Mimesis, Ozren Žunec

Odlomak


Sokratova smrt [u Fedonu] nije poetsko iznalaženje prave ''atmosfere'' za razgovor o ''besmrtnosti'' duše, nego polazište filosofije: filosofija filosofira u prisutnosti i najavi smrti kao ''podsjećanju'' na konačnost filosofiranja. Ova blizina smrti međutim nije fiziološko, psihološko ili emotivno ''stanje'' nego nešto što stalno ukazuje na drugo, veće, dalje. Smrt je doduše uvijek vlastita i neprenosiva, ali u njenoj blizini zbiva se neko razdaljivanje od sebe, napuštanje onog što je u životu, kao neophodno, bilo blisko i poznato (npr. imanje), jer: ''Kada nekome blizu dođe da drži da mu je umrijeti, obuzima ga strepnja i briga o onome što ga prije nije obuzimalo.'' A kako je onome u filosofiji iskušanom (i nezavisno od sudskog procesa, smrtne osude ili jednostavno starosti) samo do toga da mre i mrtav bude, onda je ovo obuzimanje u blizini smrti – inače za one koji su stalno među bliskim, npr. u stjecanju i imanju, jedno izuzetno ''stanje'' u trenutcima faktičkog ili pomišljenog nailaska smrti – zapravo način opstojanja. No baš time što ova strepnja i briga nastupaju onda i samo onda kad se čovjek odaleči od onog sebi najbližega, pa utoliko i od samog sebe kao bliskoga, nisu ni strepnja ni briga radi individuuma i za sam individuum, nego strepnja i briga kao osobito i najveće – jer je smrt uz rođenje najveći događaj života – približavanje onome najdaljemu (smrt je ''najudaljeniji'' događaj života, od nje smo u svakom času najdalje). Filosofu je stalnom blizinom smrti svaki dan posljednji: zato Fedon crta obični dan filosofa. Filosof u životu nije ''u'' svom životu, onome sebi najbližemu, nego strepnjom i brigom biva izbačen i zapućen u vrijeme...


Ozren Žunec

Dubina, Tanja Ristić

Vino


Poklanjam ti pesmu
Čudesnu
Pre prvog zaveta stvorenu
Na zemlji svetoj
Protkanu mirisom
Rođenjem deteta
Onu sa pričesti
Za venčane
Za pokojnike
Pesmu s ukusom što telo krepi
Snagu vraća
Na trpezi knezova
I siromaha
Onu što izlazi iz Bodlera
U noći slikara
Razvratnika
Sa tela bludnice
Poklanjam ti pesmu
Staru
Poklanjam ti

Vino
Prijatelju

28. novembar 94.



Novčić za sreću


Moje golo telo čeka poziv za beg
To je nada koja se troši kao novac
Poslednji put bacam tri kocke
Zato iz moje ruke odleću kroz prozor
Šta je palo na pločnik
Treba da ostanem na svom spratu
Ipak
Ponizno podižem novčić iz blata
Za sreću
I na prvom kiosku ga menjam
Za vrelo pecivo
Da sačekam da vidim lice koje će
Moju sreću dobiti kao kusur

16. avgust 95.



Dubina



Znaš kad ti se oči rašire
Od divljenja i čuda

Kad i telo svo
Uzdrhti pred snagom

Koja vodu uzdiže u visine

Onda kad je ona modra
Toliko da pomisliš
Da su njene
Sve tajne
Pokrivene i ušuškane
Čuvane
Tim ogromnim talasima
Koji odzvanjaju u ritmu
Pozivajući te u svoje predvorje
Gde uz igru svetlosti i tame
Osetiš svu nežnost, osetljivost
Dubine
Onda znaš kakav je osećaj
Stajati pred tobom, kakav je boravak
U tvom zagrljaju

27. maj 97.

Preporuka za čitanje: Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima, Matijas Enar

Il Sogno, crtež, reč je o nagom mladiću, izvesnom Tomazu de Kavalijeriju, koga iz sna budi duh.


Često želimo da se stvari ponavljaju; želimo da proživimo prohujali trenutak, učinimo ili kažemo nešto što nismo; trudimo se da prepoznamo glasove zastale u grlu, dodir koji se nismo usudili da darujemo, bol u grudiima koji je zauvek nestao.

Ležeći na boku u tami, Mikelanđela muči sopstvena hladnoća, kao da mu lepota uvek izmiče. U telu mu ništa ne treperi, ništa ga ne dotiče, gubi se i nestaje kao sneg ili pesak među rukama; nikako da doživi sjedinjenje, da dostigne žar; odvojena, dva parčeta gline neće se spojiti, lutaće u mraku, vođena priviđenjem zvezde.

A ipak voli tu kožu prionulu uz svoje rame, gladak dodir tuđe kose na svom vratu, njen miris na začine; magija više ne deluje. Hladan je kao mermer na užitak.

Želeo bi da ga neko otvori, da oslobodi strast u njemu.

Odleteo bi tada i sagoreo kao feniks.


Matijas Enar, Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima, Geopoetika, 2011, odlomak.

Dve fotografije, David Albahari

Kada su sarajevski Jevreji počeli da pristižu u Beograd uoči izbijanja ratnih sukoba u Bosni, u njihovim skromnim prtljazima jedna stvar je bila ista: gotovo svi su poneli albume sa fotografijama. Fotografije su, slutim, doslovno postale zamena za život koji su ostavljali za sobom, svojevresna potvrda da je prošlost doista postojala. Tada sam se setio da je i moja majka tokom četvorogodišnjeg izbeglištva u Drugom svetskom ratu takođe svugde nosila pozamašan album sa fotografijama iz života koji se odigravao u godinama pre rata. Ne pamtim, doduše, da ga je ikada razgledala, premda je dozvoljavala mojoj sestri i meni da ga listamo i spremno odgovarala na naša pitanja. U oba slučaja fotografije su predstavljale očigledan pokušaj da se sačuva vera u nepromenljivost sveta, odnosno, u onu konstantu nepromenljivosti koja kazuje da je vlasnik fotografija, uprkos svemu, ostao isti. Razmišljao sam o tome danas dok sam pokušavao da unesem neki red u albume i kese sa porodičnim fotografijama, istovremeno se trudeći da izbegnem šamaranje nostalgije koja je, činilo se, čučala u svakoj od njih. Kada sam se ja otisnuo na put pre desetak godina, nisam poneo nijednu fotografiju. Doduše, moj odlazak nije bio prinudan kao u slučaju sarajevskih Jevreja, koji su se sklanjali od rata, ili moje majke, koja je bežala iz Zagreba pred ustašama, ali ipak verujem da nikada ne bih poneo album sa fotografijama. Slike iz mog života su dovoljno jasne u mojoj svesti, a i znatno su življe, te nije potrebno da nosim njihove ukočene i katkad neizoštrene kopije. Ali, danas sam se ipak upitao koju bih fotografiju poneo kada bih morao da se odlučim za samo jednu od njih. Istog časa, čim je ta misao prostrujala kroz mene, znao sam odgovor: trebalo je samo da pronađem fotografiju. Nezadovoljan lakoćom izbora, poželeo sam da doznam koja bi bila druga, i taj proces odlučivanja je znatno duže trajao. Sveo sam izbor na četiri fotografije, potom na tri, pa na dve, i onda samo na jednu, koja je, zapravo, bila druga. Te dve fotografije, pomislio sam, zamenjuju ceo moj prethodni život. One su moj svet.

Prva fotografija

Voleo bih da znam šta moja majka drži u rukama. Ranije sam mislio da mi ona daje novac, da joj uzimam sitninu sa dlana, ali sada uviđam da u rukama, po svemu sudeći, drži poslužavnik. Majka me nudi kolačima, ili možda pitom, i ja biram parče koje ću uzeti. Ali, ako ona doista drži poslužavnik sa kolačima, ili možda sa pitom, zašto smo napolju? Naime, mi se nalazimo ispred ulaznih vrata vile u kojoj smo stanovali u }. Ono što sliku čini tajanstvenom jeste činjenica da taj ulaz, ukoliko me sećanje ne vara, nismo koristili: ulazili smo na stražnji ulaz, kroz zastakljenu terasu, koji je vodio u kuhinju. Zašto smo onda majka i ja bli ispred ulaznih vrata? Da li se nešto događalo u prednjem dvorištu, u ružičnjaku koji je gledao na glavnu ulicu? Sudeći po mojoj levoj nozi, zaostaloj na višem stepeniku, izgleda kao da sam samo trenutak ranije izašao, mada to može da bude i pokret koji pokazuje da me je majka pozvala i ponudila kolačima, ili možda pitom, upravo kada sam se spremao da uđem u kuću. Vidi se to u nekoj vrsti poluokreta moga tela, kao i u položaju mog desnog stopala. Sve to povećava sumnju u moju tvrdnju da taj ulaz nismo koristili. Doduše, ukoliko je u pitanju bila neka specijalna prilika i gosti se doista nalazili u ružičnjaku, otvaranje tih vrata skraćivalo je put od kuhinje, u kojoj se spremalo posluženje, do gostiju u ružičnjaku, i sve onda deluje uredno i jasno – bar do trenutka dok ne pomislim da to ipak nije poslužavnik: onda sve postaje odviše zamršeno. Ali ionako sam hteo nešto drugo da kažem: odabrao sam tu fotografiju zato što u majčinom pokretu vidim istovremeno apsolutnu ljubav i neprikrivenu brigu, kao što u svom pokretu vidim potpuno poverenje. Da ne drži poslužavnik, ili možda nešto drugo, u rukama, ona bi se sagnula još niže da mi podigne zarozane čarape, kao što je to bezbroj puta uradila. Bio sam nemiran dečak i, dok bi ih podizala, sigurno sam se otimao. Ona me, međutim, nije puštala, a ja sam prestajao da se ritam i utapao se u miris koji je ispunjavao prostor između njenog vrata i ramena.

Druga fotografija

Nije lako pisati o šestogodišnjem dečaku koji sedi u drvenom avionu. Avion se nalazi u Vrnjačkoj Banji (tako piše, očevim rukopisom, na poleđini fotografije) i ne zna se da li je dečak upravo doleteo ili se sprema da poleti, odnosno, da li maše onima koji su ga dočekali ili onima koji ga ispraćaju. Dečak pamti česte odlaske u Vrnjačku Banju, mekike koje su kupovali od prodavaca na šetalištu, česte očeve uzvike upozorenja: Pazi, balega! U pitanju je verovatno konjska balega, zaostala posle prolaska nekog fijakera, i dečak je tada, nakon očevog uzvika, visoko podizao nogu. Visoko je podigao nogu i kada se penjao u drveni avion. Osećao se pomalo neugodno, ali je doista verovao da može da poleti. Neko mu je rekao da podigne ruku, i on ju je nevoljno podigao, kao da u šaci drži težak kamen. Bez obzira na to, čudi me što na licu nema srećniji izraz. Postoji nagoveštaj osmeha, to je tačno, ali prisutniji su sumnja i nepoverenje. Doduše, možda je sve to varka, možda je taj izraz samo posledica prejake sunčeve svetlosti koja je sijala pravo u dečakove oči? Voleo bih da mogu bolje da mu vidim oči, kao što bih voleo da znam da li je nosio kratke pantalone. Zanima me i ko je autor fotografije. Ne verujem da je otac: verovatno je avion stajao negde u parku, nedaleko od već pripremljene kamere banjskog fotografa kome je, kada se dečak smestio, preostalo samo da pritisne dugme. Fotograf je napravio ko zna koliko stotina takvih fotografija i bilo mu je sasvim svejedno kakav izraz deca imaju na licu. A dečak je, u stvari, otvorenih očiju sanjao kako posmatra kuće i ulice sa velike visine, i kako mu sa proplanka mašu otac i majka. Zato je i podigao levu ruku. Desnom rukom, koja se ne vidi, stiskao je upravljačku palicu ili volan ili ono što je neko smislio za takav avion. Posle, kada je fotografisanje privedeno kraju, nevoljno se podigao sa pilotovog sedišta i skočio na zemlju. Sačekao je da otac plati fotografu i onda su krenuli dalje. Tu negde, ispred ili iza njih, bili su majka i sestra. Sunce je i dalje sijalo, ali senke su postale duže. Dečak će videti tu fotografiju tek mnogo godina kasnije, kada bude preturao po kutiji sa porodičnim slikama, i upitaće se, gotovo s nevericom, da li je dečak na njoj doista on. Da, dečače, ti si to. To sam ja.

Dostupno i na: http://www.davidalbahari.com/dvefotke.htm