Jednog dana, u neko neodređeno vreme – mnogo pre nego što će se povesti rat za Troju, ali najmanje dve generacije pre Trojanskog rata – jednako neodređen broj junaka udružiće se kako bi se upustili u potragu. To je jedna od svega četiri priče koje, na različite načine, nećemo prestati da pripovedamo sve do kraja vremena.
Povest tvrdi da su krenuli u traganje za Zlatnim runom, ali to je mogao da bude i Sveti Gral ili, recimo, izgubljeno carstvo Prezvitera Jovana. Izvesno je da su se u neko bledo jutro, po svoj prilici u zoru, junaci ukrcali na lađu i otisnuli na široku pučinu. Prema predanju, njihovo traganje je, iako skopčano s brojnim opasnostima, bilo uspešno i oni su se jednog dana vratili u otadžbinu. Nekad, u davno doba, dodaje jedan skoro savremeni autor, sve priče imale su srećan kraj. Tezej bi ubio Minotaura, Odisej bi se, posle mnogih lutanja, ipak vratio na Itaku; ptice bi na koncu pronašle Simurga, ptičjeg boga, spoznajući da je svaka od njih Simurg, a da je on u isto vreme bilo koja od trideset ptica koje su se upustile u traganje.
Nema sumnje da je povest o Argonautima jedna od najdrevnijih grčkih priča; otuda ne čudi što postoji u mnogim, katkad i međusobno kontradiktornim verzijama. „Homer i Hesiod, dva najranija grčka pesnika, čija su dela sačuvana“, kako primećuje Robert Grejvs u svom Zlatnom runu, „znali su za to putovanje, a Homer govori o njemu kao o nečem što je svakom na usnama.“ Mnogi docniji izvori – baš kao i oni najdrevniji, izuzev njihovih fragmenata koji su se našli u Homerovoj Odiseji – za nas su izgubljeni, premda nema sumnje da je cilkus pesama o Jasonovim Argonautima i njihovom putovanju u Kolhidu, da otuda preotmu Zlatno runo od kralja Ejeta, jedan od najstarijih grčkih pesničkih cilkusa.
„Ferekid Atinjanin, u svom mitološkom delu“, podseća nas Grejvs, „koje je sačuvano samo u kratkim navodima, bio je možda prvi pisac koji je zabeležio tu povest kao doslednu celinu“. Pindar, u svojoj Četvrtoj pitijskoj odi, daje samo njen kratak izvod, ali to je bez sumnje najranije delo (462. p. n. e.) koje je sačuvano u celosti.
***
Pretpostavljeno vreme pustolovine Argonauta – dve generacije pre Trojanskog rata – sporno je, a sporan je, isto tako, i spisak učesnika ekspedicije, kao i njihov broj. Sigurno je da je priča mnogo drevnija nego što se obično misli. Pojedine epizode iz Jasonovog života to potvrđuju. „Polumrtav Jason u čeljustima morske ale česta je tema etrurskih umetničkih dela“ (R. Grejvs). Tezej, očigledno, pripada znatno ranijem periodu, jednako kao i Herakle; cela priča obiluje mnogobrojnim, ali ne i proizvoljnim interpolacijama.
Pod znakom pitanja je i put kojim su se Argonauti zaputili. Kolhida je danas poznata kao Gruzija, poprište nedavnog rata, a reka Fasida kao Rion. Izvesno je da put Argonauta uključuje povratak kroz deltu Dunava, a da se potom odvija njegovim tokom, pa prema tome i kroz današnji Beograd, nastavljajući se Savom, sve do „vrha Jadrana“, gde je ostrvo Kirke ustvari Lošinj. Zatim se možda produžava tokom reke Po, preko Sredozemlja, ka obalama Libije i do danas isušenog Tritonskog mora, s pećinskim ljudima koji su nastanjivali njegove obale, da bi se konačno završilo u rodnom Jolku. To je krug u kome će se odigravati istorija, ili barem njene najslavnije epizode, tokom mnogih narednih stoleća.
Neke epizode ove povesti, možda više nego druge, zaslužuju da budu pomenute. To je, među ostalim, susret sa harpijama, pticama koje su progonile tračkog kralja zato što je ljudima otkrio budućnost. One bi se pojavile svaki put kada bi kralj naumio da obeduje sa svojom svitom, proždirući hranu na gozbi i zagađujući je svojim izmetom. Rasterali su ih Argonauti, udarajući oružjem o štitove. „Harpija“ na grčkom znači „ona koja otima“, a Borhes u svojoj Knjizi o izmišljenim bićima dodaje da su harpije prvobitno bile božanstva vetra. Prema nekim drugim mišljenjima, reč je o močvarnim pticama s ostrva u delti Dunava, koje su na svom perju prenosile zarazu.
Epizoda s čarobnicom Medejom intrigantnija je od svih i verovatno predstavlja ključ za ovu povest. Medeja je više od čarobnice; ona je htonsko, žensko božanstvo, boginja uzvišena poput Izide ili Lilit, podjednako nemilosrdna, beskrupulozna, zahtevna i odlučna. Treba pomenuti njenu veštinu kroćenja zmija i moć da junacima produži život pomoću čarobnog kotla, što nas podseća na keltske mitove. Otuda ne čudi tragična sudbina Jasona. Dugo vremena pošto je potraga uspešno okončana, a Zlatno runo najzad doneto u Jolk, on će se, posle mnogih potucanja, i već ostareo, vratiti u Korint, pod senku svoje lađe, ili samo njene olupine, s namerom da se obesi. Tada će se slomiti pramac Arga koji će mu smrskati lobanju. Zlatno runo nestaje bez traga; Jason umire kao izbeglica, siromašni prognanik, a ne kao kralj.
To je tužni kraj Jasona, vođe Argonauta, onog koji je ostao upamćen po tome što je stupao s jednom sandalom: stari običaj etolskih ratnika da obuvaju samo nogu sa strane štita, a ne i oružja, kako bi se lakše izbavljali iz blata i snažnije zadavali udarce. Otuda se leva noga i danas smatra neprijateljskom, pa se njome ne stupa na prijateljski prag, već se njome polazi u rat.
Medeja, za razliku od Jasona, koji je iz nekog razloga izgubio naklonost bogova, nije umrla, tvrdi predanje, već je vladala Jelisejskim poljima a potom se udala za mnogo znatnijeg junaka, Ahileja, koga nije mogla da podjarmi, prevari, ponizi, obuzda a ni pobedi.
Boris Nad
