Predgovor, uvod i prvo poglavlje knjige Priča o utopijama
Predgovor
„Mapa sveta na kojoj nije ucrtana utopija, nije vredna pogleda.“ — Oskar Vajld, Duša čoveka u socijalizmu, 1891.
Reč utopija obično označava onu krajnju tačku ljudske ludosti ili ljudske nade – zaludni san o savršenstvu u Zemlji Nedođiji ili racionalne pokušaje preuređenja ljudskog okruženja i njegovih institucija, kao i poboljšanja njegove nesavršene prirode, radi proširenja mogućnosti svakodnevnog života. Ser Tomas Mor, tvorac reči, bio je svestan oba ta značenja. Da to ne bi promaklo i ostalima, izrazio je taj paradoks u katrenu koji je, nažalost, ponekad bio izostavljan iz engleskih izdanja njegove Utopije, knjige koja je na kraju dala ime i mnogo ranijim pokušajima oslikavanja idealne zajednice. Mor je bio dovitljivac, u doba kada su najbistriji umovi voleli da se igraju rečima i kada nije uvek bilo najmudrije govoriti previše otvoreno. U tih par stihova Mor je objasnio kako utopija može da označava ili grčku eutopiju, što znači dobro mesto ili autopiju, što znači nepostojeće mesto.
Dok sam osmišljavao Priču o utopijama, ubrzo nakon Prvog svetskog rata, još uvek sam živeo u duhu nade svojstvenom prethodnoj epohi, ali sam ipak, kao i mnogi moji savremenici, bio svestan da je onom zamahu iz XIX veka, utemeljenom na živahnom idealizmu i robusnim društvenim poduhvatima, došao kraj. Ako je trebalo da se suočimo s novim dobom, čije su sumorne obrise mnogo ranije sagledali neki osetljivi, prodorni duhovi, poput Jakoba Burkharta ili Henrija Adamsa, onda smo morali prevazići masivna zastranjivanja koja su na kraju dovela do debakla Prvog svetskog rata. Taj razorni pobačaj ljudskih nastojanja iznenada je preokrenuo tok naših života.
Kada sam započeo istraživanje istorijskih utopija, bojažljivo sam pokušavao da otkrijem šta se iz njih još može izvući, da utvrdim šta je još uvek moguće. Ako u tome treba videti vrlinu ovog pregleda, onda ona sigurno ne izvire iz sveobuhvatnog naučnog istraživanja ili iz otkrića zaboravljenih tekstova. U tom smislu, izvori ove studije ne mogu se porediti s takvim klasičnim delima kao što jeKnjiževna kritika u doba renesanse Dž. E. Spajngerna, tada takođe veoma mladog autora. Kakve god vrline imala, Priča o utopijama počiva na druga dva izvora, koji su nastavili da teku kroz ceo moj rad i koji su u ovoj knjizi već bili vidljivi, makar kao obećavajući mlaz. Jedan od njih je snažna svest o problemima i pritiscima savremenog sveta. Taj kvalitet prožima većinu klasičnih utopija, od Platona, do Stare Nove Zemlje Teodora Hercla ili Moderne utopije H. Dž. Velsa. Skoro svaka utopija donosi implicitnu kritiku civilizacije koja joj je služila kao okvir; slično tome, utopija je pokušaj da se otkriju potencijali koje postojeće institucije ili ignorišu ili guraju pod drevnu koru običaja i navika.
U pokušaju da iz matrice postojećeg društva izvuku idealni element, klasični utopisti su često, upravo zbog te težnje ka čistijoj formi zajednice, zanemarivali mnoge neophodne komponente koje, kao i bazični elementi legure, daju nekom dragocenom metalu čvrstinu i čine ga upotrebljivim. Delovanje prirodnog okruženja i ljudske istorije stvara bogatu mešavinu čak i od najsiromašnije zajednice, mnogo pogodniju za život od većine racionalnih idealnih planova, ako ovi ostanu bez tla na kojem bi se mogli razvijati. Ali, utopijsko uverenje da život sadrži mnoge latentne, neiskorišćene potencijale, koji bi se mogli kultivisati i dovesti do savršenstva, kao mladiću mi je ipak delovala spasonosno; zadržao sam to uverenje u čovekovu trajnu sposobnost samousavršavanja i samoprevazilaženja. To je ono što u potpunosti delim sa svojim starijim savremenikom i još starijim učiteljem, A. N. Vajthedom; Emerson, koji je trvdio da je ljudska avantura tek počela, pružio mi je drugi oslonac.
Istina, revolucionari iz XVIII veka i njihovi kasniji sledbenici često su preuveličavali fleksibilnost društva; što je još gore, zamišljali su da im puko odbacivanje prošlosti može pribaviti ključ za bolju budućnost, za istinski racionalno uređenje i, samim tim i po njihovom shvatanju, za ostvarenje ideala. Po njima, slično Loku, ljudsko društvo je proizvod ljudskog uma i zato se može tretirati kao prazan list papira, na kojem svaka generacija, ako odbaci prošlost, može ostaviti idealan otisak. Zato su pogrešno procenili kako kvantitet, tako i vrednost kreativnih mutacija koje se dešavaju u svakoj generaciji; potcenili su značaj „preostalih“ i „tvrdokornih“ elemenata iz nasleđa prethodnih generacija, koji su neizmerno obogatili ljudski život i, kao i jezik, bili od suštinskog značaja za opstanak vrste. Čak ni kao mladić nisam ponovio tu grešku.
Iako sam u ovom pregledu utopija tragao za svežim idealima, ipak sam se, kao i mnogi njihovi čitaoci pre mene, našao na neočekivanom terenu: brzo sam otkrio da najveći broj klasičnih utopija počiva na autoritarnom shvatanju discipline, koje je po meni, kao zemljaku Emersona, Toroa i Vitmana, bilo daleko od ideala. Možda je „brzo“ suviše dobra reč; naime, bio sam toliko opčinjen Platonom da sam dugo ulepšavao činjenicu da je upravo on, u tom smislu, dao loš primer svim kasnijim utopistima. Bertran Rasel je prilikom svoje rane posete sovjetskoj Rusiji uporedio, ne sasvim nepravedno, neke represivnije komunističkog aspekte sa onim što se može naći u Državi, dok je kasniji razvoj fašizma olakšao i drugima, kao recimo R. H. Grosmanu, da još jasnije uvide kako se Platon, uz svu genijalnost, može opisati kao protofašista, jer je verovao u vladavinu elite, u autarhiju, u upotrebu laži u sprovođenju vlasti i visoko cenio vojnu regimentaciju i mnoge druge neprijatne ili čak užasavajuće stvari.
Ali, kada sam se jednom odvojio od Platona, postao sam svestan diktatorskih tendencija većine klasičnih utopija. One su nastojale da najrazličitijim aktivnostima i isprepletanim interesima ljudskog društva nametnu monolitnu disciplinu; njihov poredak bio je suviše krut, a sistem vladavine suviše centralizovan i apsolutistički da bi dozvolile ma kakvu promenu opšteg obrasca ili izašli u susret novim zahtevima života. Drugim rečima, svaka utopija je bila zatvoren svet koji je sprečavao ljudski rast; što su utopijske institucije više oblikovale umove svojih žitelja, to su bile manje šanse za dalje i svrhovite promene. Taj statični karakter utopija išao je zajedno sa statičnim shvatanjem samog života. Kao i stari grčki gostioničar Prokurst, utopisti su ili rastezali ljudski organizam do proizvoljnih dimenzija utopijske postelje ili su mu prosto potkresivali udove. Čak je i suštinski humanistički pisac Edvard Belami razvio krajnje sumorni mehanički ideal, dok se neke najgore crte komunističkog sistema našeg vremena oslanjaju na navodno korisne odlomke iz opisa idealnih zajednica. Iako su se Marks i Engels sprdali sa utopijskim socijalizmom, njihovi sledbenici su, u nedostatku boljih preteča, prošvercovali na zadnja vrata mnoge utopijske društvene izume.
Ta rigidnost, te zamrznute institucije, ti statični i samoograničavajući ideali zaista me ne privlače; da je to bilo sve što sam pronašao u utopijskom misaonom metodu, možda bih još na pola puta odustao od daljeg istraživanja. Ali, od početka sam bio svestan drugog kvaliteta koji je stalno bio previđan: sve klasične utopije su na društvo gledale kao na celinu i makar su na planu mašte ispravno sagledale interakciju rada, ljudi i mesta, kao i uzajamne odnose funkcija, institucija i ljudskih ciljeva. Naše društvo – koje taj porok stavlja u rang svih „razvijenih“ civilizacija – podelilo je život na parcele: na ekonomiju, politiku, religiju, ratovanje, obrazovanje; iz tih većih celina, pokušaji reforme i poboljšanja, pronalazaštva i kreativnosti, prenosili su se u manja odeljenja, ali sa premalo referenci na celinu u kojoj su igrali određenu ulogu.
Utopijska misao, kako sam kasnije shvatio, bila je suprotnost jednostranosti, militantnosti, parcijalnosti, provincijalizmu, specijalizaciji. Neko ko primenjuje utopijski metod mora na život gledati kao na celinu, i to kao na povezanu celinu: ne kao na sirovu mešavinu, već kao na organsku i potencijalno sve uređeniju uniju sastavnih delova, čija se ravnoteža mora održavati – baš kao i kod svakog živog organizma – da bi se omogućili rast i stalno prevazilaženje.
Zahvaljujući primeru koji je pružio moj raniji učitelj, Patrik Gedes, ta vera u ravnotežu i celovitost već je bila duboko usađena u moju svest dok sam pisao ovu knjigu. Odbacio sam privilegije, ako ne i obaveze, specijaliste i svesno se okrenuo karijeri „generaliste“, nekog ko pre svega nastoji da fragmente sastavi u uređenu i smislenu celinu, umesto da detaljno ispituje odvojene delove – iako sam, s vremena na vreme, morao da obavim i neka manja specijalistička iskopavanja.
Na kraju, iako je ova knjiga krajnje ozbiljno shvatila utopijsku literaturu, pokazalo se da je ona zapravo antiutopijska; naime, u uvažavanju pozitivnog doprinosa utopijske misli, koji ću kasnije definisati, ona je, s mnogo više razumevanja nego Makoli, ukazala na suštinsku slabost te tradicije. Nekoliko ljudi mi je predlagalo da izložim sopstvenu utopiju; time su samo pokazali da uopšte nisu razumeli prirodu mog dela. Naslov jednog poglavlja iz moje knjige „Vera u život“ glasi: „Život je bolji od Utopije“; drugo poglavlje se zove, „Regresija ka Utopiji“. Te dve kratke tvrdnje nagoveštavaju, ako već ne mogu da sasvim izraze, moja nadublja uverenja.
Zato nemam nikakvu ličnu utopiju; kada bih je imao, morao bih u nju uključiti privatne utopije mnogih drugih ljudi i u njoj ostvariti ideale mnogih drugih društava; naime, život ima suviše potencijala da bi se mogao obuhvatiti projektom samo jedne generacije, odnosno nadama i uverenjima samo jednog mislioca. Za razliku od većine utopista, morao sam u svakom planu pronaći prostor za izazov, opoziciju i sukob, za zlo i iskvarenost, jer su oni vidljivi u prirodnoj istoriji svih društava; a ako sam naglašavao lekovite vrline i ukazivao na neke transcendentnije ciljeve, to je bilo zato što negativne strane života nije potrebno mnogo ohrabrivati da bi došle do izražaja. Ne morate planirati haos i raspadanje, jer je to ono što se dešava kada duh više ne zauzima komandnu poziciju. Moja utopija je stvarni život, ovde ili bilo gde, koji se pruža do granica svojih idealnih mogućnosti. Zato je za mene budućnost izvor utopija isto koliko i prošlost; a živa međuigra svih aspekata egzistencije, uključujući i mnoga zbivanja koja se ne mogu u potpunosti izraziti ili sagledati, za mene čine stvarnost daleko uzbudljiviju od svega što bi se moglo zamisliti ili opisati u nekoj čisto intelektualnoj vežbi.
Moj pregled utopija je doneo dve glavne pozitivne ideje, koje su kasnija istraživanja i razmišljanja samo potvrdila. Te ideje su donele afirmaciju institucija koje su me i navele da se upustim u sistematsko istraživanje. Prva je bila ideja da svaka zajednica, pored svojih uobičajenih institucija, poseduje i rezervoar potencijala, delimično ukorenjenih u prošlosti i još uvek živih, iako skrivenih, a delimično prisutnih u nagoveštajima koji nastaju iz novih ukrštanja i mutacija, koji utiru put daljem razvoju. To ukazuje na pragmatičnu funkciju ideala: nijedno društvo ne može biti potpuno svesno ni svojih prirodnih svojstava, niti svojih prirodnih mogućnosti, ako ignoriše činjenicu da postoje mnoge alternative putu kojim trenutno ide, kao i mnogo pojmljivih i mogućih ciljeva pored onih koji su neposredno vidljivi. Druga pozitivna ideja koju sam izvukao iz utopija bila je ona o celovitosti i ravnoteži, koje je biologija potvrdila kao suštinska svojstva svih organizama. Ta svojstva za čoveka postaju svesni imperativi, zato što je njegova sopstvena ravnoteža, kako lična, tako i komunalna, veoma osetljiva; i zato što je njegova celovitost često bila obogaljena, a njegovo delovanje ograničeno nastranim prenaglašavanjem neke navodno svevažeće ideologije, institucije ili mehanizma.
Oba ta shvatanja bila su korisna kao kontrateža preokupacijama naše jednostrane civilizacije; naime, ta civilizacija je, samo tokom mog odrastanja, prešla iz Doba samopouzdanja u Doba nasilja; zato su te ideje danas postale još važnije za naše blagostanje, u ovo još zlokobnije doba nuklearnog, bakteriološkog i hemijskog masovnog uništenja.
I najprostodušnija utopija, koja bi tek mogla biti napisana, poseduje izrazito ljudske kvalitete koji potpuno izostaju u planovima naučnih „supermena“ i moralnih imbecila koji su razvili rusko-američku vojnu strategiju totalnog uništenja. Utopijski idealisti, koji su precenili snagu ideala, očigledno su bili mnogo trezveniji i mnogo bliži ljudskoj stvarnosti nego naučni i vojni „realisti“, koji su od upotrebe apsolutnih oružja napravili kompulzivni ideal. Ti oštećeni umovi su spremni da unakaze ili unište celu ljudsku rasu pre nego da se odreknu proizvoljnih i iracionalnih premisa na kojima počiva njihova iskvarena – a sada i propala – strategija. Oni koji rukovode naučnim, tehnološkim i vojnim poslovima, koji s prezirom gledaju na funkciju ideala, od daljeg razvoja svoje opreme za uništenje napravili su vrhovni ideal. To je osvetnički utopizam: nihilističko usavršavanje ništavila.
Tako su prvobitne institucije, koje leže ispod Priče o utopijama, bile zapravo potvrđene, a ne podrivene iskustvom iz prethodnih četrdeset godina. Potreba za razumevanjem mnogostrukih potencijala našeg postojanja, za usavršavanjem u raznim sferama, ne samo u tehničkoj, nikada nije bila veća; ako Priča o utopijama izlazi u susret toj potrebi, onda od nje još može biti neke koristi.
Posmatrana kao lični dokument, Priča o utopijama svakako nagoveštava dobar deo mog kasnijeg rada – toliko da sam najveći deo poglavlja o letnjikovcu prošvercovao u knjigu Ljudsko stanje, a da niko nije primetio pozajmicu ili kontinuitet. S književnog stanovišta, knjiga je bila moj tour de force, ali je zato s naučnog bila na ivici podnošljivog. Sa udaljenosti od četrdeset godina, obe te činjenice ostavljaju me u šoku i bez daha, ali, plašim se, ne i dovoljno posramljenog. Naime, knjigu sam osmislio tokom februara 1922, svu neophodnu literaturu pročitao do kraja marta, a konačnu verziju teksta poslao izdavaču u junu, da bi se provera mogla obaviti pre mog putovanja u Evropu, planiranog za kraj jula. Po današnjim standardima, čak je i taj izdavački raspored zapanjujući, da ne kažem fantastičan. Ta bezglava brzina objašnjava nepotpunost i površnost istraživanja; ali i njegovu srećnu konciznost. Kada bih danas hteo da popravim te slabosti, morao bih da napišem novu knjigu. Ali, ta mogućnost me ne dovodi u iskušenje; to bi možda uklonilo upravo onaj kvalitet koji Priču o utopijama čini vrednom ponovnog objavljivanja, taj duh mladalačke drskosti u kojem je bila napisana.
U ovo naše prestravljeno i obeshrabreno doba taj duh može delovati okrepljujuće. On može podsetiti čitaoca na ljudske nade i stavove koji su nekada cvetali i koji bi se opet mogli rasplamsati, jer ne izviru iz osećanja neke određene generacije, već iz one odlučne životinjske vere koju svako novorođenče donosi sa sobom na svet. S nešto od te vere i smelosti još uvek možemo razoružati onu kastriranu inteligenciju koja planira da svoju političku ludost i impotenciju prikrije žrtvovanjem celog života svojim sumanutim obredima i Nuklearnim Bogovima. U tom trijumfu, ako do njega dođe, utopiju nećemo tražiti na udaljenom istorijskom horizontu budućnosti, još manje na Mesecu ili na nekoj dalekoj planeti. Pronaći ćemo je u svojim dušama i na zemlji po kojoj hodamo, koja još uvek može da hrani sile života i ljubavi i obnovi u čoveku osećanje za njegove više nego ljudske mogućnosti.
Luis Mamford, Njujork, 1962.
Izrazi zahvalnosti
Prvi nacrt ove knjige napravio sam još pre deset godina; i od tada sam ga stalno pleo i rasplitao u svojim mislima. Pravi rad je započeo na inicijativu g. Van Vika Bruksa; bez njegovog ohrabrenja verovatno nikada ne bih započeo niti priveo kraju taj zadatak. Opštu idejnu pozadinu snažno je obeležio kontakt s profesorom Patrikom Gedesom, preko njegovih knjiga i prepiske koju smo vodili; ostao sam mu dužan i utoliko što nisam uvek bio u stanju da ukažem na njega kroz direktne reference ili citate. Zato koristim ovu priliku da mu se od srca zahvalim, što bi inače, u nešto arhaičnijoj formi, moglo biti izraženo i posvetom.
Prilikom revizije rukopisa bio sam počastvovan velikodušnim savetima i kritikama brojnih prijatelja; posebno Klarensa Britna, Herberta Fajsa, Džerojda Robinsona i Sofije Vitenberg, pri čemu mi je svako od njih pomogao na poseban način. Gospodi Viktoru Brenfordu i Aleksandru Farkjuharsonu, iz Sociološkog društva Velike Britanije, dugujem mnoge korisne sugestije. Zahvaljujem se i urednicimaThe Freeman na dopuštenju da iskoristim odlomke iz dva članaka: „Toward a Humanist Sythesis and Beauty“ („Ka humanističkoj sintezi i lepoti“) i Pitoresque“ („Pitoreska“). Najzad, zahvaljujem se i Hendriku van Lunu čije mi je prijateljsko interesovanje pružilo veliko ohrabrenje u pisanju ove knjige.
Luis Mamford, Njujork, juli 1922.
Uvod
Sunčan je dan, a ja evo sedim na vrhu planine. Sve do ovog jutra, to je bila planina iz bajke stare dvadeset vekova.
Sada je to moćno uzvišenje, čiji topli ogrtač od irvasove mahovine mogu da osetim pod rukom; a ako je malo ispružim, mogao bih da naberem i malo crvenih ribizli, u punom cvatu.
Za sto godina, od svega toga neće ostati ništa.
I sve zbog te zaista velike gromade čistog gvožđa, koju je ćudljivo Proviđenje bacilo pravo u srce Laponije.
Da li se sećate te stare priče iz nordijske mitologije? Kako negde, daleko na severu, postoji visoki gvozdeni masiv, koji se pruža po stotinu milja u visinu i širinu? I kako svakih hiljadu godina jedna mala ptica dolazi tamo da na njemu naoštri svoj kljun? I kako će, kada cela planina nestane, od cele večnosti proći samo tren?
Tu priču sam čuo još kao dete.
Dobro sam je zapamtio i pričao svojim sinovima, kada su počeli da uče istoriju. Izgledala mi je kao delo nekog praistorijskog Hansa Kristijana Andersena. Dolazila je iz imaginarnog dekora naših snova.
Priča se obistinila, a ja sam svoju drevnu planinu našao tamo gde sam je najmanje očekivao.
Da bi krug podudarnosti bio potpun, to brdo je nazvano po ptici. Laponci, inače istančanog sluha, za jarebicu kažu „kiru“. Kirunavaara više ne čuje kliktanje „kiru-kiru“ ptica u letu. Dva puta dnevno sluša samo zastrašujuće detonacije nekih pet stotina štapina dinamita.
Onda se potresa od kloparanja malih vozova, koji odvoze kamenje u dolinu.
Uveče gleda na svetla velikih električnih žičara, koje prebacuju dragoceni metal preko arktičke divljine do jezera Tornotrask.
Posle dva meseca, ruda se topi i oblikuje u sve one moderne predmete trgovine, koje znamo pod nazivima kao što su mostovi, automobili, brodovi, luksuzni apartmani i hiljade drugih stari, koje su nekada obećavale da će uzdići čoveka s nivoa tegleće marve.
Oni koji su preživeli poslednjih osam godina, sa sumornom jasnoćom vide šta je ostalo od tog obećanja.
Čak su i prosti Laponci čuli za velika previranja i pitali se zašto se beli ljudi ubijaju, kada je ceo svet pun irvasove mahovine i kada nam je Bog podario brda i planine, tako da doveka imamo dovoljno hrane za duge letnje dane i još duže noći tokom beskrajne zime.
Ali, svet Laponaca nije i svet belih ljudi. Ta prosta deca čiste i nerazblažene prirode slede ujednačeni ritam života kojim su živeli i njihovi preci, pre pet ili deset hiljada godina.
S druge strane, mi imamo svoje mašine, železničke kompozicije i fabrike i ne možemo se osloboditi tih svojih gvozdenih slugu a da ne uništimo same temelje svoje civilizacije. Možemo mrzeti te svoje nezgrapne saputnike, ali oni su nam potrebni. U danima koji su pred nama, naučićemo kako da budemo njihovi gospodari. Onda će nam Platon podariti svoju korigovanu Republiku, u kojoj sve domove zagreva para, a svo posuđe čisti elektricitet.
Ne patimo od previše, već od premalo mašinerije. Naime, potrebno nam je još gvozdenih slugu da bi još više nas moglo da sedi na vrhu planine, zuri u plava nebesa i traći dragoceno vreme, zamišljajući kako bi sve trebalo da bude.
U Starom zavetu se o takvim ljudima govori kao o prorocima. Takvi su, radi sopstvenog duševnog zadovoljstva, podizali čudne gradove koji su počivali isključivo na pravednosti i pobožnosti. Ali, najvećeg od tih proroka ubili su Jevreji samo zato da bi priredili svetkovinu u rimskom stilu. Grci su takve mudre ljude nazivali filozofima. Dopuštali su im veliku slobodu i uživali u matematičkoj preciznosti s kojim su te njihove intelektualne vođe iscrtavale mapu teoretskih puteva, kojima je čovečanstvo trebalo da izađe iz haosa i stupi u uređeno društvo.
Srednji vek je uskogrudo insistirao na Nebeskom kraljevstvu, kao na jedinom mogućem standardu svake pristojne hrišćanske utopije.
Lomili su svakog ko bi se usudio da dovede u pitanje izvesnost tog budućeg stanja blaženstva i sreće. Zidali su njegovo zdanje od kamena i dragocenih metala, ali su zanemarili njegove duhovne temelje. Zato je i nestalo.
U XVI i XVII veku vođeni su mnogi ogorčeni ratovi oko tačne prirode izbledelog Raja, podignutog na ruševinama srednjovekovne crkve.
U XVIII veku verovalo se da Obećana Zemlja leži odmah s one strane užasnog bedema gluposti i praznoverja, koji je hiljadugodišnja klerikalna sebičnost podigla radi sopstvene zaštite i bezbednosti.
Usledila je strašna bitka, u kojoj je trebalo skršiti sramne okove neznanja i otvoriti epohu uravnoteženog razuma.
Nažalost, nekoliko entuzijasta je u tome otišlo predaleko.
Napoleon, glavni realista svog vremena, prizemljio je svet na tlo čvrstih činjenica.
Naša generacija je napoleonske premise dovela do njihovog logičnog zaključka.
Pogledajte kartu Evrope i uverite se kako smo se dobro zapetljali. Avaj! Ovom svetu su potrebne utopije, kao što su mu potrebne i bajke. Nije toliko važno gde idemo, sve dok svesno težimo nekom konačnom cilju. A utopija je, ma koliko bila čudna ili bajkovita, jedini mogući mamac koji nas preko neistraženih mora može dovesti do udaljenih obala budućnosti.
Ona ohrabruje naše napore. Oblaci ponekad pomrače nebo i za trenutak gubimo put. Onda ugledamo tračak svetlosti i nastavljamo dalje, kroz tamu, s novom odlučnošću.
A kada život postane dosadan i besmislen (glavno prokletstvo sveg postojanja), tešimo se činjenicom da će kroz sto godina naša deca stići do obale do koje smo hteli da napravimo most i zbog toga se spuštali do mirnog dna okeana.
Sunce je već zašlo i hladan vetar počinje da duva s Kebnekajse, gde divlje guske Nisla Holgersona i dalje žive usred beskrajne tišine večitog snega. Uskoro će njen vrh obaviti magla, a ja ću morati da potražim put nazad pomoću buke parnih lopata, koje užurbano obavljaju svoj golemi posao odmah ispod najbliže padine.
Planina iz moje bajke će opet biti samo profitabilna investicija kompanije trgovaca gvožđem.
Ali, to nije važno.
Luis Mamford, za koga sam napisao ove reči, znaće na šta mislim.
I ja ću biti zadovoljan.
Hendrik Vilem Van Lun (Hendrik Willem van Loon), Kiruna, Laponija, 14. septembar 1922.
Prvo poglavlje
Kako je sklonost ka utopiji navela ljude da žive u dva sveta i zašto, samim tim, Priču o utopiji od pola treba čitati kao Priču o čovečanstvu.
1.
Utopija je dugo vremena bila samo drugo ime za nerealno i nemoguće. Utopiju smo postavili nasuprot svetu. Ali, upravo su naše utopije ono što svet čini podnošljivim: gradovi i domovi o kojima ljudi sanjaju jesu oni u kojima na kraju i žive. Što više utiču na svoje okruženje i oblikuju ga po sopstvenom obrascu, ljudi sve istrajnije žive u utopiji; ali, kada se ukaže jaz između sveta činjenica i utopijske onostranosti, postajemo svesni udela sklonosti ka utopiji u našim životima, a svoje utopije opažamo kao odvojenu stvarnost.
U ovoj knjizi istražićemo upravo tu posebnu stvarnost utopije – Utopije kao sveta za sebe, podeljenog na idealne zajednice, sa svim svojim naseljima grupisanim oko ponositih gradova, koji smelo teži dobrom životu.
Oblik i boju raspravama o idealnim zajednicama daje vreme u kojima su pisane. Platonova Država je nastala u periodu društvene dezintegracije, posle Peloponeskog rata; nešto od njene jetke smelosti verovatno potiče iz beznadežnosti uslova kojima je Platon bio svedok. Usred sličnog perioda pometnje i nasilja i ser Tomas Mor je postavio temelje svoje idealne zajednice: Utopija je bila most koji je trebalo da savlada jaz između starog poretka srednjeg veka i novih interesa i institucija renesanse.
U izlaganju te istorije i kritike utopija, možda i nas goni isti onaj interes koji je i Platona i Mora gurao napred; naime, tek kada oluja prođe, usuđujemo se da pogledom potražimo dûgu. Naš pad u ambis razočaranja podstakao nas je da još temeljnije razmotrimo krajnja dobra, osnovne namere, ceo koncept „dobrog života“, kojim smo bili vođeni u ovo naše moderno doba. Zato možda treba narušiti sve te mlake i apatične rasprave koje se vode oko zakona o prohibiciji i „mirovnim“ konferencijama i zahtevati razgovor o suštinskim stvarima – razmotrimo Utopiju!
2.
Čovek korača s nogama na zemlji i s glavom u vazduhu; a istorija onoga što se dogodilo na zemlji – istorija gradova, vojski i svih onih stvari koje imaju telo i oblik – čini samo polovinu Priče o čovečanstvu.
U svakoj epohi, vidljivi dekor ljudske drame bio je manje-više isti. Bilo je klimatskih oscilacija i promene terena; a mesta na kojima su nikle velike civilizacije, kao što je bila ona majanska, u Centralnoj Americi, danas pokriva neprohodna džungla; ali, brda oko Jerusalima su ista ona koja je gledao i David; a u okviru istorijskog perioda, potapanje nekog grada u Holandiji ili podizanje bedema nekog imanja na obalama Nju Džersija predstavlja tek nešto više od oguljene boje ili naprsline na gipsanoj fasadi. Ono što nazivamo materijalnim svetom stalno se menja, to se podrazumeva: planine ostaju bez drveća i postaju pustare, a pustinje se natapaju vodom i pretvaraju u vrtove. Ipak, glavni obrisi drže se iznenađujuće dobro; danas možemo bolje putovati kroz rimski period uz pomoć neke moderne mape, nego s najboljom kartom koju bi nam Ptolomej mogao ponuditi.
Kada bi svet u kojem ljudi žive bio samo onaj za koji zna neki geograf, imali bismo prilično prostu situaciju. Mogli bismo poslušati Vitmanov savet, da živimo kao životinje i jednom za svagda prestanemo s jadikovanjem zbog naših mana i grehova.
Ono što od ljudske istorije čini tako neizvesnu i fascinantnu priču je to što ljudi žive u dva sveta – unutrašnjem i spoljašnjem – pri čemu je onaj unutrašnji prošao kroz promene koje su dezintegrisale materijalne stvari snagom i brzinom radijuma. Biću tako slobodan da taj unutrašnji svet nazovem našim idolumom (idó-lum) ili svetom ideja. Reč ideje ovde ne koristim sasvim u uobičajenom značenju. Pod time više podrazumevam ono što bi filozofi nazvali subjektivnim, a teolozi možda duhovnim svetom; a ja u njega uključujem sve filozofije, fantazije, racionalizacije, projekcije, slike i mišljenja u čijim okvirima ljudi stvaraju obrasce za svoje ponašanje. Taj svet ideja, u slučaju naučnih istina, na primer, ponekad grubo korespondira sa onim što ljudi nazivaju svetom; ali, važno je primetiti da idolum i u tom slučaju ima vlastite konture, sasvim nezavisne od materijalnog okruženja.
Ali, fizički svet je nešto konačno i neminovno. Njegove granice su uske i očigledne. Ponekad, ako imate dovoljno jak impuls, možete zameniti kopno morem ili otići u vrelu ili hladnu klimu; ali, ne možete raskinuti s materijalnim okruženjem a da ne okončate svoj život. Šta god mislili o tome, morate udisati vazduh, jesti hranu, piti vodu; kazna za ignorisanje tih uslova je neumoljiva. Samo bi ludak odbio da prizna to fizičko okruženje; ono čini sam temelj naših svakodnevnih života.
Ali, ako je fizički svet zemlja, onda svet ideja odgovara nebesima. Spavamo pod svetlošću davno iščezlih zvezda, a svoje postupke oblikujemo na osnovu ideja koje gube na realnosti čim ih proglasimo takvim. Ono što drži zajedno taj svet ideja – taj idolum – skoro je isto onoliko čvrsto, stvarno i neminovno kao i cigle naših kuća ili asfalt pod našim nogama. „Verovanje“ da je svet ravan nekada je bilo važnije od „činjenice“ da je zapravo okrugao; to verovanje je u srednjem veku sprečavalo mornare da se previše udaljavaju od kopna, jednako efikasno kao i zid ratnih brodova ili podvodne mine. Ideja je čvrsta činjenica, teorija je čvrsta činjenica, praznoverje je čvrsta činjenica sve dok se ljudi u svom ponašanju rukovode tom idejom, teorijom ili praznoverjem; ništa do toga nije manje stvarno samo zato je izraženo nekom slikom ili zvukom.
3.
Svet ideja ima mnogo namena. Među njima postoje dve posebno važne za naše istraživanje utopije. S jedne strane, pseudookruženje ili idolum služi kao zamena za spoljni svet; to je neka vrsta utočišta u koje se povlačimo kada naš dodir s „golim činjenicama“ postane suviše komplikovan za snalaženje ili suviše grub za suočavanje. S druge strane, upravo kroz idolum se činjenice svakodnevnog sveta sakupljaju i filtriraju, što stvara novu realnost, koja se projektuje nazad na spoljni svet. Jedna od tih funkcija je bekstvo ili kompenzacija; ona teži trenutnom oslobađanju od teškoća ili životnih frustracija. Druga nastoji da sagleda uslove našeg budućeg ostvarenja. Zato ću o utopijama koje odgovaraju ovim dvema funkcijama govoriti kao eskapističkim, odnosno kao o utopijama rekonstrukcije. Prve ostavljaju svet kakvim jeste; druge nastoje da ga promene, tako da se s njim bave pod sopstvenim uslovima. U jednima zidamo nemoguće kule u vazduhu; u drugima se savetujemo s geometrima, arhitektama i zidarima i nastavljamo da zidamo kuću koja treba da zadovolji naše suštinske potrebe; baš kao što to postižu i prave kuće, od kamena i maltera.
4.
Ali, zašto je uopšte nužno pričati o utopijama i svetu ideja? Zašto se ne bismo zadovoljili svojim materijalnim okruženjem, tako da nam misle ne blude po oblastima s one strane prostora i vremena? Ali, alternativa s kojom se suočavamo nije da li treba živeti u stvarnom svetu ili sanjariti o utopiji: naime, ljudska bića su tako konstituisana da samo stroga samodisciplina – kakva se sreće kod hinduističkih asketa ili američkih biznismena – može iz svesti isključiti jedan ili drugi svet. Prava alternativa s kojom se većina nas suočava jeste ona između besciljne eskapističke utopije i svrhovite utopije rekonstrukcije. Čini se da, na ovaj ili onaj način, u ovom „stvarnom“ svetu, prepunom frustracija, prosto moramo dobar deo svog mentalnog života provesti u utopiji.
Ipak, potrebna su i dodatna preciziranja. Jasno je da neki tipovi ljudi nemaju potrebu za ličnim utopijama i da one izostaju u određenim zajednicama. Izgleda da su divljaci s Markiskih ostrva, koje je svojevremeno opisao Herman Melvil, zaista srećno i potpuno prilagođeni svom okruženju – ako ne računamo povremene pohode neprijateljskih plemena, za šta se pokazuje da je više neka vrsta sporta, koji zadovoljava njihovu sklonost ka gozbama, koje posle toga slede. Oni direktno raspolažu svime što je potrebno za dobar život na južnim morima. Ne moraju da sanjare o nekom srećnijem životu; ostaje im samo da ga zgrabe.
Ponekad, možda u detinjstvu, čini se da život odiše sličnom punoćom; isto tako, nema nikakve sumnje da mnogim zrelim ljudima uspeva da svoja ograničenja pretoče u prilično adekvatne odgovore na skučeno okruženje i da onda samo puštaju da sve ide kako ide. Takvi ljudi nemaju potrebu za utopijom. Sve dok im uspeva da ograniče svoje kontakt sa svetom, samo neki upad spolja može stvoriti takvu potrebu. Takvi ljudi liče na bolesnika iz parabole jednog persijskog pesnika, čija je jedina želja bila da nešto stvarno želi; na tome mu se sigurno ne može pozavideti. Ljudi koji nikada ne krenu na otvoreno more bivaju uskraćeni za iskustvo suočavanja sa opasnošću širom otvorenih očiju; u najboljem slučaju, znaju samo za polovinu onoga što čini život. Ono što bi takvi ljudi mogli nazvati dobrim životom jednostavno nije dovoljno dobro. Ne možemo se zadovoljiti samo delićem postojanja, ma koliko tome bili prilagođeni, kada uz sasvim mali napor možemo napraviti pun krug.
Ali, bilo je nekoliko oblasti, nekoliko društvenih poredaka i nekolicina ljudi kod kojih prilagođavanje nije bilo potpuno. Kada se suočava sa stalnim teškoćama i preprekama – vetrom i nepogodom, impulsima drugih ljudi i davno preživelim običajima – čovek, grubo govoreći, može da reaguje na tri načina. Može pobeći. Može ostati na svome. Može napasti. Kada pogledam svoje savremenike koji su preživeli rat, prilično je jasno da se većina njih nalazi u prvom stadijumu panike i očaja. U zanimljivom članku „Ishod nihilizma“ Edvard Taunzend But je za generaciju rođenu krajem osamdesetih godina XIX veka rekao da pati od potpune paralize volje, odnosno da „ako im je i ostalo nešto od inicijative, onda emigriraju u Evropu ili na ostrva južnih mora ili se povlače u neki tihi kutak Sjedinjenih Država –ali, većina nastavlja sa životom živih mrtvaca“ (The Freeman).
Ako govorimo još uopštenije, bekstvo ne mora uvek da znači fizički odlazak, kao što ni „napad“ ne podrazumeva nužno neku praktičnu akciju, „na licu mesta“. Pođimo od primera koji daje Džon Djui i pretpostavimo da je neki čovek sprečen da stupi u kontakt s prijateljima iz daleka. Jedna od mogućim reakcija je da „zamisli“ susret s prijateljima i da tako, u mašti, prođe ceo ritual sretanja, razdraganog pozdravljanja i razgovora. Druga moguća reakcija, kaže Djui, jeste da čovek sagleda uslove u kojima bi mogao približiti udaljene prijatelje – i onda izmišlja telefon. Takozvani ekstrovertni tip, onaj kome nisu potrebne utopije, zadovoljiće tu potrebu tako što će popričati s najbližim ljudskim bićem („ostati na svome“). Ali, prilično je jasno da taj ekstrovert, usled slabosti i nedoslednosti svojih ciljeva, ne može doprineti životu zajednice ničim drugim osim možda „dobrim raspoloženjem“; kada bi zavisili od njega, umetnost i pronalazaštvo verovatno bi zamrli.
Ali, ako tog ekstroverta ostavimo po strani, vidimo da su dve preostale vrste reakcija dolazile do izražaja u svim istorijskim utopijama. Možda je dobro da ih prvo sagledamo u njihovom normalnom, svakodnevnom ambijentu, pre nego što se upustimo u istraživanje drevnih zajednica.
Svi smo mi, manje ili više, bili u prilici da nazremo obrise eskapističkih utopija: one se uzdižu, urušavaju i iznova grade skoro svakodnevno. Usred kloparanja mašina u jednoj fabrici papira, naišao sam na dirljivi portret neke glumice okačen na pokvareni deo mašine; nije bilo teško rekonstruisati ličnu utopiju čoveka koji je po ceo dan povlačio polugu ili zamisliti svet u koji bi mogao pobeći od brujanja, pulsiranja i prljavštine mašina koje ga okružuju. Ko nije imao takve utopije, još od najranijih mladalačkih dana i kasnije – ko nije poželeo da osvoji i bude osvojen nekom prelepom ženom?
Možda su za većinu muškarac i žena te male, lične utopije jedine prema kojima osećaju stalni, strastven interes; u krajnjoj liniji, svaka druga utopija može im se približiti samo u tim intimnim okvirima. Njihovo ponašanje otkriće nam ono što reči možda skrivaju. Napuštaju svoje dosadne kancelarije i sumorne fabrike, da bi se, iz noći u noć, slivali ka bioskopima gde makar na trenutak mogu da žive u zemljama naseljenim lepim, zavodljivim ženama i nežnim, požudnim muškarcima. Ne treba da nas čudi što je velika i moćna religija koju je osnovao Muhamed postavila tu utopiju u samo predvorje budućnosti! To je, u neku ruku, najelementarnija od svih utopija; prema tumačenju analitičkih psihologa, ona izražava duboku žudnju za povratkom u majčinu utrobu – u to savršeno okruženje, koje sve mašine i zakoni ovog užurbanog sveta nikada neće moći da reprodukuju.
U svom najelementarnijem izdanju, ta eksapistička utopija poziva na potpuni raskid s mesarom, pekarom, piljarem, sa svim tim stvarnim, ograničenim, nesavršenim ljudskim bićima, koja nas okružuju sa svih strana. Da bismo svet učinili savršenijim, izbacujemo iz slike mesara i pekara i prebacujemo se na samodovoljna ostrva južnih mora. To je, naravno, u najvećom meri samo dokona sanjarija; ali, ako je ne prerastemo, samo ćemo je prebaciti u druge okolnosti; za skoro svakog od nas, dokolica bez snova je jedina alternativa. Iz takvih fantazija o blaženstvu i savršenstvu, koje u stvarnom životu ne opstaju dugo, čak i ako ponekad procvetaju, potiče dobar deo naše umetnosti i književnosti. Teško je zamisliti društveni poredak koji bi bio toliko savršen i zadovoljavajući da bi nas lišio potrebe za povremenim skretanjem s kursa i istraživanjem nekog zamišljenog sveta, u kojem bi naše patnje bile prognane, a zadovoljstva uvećana. Čak su i u velikoj idili koju je oslikao Vilijam Moris žene prevrtljive, a ljubavnici često razočarani; ali, kada „stvarni“ svet postane suviše težak ili sumoran, moramo pronaći neko utočište ako želimo da povratimo ravnotežu, samo u jednom drugom svetu, koji mnogo bolje odgovara našim najdubljim težnjama i željama – u svetu književnosti.
Kada nas jednom pogodi oluja, opasno je zadržavati se u eskapističkoj utopiji; to ostrvo je začarano i ostati na njemu značiti izgubiti sposobnost za suočavanje sa svetom kakav jeste. Devojku koja se suviše dugo prepuštala zagrljajima Princa iz bajke odbiće trapavi dodiri njenog mladića koji je izvodi u bioskop, dok se ovaj u sebi pita kako će, do đavola, platiti kiriju ako na medenom mesecu provedu još nedelju dana. Pored toga, život u eskapističkoj utopiji suviše je lagodan, suviše savršen – jednostavno nema ničeg na čemu bi čovek mogao naoštriti zube. To ne može biti razlog zašto neki odlaze u džungle da love divlje zveri ili kušaju trave i korenje da bi se prosvetlili ili se otiskuju na more u krhkim brodićima, da bi osetili užas vetra i talasa. Naša svakodnevna ishrana mora biti mnogo robustnija od onoga što nam nude takve sanjarije, da se ne bismo potpuno degenerisali.
Na našem putovanju u utopiju zadržaćemo se neko vreme na ovim eskapističkim utopijama, ali ne previše. One su brojne kao i ostrva Egejskog mora koja je obilazio Odisej. Ipak, takve utopije pripadaju odeljenju za književnost, a čak i tamo zauzimaju sasvim skromno mesto. Možemo ih sve skupa i laka srca trampiti za još jednu Anu Karenjinu ili Braću Karamazove.
Druga vrsta utopija s kojom ćemo se sresti su utopije rekonstrukcije.
Prva vrsta utopija, kao što nam govore analitički psiholozi, predstavlja vrlo primitivan oblik mišljenja, u kojem prosto sledimo trag naših želja, zanemarujući ograničenja uslova s kojima se moramo suočiti kada se vratimo na zemlju i pokušamo da svoje želje ostvarimo u praksi. To je maglovita, haotična i logički nedosledna serija slika, koja u isti mah vrvi od boja i bledi, uzbuđuje nas i ostavlja ravnodušnim i koju je – zbog poštovanja koje susedi pokazuju prema našoj sposobnosti da im dodamo merdevine ili cepanicu – bolje odložiti u tu čudnu kutiju dokumenata, koju nazivamo mozgom.
Druga vrsta utopija takođe može biti obojena primitivnim težnjama i željama, ali one tu pokušavaju da se razračunaju sa stvarnošću u kojoj treba da se ostvare. Utopija rekonstrukcije je ono što joj samo ime kaže: vizija preuređenog okruženja, koje bi, za razliku od sadašnjeg, bilo bolje prilagođeno prirodi i ciljevima ljudi koji u njemu žive; i ne samo prilagođeno njihovoj sadašnjoj prirodi, nego i bolje podešeno za njen mogući razvoj. Ako prve utopije vode unazad, ka utopijskom egu, druge vode napolje – u spoljašnji svet.
Pod rekonstruisanim okruženjem ne podrazumevam samo nešto fizičko. Mislim i na novi skup navika, svežu lestvicu vrednosti, drugačiju mrežu odnosa i institucija i možda – pošto sve utopije naglašavaju faktor potomstva – izmenu fizičkih i mentalnih karakteristika probranih pojedinaca, kroz obrazovanje, biološku selekciju i druge metode. Rekonstruisano okruženje, kojem teže sve prave utopije, zapravo je rekonstrukcija i fizičkog sveta i idoluma. To je ono po čemu se takve utopije razlikuju od sveta praktičnih pronalazača ili industrijalaca. Svaki pokušaj na planu pripitomljavanja životinja, uzgoja biljaka, podizanju rečnih nasipa, kopanju kanala i, u moderna vremena, primeni energije Sunca na mehaničke instrumente, bio je pokušaj rekonstrukcije okruženja; u mnogim od tih slučajeva, ljudski napredak bio je očigledan. Prometeja, koji je doneo vatru ili Frenklina, koji je uhvatio munju, ne treba prezirati zbog onoga što je kod njih bilo utopističko. Kao što je pisao Anatol Frans: „Bez Utopija iz drugih vremena, ljudi bi i dalje živeli u pećinama, jadni i nagi. Utopija je ta koja postavila nacrt prvog grada… Iz plemenitih snova rodile su se korisne realnosti. Utopija je princip svog progresa i prolaz koji vodi u bolju budućnost.“
Ipak, naše fizičke rekonstrukcije bile su ograničenog obima; one su uglavnom samo grebale po površini. Posledica toga je da ljudi žive u modernom fizičkom okruženju, ali tako da u mislima nose najčudnije zbirove duhovnih relikta iz skoro svih prohujalih vremena, od doba primitivnih, tabuima gonjenih divljaka, do energičnih učenika Gredgrinda i Baunderbija[1] iz viktorijanske epohe. Kao što Hendrik van Lum sažaljivo kaže, „ljudsko biće sa idejama trgovca iz XVI veka, koje vozi ’rols rojs’ iz 1921. i dalje je ljudsko biće sa idejama trgovca iz XVI veka“. Problem je u osnovi ljudski. Što veću kontrolu čovek uspostavlja nad svojim fizičkim okruženjem, to se hitnije moramo upitati šta ga je to uopšte pokretalo, vodilo i dovelo do uloge kontrolora. Taj problem ideala, cilja i smisla – čak i ako se odredište menja kao magnetski severni pol – od suštinskog je značaja za utopijsko.
Osim u spisima utopista – što treba imati u vidu u našem putovanju kroz utopiju – rekonstrukcija materijalnog okruženja i rekonstrukcija mentalnog okvira stvorenja koja ga naseljavaju, držane su u zasebnim odeljcima. Smatralo da jedan pripada praktičnom čoveku, a drugi idealisti. Prvi je bio onaj čiji se cilj mogao ostvariti ovde i sada; ciljevi drugog su uglavnom bili odlagani sve do poslednjeg zbogom. Ni praktični čovek, niti idealista nisu bili spremni da priznaju kako se bave istim problemom; da je svako od njih tretirao dva lica iste stvari kao da se ona mogu razdvojiti.
To je tačka u kojoj utopija rekonstrukcije lako odnosi prevagu. Ona se ne bavi samo iscrtavanjem sveta, nego se suočava sa svim njegovim aspektima u isto vreme. Ovde nećemo istraživati klasične utopije, a da ne uočimo njihove slabosti, kao i njihove ponekad zabrinjavajuće osobenosti. Ali, u ovom trenutku je važno priznati njihove vrline i krenuti na put bez malodušnosti koju reč utopijaobično podstiče u duhovima zavedenim Makolijevim podrugljivim rečima, da bi radije imao pola hektara zemlje u Midleseksu nego celu kneževinu u Utopiji.
5.
Najzad, budite uvereni da su utopije stvarne. Sve što se desilo u onome što nazivamo ljudskom istorijom – osim ako ona o sebi, kao dokaz, nije ostavila neko zdanje ili knjigu ili neki drugo znamenje – udaljeno je i u izvesnom smislu mistično kao i tajanstvena ostrva koja je Rafael Hitlodej, naučnik i moreplovac, opisao Tomasu Moru. Dobar deo ljudske istorije je još maglovitiji: Ikarijanci koji su živeli samo u mislima Etjena Kabea ili Frilanđani koji su naseljavali samo maštu jednog malog, sparušenog austrijskog ekonomiste, imali su više uticaja na živote naših savremenika nego Etrurci koji su nekada živeli u Italiji, iako su pripadali onome što nazivamo stvarnim svetom, dok su Frilanđani i Ikarijanci naseljavali samo Nigdinu.
Nigdina može biti imaginarna zemlja, ali „vesti iz Nigdine“ su prave vesti. Svet ideja, verovanja, fantazija i projekcija (moram to još jednom da naglasim) stvaran je koliko i direk koji je dr Džonson jednom šutnuo da bi pokazao koliko je čvrst. Čovek koji u potpunosti poštuje vlasnička prava drži se podalje od komšijinog poseda mnogo efikasnije od onog kome upad zabranjuje samo tabla sa upozorenjem. Ukratko, ne možemo ignorisati utopije. One postoje kao i sever i jug; ako i nismo upoznati s njihovim klasičnim izdanjima, upoznajemo ih svakodnevno, dok iskrsavaju u našim mislima. Nikada ne možemo dostići tačku koju pokazuje kompas; isto tako nema sumnje da nikada nećemo živeti u utopiji; ali, bez magnetne igle ne bismo uopšte mogli putovati na neki inteligentan način. Apsurdno je odbaciti utopiju tako što ćemo reći da ona postoji samo na papiru. Odgovor na tu primedbu glasi: isto bi se moglo reći i za planove arhitekte za neku kuću; ali, kuće zbog toga ne trpe.
Moramo malo ublažiti svoje osećanje udaljenosti i strogosti pre nego što krenemo u istraživanje idealnih zajednica, kakvim su opisali neki od najboljih umova prošlosti. Naši ideali nisu nešto što bismo mogli odvojiti od glavnih životnih činjenica, kao što su naše bake odvajale gostinske sobe, obično hladne, sumorne i buđave, od dnevnog boravka: naprotiv, ono o čemu sanjamo svesno ili nesvesno teži da se ostvari kroz obrasce naših svakodnevnih života. Naše utopije su onoliko ljudske, tople i vedre koliko i svet iz kojeg su nastale. Kada s visokog potkrovlja gledam krovove kuća na Menhetnu, vidim bledu kulu čiji zlatni šiljak svetluca u mekoj jutarnjoj izmaglici; za trenutak, sve grube i ružne crte pejzaža nestaju. Isto se dešava i pri pogledu na naše utopije. Ne moramo se odreći stvarnosti da bismo kročili u te ostvarljive svetove; naime, ovi drugi uvek nastaju iz onih prvih.
Na kraju, jedno predviđanje i jedno upozorenje. U našem putovanju kroz utopije iz prošlosti ne smemo se zadovoljiti pukim obilaskom cele teritorije koja deli Platona od najmodernijih pisaca. Ako priča o utopijama baca neko svetlo na priču o čovečanstvu, onda je to zbog sledećeg: naše utopije bile su žalosno slabašne i nezgrapne; i ako nisu imale dovoljno praktičnog uticaja na realno stanje stvari, to je zato što, kako reče Viola Paže u Anarhističkom jevanđelju, prosto nisu bile dovoljno dobre. Putujemo kroz utopiju da bismo otišli s one strane utopije: ako napuštamo domen istorije da bismo prošli kroz dveri Platonove Republike, činimo to zato da bismo se još delotvornije probijali kroz zagušljivi saobraćajni metež savremenog sveta. Zato će posle našeg istraživanja klasičnih utopija uslediti razmatranje određenih društvenih mitova i delimičnih utopija, koji su značajno uticali na stanje u zapadnom svetu tokom poslednjih nekoliko vekova. Na kraju, obećavam da neću ni pokušavati da iznesem neku novu utopiju; istraživanje temelja na kojima su ih gradili drugi biće sasvim dovoljno.
U međuvremenu, naš brod je raširio jedra; sidro nećemo baciti sve dok ne dođemo do obala Utopije.
Luis Mamford
Prevod Alekse Golijanina
Izvornik: Anarhistička biblioteka, cela knjiga dostupna na: http://anarhisticka-biblioteka.net/library/lewis-mumford-prica-o-utopijama
