Umreti u Čikagu
Odlomak - glava IV
Stojan i ja zaplovili smo u drugi svet na terasi na krovu naše zgrade, gde je naša majka prostirala veš. Nije to bila prava terasa, nego prosto ravan krov na završetku požarnih stepenica, pokriven terpapirom i on je povezivao majčinu spavaću sobu sa unutrašnjim dvorištem preko klimavog stepeništa. Niti je to dvorište bilo pravo dvorište, samo nekakvo đubre koje je tamo stajalo. Tata nas je odmah upozorio: „Cela kuća može da izgori za deset minuta, a one glupe stepenice za tri. Ako zagusti“, držao nam je vakelu, „samo skočite.“ To i nije bio loš savet, možeš da polomiš noge, ali ćeš ostati živ. Mogli smo sa terase da vidimo leđa kuća kao što je bila naša ili još manje, ostatke trave tu i tamo, sve pusto i protegnuto u nedogled da bi se u daljini stopilo sa fabričkim dimom na južnoj strani. Ponekad bi do nas doprlo kloparanje voza i ja bih se setila našeg voza onog dana kada smo otputovali posle njegovog poslednjeg zvižduka.
Potpuno smo se predali vrelini, bili smo hipnotisani suncem, ali smo opet Stojan i ja bili zajedno. Poslednjih nekoliko godina prestali smo zajedno da se igramo, zaboravila sam na igru lopova i žandara, Tarzana i slično, na svoje drugarice koje su se svakodnevno došaptavale o tajanstvenim, samo njima znanim, stvarima. On je bio mlađi od mene. E, sad, na toj našoj pisti mi smo bili vršnjaci, ili sam ja postala njegov vršnjak, ili se moje devojaštvo zaustavilo. Opčinjeni vrelinom, zajedno smo otplovili u svet bajki koji smo oboje stvorili. Sama to ne bih mogla, sama bih poludela, ako je ludilo zatvor za čoveka u kome njegove misli tumaraju bez granica, u svim pravcima. Ali ja sam to smislila. Jednog dana sam rekla: „Zamisli da se sada ovde pojavi avion, samo zamisli.“
Ne znam zašto mi je to palo na pamet. Stojan je voleo priče koje sam pričala njemu i njegovim drugovima nekih popodneva ispred naših vrata. Oni su bili isuviše lenji da čitaju knjige koje sam ja čitala i više su voleli da im ih prepričavam, jer su samo hteli da čuju delove u kojima je bilo događaja, šta je ko kome uradio i šta je posle bilo. Stojan je tog puta na terasi bio drugačiji. Umesto da čeka da započnem priču, on je rekao: „Da, vidim ga.“
„Stvarno ga vidiš?“ rekla sam iznenađeno. A onda sam ga i ja videla. Avion je leteo nisko, kao da se koleba gde će da sleti. Da li nas je ugledao? „Pa, naravno da jeste“, rekao je Stojan, „upravo nas je ugledao, samo gde će da sleti?“
Stojan je bio dovoljno pametan da primeti da je dvorište suviše uzano. Avion sa svojim ogromnim divnim krilima bio je tačno iznad naših glava. Mahnuli smo mu rukom.
„Ne mora ni da sleti“, rekla sam, vrlo zabrinuto. „Može da spusti naročite merdevine, a mi se onda samo popnemo.“
„Merdevine?“ sekirao se. „Od čega su te merdevine?“ „Od konopaca“, odgovorila sam, „Čvrstih konopaca, ništa se ne boj, idem ja prva.“
„Ne, biće bolje da ideš za mnom“, kazao je.
Od tog trenutka nadalje je sve bilo lako, mada pomalo strašno na tim merdevinama koje su se iznenada samo prosule sa neba. Gadno su se tresle dok smo se uspinjali kroz vazduh i ja sam se bojala da ćemo pasti, ali ništa strašno se nije dogodilo i meni je pošlo za rukom da uguram Stojana unutra, a kada sam i sama ušla za nama su zalupili vrata. Istog časa je sve postalo predivno. Pilot, koji je sa crnim loknama ličio na moju tetku, nasmejao se i rekao: „Nismo mogli ranije da stignemo. Primili smo vašu poruku, ali imali smo jak vetar. Nemojte nimalo da se brinete, znali biste to pre ili kasnije, da ćemo da vas spasemo. Kako da vam kažem, u početku vaš SOS nije bio dovoljno glasan.“
„Ja i ne znam da smo ga poslali“, reče Stojan.
„Naravno da jesmo, više puta, a oni su uhvatili samo poslednji signal.“
„Preko čega?“
„Preko naših mozgova, glupane“, rekla sam samouvereno i on je to prihvatio, mada je bio malo začuđen. „Ja sam to uradila“, rekla sam. „Ja imam u glavi malu komandnu tablu. Jednog dana ću ti sve to ispričati, ugradićemo je i tebi.“
„Baš lepo“, rekao je on.
I tako smo pošli nazad pijani od sreće veće od svega što može da se zamisli, veće od svega iz stvarnog života, bez ikakvog zvuka aviona iznad naših glava. Nismo ni znali ništa o pojedinostima toga dana, kako smo sleteli, gde smo sleteli, da li su morali ponovo da spuste merdevine i tako to. Bilo nas je baš briga da izmišljamo još i to. Nismo imali vremena da razmišljamo o detaljima. I eto nas. Sve je isto kao pre. Naša bašta je ogromna, zelena, vidimo ruže ispod prozora, sve je kao što je oduvek bilo, svako drvo, potok, sve moje drugarice, Stojanova stara banda. Niko nam ne postavlja nikakva pitanja, kao na primer, „pričajte nam gde ste bili“, kao da smo bili u ružnom snu iz kojeg se sada budimo. Kakvo olakšanje. Nikuda nismo ni odlazili. Mora biti da je tako. Zato nas ništa i ne pitaju.
Sve je tako jednostavno i tako lepo. U zavičaju smo. Mi u to stvarno verujemo. Stojan se opet igra sa zabranjenom praćkom, juri kokoške i tako dalje, u čemu ga majka ne sprečava, jer je i ona toliko srećna da prede od zadovoljstva. Ja piljim u ružin žbun i mislim kako ću posle da odem na plivanje, možda ću da započnem da čitam novu knjigu, ili ću da se šećkam korzoom sa Slavom i Ankom. U meni se širi miris leta. Moje drugarice se sašaptavaju. Sve što vidim nežno šumi. Uskoro, možda već noćas, dogodiće mi se prvi poljubac, onaj prekinuti, sa istim dečakom koji liči na Ciganina, što on nije. Gledao me je više od godinu dana. Sada je došlo vreme. Od njegovog pogleda mi se vrti u glavi, sve je sto puta lepše od spuštanja sankama niz ledenu padinu. Ili letenja ringišpilom. To se ne može opisati jer se događa prvi put.
I tako smo nastavljali da se vraćamo kući bez kraja i konca, a da nam nikada nije dosadilo. Tako smo se i sledećih dana zanosili, ne mogu sada da se setim kako smo uspevali da preživimo povratak. Mora biti da smo iz stvarnog života izlazili kao iz lošeg sna i žurili na svetlost dana u bolji život, ovaj na terasi. Neke pojedinosti sam ja izmenila uzalud pokušavajući da produžim našu igru. Naduvali smo onaj bajkoviti deo, u etru su se pojavile neprijateljske interferencije, što je bio razlog da se moje poruke ne razaznaju, iako sam neprekidno vikala SOS, SOS. Onda smo morali da pronađemo novu talasnu dužinu za odašiljanje poruka. Da zavedemo neprijatelja koji nikada nije imao lice, nije se video, nego je samo prisluškivao, čak i naše misli. Trajalo je čitavu večnost dok se avion ne pojavi, na njega su pucali, grmelo je, dizale su se oluje, strašni vetrovi, sneg, kiša. Onda sam dodala glasove druge dece koju su kao i nas spasavali. Svako od njih imao je svoju priču, naravno, i svako je na svoj način pokušavao da se probije kroz neprijateljske talase. Svako je poneke snove zadržao za sebe – neću da kažem da sam znala Stojanove, kao što ni on nije znao ništa o mom ukradenom poljupcu, ili poljupcu koji se nije ni dogodio, jer nije bio u pravom uzrastu da razume takve stvari. Njegovi drugovi su dobacivali i zviždali svaki put kada se na filmskom platnu neki par ljubio. Tako sam izostavljala onda taj deo svog života i umesto toga sam ga terala da posmatra sneg, tako visok, tako beo, popadao sve do našeg prozora kada bismo se ujutru probudili. „Pogledaj“, rekla sam, „još uvek pada.“
Tako je i bilo. Pred našim očima širio se netaknut sneg sve do potoka, drveće se utišalo, samo su grane krckale pod njegovom težinom. Uskačemo u odeću najbrže što možemo, istrčavamo napolje, bacamo se u sneg i pravimo slike anđela. Sneg je toliko dubok da ne možemo da potonemo, dok novi sneg neprekidno padajući pokriva slike anđela. I dok ležimo pahulje nam upadaju u usta, a mi se, licima okrenutim prema nebu, ne pomeramo da ne propadnemo.
Stojan ustaje prvi, sav crven u licu. Gađa me grudvom, onda kaže: „Hajdemo po sanke.“ Mekoća snega, njegov ukus dok se topi na mom jeziku, nepodnošljiv bol koji mi to zadaje, strah da ne nestane, moram nešto brzo da preduzmem, ne daj da to nestane, molim te ne odlazi još, bar dotle dok Stojan blista od sreće. Brzo prelećem na nešto drugo: „Sada smo na reci“, kažem, „ispod vodopada i bosi smo.“
„Jesmo“, kaže on presrećan, „idemo kod deke pod točak od vodenice.“
I ta reka je divna, iako sam najpre u glavi imala jednu drugu, ipak mi ne smeta, kod dekine vodenice, sve se beli i onda vidimo čist šljunak preko kojeg naša reka brza da se sretne sa drugom rekom. Pijemo penušavu vodu, i plivamo li plivamo, pa se iscrpljeni pružamo na livade pored reke, zuje pčele svuda oko nas, leptiri su sto puta veći od onih iz stvarnog života. U smiraj dana kada sunce klone iza brda, krave i ovce prestaju da se poje na reci i uskoro ćemo svi zaspati.
„Noć je“, kaže Stojan, „evo i svitaca.“
I toga časa, baš u tom trenutku ništa nije previše izmišljeno, sve postaje sasvim stvarno, zavičaj struji kroz našu krv. Mogao bi čovek da umre kad počne da misli na to. Morali smo. To nas je spasavalo. Ali uvek je dolazio trenutak kojeg sam se pribojavala, kada sve potrošimo, posrčemo svaku pahulju snega, obe reke odozgo do dole, sve potoke, sve igre, kad avion bude sleteo i umesto da ostanemo u njemu – mi smo još uvek na požarnom stepeništu koje se zove terasa, sa crnom gareži u vazduhu i smrdljivim terpapirom pod nogama. Sneg ne pada, onda više ništa ne umemo da smislimo, ni stvarno, ni izmišljeno, ni bilo kako – tu smo gde smo. Bojim se tog trenutka. Sve drugo je bolje. U vrelini istočnog Čikaga moja mašta okreće se tada u suprotnom pravcu, ka smrti, umiranju – skoči, skoči, šapuće mi neki glas u uvo, uvek možeš da skočiš. Zašto da ne, zašto da ne, čujem sopstveni glas kako odgovara. Uvek mogu da umrem, ohrabrujuće je da to znam, to je moja jedina izvesnost.
Ispod nas, odmah tu ispod naših nogu, naši roditelji ne propuštaju nijedan trenutak da se počupaju. Njihovi glasovi odjekuju po drvenoj kući. Nedelje su najgore.
Nađa Tešić
Knjigu objavio Službeni glasnik (2012), kupite je obavezno!
