Ostrvo na kopnu
Ko kaže da nismo imali more
Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom
ali jednom smo ga imali u dvorištu
pa je presahlo, ostatak nam uzeše
zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...
Gde bismo bili bez mora!
Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)
s njim u dosluhu (pupčanom vrpcom) i preko 300 planina...
Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom
ali jednom smo ga imali u dvorištu
pa je presahlo, ostatak nam uzeše
zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...
Gde bismo bili bez mora!
Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)
s njim u dosluhu (pupčanom vrpcom) i preko 300 planina...
Šta ako bi se sada (kao nekada) reklo: belo, crno, plavo,
to je uvek isto a različito: ujutro, u podne, uveče...
Važno je što je još uvek tu, mada zaključano u pećine i ponore -
plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost
kopno mu je sama so, plavetnilo - pučina bez horizonta i dna...
Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa
glečer uklješten među stene, koji kopni od čežnje
za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,
od njegovog disanja u pulsu naših vena,
najzad - a zašto ne - krv nam je slana...
Kazna za istočni greh jer se napismo bratske krvi -
zato se do dan danas more ne pije.
to je uvek isto a različito: ujutro, u podne, uveče...
Važno je što je još uvek tu, mada zaključano u pećine i ponore -
plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost
kopno mu je sama so, plavetnilo - pučina bez horizonta i dna...
Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa
glečer uklješten među stene, koji kopni od čežnje
za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,
od njegovog disanja u pulsu naših vena,
najzad - a zašto ne - krv nam je slana...
Kazna za istočni greh jer se napismo bratske krvi -
zato se do dan danas more ne pije.
Bogomil Đuzel
Preveo Slobodan Zubanović
