svetlost u avgustu
lik iz mašte je sedeo na ivici najviše zgrade,
na samom vrhu.
iznad njega je samo nebo.
mračno,
zagonetno,
lepljivo,
kao loš san iz kojeg ne možeš da se probudiš.
izgledao je kao da čeka nešto da se desi,
ali nije…
samo je sedeo,
postojao u mojim pokvarenim mislima.
želeo sam da skoči sa te zgrade,
da ubije zauvek tuđa očekivanja,
ostavi ih razbacane po betonu, kao prazne reči.
pretopla, letnja, vlažna noć se spustila na ceo
grad.
mesec se približavao
kao da želi da sjebe svet,
onako kolosijalan, izranjavan.
u daljini su treperela svetla betonske košnice.
svaki prozor je krio drugačiju priču.
neko se smejao,
neko plakao,
neko gasio,
a neko rađao.
nečije oči sklapale su se,
maštajući o slobodi.
neko je nemo sedeo sam,
preturajući po vremenskim porama,
gde grafiti ispisuju prošlost na koži.
bezimeni lik se divio prizoru ispred sebe.
grad je izgledao prelepo u crnilu noći.
svetlost je izbijala kroz njegove pukotine;
živeo je u tom trenutku.
uživao je u sadašnjosti svog nepostojanja!
povremeno bi se nasmejao,
kao da se setio nečeg,
ili sam ja
želeo,
baš takvog da ga vidim.
ponekad tako izmišljam stvari,
živote,
ljude.
oni nemaju izbora - takve sam ih stvorio.
zvuk pucanja
svaka tišina ima svoj zvuk,
poput pucanja kosti ispod kože.
reči koje ne izgovorimo
ne prestaju da postoje,
ostaju da dišu u zidovima,
kao modrice što ne prolaze
i u toj tišini,
nekad nađem mir.
ništa očekujem
kada ništa ne čekaš,
ništa te ne može srušiti.
jutro stiže tiho,
bez pompe, bez fanfara,
samo svetlost što se provlači kroz prozor.
sediš na ivici kreveta,
ne praviš planove,
trljaš oči,
sunce te ne pita,
šamara ti lice,
zna da si sam.
koraci,
jedan po jedan,
u ritmu dima
koji uvlačiš u sebe,
kao da si ih oduvek znao,
ali ih tek sada razumeš.
nema zidova, nema prepreka.
prošao si kroz njih toliko puta
da znaš svaku pukotinu.
sad si sam, ali slobodan.
i kao da konačno ideš tamo gde treba,
bez lažnih osmeha
i noževa što su ti
zabijali u kičmu.
samo ti.
a ti si, po prvi put, dovoljan.
ništa ne poseduješ,
osim tog puta pred sobom.
i to je, nekako, sve.
tok misli
komšije se bude
pre nego što sam legao
čujem ih kroz prozor
ubijaju živu ogradu
glasno stenju
prepričavaju vesti u 7
nazdravljaju jedni drugima
srču rakiju čim svane
smeju se u rikverc
prevrćem se po krevetu
isprazne reči se sudaraju u glavi
glumim pisca
koji leže u zoru jer ga je život sjebao
oni zadovoljni svojim malim životima
ne razmišljaju o metafizici svesti i uma
jebenom postanju i zašto smo ovde
žive svoje živote uvek nasmejani
a ja nadrkan jer kao
spoznao sam svet
jutarnje svetlo ulazi kroz prozor
sve je prigušeno
smešak na njihovim licima
dok svet ide dalje i dalje
ne žele da vide
ne žele da čuju
ja ležim
kako da im objasnim
da je ovaj trenutak
sve što imamo
dok oni plešu kroz život
u svom malom svetu
ja sam ovde
spuštene roletne
tišina
vrištim iznutra
jer svet je pun pitanja
a odgovori se skrivaju
u rakiji i smehu.
karmin boje uglja
sedim ispred ogledala,
stavljam jeftinu šminku na lice,
razmazujem je prstima.
nosim ratničke boje,
očekujem pucanj svakog trenutka,
svoju smrt!
spuštam pogled bez reči
kao kurva na pijanoli
u dimu saluna.
glumim da uživam.
muzika je nepodnošljiva,
prašina sa drvene pozornice
mi ulazi u oči,
uvlači mi se pod kožu.
na podu pljuvačka od duvana,
oštri zarđali ekseri i
moja groteskna senka.
muk.
svi gledaju u mene.
čujem šaptača,
izgovara nešto što
ne znam da ponovim.
štrokava besna rulja
upire prstom u mene.
smeju se mojoj,
raskošnoj haljini,
mojim dlakavim grudima,
karminu boje uglja
razlivenim od suza.
nameštam periku od
sintetike,
počinjem da igram,
jer to očekuju od mene.
plešem…
glumim da uživam.
smrt fašizmu.
sloboda narodu.
3.00
negde oko 3 ujutru krećem da lutam ulicama
u patikama bez čarapa s rukama u džepovima
nema ljudi nema ničeg
mirno je kao u dušama zlikovaca
neki pas izgubljen kao i ja
počinje da me prati
maše repom
kao da pita da li sme
da li je u redu da mi pravi društvo
dao mi je do znanja da nema zle namere
mahnuo sam mu s istom namerom
išao je pored mene jedno vreme
pa ispred
zatim bi zastao i čekao me
video je da sam beznadežan slučaj
pomilovao sam ga
češao se u isto vreme
buve su ga izjedale
izgleda da svakog
nešto jede.
Iz istoimene zbirke, Rende, 2024, Beograd, koju Hiperboreja preporučuje
