Kratke pesme, Marina Cvetajeva

Kratke pesme, Marina Cvetajeva





SMRT OD ŽENA. EVO ZNAKA...

O. Mendeljštajmu


Smrt od žena. Evo znaka
Na tvom dlanu mladiću.
Pogled obori! Moli se! Pazi! Neprijatelj
Ne drema ni noću.

Neće te spasti ni pesma
Dar od Boga, ni usana izraz arogantan.
Zato i jesi tako mio
Što si nebesan.

Ah, ta zabačena tvoja glava,
Poluzatvorene oči – šta? skriti se, lako.
Ah, zabaciće ti se glava –
Svakako.

Golim će te rukama - revno! uporno!
Odzvanjaće svu noć tvoji krici!
Rastrgnuće ti krila sva četiri vetra!
Serafime! – Orliću!



JA TI NE DAM MOJU DUŠU ŽIVU...

Ja ti ne dam moju dušu živu,
Neuhvatljiva je ona kao duh.
Živote, često se rimuješ sa: lažljivo –
Nepogrešiv je pevačev sluh!

Ne gledam u prošlost utamničeno!
Ka tuđim obalama otpustim!
Živote, jasno se rimuješ sa: masno –
Živote: drži ga! Živote: stisni!

Surovi su na zglobovima okovi,
u kost prodire rđa!
Život su -‒ noževi,
Pleše na njima Voljena.
– Zaželela se noža!

ŽAR



Te noći nije spavao.
Pri svećici je pisao.
A sve je to iz peći 
Žar crveni gledao.
                                 
Za srdašcem nečijim
Plakao je, uzdisao.
A to je u peći tamnoj
Žar crveni slušao.

Svi su mu stranci... Dalek Bog...
I sve u prazno puca!
Gasi se, gasi u peći
Žar crvenog srca.



AETERNUM VALE


Aeternum vale! Krst je zbačen!
S poletom novim idem da tražim
I zvezde nove i ambise,
Uzlet iz poraza – u sjaj pobede!

Aeternum vale! Duh mi je jak
A novi san iz sna probuđen.
Ja sva sam – ljubav, i neću meki
hleb prijateljstva, ko dar ponuđen.

Aeternum vale! Na put drugi
Druga čvrstina sad me nosi.
Između nas, kao zid večni,
Neumoljivo stala si – gordosti.



JA ZNAM, ZNAM

Ja znam, znam,
Od zemaljskih draži,
Isklesana -
Naslade čaša,
Nije više naša,
Od vazduha,
Od zvezda,
Od gnezda,
Na vrh gora.

Ja znam, znam,
Ko je gospodar – čaše!
Ali laganim korakom napred – na kulu
U orlovske visine!
I natkrilim – putir, stoga,
Od strašnih i crvenih usana -
Boga.
30. jun




RUMENA MLADOST


S osmesima na rumenim licima
Stojimo nas dvoje na litici u mraku.
Munje bi spržile nebo
Pri prvom odlučnom znaku,
I u ambis stena bi pala
Od prvog odlučnog udara...
Ali, kad biste samo znali, kako su slabe
Ruke mladosti uzdrhtale.    


NEDOUMICA


Sram te bilo! Ti, tako neustrašiv,
Što smelo opevaš mesečev srp jeziv,
Strašne driade, i gluve staze šumske -
Prepao se male volšebnice drske!
Uplašio se jantarnih očiju njenih,
Tih dečijih usana, precrvenih,
Strah te bilo njene podmukle magije
Pa nisi smeo piti te pehare zamamne?
Uplašio se plamenog otrova
očiju svetlih, iz kojih sevaju samo varnice?
Prepao se kovrdžave devojčice?
O, pesniče, stidi se, kukavice!



A NEKAD BILA SAM CVEĆEM OVENČANA....


A nekad bila sam cvećem ovenčana                  

I za mene pisale su strofe – poete.

Devetnaest godina, da sam ti žena, ti zaboravio...
I ja sama zaboravila da nisam dete!

Izgovore mi ime – i u taj čas, ko u ogledalu
.......................
I nada mnom, kao nad srušenom crkvom,
Sažaljenja uzdasi, teški, jalovi.

I tako, u... Moskvi živa sahranjena
Gledam, osmejak licem mi plovi
I ti si – posle tri godine laskanja!
Naučio da me zaobiđeš izdaleka, ljubavi.



Prevela Violeta Bjelogrlić 

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".