Moja omiljena pesma - The Funeral by Band of Horses/Sound Remedy remix
Icon Icon Icon

Friday, October 26, 2012

Dodela nagrade "POZIV NA PUTOVANJE" za 2012. godinu

Dodela nagrade "POZIV NA PUTOVANJE" za 2012. godinu


Nedelja, 28. 10. 2012. godine u 15 časova

Beogradski sajam knjiga, sala Slobodan Selenić, hala 1A, iza izložbe posvećene Stevanu Raičkoviću


Učestvuju: MARKO KRSTIĆ, DEJAN STOJILJKOVIĆ, NIKOLA MALOVIĆ, VLADIMIR KECMANOVIĆ, SLOBODAN VLADUŠIĆ i RADOMIR D. MITRIĆ

Na drugom konkursu za književnu nagradu „Poziv na putovanje“ koja se dodeljuje za prvu i(li) drugu proznu knjigu, pristiglo je 48 neobičnih i zanimljivih rukopisa, različitih žanrovskih opredeljenja i poetika.

Žiri, koji čine Grupa P-70, urednik Mono i Manjane Aleksandar Jerkov i dva prošlogodišnja dobitnika, Krsto Popovski i Aleksandar Šurbatović, tajnim glasanjem doneo je odluku da se
nagrada za najbolji rukopis dodeli Radomiru D. Mitriću za Šum Panonskog mora.

Nagrada u vidu prvog primerka knjige biće uručena dobitniku na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu. Knjiga se objavljuje u okviru projekta „Putevi“ izdavačke kuće Mono i Manjana.

Cilj ove nagrade je da u najboljem duhu Saveta mladom piscu Danila Kiša afirmišemo savremenu prozu izvan svih vanknjiževnih konotacija.

Žiri nagrade „Poziv na putovanje“ zahvaljuje svim autorima koji su poslali rukopise sa željom da i sledeće godine nastavimo putovanje...



Monday, October 22, 2012

Mađarski Hiperion, Bela Hamvaš






Mađarski Hiperion, odlomak






Vierge au visage blanc, la jeune Poesie
En silence attandu au banljuet d`ambroisie
Vint sur un siege d`or s`asseoir avec les Dieux,
Des fureurs des Titans enfin victorieux.Chénier

Zwar vor Alters deuteten
Die Dichter, von selbst, wie sie
Die Kraft der Götter hingweggenommen.Hölderlin

It was a poet`s house who keeps
the keys of pleasure`s temple.


Keats

PRVO PISMO




Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače ušatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.


Bela Hamvaš

Friday, October 19, 2012

Ostrvo na kopnu, Bogomil Đuzel



Ostrvo na kopnu 



 Ko kaže da nismo imali more

Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom

ali jednom smo ga imali u dvorištu

pa je presahlo, ostatak nam uzeše

zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...

Gde bismo bili bez mora!

Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)

s njim u dosluhu (pupčanom vrpcom) i preko 300 planina...
Šta ako bi se sada (kao nekada) reklo: belo, crno, plavo,

to je uvek isto a različito: ujutro, u podne, uveče...

Važno je što je još uvek tu, mada zaključano u pećine i ponore -

plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost

kopno mu je sama so, plavetnilo - pučina bez horizonta i dna...

Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa

glečer uklješten među stene, koji kopni od čežnje

za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,

od njegovog disanja u pulsu naših vena,

najzad - a zašto ne - krv nam je slana...

Kazna za istočni greh jer se napismo bratske krvi -

zato se do dan danas more ne pije.



Bogomil Đuzel


Preveo Slobodan Zubanović

Sećanje i rat, Roni Somek



Sećanje i rat




U priči "Ubiti slona" Džordž Orvel na poseban način opisuje svog junaka: "... on nosi masku i lice mu potpuno urasta u nju."

Moja maska se zove Bagdad, i moje lice je počelo da urasta u nju tokom rata u Persijskom zalivu.

Tamo sam se rodio. U Izrael su me doveli kad sam imao samo osamnaest meseci, i "crna kutija" mog sećanja je prazna.

Ali, zato su postojale priče mojih roditelja o kafani pored Tigra, o mirisu začina na pijaci Sugra, o Faridu El Atrasu, čiji filmovi su se prikazivali u bioskopu "El hamra", i o Klerku Gejblu, koji je bio zvezda u bioskopu "Roksi".

Nemački doktor je pomogao da dođem na svet u jevrejskoj bolnici. Moja dadilja je bila Arapkinja, a moje ime Roni trebalo je da posluži kao varka.

U Izraelu sam pokusao da izbrišem Bagdad sa mape mog života. U kući mojih roditelja govorio se hebrejski, a samo je moj deda nastavio da živi u bagdadskom stilu.

Govorio je arapski i vodio me u kafanu u kojoj su puštali muziku egipatske pevačice Um Kultum i služili crnu kafu baš kao u kafani pored Tigra.

Tako se Bagdad pretvorio u metaforu, u mesto koje je postojalo samo u glavi moga dede.

Smatrao sam da sam izbacio Bagdad kroz prozor mog života, ali on se vratio i zakucao na moja vrata za vreme rata u Persijskom zalivu.

Sedeo sam s navučenom gas-maskom i gledao televizijske slike koje su stizale odande. U svaki od tih prizora pokušavao sam da smestim svoja kolica, ili da namažem karminom usne moje mlade majke, ili da vidim oca kako provlači prste kroz kosu.

Narednog trenutka, u narednom prizoru, video sam kako je grad uništen.

Sada pokušavam da zaboravim to osećanje pomoću sledeće pesme:




BAGDAD, FEBRUAR 1991.

Duž tih ulica

razrovanih bombama nekada su

gurali moja kolica.

Nimfe vavilonske štipkale su mi obraze i

mahale palmovim lišćem

nad mojim plavim kovrdžama.

Ono što mi je od kose ostalo od tada je

pocrnelo kao Bagdad

i kao kolica kad su ih doneli iz skloništa

tokom dana iščekivanja u drugom jednom ratu.

O Tigre! O Eufrate! Serpentine zadovoljstva

na prvoj mapi moga života

kako ste se pretvorile u zmije?



Roni Somek

Preveo s engleskog: David Albahari

Mostovi, broj 111.

Wednesday, October 17, 2012

Priča o utopijama, Luis Mamford


Predgovor, uvod i prvo poglavlje knjige Priča o utopijama



Predgovor

„Mapa sveta na kojoj nije ucrtana utopija, nije vredna pogleda.“ — Oskar Vajld, Duša čoveka u socijalizmu, 1891.
Reč utopija obično označava onu krajnju tačku ljudske ludosti ili ljudske nade – zaludni san o savršenstvu u Zemlji Nedođiji ili racionalne pokušaje preuređenja ljudskog okruženja i njegovih institucija, kao i poboljšanja njegove nesavršene prirode, radi proširenja mogućnosti svakodnevnog života. Ser Tomas Mor, tvorac reči, bio je svestan oba ta značenja. Da to ne bi promaklo i ostalima, izrazio je taj paradoks u katrenu koji je, nažalost, ponekad bio izostavljan iz engleskih izdanja njegove Utopije, knjige koja je na kraju dala ime i mnogo ranijim pokušajima oslikavanja idealne zajednice. Mor je bio dovitljivac, u doba kada su najbistriji umovi voleli da se igraju rečima i kada nije uvek bilo najmudrije govoriti previše otvoreno. U tih par stihova Mor je objasnio kako utopija može da označava ili grčku eutopiju, što znači dobro mesto ili autopiju, što znači nepostojeće mesto.
Dok sam osmišljavao Priču o utopijama, ubrzo nakon Prvog svetskog rata, još uvek sam živeo u duhu nade svojstvenom prethodnoj epohi, ali sam ipak, kao i mnogi moji savremenici, bio svestan da je onom zamahu iz XIX veka, utemeljenom na živahnom idealizmu i robusnim društvenim poduhvatima, došao kraj. Ako je trebalo da se suočimo s novim dobom, čije su sumorne obrise mnogo ranije sagledali neki osetljivi, prodorni duhovi, poput Jakoba Burkharta ili Henrija Adamsa, onda smo morali prevazići masivna zastranjivanja koja su na kraju dovela do debakla Prvog svetskog rata. Taj razorni pobačaj ljudskih nastojanja iznenada je preokrenuo tok naših života.
Kada sam započeo istraživanje istorijskih utopija, bojažljivo sam pokušavao da otkrijem šta se iz njih još može izvući, da utvrdim šta je još uvek moguće. Ako u tome treba videti vrlinu ovog pregleda, onda ona sigurno ne izvire iz sveobuhvatnog naučnog istraživanja ili iz otkrića zaboravljenih tekstova. U tom smislu, izvori ove studije ne mogu se porediti s takvim klasičnim delima kao što jeKnjiževna kritika u doba renesanse Dž. E. Spajngerna, tada takođe veoma mladog autora. Kakve god vrline imala, Priča o utopijama počiva na druga dva izvora, koji su nastavili da teku kroz ceo moj rad i koji su u ovoj knjizi već bili vidljivi, makar kao obećavajući mlaz. Jedan od njih je snažna svest o problemima i pritiscima savremenog sveta. Taj kvalitet prožima većinu klasičnih utopija, od Platona, do Stare Nove Zemlje Teodora Hercla ili Moderne utopije H. Dž. Velsa. Skoro svaka utopija donosi implicitnu kritiku civilizacije koja joj je služila kao okvir; slično tome, utopija je pokušaj da se otkriju potencijali koje postojeće institucije ili ignorišu ili guraju pod drevnu koru običaja i navika.
U pokušaju da iz matrice postojećeg društva izvuku idealni element, klasični utopisti su često, upravo zbog te težnje ka čistijoj formi zajednice, zanemarivali mnoge neophodne komponente koje, kao i bazični elementi legure, daju nekom dragocenom metalu čvrstinu i čine ga upotrebljivim. Delovanje prirodnog okruženja i ljudske istorije stvara bogatu mešavinu čak i od najsiromašnije zajednice, mnogo pogodniju za život od većine racionalnih idealnih planova, ako ovi ostanu bez tla na kojem bi se mogli razvijati. Ali, utopijsko uverenje da život sadrži mnoge latentne, neiskorišćene potencijale, koji bi se mogli kultivisati i dovesti do savršenstva, kao mladiću mi je ipak delovala spasonosno; zadržao sam to uverenje u čovekovu trajnu sposobnost samousavršavanja i samoprevazilaženja. To je ono što u potpunosti delim sa svojim starijim savremenikom i još starijim učiteljem, A. N. Vajthedom; Emerson, koji je trvdio da je ljudska avantura tek počela, pružio mi je drugi oslonac.
Istina, revolucionari iz XVIII veka i njihovi kasniji sledbenici često su preuveličavali fleksibilnost društva; što je još gore, zamišljali su da im puko odbacivanje prošlosti može pribaviti ključ za bolju budućnost, za istinski racionalno uređenje i, samim tim i po njihovom shvatanju, za ostvarenje ideala. Po njima, slično Loku, ljudsko društvo je proizvod ljudskog uma i zato se može tretirati kao prazan list papira, na kojem svaka generacija, ako odbaci prošlost, može ostaviti idealan otisak. Zato su pogrešno procenili kako kvantitet, tako i vrednost kreativnih mutacija koje se dešavaju u svakoj generaciji; potcenili su značaj „preostalih“ i „tvrdokornih“ elemenata iz nasleđa prethodnih generacija, koji su neizmerno obogatili ljudski život i, kao i jezik, bili od suštinskog značaja za opstanak vrste. Čak ni kao mladić nisam ponovio tu grešku.
Iako sam u ovom pregledu utopija tragao za svežim idealima, ipak sam se, kao i mnogi njihovi čitaoci pre mene, našao na neočekivanom terenu: brzo sam otkrio da najveći broj klasičnih utopija počiva na autoritarnom shvatanju discipline, koje je po meni, kao zemljaku Emersona, Toroa i Vitmana, bilo daleko od ideala. Možda je „brzo“ suviše dobra reč; naime, bio sam toliko opčinjen Platonom da sam dugo ulepšavao činjenicu da je upravo on, u tom smislu, dao loš primer svim kasnijim utopistima. Bertran Rasel je prilikom svoje rane posete sovjetskoj Rusiji uporedio, ne sasvim nepravedno, neke represivnije komunističkog aspekte sa onim što se može naći u Državi, dok je kasniji razvoj fašizma olakšao i drugima, kao recimo R. H. Grosmanu, da još jasnije uvide kako se Platon, uz svu genijalnost, može opisati kao protofašista, jer je verovao u vladavinu elite, u autarhiju, u upotrebu laži u sprovođenju vlasti i visoko cenio vojnu regimentaciju i mnoge druge neprijatne ili čak užasavajuće stvari.
Ali, kada sam se jednom odvojio od Platona, postao sam svestan diktatorskih tendencija većine klasičnih utopija. One su nastojale da najrazličitijim aktivnostima i isprepletanim interesima ljudskog društva nametnu monolitnu disciplinu; njihov poredak bio je suviše krut, a sistem vladavine suviše centralizovan i apsolutistički da bi dozvolile ma kakvu promenu opšteg obrasca ili izašli u susret novim zahtevima života. Drugim rečima, svaka utopija je bila zatvoren svet koji je sprečavao ljudski rast; što su utopijske institucije više oblikovale umove svojih žitelja, to su bile manje šanse za dalje i svrhovite promene. Taj statični karakter utopija išao je zajedno sa statičnim shvatanjem samog života. Kao i stari grčki gostioničar Prokurst, utopisti su ili rastezali ljudski organizam do proizvoljnih dimenzija utopijske postelje ili su mu prosto potkresivali udove. Čak je i suštinski humanistički pisac Edvard Belami razvio krajnje sumorni mehanički ideal, dok se neke najgore crte komunističkog sistema našeg vremena oslanjaju na navodno korisne odlomke iz opisa idealnih zajednica. Iako su se Marks i Engels sprdali sa utopijskim socijalizmom, njihovi sledbenici su, u nedostatku boljih preteča, prošvercovali na zadnja vrata mnoge utopijske društvene izume.
Ta rigidnost, te zamrznute institucije, ti statični i samoograničavajući ideali zaista me ne privlače; da je to bilo sve što sam pronašao u utopijskom misaonom metodu, možda bih još na pola puta odustao od daljeg istraživanja. Ali, od početka sam bio svestan drugog kvaliteta koji je stalno bio previđan: sve klasične utopije su na društvo gledale kao na celinu i makar su na planu mašte ispravno sagledale interakciju rada, ljudi i mesta, kao i uzajamne odnose funkcija, institucija i ljudskih ciljeva. Naše društvo – koje taj porok stavlja u rang svih „razvijenih“ civilizacija – podelilo je život na parcele: na ekonomiju, politiku, religiju, ratovanje, obrazovanje; iz tih većih celina, pokušaji reforme i poboljšanja, pronalazaštva i kreativnosti, prenosili su se u manja odeljenja, ali sa premalo referenci na celinu u kojoj su igrali određenu ulogu.
Utopijska misao, kako sam kasnije shvatio, bila je suprotnost jednostranosti, militantnosti, parcijalnosti, provincijalizmu, specijalizaciji. Neko ko primenjuje utopijski metod mora na život gledati kao na celinu, i to kao na povezanu celinu: ne kao na sirovu mešavinu, već kao na organsku i potencijalno sve uređeniju uniju sastavnih delova, čija se ravnoteža mora održavati – baš kao i kod svakog živog organizma – da bi se omogućili rast i stalno prevazilaženje.
Zahvaljujući primeru koji je pružio moj raniji učitelj, Patrik Gedes, ta vera u ravnotežu i celovitost već je bila duboko usađena u moju svest dok sam pisao ovu knjigu. Odbacio sam privilegije, ako ne i obaveze, specijaliste i svesno se okrenuo karijeri „generaliste“, nekog ko pre svega nastoji da fragmente sastavi u uređenu i smislenu celinu, umesto da detaljno ispituje odvojene delove – iako sam, s vremena na vreme, morao da obavim i neka manja specijalistička iskopavanja.
Na kraju, iako je ova knjiga krajnje ozbiljno shvatila utopijsku literaturu, pokazalo se da je ona zapravo antiutopijska; naime, u uvažavanju pozitivnog doprinosa utopijske misli, koji ću kasnije definisati, ona je, s mnogo više razumevanja nego Makoli, ukazala na suštinsku slabost te tradicije. Nekoliko ljudi mi je predlagalo da izložim sopstvenu utopiju; time su samo pokazali da uopšte nisu razumeli prirodu mog dela. Naslov jednog poglavlja iz moje knjige „Vera u život“ glasi: „Život je bolji od Utopije“; drugo poglavlje se zove, „Regresija ka Utopiji“. Te dve kratke tvrdnje nagoveštavaju, ako već ne mogu da sasvim izraze, moja nadublja uverenja.
Zato nemam nikakvu ličnu utopiju; kada bih je imao, morao bih u nju uključiti privatne utopije mnogih drugih ljudi i u njoj ostvariti ideale mnogih drugih društava; naime, život ima suviše potencijala da bi se mogao obuhvatiti projektom samo jedne generacije, odnosno nadama i uverenjima samo jednog mislioca. Za razliku od većine utopista, morao sam u svakom planu pronaći prostor za izazov, opoziciju i sukob, za zlo i iskvarenost, jer su oni vidljivi u prirodnoj istoriji svih društava; a ako sam naglašavao lekovite vrline i ukazivao na neke transcendentnije ciljeve, to je bilo zato što negativne strane života nije potrebno mnogo ohrabrivati da bi došle do izražaja. Ne morate planirati haos i raspadanje, jer je to ono što se dešava kada duh više ne zauzima komandnu poziciju. Moja utopija je stvarni život, ovde ili bilo gde, koji se pruža do granica svojih idealnih mogućnosti. Zato je za mene budućnost izvor utopija isto koliko i prošlost; a živa međuigra svih aspekata egzistencije, uključujući i mnoga zbivanja koja se ne mogu u potpunosti izraziti ili sagledati, za mene čine stvarnost daleko uzbudljiviju od svega što bi se moglo zamisliti ili opisati u nekoj čisto intelektualnoj vežbi.
Moj pregled utopija je doneo dve glavne pozitivne ideje, koje su kasnija istraživanja i razmišljanja samo potvrdila. Te ideje su donele afirmaciju institucija koje su me i navele da se upustim u sistematsko istraživanje. Prva je bila ideja da svaka zajednica, pored svojih uobičajenih institucija, poseduje i rezervoar potencijala, delimično ukorenjenih u prošlosti i još uvek živih, iako skrivenih, a delimično prisutnih u nagoveštajima koji nastaju iz novih ukrštanja i mutacija, koji utiru put daljem razvoju. To ukazuje na pragmatičnu funkciju ideala: nijedno društvo ne može biti potpuno svesno ni svojih prirodnih svojstava, niti svojih prirodnih mogućnosti, ako ignoriše činjenicu da postoje mnoge alternative putu kojim trenutno ide, kao i mnogo pojmljivih i mogućih ciljeva pored onih koji su neposredno vidljivi. Druga pozitivna ideja koju sam izvukao iz utopija bila je ona o celovitosti i ravnoteži, koje je biologija potvrdila kao suštinska svojstva svih organizama. Ta svojstva za čoveka postaju svesni imperativi, zato što je njegova sopstvena ravnoteža, kako lična, tako i komunalna, veoma osetljiva; i zato što je njegova celovitost često bila obogaljena, a njegovo delovanje ograničeno nastranim prenaglašavanjem neke navodno svevažeće ideologije, institucije ili mehanizma.
Oba ta shvatanja bila su korisna kao kontrateža preokupacijama naše jednostrane civilizacije; naime, ta civilizacija je, samo tokom mog odrastanja, prešla iz Doba samopouzdanja u Doba nasilja; zato su te ideje danas postale još važnije za naše blagostanje, u ovo još zlokobnije doba nuklearnog, bakteriološkog i hemijskog masovnog uništenja.
I najprostodušnija utopija, koja bi tek mogla biti napisana, poseduje izrazito ljudske kvalitete koji potpuno izostaju u planovima naučnih „supermena“ i moralnih imbecila koji su razvili rusko-američku vojnu strategiju totalnog uništenja. Utopijski idealisti, koji su precenili snagu ideala, očigledno su bili mnogo trezveniji i mnogo bliži ljudskoj stvarnosti nego naučni i vojni „realisti“, koji su od upotrebe apsolutnih oružja napravili kompulzivni ideal. Ti oštećeni umovi su spremni da unakaze ili unište celu ljudsku rasu pre nego da se odreknu proizvoljnih i iracionalnih premisa na kojima počiva njihova iskvarena – a sada i propala – strategija. Oni koji rukovode naučnim, tehnološkim i vojnim poslovima, koji s prezirom gledaju na funkciju ideala, od daljeg razvoja svoje opreme za uništenje napravili su vrhovni ideal. To je osvetnički utopizam: nihilističko usavršavanje ništavila.
Tako su prvobitne institucije, koje leže ispod Priče o utopijama, bile zapravo potvrđene, a ne podrivene iskustvom iz prethodnih četrdeset godina. Potreba za razumevanjem mnogostrukih potencijala našeg postojanja, za usavršavanjem u raznim sferama, ne samo u tehničkoj, nikada nije bila veća; ako Priča o utopijama izlazi u susret toj potrebi, onda od nje još može biti neke koristi.
Posmatrana kao lični dokument, Priča o utopijama svakako nagoveštava dobar deo mog kasnijeg rada – toliko da sam najveći deo poglavlja o letnjikovcu prošvercovao u knjigu Ljudsko stanje, a da niko nije primetio pozajmicu ili kontinuitet. S književnog stanovišta, knjiga je bila moj tour de force, ali je zato s naučnog bila na ivici podnošljivog. Sa udaljenosti od četrdeset godina, obe te činjenice ostavljaju me u šoku i bez daha, ali, plašim se, ne i dovoljno posramljenog. Naime, knjigu sam osmislio tokom februara 1922, svu neophodnu literaturu pročitao do kraja marta, a konačnu verziju teksta poslao izdavaču u junu, da bi se provera mogla obaviti pre mog putovanja u Evropu, planiranog za kraj jula. Po današnjim standardima, čak je i taj izdavački raspored zapanjujući, da ne kažem fantastičan. Ta bezglava brzina objašnjava nepotpunost i površnost istraživanja; ali i njegovu srećnu konciznost. Kada bih danas hteo da popravim te slabosti, morao bih da napišem novu knjigu. Ali, ta mogućnost me ne dovodi u iskušenje; to bi možda uklonilo upravo onaj kvalitet koji Priču o utopijama čini vrednom ponovnog objavljivanja, taj duh mladalačke drskosti u kojem je bila napisana.
U ovo naše prestravljeno i obeshrabreno doba taj duh može delovati okrepljujuće. On može podsetiti čitaoca na ljudske nade i stavove koji su nekada cvetali i koji bi se opet mogli rasplamsati, jer ne izviru iz osećanja neke određene generacije, već iz one odlučne životinjske vere koju svako novorođenče donosi sa sobom na svet. S nešto od te vere i smelosti još uvek možemo razoružati onu kastriranu inteligenciju koja planira da svoju političku ludost i impotenciju prikrije žrtvovanjem celog života svojim sumanutim obredima i Nuklearnim Bogovima. U tom trijumfu, ako do njega dođe, utopiju nećemo tražiti na udaljenom istorijskom horizontu budućnosti, još manje na Mesecu ili na nekoj dalekoj planeti. Pronaći ćemo je u svojim dušama i na zemlji po kojoj hodamo, koja još uvek može da hrani sile života i ljubavi i obnovi u čoveku osećanje za njegove više nego ljudske mogućnosti.
Luis Mamford, Njujork, 1962.

Izrazi zahvalnosti

Prvi nacrt ove knjige napravio sam još pre deset godina; i od tada sam ga stalno pleo i rasplitao u svojim mislima. Pravi rad je započeo na inicijativu g. Van Vika Bruksa; bez njegovog ohrabrenja verovatno nikada ne bih započeo niti priveo kraju taj zadatak. Opštu idejnu pozadinu snažno je obeležio kontakt s profesorom Patrikom Gedesom, preko njegovih knjiga i prepiske koju smo vodili; ostao sam mu dužan i utoliko što nisam uvek bio u stanju da ukažem na njega kroz direktne reference ili citate. Zato koristim ovu priliku da mu se od srca zahvalim, što bi inače, u nešto arhaičnijoj formi, moglo biti izraženo i posvetom.
Prilikom revizije rukopisa bio sam počastvovan velikodušnim savetima i kritikama brojnih prijatelja; posebno Klarensa Britna, Herberta Fajsa, Džerojda Robinsona i Sofije Vitenberg, pri čemu mi je svako od njih pomogao na poseban način. Gospodi Viktoru Brenfordu i Aleksandru Farkjuharsonu, iz Sociološkog društva Velike Britanije, dugujem mnoge korisne sugestije. Zahvaljujem se i urednicimaThe Freeman na dopuštenju da iskoristim odlomke iz dva članaka: „Toward a Humanist Sythesis and Beauty“ („Ka humanističkoj sintezi i lepoti“) i Pitoresque“ („Pitoreska“). Najzad, zahvaljujem se i Hendriku van Lunu čije mi je prijateljsko interesovanje pružilo veliko ohrabrenje u pisanju ove knjige.
Luis Mamford, Njujork, juli 1922.

Uvod

Sunčan je dan, a ja evo sedim na vrhu planine. Sve do ovog jutra, to je bila planina iz bajke stare dvadeset vekova.
Sada je to moćno uzvišenje, čiji topli ogrtač od irvasove mahovine mogu da osetim pod rukom; a ako je malo ispružim, mogao bih da naberem i malo crvenih ribizli, u punom cvatu.
Za sto godina, od svega toga neće ostati ništa.
I sve zbog te zaista velike gromade čistog gvožđa, koju je ćudljivo Proviđenje bacilo pravo u srce Laponije.
Da li se sećate te stare priče iz nordijske mitologije? Kako negde, daleko na severu, postoji visoki gvozdeni masiv, koji se pruža po stotinu milja u visinu i širinu? I kako svakih hiljadu godina jedna mala ptica dolazi tamo da na njemu naoštri svoj kljun? I kako će, kada cela planina nestane, od cele večnosti proći samo tren?
Tu priču sam čuo još kao dete.
Dobro sam je zapamtio i pričao svojim sinovima, kada su počeli da uče istoriju. Izgledala mi je kao delo nekog praistorijskog Hansa Kristijana Andersena. Dolazila je iz imaginarnog dekora naših snova.
Priča se obistinila, a ja sam svoju drevnu planinu našao tamo gde sam je najmanje očekivao.
Da bi krug podudarnosti bio potpun, to brdo je nazvano po ptici. Laponci, inače istančanog sluha, za jarebicu kažu „kiru“. Kirunavaara više ne čuje kliktanje „kiru-kiru“ ptica u letu. Dva puta dnevno sluša samo zastrašujuće detonacije nekih pet stotina štapina dinamita.
Onda se potresa od kloparanja malih vozova, koji odvoze kamenje u dolinu.
Uveče gleda na svetla velikih električnih žičara, koje prebacuju dragoceni metal preko arktičke divljine do jezera Tornotrask.
Posle dva meseca, ruda se topi i oblikuje u sve one moderne predmete trgovine, koje znamo pod nazivima kao što su mostovi, automobili, brodovi, luksuzni apartmani i hiljade drugih stari, koje su nekada obećavale da će uzdići čoveka s nivoa tegleće marve.
Oni koji su preživeli poslednjih osam godina, sa sumornom jasnoćom vide šta je ostalo od tog obećanja.
Čak su i prosti Laponci čuli za velika previranja i pitali se zašto se beli ljudi ubijaju, kada je ceo svet pun irvasove mahovine i kada nam je Bog podario brda i planine, tako da doveka imamo dovoljno hrane za duge letnje dane i još duže noći tokom beskrajne zime.
Ali, svet Laponaca nije i svet belih ljudi. Ta prosta deca čiste i nerazblažene prirode slede ujednačeni ritam života kojim su živeli i njihovi preci, pre pet ili deset hiljada godina.
S druge strane, mi imamo svoje mašine, železničke kompozicije i fabrike i ne možemo se osloboditi tih svojih gvozdenih slugu a da ne uništimo same temelje svoje civilizacije. Možemo mrzeti te svoje nezgrapne saputnike, ali oni su nam potrebni. U danima koji su pred nama, naučićemo kako da budemo njihovi gospodari. Onda će nam Platon podariti svoju korigovanu Republiku, u kojoj sve domove zagreva para, a svo posuđe čisti elektricitet.
Ne patimo od previše, već od premalo mašinerije. Naime, potrebno nam je još gvozdenih slugu da bi još više nas moglo da sedi na vrhu planine, zuri u plava nebesa i traći dragoceno vreme, zamišljajući kako bi sve trebalo da bude.
U Starom zavetu se o takvim ljudima govori kao o prorocima. Takvi su, radi sopstvenog duševnog zadovoljstva, podizali čudne gradove koji su počivali isključivo na pravednosti i pobožnosti. Ali, najvećeg od tih proroka ubili su Jevreji samo zato da bi priredili svetkovinu u rimskom stilu. Grci su takve mudre ljude nazivali filozofima. Dopuštali su im veliku slobodu i uživali u matematičkoj preciznosti s kojim su te njihove intelektualne vođe iscrtavale mapu teoretskih puteva, kojima je čovečanstvo trebalo da izađe iz haosa i stupi u uređeno društvo.
Srednji vek je uskogrudo insistirao na Nebeskom kraljevstvu, kao na jedinom mogućem standardu svake pristojne hrišćanske utopije.
Lomili su svakog ko bi se usudio da dovede u pitanje izvesnost tog budućeg stanja blaženstva i sreće. Zidali su njegovo zdanje od kamena i dragocenih metala, ali su zanemarili njegove duhovne temelje. Zato je i nestalo.
U XVI i XVII veku vođeni su mnogi ogorčeni ratovi oko tačne prirode izbledelog Raja, podignutog na ruševinama srednjovekovne crkve.
U XVIII veku verovalo se da Obećana Zemlja leži odmah s one strane užasnog bedema gluposti i praznoverja, koji je hiljadugodišnja klerikalna sebičnost podigla radi sopstvene zaštite i bezbednosti.
Usledila je strašna bitka, u kojoj je trebalo skršiti sramne okove neznanja i otvoriti epohu uravnoteženog razuma.
Nažalost, nekoliko entuzijasta je u tome otišlo predaleko.
Napoleon, glavni realista svog vremena, prizemljio je svet na tlo čvrstih činjenica.
Naša generacija je napoleonske premise dovela do njihovog logičnog zaključka.
Pogledajte kartu Evrope i uverite se kako smo se dobro zapetljali. Avaj! Ovom svetu su potrebne utopije, kao što su mu potrebne i bajke. Nije toliko važno gde idemo, sve dok svesno težimo nekom konačnom cilju. A utopija je, ma koliko bila čudna ili bajkovita, jedini mogući mamac koji nas preko neistraženih mora može dovesti do udaljenih obala budućnosti.
Ona ohrabruje naše napore. Oblaci ponekad pomrače nebo i za trenutak gubimo put. Onda ugledamo tračak svetlosti i nastavljamo dalje, kroz tamu, s novom odlučnošću.
A kada život postane dosadan i besmislen (glavno prokletstvo sveg postojanja), tešimo se činjenicom da će kroz sto godina naša deca stići do obale do koje smo hteli da napravimo most i zbog toga se spuštali do mirnog dna okeana.
Sunce je već zašlo i hladan vetar počinje da duva s Kebnekajse, gde divlje guske Nisla Holgersona i dalje žive usred beskrajne tišine večitog snega. Uskoro će njen vrh obaviti magla, a ja ću morati da potražim put nazad pomoću buke parnih lopata, koje užurbano obavljaju svoj golemi posao odmah ispod najbliže padine.
Planina iz moje bajke će opet biti samo profitabilna investicija kompanije trgovaca gvožđem.
Ali, to nije važno.
Luis Mamford, za koga sam napisao ove reči, znaće na šta mislim.
I ja ću biti zadovoljan.
Hendrik Vilem Van Lun (Hendrik Willem van Loon), Kiruna, Laponija, 14. septembar 1922.

Prvo poglavlje

Kako je sklonost ka utopiji navela ljude da žive u dva sveta i zašto, samim tim, Priču o utopiji od pola treba čitati kao Priču o čovečanstvu.

1.

Utopija je dugo vremena bila samo drugo ime za nerealno i nemoguće. Utopiju smo postavili nasuprot svetu. Ali, upravo su naše utopije ono što svet čini podnošljivim: gradovi i domovi o kojima ljudi sanjaju jesu oni u kojima na kraju i žive. Što više utiču na svoje okruženje i oblikuju ga po sopstvenom obrascu, ljudi sve istrajnije žive u utopiji; ali, kada se ukaže jaz između sveta činjenica i utopijske onostranosti, postajemo svesni udela sklonosti ka utopiji u našim životima, a svoje utopije opažamo kao odvojenu stvarnost.
U ovoj knjizi istražićemo upravo tu posebnu stvarnost utopije – Utopije kao sveta za sebe, podeljenog na idealne zajednice, sa svim svojim naseljima grupisanim oko ponositih gradova, koji smelo teži dobrom životu.
Oblik i boju raspravama o idealnim zajednicama daje vreme u kojima su pisane. Platonova Država je nastala u periodu društvene dezintegracije, posle Peloponeskog rata; nešto od njene jetke smelosti verovatno potiče iz beznadežnosti uslova kojima je Platon bio svedok. Usred sličnog perioda pometnje i nasilja i ser Tomas Mor je postavio temelje svoje idealne zajednice: Utopija je bila most koji je trebalo da savlada jaz između starog poretka srednjeg veka i novih interesa i institucija renesanse.
U izlaganju te istorije i kritike utopija, možda i nas goni isti onaj interes koji je i Platona i Mora gurao napred; naime, tek kada oluja prođe, usuđujemo se da pogledom potražimo dûgu. Naš pad u ambis razočaranja podstakao nas je da još temeljnije razmotrimo krajnja dobra, osnovne namere, ceo koncept „dobrog života“, kojim smo bili vođeni u ovo naše moderno doba. Zato možda treba narušiti sve te mlake i apatične rasprave koje se vode oko zakona o prohibiciji i „mirovnim“ konferencijama i zahtevati razgovor o suštinskim stvarima – razmotrimo Utopiju!

2.

Čovek korača s nogama na zemlji i s glavom u vazduhu; a istorija onoga što se dogodilo na zemlji – istorija gradova, vojski i svih onih stvari koje imaju telo i oblik – čini samo polovinu Priče o čovečanstvu.
U svakoj epohi, vidljivi dekor ljudske drame bio je manje-više isti. Bilo je klimatskih oscilacija i promene terena; a mesta na kojima su nikle velike civilizacije, kao što je bila ona majanska, u Centralnoj Americi, danas pokriva neprohodna džungla; ali, brda oko Jerusalima su ista ona koja je gledao i David; a u okviru istorijskog perioda, potapanje nekog grada u Holandiji ili podizanje bedema nekog imanja na obalama Nju Džersija predstavlja tek nešto više od oguljene boje ili naprsline na gipsanoj fasadi. Ono što nazivamo materijalnim svetom stalno se menja, to se podrazumeva: planine ostaju bez drveća i postaju pustare, a pustinje se natapaju vodom i pretvaraju u vrtove. Ipak, glavni obrisi drže se iznenađujuće dobro; danas možemo bolje putovati kroz rimski period uz pomoć neke moderne mape, nego s najboljom kartom koju bi nam Ptolomej mogao ponuditi.
Kada bi svet u kojem ljudi žive bio samo onaj za koji zna neki geograf, imali bismo prilično prostu situaciju. Mogli bismo poslušati Vitmanov savet, da živimo kao životinje i jednom za svagda prestanemo s jadikovanjem zbog naših mana i grehova.
Ono što od ljudske istorije čini tako neizvesnu i fascinantnu priču je to što ljudi žive u dva sveta – unutrašnjem i spoljašnjem – pri čemu je onaj unutrašnji prošao kroz promene koje su dezintegrisale materijalne stvari snagom i brzinom radijuma. Biću tako slobodan da taj unutrašnji svet nazovem našim idolumom (idó-lum) ili svetom ideja. Reč ideje ovde ne koristim sasvim u uobičajenom značenju. Pod time više podrazumevam ono što bi filozofi nazvali subjektivnim, a teolozi možda duhovnim svetom; a ja u njega uključujem sve filozofije, fantazije, racionalizacije, projekcije, slike i mišljenja u čijim okvirima ljudi stvaraju obrasce za svoje ponašanje. Taj svet ideja, u slučaju naučnih istina, na primer, ponekad grubo korespondira sa onim što ljudi nazivaju svetom; ali, važno je primetiti da idolum i u tom slučaju ima vlastite konture, sasvim nezavisne od materijalnog okruženja.
Ali, fizički svet je nešto konačno i neminovno. Njegove granice su uske i očigledne. Ponekad, ako imate dovoljno jak impuls, možete zameniti kopno morem ili otići u vrelu ili hladnu klimu; ali, ne možete raskinuti s materijalnim okruženjem a da ne okončate svoj život. Šta god mislili o tome, morate udisati vazduh, jesti hranu, piti vodu; kazna za ignorisanje tih uslova je neumoljiva. Samo bi ludak odbio da prizna to fizičko okruženje; ono čini sam temelj naših svakodnevnih života.
Ali, ako je fizički svet zemlja, onda svet ideja odgovara nebesima. Spavamo pod svetlošću davno iščezlih zvezda, a svoje postupke oblikujemo na osnovu ideja koje gube na realnosti čim ih proglasimo takvim. Ono što drži zajedno taj svet ideja – taj idolum – skoro je isto onoliko čvrsto, stvarno i neminovno kao i cigle naših kuća ili asfalt pod našim nogama. „Verovanje“ da je svet ravan nekada je bilo važnije od „činjenice“ da je zapravo okrugao; to verovanje je u srednjem veku sprečavalo mornare da se previše udaljavaju od kopna, jednako efikasno kao i zid ratnih brodova ili podvodne mine. Ideja je čvrsta činjenica, teorija je čvrsta činjenica, praznoverje je čvrsta činjenica sve dok se ljudi u svom ponašanju rukovode tom idejom, teorijom ili praznoverjem; ništa do toga nije manje stvarno samo zato je izraženo nekom slikom ili zvukom.

3.

Svet ideja ima mnogo namena. Među njima postoje dve posebno važne za naše istraživanje utopije. S jedne strane, pseudookruženje ili idolum služi kao zamena za spoljni svet; to je neka vrsta utočišta u koje se povlačimo kada naš dodir s „golim činjenicama“ postane suviše komplikovan za snalaženje ili suviše grub za suočavanje. S druge strane, upravo kroz idolum se činjenice svakodnevnog sveta sakupljaju i filtriraju, što stvara novu realnost, koja se projektuje nazad na spoljni svet. Jedna od tih funkcija je bekstvo ili kompenzacija; ona teži trenutnom oslobađanju od teškoća ili životnih frustracija. Druga nastoji da sagleda uslove našeg budućeg ostvarenja. Zato ću o utopijama koje odgovaraju ovim dvema funkcijama govoriti kao eskapističkim, odnosno kao o utopijama rekonstrukcije. Prve ostavljaju svet kakvim jeste; druge nastoje da ga promene, tako da se s njim bave pod sopstvenim uslovima. U jednima zidamo nemoguće kule u vazduhu; u drugima se savetujemo s geometrima, arhitektama i zidarima i nastavljamo da zidamo kuću koja treba da zadovolji naše suštinske potrebe; baš kao što to postižu i prave kuće, od kamena i maltera.

4.

Ali, zašto je uopšte nužno pričati o utopijama i svetu ideja? Zašto se ne bismo zadovoljili svojim materijalnim okruženjem, tako da nam misle ne blude po oblastima s one strane prostora i vremena? Ali, alternativa s kojom se suočavamo nije da li treba živeti u stvarnom svetu ili sanjariti o utopiji: naime, ljudska bića su tako konstituisana da samo stroga samodisciplina – kakva se sreće kod hinduističkih asketa ili američkih biznismena – može iz svesti isključiti jedan ili drugi svet. Prava alternativa s kojom se većina nas suočava jeste ona između besciljne eskapističke utopije i svrhovite utopije rekonstrukcije. Čini se da, na ovaj ili onaj način, u ovom „stvarnom“ svetu, prepunom frustracija, prosto moramo dobar deo svog mentalnog života provesti u utopiji.
Ipak, potrebna su i dodatna preciziranja. Jasno je da neki tipovi ljudi nemaju potrebu za ličnim utopijama i da one izostaju u određenim zajednicama. Izgleda da su divljaci s Markiskih ostrva, koje je svojevremeno opisao Herman Melvil, zaista srećno i potpuno prilagođeni svom okruženju – ako ne računamo povremene pohode neprijateljskih plemena, za šta se pokazuje da je više neka vrsta sporta, koji zadovoljava njihovu sklonost ka gozbama, koje posle toga slede. Oni direktno raspolažu svime što je potrebno za dobar život na južnim morima. Ne moraju da sanjare o nekom srećnijem životu; ostaje im samo da ga zgrabe.
Ponekad, možda u detinjstvu, čini se da život odiše sličnom punoćom; isto tako, nema nikakve sumnje da mnogim zrelim ljudima uspeva da svoja ograničenja pretoče u prilično adekvatne odgovore na skučeno okruženje i da onda samo puštaju da sve ide kako ide. Takvi ljudi nemaju potrebu za utopijom. Sve dok im uspeva da ograniče svoje kontakt sa svetom, samo neki upad spolja može stvoriti takvu potrebu. Takvi ljudi liče na bolesnika iz parabole jednog persijskog pesnika, čija je jedina želja bila da nešto stvarno želi; na tome mu se sigurno ne može pozavideti. Ljudi koji nikada ne krenu na otvoreno more bivaju uskraćeni za iskustvo suočavanja sa opasnošću širom otvorenih očiju; u najboljem slučaju, znaju samo za polovinu onoga što čini život. Ono što bi takvi ljudi mogli nazvati dobrim životom jednostavno nije dovoljno dobro. Ne možemo se zadovoljiti samo delićem postojanja, ma koliko tome bili prilagođeni, kada uz sasvim mali napor možemo napraviti pun krug.
Ali, bilo je nekoliko oblasti, nekoliko društvenih poredaka i nekolicina ljudi kod kojih prilagođavanje nije bilo potpuno. Kada se suočava sa stalnim teškoćama i preprekama – vetrom i nepogodom, impulsima drugih ljudi i davno preživelim običajima – čovek, grubo govoreći, može da reaguje na tri načina. Može pobeći. Može ostati na svome. Može napasti. Kada pogledam svoje savremenike koji su preživeli rat, prilično je jasno da se većina njih nalazi u prvom stadijumu panike i očaja. U zanimljivom članku „Ishod nihilizma“ Edvard Taunzend But je za generaciju rođenu krajem osamdesetih godina XIX veka rekao da pati od potpune paralize volje, odnosno da „ako im je i ostalo nešto od inicijative, onda emigriraju u Evropu ili na ostrva južnih mora ili se povlače u neki tihi kutak Sjedinjenih Država –ali, većina nastavlja sa životom živih mrtvaca“ (The Freeman).
Ako govorimo još uopštenije, bekstvo ne mora uvek da znači fizički odlazak, kao što ni „napad“ ne podrazumeva nužno neku praktičnu akciju, „na licu mesta“. Pođimo od primera koji daje Džon Djui i pretpostavimo da je neki čovek sprečen da stupi u kontakt s prijateljima iz daleka. Jedna od mogućim reakcija je da „zamisli“ susret s prijateljima i da tako, u mašti, prođe ceo ritual sretanja, razdraganog pozdravljanja i razgovora. Druga moguća reakcija, kaže Djui, jeste da čovek sagleda uslove u kojima bi mogao približiti udaljene prijatelje – i onda izmišlja telefon. Takozvani ekstrovertni tip, onaj kome nisu potrebne utopije, zadovoljiće tu potrebu tako što će popričati s najbližim ljudskim bićem („ostati na svome“). Ali, prilično je jasno da taj ekstrovert, usled slabosti i nedoslednosti svojih ciljeva, ne može doprineti životu zajednice ničim drugim osim možda „dobrim raspoloženjem“; kada bi zavisili od njega, umetnost i pronalazaštvo verovatno bi zamrli.
Ali, ako tog ekstroverta ostavimo po strani, vidimo da su dve preostale vrste reakcija dolazile do izražaja u svim istorijskim utopijama. Možda je dobro da ih prvo sagledamo u njihovom normalnom, svakodnevnom ambijentu, pre nego što se upustimo u istraživanje drevnih zajednica.
Svi smo mi, manje ili više, bili u prilici da nazremo obrise eskapističkih utopija: one se uzdižu, urušavaju i iznova grade skoro svakodnevno. Usred kloparanja mašina u jednoj fabrici papira, naišao sam na dirljivi portret neke glumice okačen na pokvareni deo mašine; nije bilo teško rekonstruisati ličnu utopiju čoveka koji je po ceo dan povlačio polugu ili zamisliti svet u koji bi mogao pobeći od brujanja, pulsiranja i prljavštine mašina koje ga okružuju. Ko nije imao takve utopije, još od najranijih mladalačkih dana i kasnije – ko nije poželeo da osvoji i bude osvojen nekom prelepom ženom?
Možda su za većinu muškarac i žena te male, lične utopije jedine prema kojima osećaju stalni, strastven interes; u krajnjoj liniji, svaka druga utopija može im se približiti samo u tim intimnim okvirima. Njihovo ponašanje otkriće nam ono što reči možda skrivaju. Napuštaju svoje dosadne kancelarije i sumorne fabrike, da bi se, iz noći u noć, slivali ka bioskopima gde makar na trenutak mogu da žive u zemljama naseljenim lepim, zavodljivim ženama i nežnim, požudnim muškarcima. Ne treba da nas čudi što je velika i moćna religija koju je osnovao Muhamed postavila tu utopiju u samo predvorje budućnosti! To je, u neku ruku, najelementarnija od svih utopija; prema tumačenju analitičkih psihologa, ona izražava duboku žudnju za povratkom u majčinu utrobu – u to savršeno okruženje, koje sve mašine i zakoni ovog užurbanog sveta nikada neće moći da reprodukuju.
U svom najelementarnijem izdanju, ta eksapistička utopija poziva na potpuni raskid s mesarom, pekarom, piljarem, sa svim tim stvarnim, ograničenim, nesavršenim ljudskim bićima, koja nas okružuju sa svih strana. Da bismo svet učinili savršenijim, izbacujemo iz slike mesara i pekara i prebacujemo se na samodovoljna ostrva južnih mora. To je, naravno, u najvećom meri samo dokona sanjarija; ali, ako je ne prerastemo, samo ćemo je prebaciti u druge okolnosti; za skoro svakog od nas, dokolica bez snova je jedina alternativa. Iz takvih fantazija o blaženstvu i savršenstvu, koje u stvarnom životu ne opstaju dugo, čak i ako ponekad procvetaju, potiče dobar deo naše umetnosti i književnosti. Teško je zamisliti društveni poredak koji bi bio toliko savršen i zadovoljavajući da bi nas lišio potrebe za povremenim skretanjem s kursa i istraživanjem nekog zamišljenog sveta, u kojem bi naše patnje bile prognane, a zadovoljstva uvećana. Čak su i u velikoj idili koju je oslikao Vilijam Moris žene prevrtljive, a ljubavnici često razočarani; ali, kada „stvarni“ svet postane suviše težak ili sumoran, moramo pronaći neko utočište ako želimo da povratimo ravnotežu, samo u jednom drugom svetu, koji mnogo bolje odgovara našim najdubljim težnjama i željama – u svetu književnosti.
Kada nas jednom pogodi oluja, opasno je zadržavati se u eskapističkoj utopiji; to ostrvo je začarano i ostati na njemu značiti izgubiti sposobnost za suočavanje sa svetom kakav jeste. Devojku koja se suviše dugo prepuštala zagrljajima Princa iz bajke odbiće trapavi dodiri njenog mladića koji je izvodi u bioskop, dok se ovaj u sebi pita kako će, do đavola, platiti kiriju ako na medenom mesecu provedu još nedelju dana. Pored toga, život u eskapističkoj utopiji suviše je lagodan, suviše savršen – jednostavno nema ničeg na čemu bi čovek mogao naoštriti zube. To ne može biti razlog zašto neki odlaze u džungle da love divlje zveri ili kušaju trave i korenje da bi se prosvetlili ili se otiskuju na more u krhkim brodićima, da bi osetili užas vetra i talasa. Naša svakodnevna ishrana mora biti mnogo robustnija od onoga što nam nude takve sanjarije, da se ne bismo potpuno degenerisali.
Na našem putovanju u utopiju zadržaćemo se neko vreme na ovim eskapističkim utopijama, ali ne previše. One su brojne kao i ostrva Egejskog mora koja je obilazio Odisej. Ipak, takve utopije pripadaju odeljenju za književnost, a čak i tamo zauzimaju sasvim skromno mesto. Možemo ih sve skupa i laka srca trampiti za još jednu Anu Karenjinu ili Braću Karamazove.
Druga vrsta utopija s kojom ćemo se sresti su utopije rekonstrukcije.
Prva vrsta utopija, kao što nam govore analitički psiholozi, predstavlja vrlo primitivan oblik mišljenja, u kojem prosto sledimo trag naših želja, zanemarujući ograničenja uslova s kojima se moramo suočiti kada se vratimo na zemlju i pokušamo da svoje želje ostvarimo u praksi. To je maglovita, haotična i logički nedosledna serija slika, koja u isti mah vrvi od boja i bledi, uzbuđuje nas i ostavlja ravnodušnim i koju je – zbog poštovanja koje susedi pokazuju prema našoj sposobnosti da im dodamo merdevine ili cepanicu – bolje odložiti u tu čudnu kutiju dokumenata, koju nazivamo mozgom.
Druga vrsta utopija takođe može biti obojena primitivnim težnjama i željama, ali one tu pokušavaju da se razračunaju sa stvarnošću u kojoj treba da se ostvare. Utopija rekonstrukcije je ono što joj samo ime kaže: vizija preuređenog okruženja, koje bi, za razliku od sadašnjeg, bilo bolje prilagođeno prirodi i ciljevima ljudi koji u njemu žive; i ne samo prilagođeno njihovoj sadašnjoj prirodi, nego i bolje podešeno za njen mogući razvoj. Ako prve utopije vode unazad, ka utopijskom egu, druge vode napolje – u spoljašnji svet.
Pod rekonstruisanim okruženjem ne podrazumevam samo nešto fizičko. Mislim i na novi skup navika, svežu lestvicu vrednosti, drugačiju mrežu odnosa i institucija i možda – pošto sve utopije naglašavaju faktor potomstva – izmenu fizičkih i mentalnih karakteristika probranih pojedinaca, kroz obrazovanje, biološku selekciju i druge metode. Rekonstruisano okruženje, kojem teže sve prave utopije, zapravo je rekonstrukcija i fizičkog sveta i idoluma. To je ono po čemu se takve utopije razlikuju od sveta praktičnih pronalazača ili industrijalaca. Svaki pokušaj na planu pripitomljavanja životinja, uzgoja biljaka, podizanju rečnih nasipa, kopanju kanala i, u moderna vremena, primeni energije Sunca na mehaničke instrumente, bio je pokušaj rekonstrukcije okruženja; u mnogim od tih slučajeva, ljudski napredak bio je očigledan. Prometeja, koji je doneo vatru ili Frenklina, koji je uhvatio munju, ne treba prezirati zbog onoga što je kod njih bilo utopističko. Kao što je pisao Anatol Frans: „Bez Utopija iz drugih vremena, ljudi bi i dalje živeli u pećinama, jadni i nagi. Utopija je ta koja postavila nacrt prvog grada… Iz plemenitih snova rodile su se korisne realnosti. Utopija je princip svog progresa i prolaz koji vodi u bolju budućnost.“
Ipak, naše fizičke rekonstrukcije bile su ograničenog obima; one su uglavnom samo grebale po površini. Posledica toga je da ljudi žive u modernom fizičkom okruženju, ali tako da u mislima nose najčudnije zbirove duhovnih relikta iz skoro svih prohujalih vremena, od doba primitivnih, tabuima gonjenih divljaka, do energičnih učenika Gredgrinda i Baunderbija[1] iz viktorijanske epohe. Kao što Hendrik van Lum sažaljivo kaže, „ljudsko biće sa idejama trgovca iz XVI veka, koje vozi ’rols rojs’ iz 1921. i dalje je ljudsko biće sa idejama trgovca iz XVI veka“. Problem je u osnovi ljudski. Što veću kontrolu čovek uspostavlja nad svojim fizičkim okruženjem, to se hitnije moramo upitati šta ga je to uopšte pokretalo, vodilo i dovelo do uloge kontrolora. Taj problem ideala, cilja i smisla – čak i ako se odredište menja kao magnetski severni pol – od suštinskog je značaja za utopijsko.
Osim u spisima utopista – što treba imati u vidu u našem putovanju kroz utopiju – rekonstrukcija materijalnog okruženja i rekonstrukcija mentalnog okvira stvorenja koja ga naseljavaju, držane su u zasebnim odeljcima. Smatralo da jedan pripada praktičnom čoveku, a drugi idealisti. Prvi je bio onaj čiji se cilj mogao ostvariti ovde i sada; ciljevi drugog su uglavnom bili odlagani sve do poslednjeg zbogom. Ni praktični čovek, niti idealista nisu bili spremni da priznaju kako se bave istim problemom; da je svako od njih tretirao dva lica iste stvari kao da se ona mogu razdvojiti.
To je tačka u kojoj utopija rekonstrukcije lako odnosi prevagu. Ona se ne bavi samo iscrtavanjem sveta, nego se suočava sa svim njegovim aspektima u isto vreme. Ovde nećemo istraživati klasične utopije, a da ne uočimo njihove slabosti, kao i njihove ponekad zabrinjavajuće osobenosti. Ali, u ovom trenutku je važno priznati njihove vrline i krenuti na put bez malodušnosti koju reč utopijaobično podstiče u duhovima zavedenim Makolijevim podrugljivim rečima, da bi radije imao pola hektara zemlje u Midleseksu nego celu kneževinu u Utopiji.

5.

Najzad, budite uvereni da su utopije stvarne. Sve što se desilo u onome što nazivamo ljudskom istorijom – osim ako ona o sebi, kao dokaz, nije ostavila neko zdanje ili knjigu ili neki drugo znamenje – udaljeno je i u izvesnom smislu mistično kao i tajanstvena ostrva koja je Rafael Hitlodej, naučnik i moreplovac, opisao Tomasu Moru. Dobar deo ljudske istorije je još maglovitiji: Ikarijanci koji su živeli samo u mislima Etjena Kabea ili Frilanđani koji su naseljavali samo maštu jednog malog, sparušenog austrijskog ekonomiste, imali su više uticaja na živote naših savremenika nego Etrurci koji su nekada živeli u Italiji, iako su pripadali onome što nazivamo stvarnim svetom, dok su Frilanđani i Ikarijanci naseljavali samo Nigdinu.
Nigdina može biti imaginarna zemlja, ali „vesti iz Nigdine“ su prave vesti. Svet ideja, verovanja, fantazija i projekcija (moram to još jednom da naglasim) stvaran je koliko i direk koji je dr Džonson jednom šutnuo da bi pokazao koliko je čvrst. Čovek koji u potpunosti poštuje vlasnička prava drži se podalje od komšijinog poseda mnogo efikasnije od onog kome upad zabranjuje samo tabla sa upozorenjem. Ukratko, ne možemo ignorisati utopije. One postoje kao i sever i jug; ako i nismo upoznati s njihovim klasičnim izdanjima, upoznajemo ih svakodnevno, dok iskrsavaju u našim mislima. Nikada ne možemo dostići tačku koju pokazuje kompas; isto tako nema sumnje da nikada nećemo živeti u utopiji; ali, bez magnetne igle ne bismo uopšte mogli putovati na neki inteligentan način. Apsurdno je odbaciti utopiju tako što ćemo reći da ona postoji samo na papiru. Odgovor na tu primedbu glasi: isto bi se moglo reći i za planove arhitekte za neku kuću; ali, kuće zbog toga ne trpe.
Moramo malo ublažiti svoje osećanje udaljenosti i strogosti pre nego što krenemo u istraživanje idealnih zajednica, kakvim su opisali neki od najboljih umova prošlosti. Naši ideali nisu nešto što bismo mogli odvojiti od glavnih životnih činjenica, kao što su naše bake odvajale gostinske sobe, obično hladne, sumorne i buđave, od dnevnog boravka: naprotiv, ono o čemu sanjamo svesno ili nesvesno teži da se ostvari kroz obrasce naših svakodnevnih života. Naše utopije su onoliko ljudske, tople i vedre koliko i svet iz kojeg su nastale. Kada s visokog potkrovlja gledam krovove kuća na Menhetnu, vidim bledu kulu čiji zlatni šiljak svetluca u mekoj jutarnjoj izmaglici; za trenutak, sve grube i ružne crte pejzaža nestaju. Isto se dešava i pri pogledu na naše utopije. Ne moramo se odreći stvarnosti da bismo kročili u te ostvarljive svetove; naime, ovi drugi uvek nastaju iz onih prvih.
Na kraju, jedno predviđanje i jedno upozorenje. U našem putovanju kroz utopije iz prošlosti ne smemo se zadovoljiti pukim obilaskom cele teritorije koja deli Platona od najmodernijih pisaca. Ako priča o utopijama baca neko svetlo na priču o čovečanstvu, onda je to zbog sledećeg: naše utopije bile su žalosno slabašne i nezgrapne; i ako nisu imale dovoljno praktičnog uticaja na realno stanje stvari, to je zato što, kako reče Viola Paže u Anarhističkom jevanđelju, prosto nisu bile dovoljno dobre. Putujemo kroz utopiju da bismo otišli s one strane utopije: ako napuštamo domen istorije da bismo prošli kroz dveri Platonove Republike, činimo to zato da bismo se još delotvornije probijali kroz zagušljivi saobraćajni metež savremenog sveta. Zato će posle našeg istraživanja klasičnih utopija uslediti razmatranje određenih društvenih mitova i delimičnih utopija, koji su značajno uticali na stanje u zapadnom svetu tokom poslednjih nekoliko vekova. Na kraju, obećavam da neću ni pokušavati da iznesem neku novu utopiju; istraživanje temelja na kojima su ih gradili drugi biće sasvim dovoljno.
U međuvremenu, naš brod je raširio jedra; sidro nećemo baciti sve dok ne dođemo do obala Utopije.


Luis Mamford

Prevod Alekse Golijanina

Izvornik: Anarhistička biblioteka, cela knjiga dostupna na: http://anarhisticka-biblioteka.net/library/lewis-mumford-prica-o-utopijama

Monday, October 15, 2012

Thursday, October 11, 2012

Jesen Miloša Crnjanskog



Jesen Miloša Crnjanskog


Teret naroda svog


U svojoj izbi, u Kvin kortu 83, u Londonu, Crnjanski živi tavoreći, zapravo sanjajući svoj povratak u domovinu, povratak pun neizvesnosti, ali on želi konačni smiraj u Beogradu. O tome dušu nikome ne otvara, ali iz razgovora s ambasadorom Srđom Pricom i njegovom suprugom Vukicom, koji ga povremeno pozivaju u svoj dom, diskretno stavlja do znanja da bi možda išao u svoju zemlju, da bi se vratio.

Sistematizuje svoje ispise iz Britanskog muzeja o srpskim pomenima u engleskim izvorima, zapisima i hronikama. Nastaju četiri teksta i Crnjanski ih šalje redakciji nedeljnika NIN. Redakcija je 12. juna 1964. godine objavila prvi tekst “Noulz o Kosovskoj bici”, a potom i ostale, narednih nedelja: “Arheološke veze Balkana”,“Vendski trag u Britaniji” i “Otkud potiču imena naših reka i brda”. On sistematizuje različite izvore, ali se ne opredeljuje, ostavljajući očito naučnicima da krenu tragom izvora kako bi se ovi problemi rešili.

U leto 1964. godine, na pitanje mladog sarajevskog književnika Anđelka Vuletića – šta je bitna karakteristika njegovog stvaralaštva dok je bio mlad – Crnjanski odgovara:

“Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svom, ne baš sretnom narodu. Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našeg naroda. To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio, pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934…”

Vuletića interesuje njegovo viđenje života u tuđini:

“To što je Bunjin dobio Nobelovu nagradu živeći u Parizu, ili jedan veliki pesnik Španije živeći u Meksiku, ne znači da su bolje pisali u inostranstvu. Pisac kao Antej postaje snažniji samo kad dodirne svoju zemlju. Herkul je inostranstvo. U tuđini se gubi volja za radom, tuđina uvek smanjuje ostvarenu količinu rada. A kameleoni su mnogobrojni u našem vremenu… Znači samo da se veliki pisac rađa i cveta samo u svom rodnom kraju…”

Upitan šta radi, Crnjanski odgovara:

“Ja se već nekoliko godina bavim sonetima i madrigalima Mikelanđela. Objaviću ove godine esej o tome… Prirodno je, bez daljega, da učestvujem u sudbini onog naroda za koji me je mati rodila. Književnik koji ne učestvuje u sudbini svog naroda nije pravi književnik. Narcis u literaturi spada u kategoriju mentalnih onanista…”

Na kraju pisac poručuje:

“U našoj literaturi opšta je pojava bila da pisac i pesnik zgasnu rano. Meni se to neće desiti…”

I, potom, dodaje:

“Osećam se ponosnim što sam dočekao da se mogu vratiti u našu književnost posle mnogih patnji. A smatram da je odvratno kad pesnik stavlja sebe visoko iznad drugih ljudi. Andrić (Ivo) je rekao da sebe smatra u narodnom, opštem, životu, kao i svakog drugog čoveka. Čujem da Krleža, koji je isto toliko bio zaslužio Nobelovu nagradu, radi za trojicu i ne sedi zagledan u svoj pupak, kao što bonze sede. I ja sam činio što sam, u svojoj situaciji, mogao…”

Iz štampe izlazi antologija Predraga Palavestre “Srpska i hrvatska poezija dvadesetogveka”, a u njoj je štampan “Lament nad Beogradom”, dok je Miodrag Pavlović u svoju “Antologiju srpskog pesništva” uneo dve pesme Crnjanskog – “Na ulici” i “Priviđenja”.

Narodnom pozorištu u Beogradu Crnjanski šalje svoju novu dramu “Tesla”, a izdavačkom preduzeću “Prosveta” poslao je rukopis svoje nove knjige “Kod Hiperborejaca”. U Holandiji, u izdanju “De Boekerij N. V.”, na flamanskom jeziku, štampane su “Seobe”. Ugledni list “Paliterek” napisao je da ovaj roman predstavlja “pravu i potpunu osudu rata, pripovedanje puno neispunjenih želja i neobuzdanih strasti”. U Beogradu, “Književne novine” objavljuju odlomke iz rukopisa “Kod Hiperborejaca” (“Trijalog o Mikelanđelu”).

U ranu jesen 1946. godine, na predlog Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Srpske vlade, u London stiže pesnik Tanasije Mladenović sa zadatkom da velikog pisca ubedi da se vrati u zemlju. Pred polazak za London, Mladenović je o tome razgovarao sa svojim kumom starim bardom Veljkom Petrovićem, koji ga je upozorio da je Crnjanski nepouzdan čovek, prznica i da ima nezgodnu narav. Mladenović u svojim memoarskim beleškama o tome zapisuje:

“Opet smo Crnjanski i ja hodali Londonom. Posećivali smo Britanski muzej, koji je on u tančine poznavao, jer je o njemu, kako mi je kazivao, godine i godine proveo, prikupljajući materijal za svoja književna dela, a vrlo često tamo sedeo i pisao, u dubokoj tišini, u toplom, iza debelih zidova njegovih čitaonica. Išli smo često i u čuvenu “Tejt galeri”, poznatu londonsku pinakoteku, i na razne izložbe. Razume se, odlazili smo opet redovno u italijanske restorane. Ponekad i u pabove na koje smo usput nailazili, radi osveženja. Jednom me je on odveo u neku čuvenu poslastičarnicu londonsku, čijeg se imena više ne sećam.

Najviše smo raspravljali, da se diplomatski izrazim, o modalitetima njegovog i Vidinog povratka u Beograd. Preneo sam mu sve poruke zvaničnika i sve njihove odluke, kao i o smeštaju, privremenom, u hotelu “Ekscelzior”. I za dug od šest stotina funti sam mu rekao da će biti isplaćen. Međutim, za tih nekoliko godina, koliko je bilo proteklo od našeg prvog londonskog susreta, dug je narastao na devet stotina funti! Šta sam mogao, na svoju ruku sam mu obećao da će i to sve biti valjano regulisano.

… Datum povratka tada nismo mogli da odredimo. Složili smo se da to bude na kraju Pricinog (Srđa, ambasador Jugoslavije u Londonu) mandata, a to će reći kroz nekoliko meseci, najduže pola godine, pošto se ni kod diplomata ne može sve znati baš u dan. Crnjanski je trebalo, a s tim se svesrdno složio i Prica, da pođe s njim automobilom za Jugoslaviju, da bi sve formalnosti bile lakše i bezbolnije obavljene… Vida bi, po tom planu, još neko vreme ostala u Londonu, da bi regulisala sve ono što je potrebno da se uradi sa stanom koji se otkazuje, a i sa robnim kućama, koje je do tada snabdevala svojim lutkama. U pozadini te odluke, međutim, bila je i stalna strepnja Crnjanskog, da mu se nešto ipak ne dogodi kad se vrati u Beograd. Hteo je u sve lično da se uveri, pa tek onda da pozove i svoju ženu…”

Jedan novi Skerlić


Po povratku u Beograd, Tanasije Mladenović je obavestio Slobodana Penezića i Stanku Veselinov, ministra za kulturu u Vladi Srbije, o svemu što se sa Crnjanskim dogovorio, a problema nije bilo ni oko isplate devet stotina funti, koliki je bio dug Crnjanskog.

U jesen 1964. godine Jugoslovenska autorska agencija uplatila mu je, u funtama, i autorski honorar za štampanje „Seoba“ i „Druge knjige Seoba“.

Iz Firence, a potom i Pariza, javlja mu se prijatelj Dragan Aćimović. Nagoveštava da bi možda došao sa ženom i do Londona. Crnjanski mu se raduje, da natenane razgovaraju, da „kao pisci govorimo“, ali ga moli da „iz programa“ briše doček nove 1965. godine, i to bez daljeg, tako da i ne pokušava da ga na to nagovori, pa kaže:

„Inače u mojoj kući videćemo Vas vrlo rado i kad god hoćete, imamo dosta vremena, u našim godinama, za razgovor.

„Da sam znao ono što sad znam o mom izdavaču ne bih bio u Nemačku putovao, pa se ne bih bio ni zadužio. Dobio sam u međuvremenu holandsko izdanje knjige i video pravo čudo od neukusa, a sve je rađeno i ne pitajući pisca. Čak ne znaju ni kako se original zvao. Do danas mi se holandski izdavač nije ni javio. Poslao mi je a conto DM 1.000 to jest 2-3 od toga. 1-3 uzima nemački izdavač za ‘Auslandsrechte’.

„Što se tiče knjige ‘Pisci govore’ (knjiga intervjua pesnika Nikole Drenovca) ima u njoj svakoga, a najmanje obuhvata ono što je sad aktuelno: rad jedne grupe, angloamerikanske, koju vode Miodrag Pavlović i J. Hristić, a koji su pomoću Vaska Pope plasirali svoju antologiju u SKZ. Stvar je za Dučića i Eliota. Vredi to da zapazite u vezi Vašeg članka kod Parežanina. ‘Iskra’ je pripremila za Božić paralelu ‘Arene’. Ima i drugih šaljivih novosti u literaturi koje ću Vam pričati…“

Prijatelju istovremeno poručuje da će mu dug vratiti, da je iz domovine uspeo da dobije autorski honorar posle dve godine i to, kako veli, „sa svakojakim odbijanjima“, ali problem je rešio, kaže, zahvaljujući „ličnom prijatelju, izuzetno“.

Beogradski književni časopis „Delo“ objavljuje zapažen esej Nikole Miloševića, jednog od najviđenijih srpskih esejista, a u njemu je ukazano na visoku umetničku vrednost „Druge knjige Seoba“. Crnjanski Miloševiću, na samom izmaku 1964. godine, piše:

„…Još iz vremena Skerlićevog, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška, a vrlo retko prikaz knjiga, za čitaoca. A najmanje sa gledišta intelekta. U Vašem prikazu – bez obzira na to što je povoljan za pisca – prvi put nalazim ta intelektualna gledišta koja me sad, u mojim godinama, jedino još zanimaju. To što ste Vi napisali ne samo da je nov način, nego mi se čini napisano i sa znanjem savremenog literarnog aparata, a ne sa tendencijama. To je najozbiljnije u hrpi onog što sam čitao dosad o mom romanu. Kod nas obično kritičari nalaze ono što u knjizi nema, a ne vide ono što pisac želi da čitalac primeti da ima.

„Vi ste, sa Vašim prikazom, bez obzira ko ste i kakva Vas budućnost čeka, nova i lepa pojava među našim kritičarima.

„…Svašta se našlo u ‘Drugoj knjizi Seoba’ samo ne ono što je pisac hteo, a što ste vi našli. Iako čujem da ste mlad čovek po godinama, i tek početnik među profesorima Univerziteta, ja sam želeo da Vam kažem da sam posle mnogo godina, prvi put, čitajući Vas, video, da kritika i kod nas neće više biti samo vika na pijacama, nego da će pisac moći da računa sa ljudima koji će zapaziti i ono što je u delu bila intelektualna intensija pisca. Do sada je kritičarima bilo sve i svašta važnije od toga. Meni je naročito milo da ste u mom romanu videli tendencije koje nisu autobiografija…“

Početkom 1965. godine ljotićevski list „Iskra“, koji izlazi u Minhenu, piše:

„Danas već dvadeset i pet godina živi u emigraciji pesnik i romansijer Miloš Crnjanski. U domenu srpske književnosti, ime Miloša Crnjanskog je toliko veliko i svetlo da bi se jedna nacionalno svesna emigracija mogla da ponosi da ga ima u svojim redovima.

„…A šta je uradila emigracija? Ona, pre svega, nije za njega htela da se interesuje, jer nije bio član nijednog političkog emigrantskog udruženja, gde članska karta zamenjuje talenat, on se nije čak ni kandidovao kod kakve grupice za budućeg ministra ili ambasadora, onda kada komunisti dobrovoljno siđu sa vlasti i ustupe je baš predstavnicima tog klana emigrantskog! Emigracija je ostavila Miloša Crnjanskog da više-manje živi od pomoći, da ne kažem milostinje stranaca, ili da radi u podrumu nekog obućara.

„…Jedan poštovalac i učenik Miloša Crnjanskog, i sam izvanredan mladi pesnik, Dragan Aćimović, koji je radeći kao slovoslagač stvorio sebi jednu minijaturnu, retko ukusnu štampariju, učinio je da – ne srpska emigracija, jer tu ni Crnjanski ni Aćimović nisu imali nikakvih iluzija – već srpski narod dobije u nasleđe veličanstvenu poemu Miloša Crnjanskog ‘Lament nad Beogradom’. Knjiga je štampana u 76 primeraka…“

Aćimović je bio kod Crnjanskog u Londonu, u januaru 1965. godine. U jednom starinskom, viktorijanskom hotelu dvojica prijatelja pili su čaj i jeli sendviče i po običaju vodili su konverzaciju sličnu onoj od pre nekoliko godina. Aćimovića je interesovala ličnost Dafine, a Crnjanski je o toj davnašnjoj ujninoj požudi govorio sa uzbuđenjem:

- Ima dosta od ujne u mojoj Dafini…

Prijatelj ga direktno pita:

- Da ste sa ujnom u Beču, na školovanju, spavali – da li bi se rodila Dafina?

Crnjanski odgovara:

- Možda ne…

Uveče, dok su se taksijem vraćali u dom Crnjanskog, ovaj mu se poveri:

- Vi ste čovek koji zna ćutati… Moji su papiri ostavljeni na sigurno mesto. Među najintimnijim, koji će biti otvoreni posle moje smrti, nalazi se vizit-karta Principesse Valmarana iz Venecije. To je bila jedna velika moja ljubav…

Aćimović ga pita – jesu li to one „maske koje su po mene došle“ iz „Lamenta“? Crnjanski mu kaže:

- Vi sve hoćete da znate. Mladi ste. Doživećete otvaranje moje zaostavštine…

Poruke tri poeme


Kako je Vuk Isakovič bio obučen studirao sam na ovim oficirima. Ja sam to malo preinačio i dao više austrijski karakter…”

Naravno, priča se odnosi na “Drugu knjigu Seoba”.

Aćimović nije dugo ostao u Londonu, a po povratku u Johanesburg svratio je opet u Rim i obaveštava ga da su njegovi papiri sigurno pohranjeni.

Prihvatio je ponudu “Prosvete” i uredniku Stevanu Raičkoviću poslao je, bez štamparskih grešaka, svoje tri poeme: “Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”. U pismu naglašava:

-… Ja bih želeo da tekst bude latinicom, iz više razloga.

Treba stvarati zajedničke tekstove za celu zemlju, treba latinicom štampati bar one tekstove koji imaju strane reči. Preslaganje u ćirilicu sasvim bi sigurno, kraj sve Vaše brige oko toga, ostavilo mnogo štamparskih grešaka u izdanju, a to bi bilo ružno. Kod nas su štamparske greške besmrtne, kao i stenice. Ćirilicom ne bismo mogli dati ni aksane.

Ja sam, u mojim godinama, a naročito kad se radi o ovakvom izdanju, vrlo osetljiv na štamparske greške. Ako bi ipak štampali ćirilicom, moj uslov je da mi pošaljete poslednju reviziju. Avionskom poštom to ide brzo.

Naslov knjige: Tri poeme – biće najbolje tako.

U tekstu ima stranih reči, a ima i imena iz prošlosti koja se ne znaju. Zato sam se rešio da Vam, u idućem pismu, pošaljem napomene, kratke, takvih aluzija i imena. To dajte na kraju kao: Napomene izdavača. Ili urednika. Dakle kao svoje.

Molim Vas da u ovakvom izdanju ne bude “pogovora”, ako želite baš da nešto uz to kažete, kao urednik, recite na povezu kao što se to u svetu uobičajilo, ili u zasebnom članku u časopisu.

U slučaju da imate još neka pitanja u vezi izdanja, javite…

A zatim, u post skriptumu: Privatno: zahvaljujem za dobre želje za godinu 1965, a i ja želim Vama i Vašoj porodici svaku sreću za ovu godinu koja je otpočela. Uspeha već imate.

Molim Vas da pozdravite svoju suprugu, a nadam se da je njeno zdravlje sad dobro. Kažite joj da je udati se za pesnika vrlo lako. Za to je potrebno samo plemenito srce. Teže je živeti sa pesnikom…

“Lament nad Beogradom” pisao je na plaži kraj Londona.

Crnjanski u dodatku pisma šalje svoje napomene za buduću knjigu “Tri poeme”:

Poema “Stražilovo” napisana je u Italiji, u proleće godine 1921. pri povratku iz Pariza. Ona je završena, na putu po Toskani, u mestu Fiesole, iznad Firence, u hotelu “Aurora”. (…)

Poema “Serbia” napisana je na novinarskom putu, na Krfu, gde je pisac, u kući našeg konzula, Anića, napisao nekoliko violentnih članaka za dnevni list “Vreme”, o stanju u kom je zatekao naša vojnička groblja. Na njih je, kako se u naslovu kaže: država potrošila manje nego što na Krfu košta magarac. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Boža Maksimović tražio je hapšenje i stavljanje pod sud pisca tih članaka.

Poema “Lament nad Beogradom”, napisana je, na odmoru, na plaži u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach. Prvo, originalno, izdanje štampano je u ograničenom broju primeraka, u vanrednoj štampi štamparije “Garamond”. U Johanesburgu. Drugi tekst u “Književnim novinama” u Beogradu. U poemi ima nekoliko aluzija, na manje poznate geografske tačke, sa putovanja i života pesnika, a ima i aluzija na nekoliko njegovih pomrlih drugova, koji su danas i zaboravljeni.

Jan Majen je ostrvo u Arktičkom okeanu, kome je brod, kojim je pesnik putovao na izlet na Špitzbergen, išao u posetu. Na ostrvu ima svega jedna mala meteorološka stanica Norveške. Nije nastanjeno. Espanja je originalno ime Španije kud je pisac išao tri puta, a svaki put u vrlo različitim prilikama. Voli tu zemlju. Dobrović je poznati slikar Petar Dobrović, dugogodišnji poznanik i drugar pesnikov.

Kao i Sibe (Josip) Miličić, pesnik, Hvaranin, koji je u svom životu imao tri etape, koje kod nas vredi zapaziti: prvo, sa dve medalje za hrabrost u srbijanskoj vojsci, zatim drugu u NDH, i treću kada je pisao pesme “Partizanke”. Ližbua je Lisabon, glavni grad Portugala, gde je pesnik živeo, od maja do kraja avgusta, godine 1941. Finistere je uobičajeno ime Bretanje na krajnjoj tački francuske obale, na Atlantiku. Tuarezi su ratničko pleme Kabilije i nomadi Sahare.

Ming je stara dinastija Kine. Yang i Yin, muški i ženski princip u kineskoj mitologiji. Tao, glavni princip filozofski, taoista. Mandarini su bili najviši red kineskih velikodostojnika i državnih savetnika.

Strane reči su većinom poznate u ovom spevu. Ničevo je ruska reč za ništa, nada španska, za isto. Leiche je nemačka reč, za lešinu, cadavere talijanska, za isto. Tout passe je francuski, banalni, izraz za “sve prođe”.

Nao, hao, portugalska reč koju je teško prepisati, sasvim tačno, u našoj latinici phonetski, sa njenim, specijalnim aksanom i izgovorom, znači: ne, ne. Cormoran je ptica okeana. Francusko tombe znači grob. Somre je reč za tamu, podzemnu, a ombre za senku.

U svojoj izjavi Nikoli Drenovcu (“Pisci govore”, str. 65) pesnik je rekao da je “Lament nad Beogradom” labudova pesma…”

Emigracija u Nemačkoj se vajka da ništa nije učinila za Crnjanskog, a priča se uveliko da se vraća u zemlju. Među njima se, tim povodom, govori: – Jedini emigrant pred kim su titovci kapitulirali je Crnjanski…

“Seobe” veliko delo


Draganu Aćimoviću, u martu 1965. godine Crnjanski poručuje da je iz Rima dobio neke od svojih davno ostavljenih (na čuvanje) stvari – slike i filmove iz Nemačke, ali ne i filmove iz Španije, do kojih mu je posebno stalo.

Film iz Nemačke je upropašćen od vlage u podrumu, gde je stajao a sve su to, kako veli – sentimentalne vrednosti:

Slika moje žene, uz vazdušni brod koji je, pri ateriranju u Njujorku, propao. A ja sam imao mesto na brodu, na idućem putovanju.

Filmovi mog puta po španskom ratištu, 1937, imaju vrednost senzacionalnu i potrebni su mi za knjigu koju spremam. Nažalost, niti sam ih dobio, niti sam dobio pismo koje bi mi to protumačilo. Pređimo preko toga.

Nagađam zašto.

Još je mnogo gore što papire koje sam tražio niste našli. Sasvim sigurno znam da su ostavljeni tamo. Nekoliko knjiga, bez propratnog pisma, mi je poslato, ali nikakvi papiri. Da i preko toga pređem…

Predstoji kongres Međunarodnog PEN-a, na Bledu, u Jugoslaviji. Dobio je poziv da dođe, Aćimoviću piše:

- Da li ću ići na kongres PEN ne zavisi od mene. Imam nameru. Da li ću tom prilikom moći da svratim u Rim pitanje je veliko.

Mi smo iz Rima krenuli, opkoljeni talijanskom policijom, a imali smo naređenje da NIKO ne sme poneti više od 1 kofera. Ja sam tako. Posle se ispostavilo da su SVI poneli više. Oni iz Albanije i svoje sluškinje, metrese.

Tek sad na kraju života imam određeno mišljenje o svojim sunarodnicima. Pre sam bio, možda nećete verovati, naivan, jako…

Aćimoviću je dao više starih gravira i geografskih karata da mu ih proda, a istovremeno ga moli da mu pošalje pismo u kome bi napisao da mu ništa ne duguje – želi da ima čiste račune, kaže, sa prijateljima. Očito je da se spremao za povratak, o čemu iz svoje bliže okoline nikome nije ništa govorio, pa ni Draganu Aćimoviću u koga je imao puno poverenje.

Potpisao je sa beogradskom “Prosvetom” ugovor o objavljivanju sabranih dela. Ugovorom su obuhvaćene sve njegove stvari – kako sam kaže: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Inače, veoma ga je oraspoložila studija profesora Beogradskog univerziteta, esejiste Nikole Miloševića, koji je na jedan potpuno nov način, iz jednog posebnog savremenog ugla ispitivao “Seobe”. Tim povodom Milošević mu piše:

- Još vrlo rano, kao srednjoškolac, počeo sam se interesovati problemima koji se nalaze negde na granici filozofije i literature.

To je i bio razlog što sam se, pre petnaest godina, upisao na grupu za takozvanu čistu filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koju sam završio 1953. godine odbranivši diplomski rad iz oblasti estetike.

Posle završenih studija obreo sam se na Katedri za opštu (komparativnu) književnost Filološkog fakulteta, na kojoj se u zvanju asistenta i danas nalazim.

Sredinom 1963. godine pročitao sam Vaše “Seobe”. To je za mene bio, rećiću Vam bez imalo preterivanja, veliki intelektualni doživljaj. Impresioniran bogatstvom filozofskih i psiholoških implikacija Vašeg romana, uvideo sam da se o tome može napisati čitava knjiga.

I ne samo to.

Vaš roman ukazao mi se kao nešto bez čega nisam mogao zamisliti dalje sintetičko uobličavanje i dalje razvijanje mog pristupa izvesnim filozofskim i estetičkim problemima.

Zato sam, krajem 1963. počeo sa pisanjem knjige pod naslovom “Filozofski momenat u ’Seobama’ Miloša Crnjanskog”.

Kažem “knjige” zbog toga što će moj rad, kada bude završen, imati oko 300 kucanih strana, pa možda i više.

Prvo poglavlje mog rada posvećeno je prvoj knjizi “Seoba”. Drugo poglavlje čini ono što ste pročitali u “Delu”.

Treće je posvećeno filozofskim komentarima u strukturi Vašeg dela. Četvrto se bavi problemom usklađivanja ovih komentara sa pojedinim momentima arhitektonike Vaše knjige.

U petom i obimom najvećem poglavlju koje upravo završavam, reč je o odnosu filozofskog i psihološkog momenta u “Seobama”. Šesta glava valjalo bi da razmatra problem odnosa umetničke orijentacije Vaše knjige i takozvane istorijske istine.

Ovde se, na primer, pronose glasovi kako Vi kao pisac “Seoba” dosta dugujete knjizi Simeona Piščevića. Lako je, međutim, dokazati koliko su ovi glasovi neosnovani.

U sedmoj glavi razmotriću problem jezičke funkcije “Seoba” iz perspektive filozofskog momenta, a na kraju knjige biće još jedan završni zapis.

Nadam se da ću, ako mi to zdravlje i poslovne obaveze dozvole, za otprilike dva meseca biti gotov sa pisanjem knjige o Vašem romanu, posle čega ću je ponuditi izdavačkoj kući “Prosveta” u kojoj je jedan od urednika (Zoran Gavrilović) zainteresovan za njeno objavljivanje…

Prijatelja iz Johanesburga Dragana Aćimovića pita da li bi on potpisao jedan tekst, koji bi on sastavio, o tome koliku je “pomoć” primio Miloš Crnjanski od emigracije. Moli ga da to štampa pod svojim imenom, u nekom od emigrantskih glasila u kojem sarađuje. Prosto ga preklinje:

“Štampajte ga što pre možete, što više puta možete, što na više mesta možete. To će biti posle meni dokument.

Ne stidite se da to potpišete, a ako je Vaša želja potpišite kako god hoćete… Ja ću, pod svojim potpisom, objaviti više i oštrije od toga…”

Još nije izvesno da li će krajem juna putovati za Jugoslaviju, na kongres PEN-a na Bled. Lomi se. Aćimović mu šalje svoje pesme, da ih prevede na engleski. Crnjanski mu poručuje:

“Što se tiče mog pamfleta, poslaću Vam tekst, čim stignem…”

Razmišlja da ukoliko ode na Bled, svrati i do Beograda.

Ženu ne bi vodio.

Ona ima problema sa povećanim krvnim pritiskom – iznad njih je jedan Englez postavio nekakvu mašinu koja stvara veliku buku, pa im oboma ide na nerve.

Dovoljno veliki Srbin


Desimir Tošić, urednik “Naše reči”, sretao je Crnjanskog u Londonu i seća se da je bio “dovoljno Srbin da bude megaloman”, koji je voleo da “bude voljen”.

Aćimović mu iz Johanesburga javlja da je jedan njegov prijatelj bio u Beogradu i da jedini restoran gde se pristojno jede i pije, a ne košta mnogo i, sem toga, ima prijatnu atmosferu, jeste bivši Auto-klub, Klub književnika. Ostalo je, veli, ili sklupo, i samo za strance, ili “sasvim balkanski”.

Prijatelj mu piše i o slučaju Mihajla Mihajlova, disidenta kojeg su vlasti u Jugoslaviji osudile zbog pisanja o Rusiji, pa Crnjanskom navodi jedan primer iz vremena okupacije Srbije:

- General Nedić izdao naredbu opštinskim vlastima da batinaju sve one koje uhvate da slušaju Moskvu i London. Jedan banatski predsednik opštine obnarodovao je vest seljacima.

Kako mnoge Lale nisu razumele odmah vest (- Fortum, o čemu se radi?), predsednik im je to ovako razjasnio: “Ja znam, braćo, da vam je srce u Moskvi i razum u Londonu, ali ne zaboravite da vam je guzica u Banatu.”

Po toj istoj balkanskoj logici beogradski izdavači pečataju onog koji je na licu mesta i čuva guzicu, a ne onog koji je “daleko od očiju, daleko od srca”…

Što se pak PEN-a tiče, ja smatram da se radi o ideološkim pobudama, mada ima i udvaranja crncima, plus komunistički prsti. Svejedno, ako PEN osudi samo Južnu Afriku a ne i ogagevelog Tita što je hapsio Mihajlova, onda znači da ima dva metra. Ako pak osudi oba slučaja, chapeau!

Taj mali Rus (misli na Mihajla Mihajlova) napisao je nešto što me taknulo do srca. “It njas one and the same hand njhich killed Garcia Lorca, Madžim Gorki, Dimitrije Tucovic (u čemu se prebacio jer Tucović je poginuo na frontu) nad Tukhachevsky.

Ja bih dodao:

“Ista koja je ubila Gorana i Svetu (Svetislava) Stefanovića, Savkovića i Božovića (Gligorija), Đoku Jarca (Jovanovića) i Vesu Brezanca.” Srećom, više ne ubijaju zbog misaone subverzije, ali je Đilas u zatvoru. Ista ruka. Iste oči, Kainove, iste uši, u Beogradu…

Ambasadoru Srđi Prici otvoreno kaže:

- Želim da odem u moju zemlju na mesec-dva. Ako budem mogao tamo da živim – ostaću.

Ako ne, vratiću se u Englesku…

Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:

Uzrok mog nepisanja, kome se čudite u vašim poslednjim pismima je vrlo prost, neće da mi nigde oprave pisaću mašinu, koja mi kvari velika slova, skače kao jarac, prlja, a ukoči se svaki čas.

Svi drže dan-dva, kažu u redu, a zatim počinje iznova. Mašinu, kao i ženu, ako ne valja od prve, trebalo bi kroz prozor. Nažalost ne mogu više da pišem rukom, pisma, jer bi bilo sasvim nečitko, rukom pišem još samo literarne beleške – a to liči, ne po značaju, ali po formi, na kvrge Leonarda.

Strpite se, dakle.

Osim toga, ni danas, na nekoliko dana pred polazak, ne znam da li ću ići na Bled. Ima nekoliko razloga, da neću moći, ali to nije za štampu. U svakom slučaju do septembra ići (ću) u posetu u Jugoslaviju.

Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.

Proći ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).

U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.

Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.

U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.

Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!

Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.

On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.

“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.

Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.

Sneveselilo me je nešto drugo, ali ni to nije za štampu.

“Prosveta” ovih dana pušta u prodaju “Tri poeme”.

Videćete štampu.

Pošto imam mnoge neprijatnosti, ovde, a mnogo posla oko puta, ovoliko u žurbi…

Upravniku Kolarčevog narodnog univerziteta Milanu Đokoviću poručuje da će uskoro doći u zemlju:

I ja se nadam da ćemo se videti ovog leta, najposle, a pre nego što dođem na Kongres na Bledu, svakako bih, prvo, u Beograd došao.

Nadam se da je moje srce za radost čvršće, nego Balokovićevo (Zlatko, poznati violinista jugoslovenskog porekla, koji je živeo i umro u Americi).

Ima sedamdeset dve godine.

A dvadeset četiri godine živi u emigraciji.

Nigde “gvozdene zavese”


Tačno 29. jula, Miloš Crnjanski stigao je na pristanište u Dover – s putničkim koferom, zimskim kaputom i šeširom. Zajedno s njim na brodu su bili ambasador Srđa Prica sa suprugom Vukicom. Upravo to je i bio uslov Crnjanskog – da putuje isključivo sa njima. Opsednut raznim fobijama, kao što je strah od naše ekstremne emigracije, verovao je porodici Prica, sa kojima se, otkako su u Londonu, sprijateljio, i u čijem je domu proveo bezbroj lepih časova.

- Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina, govorio je pred polazak. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene – sada babe…

Bio je, već na brodu, nervozan, uplašen. Jednog trenutka upitao je Pricu:

- Šta da ponesem od stvari?

Ovaj mu je odgovorio smejući se:

- Ćebe…

Zajedno sa stvarima ambasadora krenule su, ranije upakovane, i neke stvari Crnjanskog. Nešto nameštaja ostavio je u Londonu. Supruga je ostala – dogovorili su se bili da joj Crnjanski javi kada ona da dođe, ako je sve u redu…

Po dolasku u Francusku, zajedno su stigli u Pariz. Odatle je ambasador Prica krenuo u Opatiju, gde je imao vikend – kuću, a Crnjanski je otišao u Zapadnu Nemačku, u Augsburg, da se “seti starih uspomena”, a potom u Minhen, kod prijatelja zubara. Odatle je krenuo prema Trstu i Opatiji, kod Price.

Iz jugoslovenskog konzulata u Trstu, Srđi Prici je u Opatiju stigla poruka da hitno dođe. Kada se Prica javio telefonom konzulu Rudiju Janhubi, ovaj mu je rekao:

- Ovde je došao Crnjanski. Ima kartu za London, ako vi ne dođete po njega…

Istog dana krenuo je bračni par Prica u Trst, a u Jonhubinom stanu zatekli su društvo kako pije slovenačku rakiju, uz srpski kajmak.

- Znao sam da ćete doći – rekao je Crnjanski, obradovan kao malo dete.

Iz Trsta su zajedno krenuli istog dana u Jugoslaviju. Bio je kraj jula i lep letnji dan. Na graničnom prelazu Kozina, formalnosti su brzo obavljene, tako da su bez zadržavanja nastavili put dalje, prema Opatiji. Crnjanskom je bilo čudno – nije mu, u stvari, bilo jasno: kako to nema “gvozdene zavese”, nema milicije na svakom koraku, kako se u emigraciji pisalo i govorilo.

Napisao je odmah po dolasku pismo Vidi, u London – bio je oduševljen, razdragan, ozaren. Rano je odlazio na plažu, na kupanje, a zatim dugo šetao obalom, sve do Rijeke, grada njegove mladosti, u kojem je pohađao trgovačku akademiju.

Jednog dana, sasvim slučajno, našao se u društvu i Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, i sa njim je otišao na Učku, gde su zajedno ručali.

“Politika” je objavila vest na dva stupca, sa slikom: “Književnik Miloš Crnjanski u Jugoslaviji” i napisala da se odmara na jadranskoj obali, ali ne kaže i gde. Bilo je to 25. jula 1965. godine.

U Johanesburg, Draganu Aćimoviću poslao je poruku: “Pamflet o napadu emigracije na mene odložio sam. Nadam se da ćete prikupljati ono što se o meni bude pisalo. Biće jednog dana neuzalud.”

Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle – Koče Popovića:

“Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.

Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.

Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:

“… Ovo je Amerika…”

U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno… Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda – bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.

Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.

Na putu se dogodila nevolja – jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.

Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu – šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.

Kaže da ima još jednu dramu “koja će biti senzacija”, a koja se, veli, zove “Ju ha ha”. Govori i o svom novom romanu:

- “Roman o Londonu”, to će biti moja labudova pesma! Kao što je “Lament” labudova pesma u stihu… “Roman o Londonu” je labudova pesma u prozi…

Prav kao mladić, čilog koraka svakodnevno je u šetnji Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom… A, onda se zatvara u svoju hotelsku sobu, gde radi na svojim rukopisima.

Tu, u sobi hotela “Ekscelzior”, pretrpanoj knjigama, svežnjevima rukopisa, neraspakovanim stvarima, prima mlade psice koji žele da ga pozdrave – on je za njih kultni pisac. Dolaze mu na poklonjenje. Jednome od njih, koji ga je pitao:

“Kada se Marina Cvetajeva vratila u Rusiju – ubila se, Kuprin kad je stigao – sagao se i poljubio rodnu grudu: šta ćete vi uraditi? – odgovorio je: “Ni jedno, ni drugo…”


Očaran velikim Teslom


Stiže Crnjanskom, 3. oktobra 1965. godine, u hotel pismo od Vojislava Jovanovića Maramboa, nešto starijeg ispisnika, bivšeg diplomatskog činovnika, književnog istoričara i urednika “Srpskog književnog glasnika”, vrsnog znalca narodne književnosti:

“Dopustite mi da Vam, iako nešto dockan, poželim srdačnu dobrodošlicu o Vašem dolasku u Beograd.

Ne kažem: povratku, jer sam Vas osećao uvek prisutnim u našoj sredini, u koju ovoga puta, bez lažne skromnosti, ubrajam i sebe kao Vašeg starog poštovaoca i prijatelja.

Ja danas živim uglavnom sa svojim kolegama i više-manje celo Vaše delo nalazi se nadomak moje ruke: otvaram ga po volji i sa uživanjem.

Zdravlje (poremećeno) ne dozvoljava mi česte izlaske, ali se ipak nadam da ću Vas uskoro sresti – možda čim sneg zaveje Avalu, gde će biti za Vas skijanja – ako Vas ne privuče Kopaonik ili Šara.

Očekujući to, ja Vam dostavljam priloženi Vaš rukopis koji ste mi poverili 1927. ili 1928. godine kao podsetnik za jednu biografsku belešku o Vama, u tada projektovanom novom izdanju “Srpske čitanke” koju sam izradio još pre onoga rata sa pokojnim M. Ivkovićem.

Do toga izdanja nije došlo; rukopis je ostao neupotrebljen, on je Vaša (i opšta) svojina.

Sa prijateljskim pozdravom Vaš odani…”

Početkom oktobra 1965. Crnjanski odlazi u Novi Sad. Došao je na obdanicu, a dočekali su ga Mladen Leskovac i Boško Petrović, prvi ljudi Matice srpske. Ručali su na Petrovaradinskoj tvrđavi – dan je bio lep i sunčan, pravo miholjsko leto.

Crnjanski je bio u svom iznošenom londonskom odelu, ali ga je “nosio gospodstvenom jednostavnošću i ležernošću”.

Krajem oktobra održano je na Kolarčevom univerzitetu, u velikoj dvorani, književno veče posvećeno Crnjanskom. Sala je bila prepuna, a govorio je Nikola Milošević, asistent Univerziteta, a zatim su čitani odlomci iz “Seoba” i “Lament nad Beogradom”. Piščeve reči da “nastavljamo tamo gde smo stali pre trideset godina”, među zvaničnicima u vlasti primljene su s podozrenjem.

Prehladio se tih dana – dobio je grip. Predlažu mu bliski prijatelji jednog lekara, on odbija, drugoga, trećega…

Sve odbija. O svakom se raspituje – ko je, šta je, iz koje je porodice. Najzad se odlučuje za dr Mihaila Bogdanovića, internistu bolnice “Dr Dragiša Mišović”. Sa njim će se sprijateljiti i on će narednih godina, sve do piščeve smrti, voditi brigu o njegovom zdravlju.

Polovinom novembra 1965, na memorandumu hotela “Ekscelzior”, u Kneza Miloša 5, odgovoriće na svojoj staroj pisaćoj mašini Vojislavu Jovanoviću Marambu:

“Dragi profesore,

primio sam Vaše pismo davno, ali u jurnjavi svojih prvih dana, posle 25 godina, u Beogradu, nisam stigao da Vam se javim.

Sve dok ne budem dobio stan, teško da bih mogao da otpočnem posete kod onih koje bih rado posetio, pa mi ostaje samo da Vam kažem da me je Vaše pismo mnogo obradovalo.

Ja nisam zaboravio Bled, iz godine 1940, otkad sam otišao, ne predvidevši to, razume se, u inostranstvo na 25 godina. A Vi znate da su Rimljani to smatrali za težu kaznu od smrtne.

Nisam zaboravio ni onu lepu damu koju ste Vi poslednje veče odveli na kocku, dok sam ja sa njenom ćerkom igrao.

Sudbina svakom deli njegovu ulogu dubokom mudrošću.

Hoću da kažem samo da Vas se sećam uvek rado i da će mi biti milo da se, kad dobijem stan, viđamo.

Želim Vam svako dobro. Sa srdačnim pozdravom..”.

Krajem1965. emigrantska štampa se opet okomila na Crnjanskog. Londonska “Naša reč” piše da se Crnjanski “najzad privukao Beogradu: najpre, preko Hrvatskog primorja, kao turist, da bi se na kraju obreo sa svojim ’Lamentom nad Beogradom’”. Emigranti, zatim, pišu:

“Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku.

Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja…”

U emigraciji ga kritikuju – da je “uvek bio težak i neprijatan čovek”.

U decembru 1965. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu počinju probe komada “Tesla”, u režiji Borislava Borozana. Teslu igra Vasa Pantelić. U “Ilustrovanoj politici” Crnjanski, tim povodom, izjavljuje:

“Postavljanju drame ’Tesla’ prethodio je jedan neobičan događaj.

Pozorišno delo počeo sam da pišem još u detinjstvu i baš pre neki dan u starim koferima koji su ostali sačuvani, pored slika oca i majke, pronašao sam i, neveštim dečjim rukopisom napisan, svoj tekst drame ’Gundulić’.

Neobično sam se obradovao… Ali, vratimo se na dramu ’Tesla’, za koju sam tokom vremena napisao šest verzija.

Pišući je, nisam pisao putem egzibicionista – Beketa ili Joneska – jer sam smatrao da komad o najvećem naučniku treba svako da razume, da ne sme privlačiti samo ekskluzivan krug mladih pozorišnih entuzijasta i snobova… Pitate – zašto me je privukla ličnost Nikole Tesle?

Iz toliko razloga da ih sve ne bih mogao nabrojati. Možda zato što je Tesla bio simbol jedinstva naših naroda…

Bio sam dečak od deset godina kad je Tesla, već slavan, došao u Beograd da prisustvuje puštanju u rad prvog telegrafa za Niš.

Na proslavi društva koje je nosilo njegovo ime, sreo se sa pesnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem, čije je ’Đuliće’ obožavao i, razdragan poljubio Zmaja u ruku!…”

“Prosveta” objavljuje tri poeme Miloša Crnjanskog (“Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”), a Matica srpska i Srpska književna zadruga u zajedničkoj biblioteci “Srpska književnost u sto knjiga” objavljuju njegove dve knjige: “Lirika, proza, eseji i Lament nad Beogradom, Serbia” i “Seobe” (priređivač Živorad Stojković).

Sitan ali vitalan


Udruženi izdavači Matica srpska, “Mladost” iz Zagreba, “Prosveta” i sarajevska “Svjetlost” najavljuju krajem 1965. izdavanje sabranih dela Crnjanskog, u deset tomova, ćirilicom i latinicom, a priređivači su Stevan Raičković i Roksanda Njeguš.

Početkom 1966. godine u javnosti je zapažena polemika oko povratka Crnjanskog kući. Zagrebački časopis “Razlog” objavljuje tekst Milana Mirića, Srbina iz Hrvatske, “O tempora, o mores”, čiju okosnicu čine teze Marka Ristića objavljene u eseju “Tri mrtva pesnika”. Za drugu knjigu “Seoba”, Mirić kaže da je nije čitao, a da je “Lament” prigodna pesma. Između ostalog, on dalje piše:

“Ako netko danas namjerno prešućuje političku i novinarsku aktivnost Miloša Crnjanskog, i to čini u ime njegovih najboljih djela, onda on nije shvatio ta djela, zapravo radi protiv tih djela, i protiv pjesnika Miloša Crnjanskog.”

Odgovorio mu je veoma oštro Pavle Zorić u “Književnim novinama”, člankom “Neznanje udruženo s mržnjom”. U polemiku se uključio i Vasilije Kalezić, koji u “Gledištima” piše “O Crnjanskom danas”, ističući da delu ovog pisca “neće mnogo doprineti nekritički hvalospevi ili zanemarivanje ili naopako tumačenje podataka iz pesnikove biografije…”

Istovremeno, Kalezić zaključuje da Crnjanski “i dalje stvara i time nikoga ne sprečava da o njemu, čoveku i pesniku, kritički i istinito piše.”

U narodnom pozorištu, 7. aprila 1966. godine, održana je premijera drame Crnjanskog “Tesla”, biografske priče o velikom naučniku Nikoli Tesli. Muharem Pervić, kritičar “Politike”, kaže da “pojam dobrog pozorišta, kako ga shvata Crnjanski, podrazumeva i dobro posećeno pozorište”.

Očigledno se autor “Nikole Tesle”, po Perviću, trudio da svoju dramu dovede u sklad sa ovakvim shvatanjima, ali, nažalost, ova plemenita težnja za komunikativnim teatrom, za jasnoćom i pristupačnošću nije uvek uspevala “da prebrodi banalnost i dosegne eleganciju i šarm jednostavnih, ali ne uprošćenih dramskih tvorevina”.

Sam Crnjanski je nezadovoljan i zahteva da se predstava skine sa repertoara. Uprava pozorišta udovoljava tom zahtevu i 22. maja izvedena je poslednji, sedmi put.

Krajem jula i početkom avgusta Crnjanski boravi u Puli, gde gleda filmove na filmskom festivalu domaćeg filma. Kaže novinarima da bi želeo da napiše roman o povratku.

- Nadam se da ću stići da napišem roman “Povratak”, roman o nemogućnosti povratka u prošlost, najstrašnijem fenomenu jave i sna kod čoveka…

Odlazi, potom, u Sarajevo. Odseda u hotelu “Evropa”, traži istu sobu u kojoj je pre nepune tri decenije boravio.

Javlja se Meši Selimoviću, koji je presrećan da mu bude domaćin. Odvešće ga u ekskluzivno izletište najvišeg političkog vrha Bosne i Hercegovine – Stojčevac, kraj Ilidže, u kojem je do pre neki dan boravio Ivo Andrić, na putu za Herceg Novi. Tamo sreću Rodoljuba Čolakovića, jednog od najviših saveznih funkcionera, koji u svoj dnevnik zapisuje:

Došao Meša Selimović sa Crnjanskim – omalen, sitan, ali još vitalan i duhovno svež. Kaže da me je video u Londonu na jednom predavanju (1958).

Ostali smo dugo u razgovoru. Pričao je o emigrantskom životu uopšte, a onda o našoj emigraciji…”

Izdavačka kuće “Nolit” objavljuje roman, hroniku, memoare, kako sve nazivaju novi rukopis Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”, u dve knjige. Hiperboreja je, kaže legenda, “prijatno i plodno ostrvo, severno od Škotske…” to je zemlja u kojoj “ljudi ne znaju za tugu”. To je svojevrsna oporuka, “konačni kredo i saldo duhovne avanture Miloša Crnjanskog”. Na početku knjige, pisac kaže:

“Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela u stvarnosti. U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri, literarne su kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti.”

Marko Ristić izjavljuje u zagrebačkom “Vjesniku”:

“A ono što sam o Crnjanskom u tom eseju (’Tri mrtva pesnika’) rekao, ni posle objavljivanja i najavljivanja čitavog niza novih dela Crnjanskog, ni posle svih intervjua s njim, ni posle njegovog povratka u zemlju, nisam smatrao za potrebno da podvrgnem ma kakvoj reviziji.”

Crnjanski čita u originalu Ilju Erenburga, Tvardovskog, Jevtušenka, zatim na engleskom, nemačkom, francuskom, španskom, italijanskom… Izlaze sabrana dela u deset knjiga. On je pisac u žiži interesovanja javnosti – o njemu se piše, on daje intervjue, njegovo delo se tumači. Čak i Marko Ristić, koji ga ne podnosi, ni kao čoveka, ni kao pisca, mora svom preštampanom eseju “Tri mrtva pesnika” da doda napomenu, u kojoj će, između ostalog, reći:

“Moram da priznam da je ovo moje tvrđenje o njegovoj konačnoj književnoj sterilnosti, Crnjanski demantovao objavljivanjem, godine 1962, onih osam stotina i pedeset strana koje sačinjavaju drugu knjigu ’Seoba’. Ne odričem se time zaključaka koji proizlaze iz mojih davnih pretpostavki o moralnom i socijalnom smislu poezije.”

A povodom knjige “Kod Hiperborejaca”, “Politika” u januaru 1967. iz pera Zorana Gluščevića piše:

“Memoari Miloša Crnjanskog predstavljaju bogat i raznolik književni pano… Sva poglavlja nisu ujednačena niti stegnuta preko potrebnom discipinom. Ali na većini stranica prisutna je ona volja za merom koja krasi velika dela. Tu smo dobili najblistavije trenutke njegove pesničko-esejističke imaginacije…”

U proleće 1967. boravi u Kragujevcu – razgovara sa kulturnim radnicima, posećuju ustanove kulture i Spomen-park u Šumaricama, groblje streljanih đaka i profesora.

Obe knjige “Seoba” izlaze u Budimpešti, u prevodu na mađarski jezik Zoltana Čuke, njegovog prijatelja i poznanika iz predratnih vremena.

“Seobe” posle “Avlije”


Pisac upravo radi na svojoj novoj knjizi, na priči o Mikelanđelu, italijanskom renesansnom vajaru, slikaru, arhitekti, pesniku soneta i madrigala. To je knjiga koju, kaže, piše godinama. Iako su o ovom velikom umetniku napisane stotine knjiga, skromnih i luksuznih monografija, a njegov život i delo osvetljavani iz raznih uglova, Crnjanski uporno radi, piše svoje viđenje Mikelanđela Buonarotija. Na pitanje: ima li smisla pisati takvu knjigu, jednostavno odgovara:

- Ima. Zato, pre svega, što, na našem jeziku, o Mikelanđelu, ima malo pisanoga. Drugo, zato što je, čak i poslednjih godina, napisano, o Mikelanđelu, štošta, što je novo, pa bi to mogla biti još jedna knjiga…

Ni moja knjiga neće biti bez novoga. U svakom slučaju, ne bez stavljanja novih pitanja. (A pisana osam godina, posle skoro 50 godina studija.) Knjiga jednog pesnika, koji stavlja pitanja koja su, dosad, prećutana, ili skrivena, i zaboravljena, i esteta, i istoričara umetnosti. Fakta pokrivena traženjem jednog baroknog Mikelanđela, po teorijama veli Crnjanski.

Ima sedamdeset godina.

Gotovo je sam. Okružuju ga jedino mladi pisci.

Crnjanski izjavljuje:

- Prijateljstva su lepa kad su iz detinjstva, rata, i, na primer, zatvora. U starosti su prijateljstva prijatna, ali nisu duboka.

Poneki prijatelj se pokaže da je jezuita. U “životnim iskušenjima” voleo sam da budem sam i da se pouzdam u samog sebe…

- Zavist je isto tako česta kao i prijateljstvo, u literaturi, jer je prirodna – a ja nisam anđeo…

Piše mu iz Lozane izdavač Vladimir Dimitrijević, u aprilu 1970:

“Vi ćete kroz nedelju dana dobiti prve primerke ’Dnevnika o Čarnojeviću’. Knjiga će biti lepo opremljena i bilo bi mi vrlo milo kad bi Vam se svidela. Sa moje strane očekujem sa nestrpljenjem da ta knjiga izađe, to će biti za mene kao neko oduženje zemlji Srbiji.

Čitam u ’Savremeniku’ ’Embahade’. Vanredno. I kao uvek uz Vaša dela doživljavam pravo ushićenje… Verujem da će Vas francusko izdanje ’Dnevnika’ dobro i prirodno predstaviti Parižanima, pošto francuska provincija još ne zna da je na jugu Italija, a na zapadu Nemačka, a kamoli da postoji negde Srbija, a u njoj i literatura…

A da duševno oni odavno nemaju takvu prozu i takvu poeziju u to ne treba da se sumnja… Da li Vas je Jugoslavija predložila za Nobelovu nagradu?…”

Odlazi na književne večeri u Valjevo, Pančevo… NIN ga moli za učešće u anketi o starosti. Kaže im:

- Pitate kako treba stariti? Prirodno. Stariti, to je najprirodnije u životu. To je jedini roman koji se, a pre, a posle, doživi…

“Nolit”, zahvaljujući prijateljstvu njegovog direktora Save Lazarevića sa Crnjanskim, dobija za objavljivanje “istorijski roman u klasičnom smislu reči” “Kap španske krvi”.

Za pisanje ove knjige, nastale između dva svetska rata, Crnjanski se inspirisao biografijom bavarskog kralja Ludviga I. Tema je: ljubav i politika. Povodom ove knjige Eli Finci u “Politici” piše:

“’Kap španske krvi’ je roman o čuvenoj španskoj plesačici Loli Montez, upravo o jednom kratkom i izuzetno burnom periodu njenog života, od dolaska u Minhen 1847. do odlaska iz njega prekretne 1848. godine. Sve što on o Loli Montez hoće da kaže, samo su varijacije naslova: da je ona kap vrele španske krvi…

Za jednog pisca kakav je Crnjanski, u svojim senzibilnim lirskim tkanjima i modernim analitičkim raščlanjavanjima, to je višestrano nedovoljno.”

U aprilu 1971. godine, na godišnjoj skupštini Udruženja književnika Srbije, Crnjanskom je dodeljena nagrada za životno delo. Ceo iznos nagrade poklonio je Fondu za izgradnju pruge Beograd – Bar (milion dinara). On je, tom prilikom, podsetio da je još 1932. godine pisao:

“Železnica koja će vezivati Dunav i Jadran, tzv. Jadranska pruga, svakako je jedna od veza na kojoj se, iako sa teškoćama i zakašnjanjem, radi…”

U listu “Student” izjavljuje, povodom izvesne rang-liste o najznačajnijim posleratnim delima u našoj literaturi, gde je na prvo mesto stavljena Andrićeva “Prokleta avlija”, a zatim “Seobe”…:

- Ne bih mogao da priznam, nikad, da je moj roman, drugi, pa ni iza romana mog starog prijatelja, Ive Andrića, nobelovca, ne bih to priznao čak, nijednom, među našim književnicima, mojim savremenicima. Mislim samo da ovakve rang-liste književnika nemaju smisla, jer su, skoro, uvek, lične.

Na 64. redovnoj godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge Crnjanski je zajedno sa Desankom Maksimović i profesorom Medicinskog fakulteta, infektologom Kostom Todorovićem, izabran za počasnog člana. Tim povodom, 17. maja 1971, kaže:

- Za mene je ovo jedan prijatan dan. Ja sam pre pola stoleća ušao u ovu kuću, Univerzitet.

Ja sam ovde diplomirao, ovim stepenicama sam išao, u auli smo pripremali demonstracije. Za mene je ovo, dakle, jedan doživljaj, istina, kada čovek dolazi tako blizu sedamdeset osmoj godini, kao što sam ja, onda je sve doživljaj.

Ja bih samo hteo da kažem nekoliko reči Srpskoj književnoj zadruzi, kao znak da sam zahvalan za ovu počast, one plave knjige koje sam i ja u detinjstvu u Temišvaru čekao, koje su prelazile granice, one su sačuvale nešto od tog divljenja koje imam za našu knjigu, baš zato što su te plave knjige bile iznad onih pokatkad gadnih materijalnih želja koje često danas knjige i šund znače.

O Crnjanskom i njegovom delu često se piše u novinama i časopisima. Izlazi i studija dr Aleksandra – Saše Petrova “Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo”. Nešto ranije, Srpska književna zadruga objavila je studiju najboljeg znalca stvaralaštva Crnjanskog Nikole Miloševića “Roman Miloša Crnjanskog”.

Akademija – ne, hvala!


Godina 1971. označila je jedan izuzetan događaj u novijoj srpskoj književnosti: iz štampe je izašo “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog. Na pitanje novinara – zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne o našoj – pisac kaže:

- Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.

Predrag Palavestra, povodom ovog romana, piše u “Politici” da je “pojava ’Romana o Londonu’ Miloša Crnjanskog radostan praznik današnje srpske književnosti”, a zatim dodaje:

“Moderan roman, kakav se ni u većim književnostima ne piše čak ni svake decenije, ’Roman o Londonu’ osvetljava neke vidove egzistencijalne moralno-psihološke dileme bespomoćnog čoveka epohe raseljenih lica.

Svoj univerzalni i kosmopolitiski duh ta knjiga ostvaruje na taj način što čoveka čini osnovom kosmičke tragedije.”

U januaru 1972 godine, u Teatru poezije u Beogradu, izvedena je, u adaptaciji i režiji Jovana Putnika, “Lirika Itake”.

Povređđen je zbog odnosa Srpske akademije nauka i umetnosti prema njemu. O tome i novine pišu – Crnjanski je u Odeljenju za jezik i književnost predložen za dopisnog člana.

On je taj predlog sa indignacijom odbio – posle šezdeset godina književnog rada i skoro osamdeset godina života, “taj nivo” mu nije odgovarao, bio je uvredljiv.

U izjavi “Večernjim novostima” Crnjanski je objasnio kako je do svega ovog došlo:

- Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam sa njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka. Bilo bi smešno da ulazim posle njih, i to kad punim sedamdeset devet godina…

Uostalom, nikada ne bih nionako postao njihov član. Zadovoljan sam svojim delom i to mi je najveća nagrada.

Reklama mi nije potrebna, kao ni svakom dobrom piscu, jer mi nismo ni glumci ni pevači.

Prepustimo to mesto ljudima koji žele karijeru. O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno. Kao o Sartru, koji je odbio Nobelovu nagradu…”

“Roman o Londonu” jednoglasnom odlukom žirija dobio je početkom 1972. NIN-ovu nagradu kritike, u konkurenciji četrdesetak romana. Tim povodom Crnjanski kaže novinarima:

- “Roman o Londonu” sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sam…

Pisati danas roman, to je konjski posao. Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim…

No, ja ne želim da mnogo govorim o mukama koje sam imao pišući ovu i druge knjige. Držim se one Bikonsfildove: “Nikad nemoj da se potužiš, i nikad nemoj da tumačiš!”

…Meni je potreban samo fizički odmor, pošto još ne osećam da mi nedostaje mentalna svežina. Ne plašim se da ću duhovno osiromašiti, uprkos godinama. Videli ste, Palavestra je pojavu “Romana o Londonu” nazvao praznikom srpske književnosti.

Ja ne znam da li je to tačno, ali smatram da je ova knjiga praznik mog književnog dela.

Zar onda, u sedamdeset devetoj godini života, ne bih imao razloga da budem zadovoljan.

Istovremeno, Crnjanski izjavljuje:

- Roman, naime, nikako ne treba primiti kao biografski… U njemu ima nešto od mojih iskustava, ali nikako ne treba verovati kako sam svaku dogodovštinu prethodno morao osetiti na svojoj koži.

Kao što ni autor kriminalističkih romana ne učestvuje u revolveraškim dvobojima koje opisuje – tako ni iza fabule “Romana o Londonu” ne stoji moj život.

To je, u stvari, knjiga o jednom Rusu koji nije bio knez, niti se zvao Rjepin…

U klubu “Politike”, na svečanosti kojoj su prisustvovali istaknuti kulturni i javni radnici Beograda, među kojima su bili i viđeni pisci, kao što su Dušan Matić i Branko Ćopić, Crnjanskom je uručena 20. juna 1972. NIN-ova nagrada za roman godine.

O dobitniku nagrade govorio je književni kritičar, član žirija dr Draško Ređep, s kojim se on davno, još iz Londona, dopisivao.

Krajem toga meseca, Crnjanski će boraviti u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Prihvatiće, tom prilikom, i ponudu Ređepa, koji je direktor “Neoplanta-filma”, da se “Seobe” ekranizuju. On se sam ponudio da napiše scenario, a da režiser bude Aleksandar – Saša Petrović.

Treći program Radio-Beograda emituje “engleske uspomene” Crnjanskog: “Prvi pomeni Srba u Engleskoj”, “Britansko-balkanske veze”, “Kelti u našim rekama”, “Vendski trag u Britaniji”, “Odnosi Velike Britanije i Srba u prošlosti”, “Engleski istoričar Turaka o Kosovskoj bici”…

“Roman o Londonu” je događaj sezone u anketi “Politike”. Crnjanski na to kaže:

- Ne mogu da kažem da mi ne prija sva ta larma koja se digla oko mog “Romana o Londonu”. Dobre kritike, nagrada, drugo izdanje koje je ubrzo došlo do čitalaca, daju mi pravo da kažem da je – bar za mene – to bio događaj sezone.

Iz štampe izlaze “Odabrani stihovi” Crnjanskog. Sam pesnik je sačinio ovaj izbor za “Nolitovu” antologiju.

I pri kraju ove godine još jedna izjava Crnjanskog, uoči rođendana, u oktobru:

- Sakriću se toga dana i provesti ga bez slavlja. Uopšte, književnik u ovim godinama treba da ućuti, da pregleda šta je napravio i da se drži po strani…

Institut za književnost i umetnost u Beogradu objavljuju “Zbornik radova o Milošu Crnjanskom”.

Mislim najviše o smrti


Pita velikog pisca Dragoslav – Zira Adamović, urednik „Politike“: – Ko je na vas presudno uticao i zašto?

- Kazao bih ovo: moj otac Toma Crnjanski i moj učitelj u srpskoj osnovnoj školi, u Temišvaru, Dušan Berić, bili su prvi uticaji… Pamtim oca kad je, u Ilanči, čitao uvodne članke Svetozara Markovića i ratni dnevnik Pera Todorovića. Kad je umro, ostao mi je iza njega pun sanduk raznih knjiga i mnogo godišta „Zastave“ i „Straže“. Ta je literatura ostavila dubokog traga u meni. Učitelj Berić bio je izuzetan čovek. Čitao nam je Igoa, Merimea, bio je sjajan glumac, nama, đacima koji smo ga netremice gledali, pričao je o Žanu Valžanu i gotovo ga glumio pred nama…

A onda, kao da se prisetio:

- U stvari, mislim da na mene niko nije pojedinačno uticao. Uticali su, svakako, svi pisci koje sam čitao. Dok je broj pisaca i štampanih knjiga bio mali, pisac je mogao da zapazi ko je – ako je – na njegovo stvaranje uticao. Danas, kada prosečan pisac čita hiljade knjiga i poznaje stotine pisaca, lično, teško bi mu bilo reći ko je na njega stvarno uticao… Čitao sam celog života. Uobražavam da dobro čitam latinski, još u detinjstvu sam učio grčki, naučio sam rano mađarski, potom nemački i francuski; na Rijeci sam učio italijanski, zatim engleski, španski, portugalski. Ruski sam učio znatno kasnije, mogu da čitam vrlo dobro, da govorim ne.

U maju 1973. dobija još jedno priznanje: nagradu „Disovog proleća“, tradicionalnog priznanja koje Čačak dodeljuje u spomen na pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na putu za Čačak svraće u Gornji Milanovac, gde posećuje kuću u kojoj se rodio njegov prijatelj i kolega, profesor Momčilo Nastasijević. Sa njim su pesnik i istoričar književnosti, tako reći, i vršnjak Božidar Boža Kovačević, onda Gvozden Jovanić, Sava Lazarević, Milosav – Buca Mirković… Na prigodnoj svečanosti u Domu kulture u Čačku, o Crnjanskom su govorili Radomir – Rade Konstantinović i Nikola Milošević, a zatim je Crnjanski govorio o svojim uspomenama na Disa i Skerlića. Posetio je i Ovčar banju i neke od manastira, a u razgovoru za časopis „Gradac“, na pitanje: „Ima li nešto što nije hteo da napiše?“, odgovara:

- Svaki književnik pri kraju života može da vam kaže da je mnogo stvari hteo, „mnogo hteo, mnogo započeo“, pa onda nije mogao da napiše. A ima kod svakog književnika i nešto što je smetalo, od čega je odustao. Ja sam nekoliko puta u svojim intervjuima, koji su uneti u našu književnost, rekao da „Seobe“ nisu ono što je trebalo da budu… Izašle su samo tri knjige, u stvari, dve. Da li ću ja napisati još jednu, ili dve knjige, zavisi od života…

Pitaju ga šta sada radi?

- Vi pitate mene, čoveka koji puni osamdesetu godinu, o čemu misli. Mislim najviše o smrti. Mislim o onome što je bilo i što će biti. To nije strah od smrti. To je jedno pomirenje s tim da prolazimo,“kao što prolazi žuto lišće“, kaže još Omir… I, prema tome, razmišljam o tim stvarima, uređujem svoju biblioteku, bacam ono što ne treba da postoji, gledam ono što me interesuje… Prema tome, o tome mislim… I pišem… Možda neke stvari neću objaviti, ali to je moja privatna stvar…

Bio je raspoložen. Pričao je okupljenim prijateljima i poštovaocima svoje dogodovštine iz bliže i dalje prošlosti, kao što je ova kada ga je posle Prvog svetskog rata primio ministar prosvete:

- Hteo sam da mu polaskam. Rekao sam mu: „Gospodine ministre, sa svojom bradicom vi ličite na Đuru Jakšića.“ Zar na tu pijanduru? – rekao mi je ljutito…

Pesnik i kritičar Milan Komnenić razgovarao je sa Crnjanskim za časopis „Delo“ – o njegovom jeziku, stilu, sintaksi.

- Mnogo su se pitali kako sam došao do mog jezika. Jezik je posledica života, kretanja od Temišvara, gde se nije govorilo čisto srpski, ali se u mojoj porodici govorilo čisto srpski, pa kretanje do Beograda i dalje, života mog, koji je vezan za zemlju bio, pa sam prema tome, i govorio tako. Šta sam pravio ja od tog jezika? Prvo, smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno…

Komnenić ga pita o pesnicima, o kritici. Crnjanski odgovara:

- Ono što je bilo ružno u našoj kritici, svinjarije, u odnosu prema meni, jeste, što su neprekidno pronalazili šta sam ja: te Mađar i mađarska kultura, te ne znam ova kultura, te ona… Ma nije, brate! Ja sam isto što i drugi ovde. Ja, razume se, danas, ne mogu reći da to sve nije bilo. Bilo je, bio sam fanatik, ali to se kondenzovalo.

Voli da prošeta Terazijama, da svrati do „Moskve“ ili u „Nolit“, do Save Lazarevića, na kafu, na razgovor. U jednom od tih razgovora kod svoga izdavača povela se reč o Jovanu Dučiću:

- Meni kažu da mrzim Dučića. Ja sam ga voleo. Ko ga ne bi voleo kada bi čuo kako je lep srpski jezik govorio, kako je lepo govorio! Ali, zamislite, palo mu na pamet da Musoliniju nosi Miroslavljevo jevanđelje! Rekao Musoliniju da je zaštitnik Srpstva! Gluposti! A Ćano, kao zet moćnog čoveka, morao je takav biti, bio je zmija, mlad i cinik… Zamislite, meni je Džadžić rekao da ima jednog Mikelanđela… Koješta, fantasta…

U mimohodu, katkad sretne Ivu Andrića, upravo tu na Terazijama – on obično ide ka Kalegemdanu ili Tašmajdanu. Nisu više imali temu za razgovor. Svaki od njih živeo je svoj žviot. Andrića su pazili i o njemu brigu vodili drugi ljudi, pa i zvanična država. A Crnjanskog je pazio jedan deo srpske literature, onaj mlađi. I dok su se nadrealisti, svi odreda, tako reći, dodvoravali Andriću, Crnjanskog su se klonili i obostrano su se prezirali.

„Dnevnik o Čarnojeviću“ izlazi u Budimpešti.

Zatočenik doma svog


U repunom amfiteatru Filološkog fakulteta u Beogradu, 10. marta 1974. godine, studentima govori o svom stvaralaštvu, o načinu pisanja, o pesnicima i piscima koje je voleo.

A u rodnom Čongradu, u Mađarskoj, za koji nije bio emotivno vezan, početkom jula 1974. godine održano je veliko književno veče, njemu u čast, a govorio je Stojan Vujičić, naučni saradnik Mađarske akademije nauka, inače najviđeniji Srbin u mađarskoj javnosti, istoričar književnosti i pesnik.

Radi na knjizi o Mikelanđelu. Govori najbližim prijateljima o teškoćama prilikom komponovanja knjige – isprepletane su nauka, umetnost, polemika. Posao veliki i težak.

U tradicionalnoj letnjoj anketi “Politike”, “Šta je za vas bio događaj sezone?” – Crnjanski odgovara:

- Mnogo me je obradovao Njegošev mauzolej. Da jedan narod digne svoga pesnika na najvišu stenu i da mu napravi jedan takav mauzolej, toga nema u svetu. To je vanredno lepo za Crnu Goru i za sve nas. To mi se jako dopalo.

A književni matine, priređen 13. oktobra 1974. u 11 časova, u Narodnom pozorištu u Beogradu, bio je centralni događaj te jeseni u jugoslovenskoj prestonici.

Jer, na tom matineu su učestvovali: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković. Prvi i poslednji put na okupu velikani srpske književnosti. Pošto je sam Crnjanski pročitao neke svoje stihove, onda je, naizmenično s prvakinjom Narodnog pozorišta Ksenijom Jovanović, govorio “Lament nad Beogradom”. Dvorana je bila pretesna da primi sve one koji su želeli da prisustvuju ovom događaju.

Aprila 1975. godine, Narodna biblioteka Srbije saopštila je da je u anketi u sedamdeset i jednoj biblioteci ove republike “Roman o Londonu”, Miloša Crnjanskog, najčitanija knjiga u 1974. godini. Primajući nagradu (10.000 dinara), Crnjanski je rekao:

- Srećan sam što prvi dobijam ovo visoko priznanje široke čitalačke publike i uveren da će ono postati jedna od najdražih nagrada piscima koji će je narednih godina primati…

Mesec dana ranije – 13. marta 1975. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu umro je Ivo Andrić, ispraćen uz najveće državne i ostale svečanosti.

Ta vest ga je potresla – bio je veoma uznemiren. Pokušava da mir nađe u pisanju, naravno, knjige o Mikelanđelu. Nastoji da sklopi fragmente ranije napisane.

“Nolit” 1976. godineobjavljuje zapaženu studiju Petra Džadžića “Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog”.

Ne oseća se dobro. Malaksalost, razdražljivost, pa i znaci depresije.

Iz kuće, iz svoga doma u Maršala Tolbuhina 81, kod kafane “Vltava”, takoreći, ne izlazi. Bio je jednom u čuvenoj kafani na obali Save, prema Obrenovcu, “Kod Mije Alasa” – u knjigu gostiju upisao je:

“Miji Alasu nema ničeg lepšeg od ribe u vodi.

Crnjanski.”

Fizičko nekretanje još više slabi njegovu kondiciju – uspeva da ustane iz fotelje, ili da se digne iz postelje bez pomoći supruge Vide.

Izbegava da primi u kući najbliže prijatelje.

Odbija i pomoć sa strane. Doktor Bogdanović jedva uspeva da ga ubedi da prihvati pomoć lekara, tako da je nekako stao na noge.

I arterioskleroza je napredovala. Istina, u razgovoru sa najbližim iskrsli bi piščevi lucidni trenuci, ali čim bi se pojavio neki teži problem, emocionalni i psihički – Crnjanski se gubio.

Tog leta, 19. jula 1977. godine, Miloš Crnjanski piše svoju poslednju volju:

- Ja, Miloš Crnjanski, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici maršala Tolbuhina 81, želeći da rasporedim sa svojom imovinom za slučaj svoje smrti, pri punoj svesti i posle zrelog razmišljanja, odlučio sam, kako sledi:

Od imovine imam sledeće stvari:

Gotov novac na štednoj knjižici kod “Beogradske banke” u Beogradu.

Prihod od autorskog prava za štampanje, izdavanje, prevođenje i bilo koje druge publikacije mojih književnih dela i moga rada.

Pokretne stvari: nameštaj, slike, ćilime i sve druge stvari u stanu za stanovanje.

Nekretnina nemam.

Svu tu svoju imovinu, koju sam naveo, kao i sve druge stvari koje se nađu kod mene i u mojoj imovini u času moje smrti, ostavljam u nasleđe mojoj supruzi Vidi Crnjanski, rođenoj Ružić, iz Beograda, s kojom živim u braku više od 50 godina. Dece i potomaka nemam, niti drugih srodnika u prvoj liniji.

Ovo je moja poslednja volja i želim da je kao takvu svi poštuju i da kao takva bude izvršena.

Dementnost napreduje.

Polako se opraštao od sveta i života, okružen fotografijama majke, Vide, svojim portretom (rad Save Šumanovića, s posvetom), Dobrovićevim crtežima, Bijelićevim slikama, svojom pisaćom mašinom “adler”… skromnom bibliotekom, svojim knjigama…

Sve je gotovo, doktore


Doktor Mihailo Bogdanović uspeo je jednog dana, u leto 1977. godine, da velikog pisca izvede iz njegovog stana, da odu do Avale, u kafanu “Kumbara”, na ručak. Sedeli su na doksatu, jeli roštilj, pili crno vino…

Doktor mu je pričao o boravku u Italiji, znajući da je to piščeva omiljena tema.

Bilo je lepo, Crnjanski je bio raspoložen. Vraćali su se zadovoljni, a kad su ušli u Beograd, Crnjanski ga iznenada upita:

- Doktore, je’l vi znate gde je moja kuća?!

Ja ne mogu da se snađem…

Doktor mu odgovara – naravno da zna. I, kad ga je doveo pred kuću, Crnjanski ga zapita:

- Jeste li sigurni da ja ovde stanujem?!

A supruzi Vidi, kad su ušli u kuću, kaže:

- Vido, vodio me doktor u Italiju…

Prihvatio je te jeseni, 26. oktobra 1977. godine, na svoj rođendan, da ekipa Televizije Beograd dođe u njegov dom i da ga snimi zajedno s prijateljima.

Bio je tada raspoložen, ali na momente napuštala ga je lucidnost.

Toga je i sam bio svestan, tih svojih duševnih kriza. Ugovarao je da televizijsku emisiju o njemu valja snimiti na Avali, onda na Stražilovu… Sam je rekao da će krenuti sa televizijskom ekipom tamo. Ali, početkom novembra, stanje njegovog zdravlja se naglo pogoršalo. Vida Crnjanski je 22. novembra pozvala doktora Bogdanovića. Lekar je odmah došao. Crnjanski mu je sasvim mirno rekao:

- Sve je gotovo, doktore… Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi…

Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru – hteo je da ustane, da nekuda ode… Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri.

A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren.

Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački.

Pokušavao je da skoči iz kreveta… Prenet je u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.

Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama.

Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća.

Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.

Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:

- Doktorka, nemojte me mučiti… Nemojte me unižavati… Onda je jednim potezom ruke otkrio donji deo čaršava… bio je bez donjeg dela pižame… Došao je i doktor Bogdanović. Zamolio je da se pacijentu obuče kompletna pižama. Doktor Bogdanović pokušava da ga nagovori da uzima hranu. Posle nekoliko kašičica čaja, više ni usta nije želeo da otvori. Doktor Bogdanović ga moli da uzima hranu, a Crnjanski mu na to odgovara:

- Ja uopšte nemam nameru da živim…

To su bile poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski.

Posle dva dana, umro je. Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.

Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su da je smrt psihosomatske naravi. Jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz recitovanje “Lementa nad Beogradom”:

“A kad umrem srce moje ućuti,
da spi,
uzglavlje meko ćeš mi,
u snu,
biti, Ti…”

Zemni ostaci Crnjanskog počivaju u grobnici zajedno sa zemnim ostacima Miodraga Bulatovića i Slobodana Markovića (Libera Markonija).


Radovan Popović


Napomena: ovo je feljton koji je u 13 nastavaka izlazio u dnevnim novinama Večernje Novosti, u vremenu od 10. do 22. februara 2008. godine. 

 
widgets
Blogger Widgets
DOSTUPNO U KNJIŽARAMA VULKAN / AKCIJA
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
Blogger Tips and TricksLatest Tips And TricksBlogger Tricks