Podsećanje
Izmučenu divljač
svežanj sena
primiri, na kratko.
Pod brazdom
oko koje se zlokrvi,
toplina rodom raduje.
U prećutanom ostaje
smotuljak brigom
osveštan.
Blagosiljam iglu bez ušica,
dok se brokatom ističemo
na istanjeno podseća.
Ujedinjeni
Šuma pamti bratimljenje
suza i ohrabrenja.
U zaklonu neiskustva
nada se posložila
kao po crtežu iskusnog
risca. Magla izvidnica
put je račvala:
dvoumljenje, hrljenje.
U nama prašina dečjeg
stopala i kletve odraslih.
I smiraj, pomirenje sa
patnjom osmišljenom,
nismo sami iza upitnika.
Krug
U predskazanju koje se
zaustavilo na prvom plaču
ostali su zamršena nit i
slomljena igla.
Mnogo pokušaja kasnije,
za trpezom smo sedeli
upaljenih zglobova,
razloga nepojedenih
tvrdeći da se drugačije
nije moglo.
Ni pogledali se nismo
dok je u vrtoglavom galopu
jurila kap da zatvori krug.
Onaj, davno upisan oko
ose tvrdoglavlja.
Puštam
Zatrpati ponore čime bilo,
rukama sa produžecima
strpljenja, skretanjem putanje.
I odbrojavati korake unapred
osmehnut jer su ti pošli za rukom.
Prisetiti se veština mornarskog
uvezivanja demona i pustiti,
pustiti da ih nemilosrdnost rasuši
kao bokove koji se dodiru nadaju.
Juče sam ti oslikala vidokrug
lampionima pomirenja, ostao si
nepomičan kao zaleđena smokva ispred
kuće koju je toplina napustila
sa poslednjim mlečnim zubom.
Tada se prisetih:
slika je za one koji boje raspoznaju.
Preko grumena prah
Neko je morao da ugasi
svetlo i prekrije uši svetu
da bi šapat razgovetniji postao.
Izmisli priču o svicima
i slučajnosti da promrzlo toplinu
oseti.
Vrata venčićima okitii
ne bi li prolazeći na bele smrti
u obećanjima zaboravili.
Neko je morao skloniti krhotine
svečanog posuđa rekavši
da je vila nemirka svu noć
po njima plesala.
Dugmad prišiti na nepostojeće
košulje, bezumlje noći vezom
ukrasiti, radi osmeha bezubog.
Preskočiti svaku pomisao na
pravo da se pridigneš i pogledaš
koliko je praha od tebe, grumena,
preostalo.
Belina tame
Običavala je da sedi
na kamenu iznad kuće.
Posmatrano sa strane,
činilo se da drema,
sve joj pored očiju promiče.
Gledala sam je
zbunjeno znatiželjom
deteta želeći da skinem tu
koprenu sklanjanja i ćutnje.
Za mene, ona je bila beli
stub tajni koji se sam
sazidao onog jutra kad
je vladavina tame u njenim
očima započela.
Kasno sam pristigla
da bih zamisliti mogla
osmejak kojim ga je
ispraćala, šapat kojim
mu se radovala i
ono mnoštvo nejači
koje za sramotu iznošenih
cipela na mari.
Deliće nepojmljivog
slagala sam osećajući
da me žulja krajičak
pogleda ispod marame,
bele kao jarbol,
kojim je njena sreća
otplovila.
Negde između
Zarobljen u danima koji će
tek doneti svetlo, letiš
mraku prkoseći.
Krila ti voskom pričvršćena
da ne zaboraviš koliko se
uzneti smeš.
Za dugoprugaše nije
odustajanje, ni pokušaj.
U oku zamrznute snevaju
reči, prazna staništa od
sećanja žive.
Ostatak
Sve što bi pod skute
moglo stati niz otvorene
prste sam pustila.
Neka se drugi domognu,
ako je pisano.
Meni su u zadžepku ostali
naprstak i vlas u sećanje
da sam rasla i krojila
neka sutrenja nedočekana.
Tako je moralo, nenapisano
se presloviti ne da.
Pred zidom koji me odavno
neminovnošću pritiska,
izbledelo branim od
iščezavanja, jer oči se
na postojeće naviknu.
I da krenem, znam da
će me poklopiti surovost
sitosti koju ponajviše
izgladnelost razonodi.
Uprkos crvenilu dana
Nemaš ti dovoljno makaza,
ni reziva da ovo nesraslo
iskoreniš tkivo.
Ni poganog jezika da mi
molitve ogadiš.
Meni je zmija u srcu zaspala
da me od tuđeg otrova
sakrije, snaga korenje
darila da takve ni blizu
ne pustim.
No, da kljakave krvi crne
dok im pred nosom oprost
mandale.
Nemaš ti dovoljno zamki
da mi krilate prste zarobiš.
Meni je majka uspavanku
pevala na odranoj koži
grehova sopstvenih,
te se samo trnokaplji
šaptajem kolenim.
Namireno
Kani iz škrtosti
bar ono što je
u zazublju ostalo,
čemer-reka obnoć
da odmori.
Ja ti se moliti
neću.
Jutro će, ionako,
sresti mrzovolju
prolaznika sa praznim
očima i ojačanim
teretom.
Odavno dlanom
prkosim suši
i vetrim spremu iz
smešnih vremena.
Dobru ne trebalo,
zlo sam namirila.
Ave(tinjanje)
U iskrivljenim oknima
ulica koje su koraci napustili,
mimohode se sećanja
i okolnosti.
Samo znak za skretanje (pameću)
nudi privid pulsiranja.
Siluete odbeglih putnika
vešto izbegavaju
pukotine umreženog ropstva.
Zaglavljena poput slomljene osovine
dečijeg bicikla,
prilike na zrno prosa smanjuješ.
Fotografija preuzeta sa fejsbuk profila autorke
