem koje je ona
sadila. Kiša i dalje pada. Nikada nije bio na ovom mestu, po ovom vremenu.
Prebacio je desnu nogu preko ograde. Zatim i levu. Stoji na ivici terase, na
nekom glupom limu koji su majstori postavili prošle godine da ovima ispod ne bi
podlivalo kada pljušti kao večeras. Bol u petama. Opsovao ih je (majstore) zbog
oštrih ivica. Mada, ruku na srce, nije ni predviđeno da se ovde stoji. Ruke su
mu savijene unazad. Drži se čvrsto, ali klizavo je. Bilo bi glupo da padne pre
vremena - slučajno. Pre nego što odluči.
Razmišlja kako bi ovo bila odlična fotografija.
Mokar, na petom spratu, nagnut napred, sa savršenim, prigušenim osvetljenjem.
Kao anđeo ili neki super heroj koji treba da poleti. Nešto slično je video u
nekom filmu. Zapravo i nije uopšte originalno. Ispalo bi kao još jedan loš
plagijat.
Vreme je da uradi ono što je naumio. Dovoljno je
samo da otvori šake. Mokra ograda i sila zemljine teže uradiće ostalo. Nije u
nedoumici. Hrabar je. Ili možda baš suprotno? Kukavica? Koliko se putuje do
dole? Da li će uspeti ili postati čovek-biljka, priključen na aparate, na nekoj
klinici, u blizini bolnice gde se rodio? Uspeće. Kao što je i mislio - dovoljno
je visoko. Pustio se.
Sprat ispod. Četvrti. Kroz otvoren prozor vidi
dete koje stoji u krevecu i plače. Čuje njegovog oca kako viče na njegovu majku
- svoju ženu. Ne obaziru se na njegov plač. Upravo prolazi automobil sa
raspalim auspuhom. Ne može da ih čuje. Taj par sreće svakodnevno. Nasmejani
uvek. Tako mu se bar činilo. Kulturni. Doterani. Srećni. Sa malim sinom u
kolicima. Ona skida burmu i baca je kroz prozor. On je hvata u letu. Uvek su mu
refleksi bili jača strana. Vraća je odakle je došla, ali pogađa dete u glavu.
Prsten se odbija i pada na stočić pored kreveca. Roditelji prestaju sa svađom.
Ćute. Gledaju u stočić, pa kroz prozor. Njega više u njihovom vidokrugu nije
bilo. Ućutao se i mali.
Treći sprat. Prvo što je video bili su tabani
najzgodnije komšinice u zgradi koji su gledali u plafon. A drugo, ružna muška
zadnjica koja se pomerala napred-nazad, u dosadnom, nekreativnom ritmu. Izgleda
da njoj odsustvo stila nimalo nije smetalo s obzirom na glasove koje je
ispuštala. Dalje nije mogao ništa da vidi. Ekran ovog sprata je otišao nagore,
brže nego što je očekivao. Da nije nabacio nekoliko kilograma u poslednjih par
nedelja, verovatno bi sporije padao.
Drugi sprat. Baka koja je prošle nedelje ostala
bez muža (čitulja je još uvek na vratima zgrade), sedi budna u fotelji i gleda
kroz prozor. Pogledi su im se ukrstili. Izgledalo je kao da nije iznenađena što
je on tu.
-
Čekaj, čekaj, samo da ti dam nešto da mu poneseš. Kad
već ideš tamo.
I uspela je da stigne i da mu, desnom rukom
utrapi - dedinu protezu.
-
Puno mi ga pozdravi i kaži mu da ja neću još skoro da
mu dođem.
U levoj je držala prospekt neke turističke
agencije. Uspeo je da pročita samo ono na vrhu, ispisano velikim slovima, jer
naočare nije poneo sa sobom - BANJE.
Prvi sprat. Spuštene roletne. Taj stan je pod
sporom. Niko u njemu ne živi već deset godina. Što ti je život. Što ti je
država. Ne može da reši jedno nasledstvo već čitavu deceniju. Na toj etaži se
najkraće zadržao. Roletne. Drvene. Pohabane. Prljava terasa. Jedino se
napuštena čuvarkuća u staroj saksiji još uvek drži. Paradoks. Ili možda nije.
Jedino biće u ovom domu, to jest na isturenom odeljenju, i još sa takvim
imenom. Napuštena od ljudi, živi svoj život, čekajući poslednje ročište, pravo
na žalbu i pravosnažnu sudsku presudu. Možda joj dođu fini ljudi i presade je u
nešto lepše. A možda se pojave i neki drugi i odmah je bace. Zastakle terasu i
nameste kuhinjicu.
Prizemlje. Stan koji se ovde nalazi mu nije
privukao pažnju. Na dva metra do zemlje se setio da bi uskoro trebalo da umre.
Nije ga briga šta radi petočlana porodica u pedesetak kvadrata. Više ga
zanimaju neka pitanja. Da li će osetiti neki bol pri udaru o tlo? Da li će mu
taj delić sekunde pre nego što izdahne biti loše? Bolno? Koliko dugo će mozak
još funkcionisati? Da li će nekom biti žao? Kakva će biti sahrana? Da li će ga
svi zaboraviti posle godinu dana? Da li je iza sebe ostavio nešto? Neki trag?
Sem ovog koji će za nekoliko trenutaka ostaviti na asfaltu. A i njega će brzo
sprati kiša.
Još malo. Još samo malo. Evo ga. To je to. To je taj trenutak. Upravo - sad.Mrak. Oči su mu zatvorene. Ponovo se čuje „Live with me”!? Leži mokar, ali ne oseća tvrdi asfalt. U krevetu je. Mokar je od znoja. Otvara oči i okreće glavu na levu stranu. Mobilni telefon svetli, sa slikom njegove ljubavi koja se smeje. Da li je ikada bio srećniji? Da li je ovaj san baš morao da bude ovoliko realan? Nema veze. Nema ga više. Sna. Odsanjan je. Došao je sebi. Zna - ona je na ženskoj sedeljci, a on je živ. Crtež poznatog autora je na zidu. Omiljena majica na njemu. Devojka ga zove. Brine se da li on brine o njoj. Bože, koliko je voli! Kako mu je divan ovaj život! Ovaj krevet, ova soba, ova kiša, onaj lim na terasi… Sve je divno!
-
Evo me ljubavi! Imao sam noćnu moru, pa dok sam se
osvestio… Kako sam srećan što te čujem!
-
Ne volim te više. To sam htela odavno da ti kažem.
Pošalji mi poruku kada nećeš biti kod kuće… da dođem po svoje stvari.
Živela je sama. Odavno.
Samo su mačke uvek bile uz nju. U njenoj kući nikada niko nije ni boravio ni
prespavao - ni prijateljica, a kamoli voljeni muškarac. Nije nikada bila ni
zaljubljena. Takva su joj osećanja bila potpuno strana. Ono što bi u mladosti
ponekad osetila bila bi ili prijatnost, ili dopadanje, simpatija,
prijateljstvo. Ljubav nije doživela. Osim prema svojim mačkama koje su se jedna
za drugom smenjivale. Kako bi jednu ožalila, donosila bi drugu. Uvek samo
ženku, bele boje. Ono što joj je zapravo bilo najvažnije u životu bile su njene
slike. One su bile njena strast. Boje koje je mešala bile su zamena za sve.
Jedna za smeh. Jedna za suze. Jedna za bes. Jedna za melanholiju…
Počelo je davno. Onog
dana kada ju je napustio otac. Jednostavno ga više nije bilo kada se vratila iz
škole. Čekala ga je nedeljama. Približavala se prozoru kad god bi se čuli
koraci ispred kuće. Uvek je bilo uzalud. Nijedni nisu bili njegovi. Slušalicu
telefona, crvene boje, podizala bi posle prvog zvona. Zadihana, jer bi uvek
dotrčala kao luda. Zacakljenih očiju. Očev glas postajao je sećanje. Jednog
dana je naprosto prestala da ga čeka. Onda kada je bacila sve njegove
fotografije i donela odluku da nikada ne bude ostavljena, da se nikada ne
zaljubi, da nikada ne zavoli. Da ne bude uplakana godinama. Kao njena majka.
Eto tako je odlučila. Desetogodišnja devojčica je, bez anestezije, povlačila
duboke rezove na svom srcu.
Majka joj je umrla jedne
subote. Istog dana kada je prodata njena prva slika. Majčin portret u haljini
zelene boje. Mesecima je očajnički pokušavala da je otkupi. Svoju neprežaljenu
sliku, ogromnu tugu i bol pretočila je u svoja najlepša platna. Jedino dobro
proizašlo iz svega. Sve sami portreti žena. Nekih žena. Različitih, ali uvek sa
ponekim detaljem majčinog lica. Tajni kôd koji je samo ona znala. Poruka koju
je mogao pročitati možda samo još njen otac.
Počelo je onoga jutra
kada joj je nestala mačka koja se ovoga puta nije vratila. Danima ju je
očekivala. Opet to užasno osećanje koje je mrzela. Bez trunke kajanja se zato
ozarila kada je na pragu jednog dana zatekla crnog mačora. Predivno stvorenje
koje je kročilo u kuću. Kao u transu, vlažeći osušene boje na paleti, sva
srećna do jutra je slikala bez svesti. Akt. Prvi put posle Akademije. Zaprepašćeno
se suočila sa muškim telom koje nikada nije dodirnula. Sunčevi zraci su
otkrivali svaki puteni detalj. Kročila je u tu svetlost, polako sa sebe
skidajući svaki komadić odeće. Pred njim. Dva akta su stajala - jedan naspram
drugog.
Muška tela su se mesecima
smenjivala na njenom slikarskom postolju. Stara je držala pod ključem. Iza
vrata, braon boje. Da joj negde ne odu i da sa novima bude sama. Sve ženske
portrete je prodala. Ovoga puta njena je kuća bila puna muškaraca. Onih koje je
sama stvorila - samo za sebe. Koje niko nikada nije video. Zatočenike njenih
skrivenih strasti. Uzbuđenja koje je još uvek sebi odgonetala. Osećanja da je
ušla u topao krevet koji je muškarac za nju zagrejao. Uvek jedan isti, kose
crne boje. Kao ugalj. Malo duže, zalizane unazad i očiju plavih kao letnje,
podnevno nebo. Bez oblaka. Sa svake slike bi prodirale u njene, opijajući je
dok su klizile niz njeno telo, polako je ogoljavajući do transa.
Kuća je bila u haosu.
Kutije, prazna ambalaža od hrane, konzerve od svega i svačega, isceđene tube...
Razbacano na sve strane. Život je sada imao drugačiji smisao i dugo nije imala
nikakvu nameru da ga bilo čemu ma i na trenutak podredi. U jednom trenutku ipak
više nije mogla. Morala je da stvari dovede u red. Taman kada je sve ponovo bilo
na svom mestu, mačor je skočio na policu sa knjigama koje su se rasule po
podu, i iznenada nestao kao što se i
prvi put pojavio - bez traga. Umorna već, klečeći usred krša, iz Sartrovog
„Zida” povukla je ćošak nazubljenog starog fotografskog papira. Iz knjige koja
je uvek stajala kraj majčinog uzglavlja polako se pojavila požutela poleđina
slike sa datumom njenog rođenja i rečima „Najsrećniji čovek na svetu koji je
upravo saznao da je postao otac”. Okrenula ju je. Gledala dvadesetak sekundi ne
uzimajući vazduh, sve do dubokog udisaja i krika koji do tada, niko, nikada,
ispustio nije. Gužvajući čoveka crne kose. Kao ugalj. Zalizane unazad. Malo
duže. Očiju plavih. Kao nebo, leti, u podne. Bez oblaka.
BESANI
Oboje su radili od osam
ujutru. Udaljeni radnim mestima nekoliko kilometara. Povremeno bi se dopisivali
SMS porukama i tokom radnog vremena, jednom i čuli. Ponekad i dva puta. Nije
važno kako, kada i gde su se upoznali. Po povratku kući obavezno bi spavali oko
sat vremena. To bi bilo jedino od sna za dvadest četiri sata. Noću bi bili
budni. Svako u krevetu svog zaspalog bračnog partnera. Misli su im dozvoljavale
da samo zatvore oči i opuste telo. Odmarali su svoje poglede i pokrete. Maštali
su da su zajedno i sa takvom slikom bi pokušali da zaspu. Bezuspešno. Pokušaji
su trajali prvih nekoliko meseci. Posle su odustali. Svesno. Vrline potrebne za
pretvaranje imaginacije u realnost bilo je toliko malo da se ne bi ni mogla
nazvati hrabrošću. Ni jedno ni drugo je nisu imali, ni blizu koliko je potrebno
da bi se išta, makar malo promenilo. Ako je hrabrost pobeda straha - njihov je
bio nepobediv. Strah od rezova, napuštanja onog i one koja se ne voli i mirno
spava, jer misli da je sve u najboljem redu. Od napuštanja besmislenog života.
Strah od iskrivljene slike o dečjem tužnom odrastanju bez onog koji ga je
začeo. Strah od promene i od boljeg. Od nasmejanih doručaka koji nisu obedovani
godinama. Strah od mogućnosti da od njihove dve senke, svake noći - naprave
samo jednu. Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog - svega.
Dešavalo bi se i da
zaspu. Nakratko. Veoma kratko. Mozak bi se već nakon malog odmora opet
uključivao kako bi njihov zajednički život bio ponovo aktiviran. U njemu su
uživali više nego u spavanju. Nisu hteli da im ništa promakne. Makar i na taj
način. Maštanja bi bi bila započeta u mraku. Kada osoba pored zaspi. Imali su
osećaj da ih varaju dok su budni. Toliko su se izveštili u tome da su mogli da
razmišljaju o bilo čemu dok se ne bi začulo ujednačeno disanje sa strane. Tih
trenutaka bili bi jedno sa drugim. Dodirima udaljeni, mislima spojeni, strahom
isti, snovima pobeđeni. Ponekad bi im oči bile otvorene. Gledali bi u mrak ako
još nije počinjalo da sviće. Trajalo bi nekoliko minuta. Nešto poput odmora
između dve koncentracije izmišljenog zajedničkog života. U tim trenucima se
razmišljalo šta od miline sledeće izabrati. Nalik na odabir filma u
video-klubu. Zatim bi se kapci zatvorili, a sledeća projekcija mogla je da
počne.
Bilo im je žao što mrak
traje samo toliko koliko traje. Što ne mogu duže da budu zajedno. U onom delu
dana u kome svi ostali regenerišu sebe za svesni deo života, za pokušaj da
ostvare neke snove, dok su oni svoje žrtvovali. Koliko i sebe sȃme.
Preživljavali su prepodneva, popodneva i večeri za noćne susrete i živeli za
njih. Svetlost, sunčeva, veštačka, služila je da se odrade neophodne
aktivnosti. Majčinske, očinske, kućne i poslovne. Kako se smrkavalo, tako su se
i žudnje povećavale, da bi se najzad, oko ponoći i ukrstile. Na poseban način
su se spremali za odlazak u krevet. Kao da će se zaista naći. Koliko god bili
umorni, noć ih je čekala. Besane besana.
Sede u dnevnoj sobi.
Svako na svojoj omiljenoj fotelji. Ona je sklupčala noge poput mačke, a on je
svoje podigao na tabure. Oboje su u trenerkama. Deli ih niski sto na kojem se
nalaze današnje novine koje niko nije pročitao, prazna pepeljara, njegova
kutija cigareta, upaljač koji jedva radi i njena čaša sa polupopijenom vodom.
Gledaju u televizor, bez interesovanja za večernji program koji se emituje.
Iščekuju početak ozbiljnog razgovora posle kojeg više ništa ne bi trebalo da
bude isto. Niko ga zbog toga ni ne započinje.
Niko nikoga nije
prevario. Ne sećaju se ni da je ikada bilo povišenog tona. Ipak, nisu se ni
dodirnuli već mesecima. Žive skromno i ne vole se više. Dvogodišnje dete spava
u svojoj sobi i ono je jedini razlog zbog kojeg ovog i sličnih razgovora nema.
Neće ih biti ni večeras. U obema glavama već duže vreme odzvanja ista rečenica:
„Neka još malo poraste”. Alibi za oboje.
Iz zvučnika televizora
najavljuje se prilog o sve većem broju mladih parova koji se razvode.
-
Da promenim kanal?
-
Možeš. Pusti nešto normalno.
Naišao je na neku
komediju. Odavno je počela.
-
Može?
-
Može.
-
Zar nismo gledali ovo?
-
Jesmo, ali nema veze. Odlična je.
-
Da, odlična.
Prolazi još jedan radni
dan i njegov kasni, kućni završetak. Sutra počinje vikend i ta dva dana su im
najgora u sedmici - pored ostalih odvratnih pet na poslu. Subotom smišljaju
aktivnosti sa detetom i sa raznim prijateljima intenzivno dogovaraju da se
vide. Ili idu u goste, ili im neko dolazi. U tim situacijama izgleda kao da je
sve u savršenom redu. I za druge i za njih. Pripremanje hrane, malo pića,
muzika... Nakon razlaza, bave se tuđim životima i uz podsmeh komentarišu kako
drugi žive. Zadovoljni što nisu kao oni.
***
-
Žao mi je. Ništa ne mogu dobro da vam
kažem. Ja nisam od onih lekara koji uvijaju, a još manje od onih koji ulivaju
lažnu nadu. Reći ću vam istinu.
-
Recite.
-
Po mojim procenama... Nemoguće je da živi
duže od tri meseca.
-
Ali još je mali. To nije u redu. Na
prošloj kontroli niste rekli da je tako opasno.
-
Od prošlog pregleda se stanje rapidno
pogoršalo.
-
Da li postoji bilo kakva teoretska
mogućnost da se išta promeni?
-
Žao mi je.
***
Osvanuo je neverovatan
dan. Jedan od onih kada je čovek jednostavno srećan što uopšte postoji. Sunčan,
ali ne pretopao. Sa oblacima, ali onim visokim, koji služe samo da bi ulepšali
nebo. Sa vetrom, ali blagim. Koji miluje obraze, a ne kvari frizuru. I jedino
što je za njih dobro u baš ovakvom danu jeste da put od kapele do grobnog mesta
neće biti blatnjav.
Groblja čuvaju
neverovatne priče. Svaki spomenik krije po jedan porodični roman, koliko god da
je razdoblje između uklesanih godina na njemu. I ne mora da znači da ispod
zapuštene ploče leži neko ko je nekada bio tužan. Kao ni to da je ispod
uređenog groba, sa redovno svežim cvećem, neko, čiji je život bio pun ljubavi.
Jedne pored drugih, leže kosti iz različitih vekova. Njihove, manje ili više
zaboravljene mikrosvetove razdvajaju staze, travnjaci i tragovi onih koji ih
posećuju. Život koji se odvija iznad, na tom mestu, ne bi ni postojao da nema njih
tu, dole.
***
-
Nećeš nikada da me ostaviš?
-
Neću. Ti mene?
-
Nikada.
-
Volim te!
-
I ja tebe.
LJUBAV
-
Da li me voliš?
-
Naravno. Zašto me to pitaš u ovom
trenutku? Znaš da te volim.
-
Nisi mi rekao danas.
-
Volim te. Kao i onda kada sam ti to rekao
prvi put. Sećaš se?
-
Kako se ne bih sećala. Onda kada smo se
upoznali na moru. Rekao si mi da me voliš peti dan od našeg prvog susreta.
-
Tako je. Imala si belu haljinu… Večerali
smo ribu i pili domaće vino.
-
Da, bela haljina. Sećam se i nje. I ti si
bio u belom. I sada smo u belom - beli krevet, posteljina...
-
Bela je tvoja boja.
-
Idi. Mučiš se više od mene dok me gledaš
ovakvu.
-
Nemoj tako, molim te...
***
-
Vreme posete je prošlo.
-
Pusti ih još malo. Sami su, ne smetaju
nikom. Nego, šta ćemo mi?
-
Kako to misliš?
-
Kako to mislim? Znaš ti dobro. Šta je bilo
sa tvojim razvodom?
-
Rekao sam ti. Moraš da budeš strpljiva.
-
Da li me voliš?
-
Volim te. Kao i onda kada sam ti to rekao
prvi put. Sećaš se?
-
Naravno da se sećam. Peti dan od našeg
prvog susreta. Ti i ja u belim mantilima, ovde, na poslu. I?
-
Šta „i”?
-
Pre godinu dana si rekao da je više ne
podnosiš. Da sam ti ja sve na svetu i da ćeš da je ostaviš.
-
Jesam.
-
Da li sam možda ja kao medicinska sestra
ispod tvog nivoa ili šta?
-
Nemoj molim te tako...
***
Iz zvučnika aparata za
merenje srčane aktivnosti začuo se ujednačen, ravan, neprekidan ton. Pomilovao
ju je po retkoj sedoj kosi i poljubio u čelo koje nije imalo nijednu boru.
Skinuo je crni kaput sa starog bolničkog čiviluka, obukao i krenuo ka vratima,
ne osvrćući se. Sporim koracima se dogegao do njihovog stana, presvukao se,
uzeo nekoliko albuma sa starim fotografijama i seo za trpezarijski sto. Listao
ga je satima. Bez ijedne suze. Popio je šolju hladnog mleka, obukao pidžamu,
legao u krevet i više se nije probudio.
Doktor se sledećeg jutra
probudio. Blažen u zagrljaju svoje žene u satenskoj beloj spavaćici prvo što je
izgovorio bilo je:
-
Ljubavi moja.
Nasmejala se, poljubila
ga i otišla da skuva kafu. Pili su je iz omiljenih šoljica, u dnevnoj sobi,
ćaskajući o planovima za naredno putovanje.
Medicinska sestra se
sledećeg jutra probudila. Sama. U iznajmljenoj garsonjeri u kojoj živi. Subota
je. Jedva čeka ponedeljak da ga ponovo vidi. Svoju ljubav u belom… mantilu.
