Il Sogno, crtež, reč je o nagom mladiću, izvesnom Tomazu de Kavalijeriju, koga iz sna budi duh.
Često želimo da se stvari ponavljaju; želimo da proživimo prohujali trenutak, učinimo ili kažemo nešto što nismo; trudimo se da prepoznamo glasove zastale u grlu, dodir koji se nismo usudili da darujemo, bol u grudiima koji je zauvek nestao.
Ležeći na boku u tami, Mikelanđela muči sopstvena hladnoća, kao da mu lepota uvek izmiče. U telu mu ništa ne treperi, ništa ga ne dotiče, gubi se i nestaje kao sneg ili pesak među rukama; nikako da doživi sjedinjenje, da dostigne žar; odvojena, dva parčeta gline neće se spojiti, lutaće u mraku, vođena priviđenjem zvezde.
A ipak voli tu kožu prionulu uz svoje rame, gladak dodir tuđe kose na svom vratu, njen miris na začine; magija više ne deluje. Hladan je kao mermer na užitak.
Želeo bi da ga neko otvori, da oslobodi strast u njemu.
Odleteo bi tada i sagoreo kao feniks.
Matijas Enar, Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima, Geopoetika, 2011, odlomak.
