Fama o biciklistima, Svetislav Basara

Fama o biciklistima - odlomci


Predgovor priređivača


Beskrajne su tajne provincijskih biblioteka. Ispunjene netaknutim tomovima klasika i pohabanim primercima petparačkih knjiga, one u svojim neistraženim podrumima kriju knjige kakve je nemoguće naći u katalozima univerzitetskih i nacionalnih knjižnica. Kao što se zlato ne traži u juvelirnicama nego se tamo kupuje, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijama, isto tako je uzaludno tražiti mudrost u bibliotekama Vavilona, tamo gde je pohabana i oveštala od upotrebe, gde je kako piše Berđajev "Duh objektivisan, okamenjen, povezan sa palošću sveta i razjedinjenošću njegovih delova".

Knjige imaju svoj život i svoju smrt. One, čiji autori nisu verovali u smrt, imaju i zagrobni život. Druge, opet, čiji su pisci verovali u inkarnaciju, bivaju ponovo napisane. Nemoguće je razdvojiti sudbinu knjige i sudbinu pisca, a u sve to su umešane i sudbine čitalaca. Drugačije rečeno, nije čitalac taj koji traži knjigu, on je tražen, a ima i spisa koji se kriju po zabitim mestima sve dok ne dospeju u ruke onoga kome su namenjeni. (...)




Jurgis Baltrušaitis

Fama o biciklistima



(...) Nesreća Evrope nije u tome što se hristijanizovala, kako to zlosrećno tumači mladi Hegel, nego upravo u tome što se nije dovoljno hristijanizovala. U dubini duša, Evropljani su ostali varvari. Eto ih gde klanjaju ikonama i oproštaj traže tamo gde je počinjen, u spoljašnjem, a ne tamo gde je začet: u duhu. Eto ih gde ognjem i mačem nagone "pagane" da se obrate religiji ljubavi. Da su ostali pagani, prikriveni manje ili više, dokaz je pojava nacizma. Ljudi su, moglo bi se reći, stolećima čekali da se pojavi Hitler. (...)


Čulaba Čulabi

Istorija satova


(...) Vreme je, kako sam ustanovio, antropomorfno. Otuda i ne čudi što su ga Heleni tako i zamišljali, kao personu boga Hronosa. Nema sumnje da vreme pripada čoveku i vice versa. Bog je izvan vremena. Time se hoće reći da ono nije neka nepromenjiva, objektivna, spoljašnja sila. U svom delovanju, čovek se ravna po vremenu, ali ono je ipak onakvo kakvim ga čovek načini. Nadalje, ono nije beskonačno: čovek nestaje u vremenu, to je nepobitno, ali i vreme nestaje u ljudima. Umirući svako odnosi svoj deo vremena u grob u koji dospeva upravo zbog delovanja vremena. Tako se stvara zagrobna zaliha vremena, a time se objašnjava mogućnost komunikacije s umrlima. Ali, neretko demoni, koji su kao duhovna bića potpuno vanvremeni, koriste radoznalost spiritualista da bi unosili pometnju. (...)


Svetislav Basara