Poezija, Boris Mandić

 

Gogen na Tahitiju

Ona budi mrtve koje ne zarobi još sirovost. 

Fridrih Helderin


Zelena boja savila kičmu prostora.
Linije senče grehove morskih bogova.

Sunce se utapa u nemir totema,
Ideja bluda cveta.

Nesentimentalni spomenar kućnih ljubimca


Nemački ovčar Sokrat
mudar kao rečenica
bez manjka.
Mama kaže da je sve
to nepotrebno jer
nema nikakvu praktičnu
korist u ovom vrtložnom svetu.

Mi ćutimo.

Kanarinci bez imena,
neobeleženih grobova
postojanih krikova u
umornim kutkovima
dana. Mlađi brat im govori
da da jeste ali ga niko
ne razume, smisao je
odlutao na njegovom rođenju.

Ribice uglađenih peraja
sposobne na sve dozivaju
me da poslušam simfoniju
odsutnosti plemenitih
namera kao prikaz
dekadentnosti sveta
bez pretencioznih viškova.

Lebdim u svojoj sujeti.
Nikog nema.

Zec ugojen poput
nekog levantskog vladara
recituje pesmu o nemanju
ličnog odnosa prema
strahu trčanja između
dve tačke u
prostoru punom nabora
bez jasnosti.

Mrtvi otac vrišti.
Ostali prebiru po svojim porazima.

Gledam televiziju i jedem bol.

Kamen mudrosti

Šetao sam ulicom, spotako se
o kamen i upao u – poeziju.

Velika tajna


Porodica se zazidala.
Ja savijam kestenovo drvo.

Veliki pad

Sapleo sam se u snu.

Novac mi je podario svet.

Polako klizim u stvarnost.

Metafizika odsustva

  

Sakrio sam se u uglu praznine.

Hegel levo
Hegel desno
Hegel pravo.

Tebe nigde.

 

Rađanje zvuka 

Gutam tišinu.
Ne vidim sebe.

Slika Tri Tahićanke, Pol Gogen, 1899.