Utva zlatokrila, Desimir Blagojević

Utva zlatokrila

Da l zora budi jabuku, bezdan il oganj strašni?
Da l prvo jutro trubi ponorom jeze od noći i snova,
ili mirta zelenu njiše granu, kikoće sunčani zmaj raskalašni,
il svetoga se plamena ruj toči dolinom ptica i zverova?

Ne znamo ni kud nas nosi, ni kud nas zove jek sunčeve trube;
ne snismo ni šta je, ni šta biva na međi ljubavi i bola;
i ne slutismo zašto se pod krovom celog jutra ptica i sen grle i ljube,
ni da li je misao skrušena, carska il hola.

Svud su svetovi oko mene, svud se smeši čovek s verigama snage i boka;
svud su reke oko nas, svud pevaju kako je noć na vrancu odjahala;
svuda su, nevesela i užarena, dva prisna, dva topla ljudska oka;
svud su beli leprši jutra, svud sveci i deca iz svih nebesa i mahala.

O bliska i nerazdeljiva tugo u domu, u devojke il prosjaka,
o smerni bole, ti se izlivaš u torzo, medenu krunu jada!
Nema nam, nema dobrih sejača i dobre setve, a tvrda je šaka,
i sve je, sve tugom zasuto, sve između polja i grada.

Ne slušaj više tu teskobu mira, taj teret buđenja i sinje sete.
Ogrni kolastu azdiju i rastoči mrak, zvezdanu plevu i obruč samoća.
Nek ušetaju ti u dom zveri i ptice, krila, krila što lete!
Nek zašumori na trpezi časnoj sve što je od sjaja, vina i voća!

Ne daj da te mir skoli, samoće pređa il nevesela samovanja;
nek prsne prsten što se oko nas plamen, zao spleo;
nasloni srce na pozdrav, psovku, zvono, jutro što odzvanja;
na tugu, suze il krik, nasloni srce i uvo na svet ceo.


Desimir Blagojević