Most preko večnosti - odlomak
Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!
(...)
Ono što nas očarava, istovremeno nas vodi i štiti. Strasna predanost bilo čemu što volimo rađa lavinu čarobnih sila koje osvatljavaju put u budućnost, pojednostavljaju pravila, omekšavaju prepreke, stišavaju negodovanja, nose nas preko provalija, strahova i sumnji. Lišeni snage te ljubavi, postajemo lađe zarobljene u moru dosade, a to je ravno smrti. Što smo duhovniji, sve je manje nade da će bilo ko biti u stanju da nam se približi. Što smo posvećeniji, sve je verovatnije da ćemo biti usamljeni. Želja je uvek praćena snagom da se pretvori u stvarnost. Da bi bilo šta uneo u svoj život, zamisli da je već kraj tebe.
Ričard Bah
