Rasprava o Nomadologiji
AKSIOM II - Ratna mašina je izum nomada (ukoliko je ona spoljašnja državnom aparatu i različita od vojne institucije). Kao takva, ratna mašina ima tri aspekta, prostorno-geografski aspekt, aritmetički ili algebarski aspekt, i afektivni aspekt. PROPOZICIJA V - Egzistencija nomada nužno ostvaruje položaj ratne mašine u prostoru.
Nomad ima teritoriju, on sledi uobičajene putanje, on ide od jedne tačke do druge, on poznaje tačke (vodene tačke, tačke stanovanja, zajednice, itd.). Ali pitanje je šta je u životu nomada princip a šta samo posledica. U prvom redu, iako tačke određuju putanje, one su strogo podređene putanjama koje određuju, obrnuto od onoga što se dešava kod sedelaca. Vodena tačka se doseže samo da bi bila napuštena, svaka tačka je relej i ne egzistira drugačije do kao relej. Putanja je uvek između dve tačke, ali ovo između-dve je zadobilo svu konzistenciju, ima i autonomiju i svoj pravac. Život nomada je intermeco. Čak i elementi njegovog stanovanja shvaćeni su u funkciji putanje koja ne prestaje da ih mobiliše.1
Nomad uopšte nije migrant; jer, migrant se principijelno kreće od jedne tačke do druge, čak i ako je ta druga tačka nesigurna, nepredviđena, loše lokalizovana. Ali nomad se ne kreće od jedne do druge tačke, osim ukoliko je ovo kretanje posledica i činjenička nužnost: u principu, tačke su za njega releji duž putanje. Nomadi i migranti mogu da se mešaju na mnogo načina ili da formiraju zajednički skup; njihovi uzroci i stanja zbog toga nisu manje različiti (na primer, oni koji su se pridružili Muhamedu u Medini imali su izbor između nomadske ili beduinske zakletve i zakletve hedžira ili emigracije).2
Drugo, iako nomadska putanja može da sledi uobičajene staze ili puteve, ona nema funkciju sedelačkog puta koja je u tome da seljudima distribuira jedan zatvoreni prostor, da se svakome odredi njegov deo i da se uredi saobraćanje između delova. Nomadska putanja čini suprotno, ona distribuira ljude (ili životinje) u jedan otvoren prostor, neodređen, nekomunikativan. Homos naposletku označava zakon, ali to je isprva bilo zato što je on bio distribucija, način distribucije. To je jedna veoma osobita distribucija, bez podela, u prostoru bez granica ili ograda. Nomos je koegzistencija jednog vazdušastog skupa: to je smisao po kome se on protivstavlja zakonu ili polisu, kao pozadinska država, planinska strana, ili neodređeno prostranstvo oko grada ("ili nomos ili polis" 3). Kao treće, psotoji velika razlika između prostora: sedelački prostor je izbrazdan zidovima, ogradama, putevima između ograda, dok je nomadski prostor gladak, označen samo "crtama" koje se brišu i premeštaju sa putanjama. Čak i pustinjske ploče klize jedna preko druge, proizvodeći zvuk koji se ne može oponašati. Nomad sebe distribuira u jednom glatkom prostoru, on zauzima, nastanjuje, zadržava taj prostor, to je njegov teritorijalni princip. Stoga je pogrešno nomada definisati kretanjem. Tojnbi (Toynbee) je imao dubok razlog da sugeriše kako je nomad pre onaj koji se ne kreće. Dok migrant napušta milje koji je postao amorfan ili neprijateljski, nomad je onaj koji se ne otiskuje, ne želi da se otisne, nego prianja uz glatki prostor koji je ostavila šuma koja nestaje, u kojemu se stepa ili pustinja šire, i koji izumeva nomadizam kao odgovor na ovaj izazov.4 Naravno, nomad se kreće, ali dok sedi, i on sedi samo dok se kreće (Beduin galopira, pričvršćen za sedlo, sedeći na tabanima svojih prema gore okrenutih stopala, "stopala ravnoteže"). Nomad zna da čeka, ima beskrajno strpljenje. Nepokretnost i brzina, katatonija i užurbanost, "nepokretan proces", nepomičnost kao proces, ove Klajstove (Kleist) crte su eminentno one nomada. Zato moramo da napravimo razliku između brzine i kretanja: kretanje može biti veoma brzo (rapide), ali to mu ne daje brzinu (vitesse), brzina može biti veoma spora, ili čak nepokretna, ona je ipak brzina. Kretanje je ekstenzivno, a brzina je intenzivna. Kretanje označava relativan karakter tela shvaćenog kao "jedno", i koje se kreće od jedne tačke do druge; nasuprot tome, brzina obrazuje apsolutni karakter jednog tela čiji nesvodivi delovi (atomi) zauzimaju ili ispunjavaju glatki prostor na način jednog vrtloga, uz mogućnost da se pojave na bilo kojoj tački. (Stoga nije iznenađujuće da se upućivalo na duhovna putovanja koja su se odvijala bez relativnog kretanja, intenzivno, u mestu: to su delovi nomadizma.) Kratko, reći ćemo, po konvenciji, da samo nomadi imaju apsolutno kretanje, što znači brzinu; vrtložno ili virno kretanje je suštinsko svojstvo njihove ratne mašine.
To je smisao u kome nomadi nemaju tačke, putanje ili zemlju, iako ih očevidno imaju. Ako bi se nomad mogao nazvati par excellenceDeteritorijalizovanim, to je upravo zato što nema nikakve reteritorijalizacije posle, kao kod migranta, ili na nečem drugom kao kod sedelaca (odnos sedelaca sa zemljom posredovan je nečim drugim, režimom vlasništva, državnim aparatom...). Nasuprot tome, za nomada je deteritorijalizacija ta koja konstituiše odnos prema zemlji, i to tako da se on reteritorijalizuje na samoj deteritorijalizaciji. Zemlja je ta koja sebe deteritorijalizuje, na način koji nomadu osigurava teritoriju. Zemlja prestaje da bude zemlja i teži da prosto postane tlo ili podrška. Zemlja se ne deteritorijalizuje u svom globalnom i relativnom kretanju, nego na precizno određenim mestima, onima gde šuma prestaje, gde se stepa i pustinja šire. Huabak (Hubac) je s razlogom rekao da se nomadizam manje objašnjava univerzalnom varijacijom klime (koja se pre odnosi na migracije), nego jednim "zastranjenjem lokalne klime".5 Nomadi su tamo, na zemlji, svuda gdae je forma glatkog prostora koji nagriza i teži da raste u svim pravcima. Nomadi stanuju na ovim mestima, oni ostaju na ovim mestima, i sami čine da ona rastu, pošto je utvrđeno da nomadi ne čine manje pustinju nego što su njome načinjeni. Oni su vektori deteritorijalizacije. Oni dodaju pustinju pustinji, stepu stepi, serijom lokalnih operacija, čija orijentacija i pravac ne prestaju da variraju.6 Peščane pustinje ne samo što imaju oaze koje su poput fiksiranih tačaka, nego i rizomsku vegetaciju, privremenu, pokretljivu u skladu sa lokalnim kišama, koja određuje promene orijentacije puteva.7 Istim terminima se opisuju pešačane pustinje i ledene pustinje: nijedna linija ne razdvaja zemlju i nebo; nema posredujuće distance, ni perspektive ni konture, vidljivost je ograničena, pa ipak, postoji jedna izuzetno fina topologija koja se ne oslanja na tačke ili objekte, nego na individualitete, na skupove relacija (vetrovi, talasanje snega ili peska, pesma peska ili pucketanje leda, taktilni kvaliteti i jednog i drugog); to je jedan taktilan prostor, ili bolje "haptički", i jedan mnogo više zvučni nego vizuelnii prostor...8 Varijabilnost, polivokalnost pravaca, suštinskak je crta glatkih prostora, rizomskog tipa, i ona menja njihovu kartografiju. Nomad, nomadski prostor je lokalizovan, ne ograničen. Ono što je i ograničeno i ograničavajuće to je izbrazdan prostor, relativno globalan: on je ograničen u svojim delovima, kojima su dodeljeni konstantni pravci, koji su orijentisani jedan prema drugom, podeljeni po granicama, i koji mogu da komponuju skup; ono što je ograničavajuće (limes ili zid, a ne više granica), to je ovaj skup u odnosu prema glatkom prostoru koji on "sadrži", čiji rast on usporava ili sprečava, i koji on ograničava ili postavlja spolja. Čak i kada nomad prihvata njegove učinke on ne pripada ovom globalno relativnom, gde se prelazi s jedne tačke na drugu, iz jednog regiona u drugi. On je pre u jednom lokalnom apsolutnom, apsolutnom koje se manifestuje u lokalnom, i proizvedenom u serijama lokalnih operacija različitih orijentacija: pustinja, stepa, led, more.
Činiti da se apsolutno pojavi na jednom mestu, nije li to veoma opšti karakter religije (odmah napuštamo raspravu o prirodi pojave i legitimnosti ili nelegitimnosti slika koje ona reprodukuje)? Ali sveto mesto religije je fundamentalno jedan centar koji suzbija nejasannomos. Apsolutno religije suštinski je okružujući horizont i, ako se samo apsolutno pojavljuje na tom mestu, to je onda da bi za globalno fiksiralo čvrst i stabilan centar. Često je isticana uloga okruživanja glatkog prostora u monoteizmu, pustinja, stepa, ili okean. Kratko, religija preobraća apsolutno. Religija u ovom smislu je jedan deo državnog aparata (i to u dve njegove forme "veze" i "pakta ili saveza"), čak i ako ona ima vlastitu moć da uzdigne ovaj model do univerzalnog ili da konstituiše jedan apsolutni Imperium. Ali za nomada ovo pitanje se postavlja sasvim drugačije: mesto, u stvari, nije ograničeno; apsolutno se, dakle, ne pojavljuje na jednom mestu, nego se meša sa neograničenim mestima; njihovo spajanje, mesta i apsolutnog, ne ostvaruje se u jednoj centriranoj, orijentisanoj globalizaciji ili univerzalizaciji, nego u beskonačnoj sekcesiji lokalnih operacija. Ako se ograničimo na ovu opoziciju tački gledišta, možemo ustanoviti da nomadi nisu dobar teren za religiju; kod čoveka rata uvek postoji napad na sveštenika ili boga. Nomadi imaju jedan nejasan "monoteizam", doslovno vagabundski, i zadovoljavaju se njime i njegovim pokretnim vatrama. Kod nomada postoji osećaj za apsolutno, ali izvanredno ateistički. Univerzalističke religije koje su imale posla sa nomadima - Mojsije, Muhamed, čak i hrišćanstvo sa nestorijanskom jeresi uvek su susretale probleme i uvek su se podizale protiv onog što su nazivale upornim bezbožništvom. U stvari, ove religije nisu odvojive od jedne nepromenljive i postojane orijentacije, od imperijalne pravne države, čak, i naročito, u odsustvu jedne stvarne države; one su promovisale ideal ne seljenja, i usmerile su se na migrantske komponente više nego na nomadske komponente. Čak je i rani Islam privilegovao temu hedžire, ili migracije nad nomadizmom; i on je pre putem izvesnih šizmi (kakva je ona khariđisme) savladao arapske ili berberske nomade.9
Ipak, jedna prosta opozicija tački gledišta, religija-nomadizam, ne iscrpljuje problem. Jer, u svojoj najdubljoj tendenciji da projektuje preko čitavog ekumena univerzalnu ili spiritualnu državu, monoteistička religija nije bez ambivalentnosti i rubnih oblasti, i ona ide čak iza idealnih granica Države, čak imperijalne, da bi stupila u jednu mnogo nejasniju zonu, u spoljašnjost Države, gde ona ima mogućnost jedne sasvim osobite mutacije i adaptacije. To je religija kao element ratne mašine i ideja svetog rata kao motor ove mašine. Često se kaže kako su islam i prorok Muhamed izveli takav obrat religije i konstituisali jedan pravi duh tela (esprit de corps): po formuli Žorža Bataja (Georges Bataille), "rani islam, društvo svedeno na vojni poduhvat". To je ono na šta se Zapad poziva da bi opravdao svoju antipatiju prema Islamu. Ipak, krstaški pohodi su bili avantura ovog tipa, prava hrišćanska. Proroci mogu da osude nomadski život; religijska ratna mašina može da privilegije kretanje migracija i ideal naseljavanja; religija uopšte može da kompenzuje svoju specifičnu deteritorijalizaciju jednom duhovnom i čak fizičkom reteritorijalizacijom koja sa svetim ratom uzima jedan dobro usmeren vid osvajanja svetih mesta kao centra sveta. Uprkos svemu ovom, kada se religija konstituiše u ratnu mašinu ona mobiliše i oslobađa jedan strašan teret nomadizma ili apsolutne deteritorijalizacije, ona podvostručava migranta nomadom koji ga prati, ili potencijalnim nomadom koji migrant jeste u procesu postajanja i naposletku, ona okreće svoj san o jednoj apsolutnoj Državi protiv forme-Države.10 I ovaj okret nije manje "suština" religije nego ovaj san. Istorija krstaških pohoda ispresecana je najčudnovatijom serijom promena pravaca: postojana orijentacija ka svetim mestima do kojih treba dopreti, često, čini se, nije više od jednog preteksta. Ali bilo bi pogrešno pozivati se na igru lakomosti ili ekonomske, trgovinske ili političke faktore kao na one koji su Krstaše odvojili od njihovog čistog puta. Upravo je ideja Krstaša ona koja u sebi sadrži ovu varijabilnost pravaca, prelomljenih, promenljivih, i koja intrinsično poseduje sve ove faktore ili sve ove varijable, koje od religije čine ratnu mašinu, i istovremeno koriste i izazivaju odgovarajući nomadizam.11 To što je neophodno najrigoroznije razlikovanje sedeoca, migranata, nomada, ne zaprečava njihova stvarna mešanja; obrnuto, sa svoje strane, ono ih čini utoliko više neophodnim. I ne može se razmatrati opšti proces ne seljenja koji je pobedio nomade, a da se takođe ne misli na nastupe lokalnog nomadizma, koji su osvojili sedeoce i podvostručili migrante (i što je važno, u korist religije).
Glatki ili nomadski prostor nalazi se između dva izbrazdana prostora: onog šume, sa njegovim vertikalama težine; onog zemljoradnje, sa njegovim rešetkama i opštim paralelama, sa njegovim drvenastim rastinjem koje je postalo nezavisno, njegovim umećem da iz šume iščupa stablo ili drvo. Ali "između", takođe, znači da glatki prostor kontrolišu ove dve strane koje ga ograničavaju, koje se suprotstavljaju njegovom razvoju i pripisuju mu, što je više mogućno, ulogu saobraćanja, ili, obrnuto, to znači da se on okreće protiv njih, izjedajući šumu, s jedne strane, osvajajući, s druge strane, kultivisanu zemlju, potvrđujući silu nesaobraćanja ili odstupanja,poput "klina" koji se zabija. Nomadi se najpre okreću protiv stanovnika šuma i planina, a zatim navaljuju na zemljoradnike. Ovde imamo nešto poput naličja ili spoljašnjosti forme-Države - ali u kom smislu? Ova forma kao globalni i relativni prostor, sadrži izvestan broj komponenti: šuma-krčenje; zemljoradnja-rešetka; uzgoj (životinja) potčinjen zemljoradničkom poslu i sedelačkoj ishrani; skup komunikacija grad-selo (polis-nomos) na osnovu trgovine. Kada istoričari ispituju razloge pobede Zapada nad Orijentom, oni principijelno upućuju na sledeća svojstva koja su defavorizovala Orijent uopšte: uništenje šuma pre nego njihovo krčenje, što stvara ogromne teškoće da iščupa, ili čak da se nabavi drvo; kultura tipa "pirinčane njive i vrtovi", pre nego drvenasta stabla i polja; uzgajanje životinja koje je većim delom izvan kontrole sedelaca, tako da im nedostaje snaga životinja i prehrana mesom; slab sadržaj u komunikaciji odnosa grad-selo što trgovinu čini mnogo manje okretnom.12 Zaključak nije da je forma-Država odsutna sa Orijenta. Obrnuto, neophodna je jedna mnogo čvršća instanca da bi zadržala i ujedinila različite komponente izrađene vektorima boga. Države uvek imaju istu kompoziciju; ako u Hegelovoj političkoj filozofiji postoji bar jedna istina onda je to ona da "svaka Država u sebi nosi suštinske momente svoje egzistencije". Države nisu složene samo od ljudi, nego i od šuma, polja ili vrtova, zveri i roba. Postoji jedinstvo kompozicije svih Država, ali Države nemaju ni isti razvoj, ni istu organizaciju. Komponente su na Orijentu mnogo više rastavljene, nepovezane, što zahteva jednu veliku, nepromenljivu Formu koja bi ih držala zajedno: "despotske formacije", azijske ili afričke, potresene su neprestanim pobunama, secesijama, dinastičkim promenama, ali ove ne aficiraju nepromenljivost forme. Nasuprot tome, povezanost komponenti na Zapadu čini mogućima transformacije Države, revolucijom. Istina je da je sama ideja revolucije dvosmislena: ona je zapadna utoliko što upućuje na transformaciju Države; ali ona je orijentalna utoliko što predlaže destrukciju, napuštanje Države.13 Velika orijentalna, afrička i američka carstva udaraju na široke, glatke prostore koji u njih probijaju i utvrđuju razmak između njihovih komponenti (nomos ne postaje selo, selo ne saobraća sa gradom; veliki uzgoj je stvar nomada, itd.): postoji direktna konfrontacija između orijentalne Države i ratne mašine nomada; ova ratna mašina može da se vrati na put integracije, i da produži samo pobunom i dinastičkim smenama; ipak, ona je ta, kao nomadska, koja izumeva san i realnost abolicionista. Zapadne države su mnogo zaštićenije u svom izbrazdanom prostoru i otuda imaju mnogo više širine u držanju svojih komponenti, suprotstavljajući se nomadima samo indirektno, posredstvom migracija koje oni (nomadi) pokreću ili usvajaju kao svoje ponašanje.14
Jedan od temeljnih zadataka Države je da izbrazda prostor kojim vlada, ili da se služi glatkim prostorom kao sredstvom saobraćanja u službi izbrazdanog prostora. Za svaku Državu vitalna je stvar ne samo da pobedi nomadizam, nego da kontroliše migracije, i još opštije, da uspostavi jednu zonu prava nad čitavim "spoljašnjim", nad skupom flukseva koji presecaju ekumen. Država se, onoliko koliko može, ne odvaja od procesa zaplene flukseva svih vrsta, stanovništva, roba i trgovine, novca ili kapitala, itd. Još uvek postoji potreba za fiksiranim putanjama, po dobro utvrđenim pravcima koji ograničavaju brzinu, regulišu kruženje, relativizuju kretanje, do u detalje mere relativna kretanja subjekata i objekata. Zato je važna teza Pola Virilija (Paul Virillio), kad on pokazuje kako je "politička moć Države polis, policija, što znači uprava nad putevima", i kako su "kapije grada, njegove trošarine i carine, brane, filteri protiv fluidnosti masa, protiv probojne moći migracionih gomila", ljudi, životinja i dobara.15 Težina, gravitas, to je suština Države. To uopšte ne znači da Država ne zna za brzinu; ali ona ima potrebu za tim kretanjem, čak bržim, koje bi prestalo da bude apsolutno stanje jednog pokretnog tela koje zauzima glatki prostor, kako bi postalo relativno svojstvo "pokrenutog tela" koje ide od jedne do druge tačke u izbrazdanom prostoru. U tom smislu, Država ne prestaje da dekomponuje, rekomponuje ili transformiše kretanje ili da upravlja brzinom. Država kao nadzornik puteva, koji zamenjuje ili menjaputeve: uloga inženjera u tom pogledu. Brzina ili apsolutno kretanje nisu bez svojih zakona, ali to su zakoni nomosa, glatkog prostora koji ga razvija, i ratne mašine koja ga nastanjuje. Ako su nomadi oblikovali ratnu mašinu, to je onda bilo izumevanjem apsolutne brzine, bivanjem "sinonimnim" sa brzinom. I svaki put postoji operacija protiv Države, nedisciplina, pobuna, gerila ili revolucija kao čin, može se reći da ratna mašina vaskrsava, da se pojavljuje novi nomadski potencijal sa rekonstitucijom glatkog prostora ili na jedan način bivanja u prostoru kao da je on gladak (Virilio raspravlja značaj pobunjeničke ili revolucionarne teme "držanja ulice"). U tom smislu je odgovor Države protiv svega što preti da se kreće izvan nje, da izbrazda prostor. Država ne prisvaja ratnu mašinu a da čak i njoj ne da oblik relativnog kretanja: to je bio slučaj sa modelom utvrde kao regulatora kretanja, koja je upravo bila prepreka protiv koje su nomadi krenuli; zapreka i odbijanje udarca, čime je prekinuto apsolutno vrtoglavo kretanje. Obrnuto, kada Država ne uspe da izbrazda svoj unutrašnji ili susedni prostor, fluks koji je preseca nužno preuzima oponašanje ratne mašine usmerene protiv nje, razvijene u neprijateljskom ili pobunjeničkom glatkom prostoru (Čak i ako druge Države mogu da se uvuku u njihovo brazdanje). To je bila avantura Kine, koja je krajem XIV. veka i uprkos svojoj visokoj tehnologiji u brodovima i navigaciji, okrenula leđa svom ogromnom priobalnom prostoru, videvši kako se trgovinski fluksevi okreću protiv nje i prave savez sa piratima, i nije mogla da reaguje drugačije do političkom nepokretnošću, ogromnom restrikcijom trgovine, što je osnažilo vezu između trgovine i ratne mašine.16
Situacija je još zamršenija nego što smo mi to odali. More je možda najvažniji od glatkih prostora, hidraulični model par excellence. Ali od svih glatkih prostora prvo su prema moru činjeni pokušaji da se ono izbrazda, da se transformiše u zavisnost od zemlje, sa fiksiranim putanjama, konstantnim pravcima, relativnim kretanjima, čitava jedna protiv-hidraulika kanala i cevi. Jedan od razloga hegemonije Zapada bila je moć njegovih državnih aparata da izbrazda more kombinovanjem tehnologija Severa sa onima Mediterana i pripajanjem Atlantika. Ali, ovaj poduhvat imao je najneočekivaniji rezultat: umnožavanje relativnih kretanja, intenziviranje relativnih brzina u izbrazdanom prostoru, završilo je rekonstituisanjem glatkog prostora ili apsolutnog kretanja. Kao što naglašava Virilio, more je postalo mesto jednog fleet in being, gde se više ne ide od jedne tačke do druge, nego se zauzima čitav prostor polazeći od bilo koje tačke: umesto da se prostor brazda, on se zauzima vektorom deteritorijalizacije u stalnom kretanju. Ova moderna strategija prenosila se od mora na vazduh, kao novi glatki prostor, ali takođe i na čitavu zemlju shvaćenu kao pustinja ili kao more. Preobratitelj ili zaplenjivač, Država ne samo da relativizuje kretanje, ona ponovo daje apsolutno kretanje. Ona ne ide samo od glatkog do izbrazdanog, ona rekonstituiše glatki prostor, ona ponovo daje glatkost izbrazdanom. Istina je da ovaj novi nomadizam prati jednu svetsku ratnu mašinu u organizaciji koja premašuje državne aparate, i prelazi u složenu energiju, vojno-industrijsku, multi-nacionalnu. Ovo kažemo da bi podsetili kako glatki prostor i forma spoljašnjosti nemaju neki neodoljivi revolucionarni poziv, nego obrnuto, izuzetno menjaju smisao u zavisnosti od interakcija čiji su deo i konkretnih uslova njihove primene ili ustanovljenja (na primer, način na koji totalni rat i narodni rat ili čak gerila pozajmljuju metode jedni od drugih17).
Prevela sa francuskog Branka Arsić
(Iz: Gilles Deleuze/Félix Guattari, "Capitalisme et schizophrénie", Mille Plateaux, Les Editions de Minuit, Paris 1980, str. 471-481)
NAPOMENE
1. Anny Milovanoff, "La seconde peau du nomade", Nouvelles littéraires, 27, jul, 1978: "Nomadi Larbaâ, na obodima alžirske Sahare, koriste reč trigâ, što znači ruta ili pravac, da bi označili izuvijani pojas koji služi da osnaži konopac koji šator vezuje za kolac. (...) U nomadskoj misli stanovanje nije vezano za teritoriju nego pre za put. Odbijajući posedovanje zemlje koju presecaju, nomadi obrazuju jedno okruženje od vune i kozje dlake, koje ne ostavljaju nikakav znak na privremenom mestu koje zauzimaju. (...) Tako vuna, mekan materijal, daje jedinstvo nomadskom životu. (...) Nomadi se zaustavljaju na reprezentaciji svojih putanja, ne na figuraciji prostora kroz koji prolaze. Oni prostor prepuštaju prostoru. (...) Polimorfnost vune".
2. Upor. W. M. Watt, Mahomet à Médine, Payot, str. 107, 293.
3. E. Laroche, Histoire de la racine "Nem" en grec ancien, Klincksieck. Koren "Nem" upućuje na distribuciju a ne na podelu, čak i kada su ovo dvoje povezani. Ali, u pastoralnom smislu, distribucija životinja događa se u jednom neograničenom prsotoru i ne podrazumeva podelu zemlje: "pastirski zanat, u homerskom dobu, nije imao ništa sa podelom zelje; kada je agrarno pitanje izbilo u prvi plan, u Solomonovoj epohi, ono je bilo izraženo sasvim drugačijim rečnikom". Odvesti na pašu (nemô) ne upućuje na podelu, nego na razdeobu životinja. Tek nakon Solomona, nomos je počeo da označava princip zakona i prava (Thesmoď i Dikè), a zatim da bude poistovećen sa samim zakonima. Pre toga, postojala je više jedna alternativa između grada, ili polisa, kojim je vladao zakon, i okoline kao mesta nomosa. Slična alternativa nalazi se kod Ibn Kalduna (Ibn Khaldűn): između hadara kao gradskog, i Badiya kao nomosa (ne kao grad, nego kao pre-urbano selo, visoravan, stepa, planina, ili pustinja).
4. Toynbee, LžHistoire, Gallimard, str. 185-210: "Oni se bacaju u stepu, ne da bi prešli njene granice, nego da bi se učvrstili i ostali na njima".
5. Upor. Pierre Hubac, Les nomades, la Renaissance du livre, str. 26-29, (iako Hubak ima tendenciju mešanja nomada i migranata).
6. A propos nomada mora ili arhipelaga, J. Emperaire piše: "Oni put ne shvataju u celini, nego na jedan fragmentaran način, jukstapoziranjem u poretku njegovih različitih sukcesivnih etapa, od mesta logorovanja do mesta logorovanja u toku putovanja. Za svaku od ovih etapa oni procenjuju dužinu puta i sukcesivne promene orijentacije, koje je označavaju". (Les nomades de la mer, Gallimard, str. 225).
7. Thesiger, Le désert des déserts, Plon, str. 155, 171, 225.
8. Upor. dva izvrsna opisa peščane pustinje Wilfreda Thesigera, i ledene pustinje Edmunda Carpentera (Eskimo, Toronto): vetrovi, i taktilni i zvučni kvaliteti, sekundarni karakter vizuelnih podataka, naročito ravnodušnost nomada prema astronomiji kao kraljevskoj nauci, ali (prisutnost) čitave jedne manje nauke kvalitativnih varijabli i tragova.
9. E. F. Gautier, Le passé de lžAfrique du Nord, Payot, str. 267-316.
10. Sa ovog stanovišta analiza koju daje Klaster (Claster) o proricanju može se generalizovati: "S jedne strane poglavari, a na drugoj, i protiv njih, proroci. A proročka mašina funkcioniše savršeno dobro, zato što su Karai bili u stanju da na svoju stranu privuku neverovatne mase Indijanaca. (...) Pobunjenički čin proroka protiv poglavara preneo je na prve, jednim čudnim preokretom stvari, beskrajno više moći nego što su je držali drugi". (La société contre lžEtat, str. 185).
11. Jedna od najinteresantnijih tema klasične knjige Paula Alphandrérya, La chrétienté et lžideé de croisade (Albin Michel), je ukazivanje da su promene u pravcu, odmori, skretanja, bili sastavni deo krstaških pohoda: "... ova armija krstaša, koju mi shvatamo kao modernu armiju, poput one Luja XIV, i Napoleona, maršira sa apsolutnom pasivnošću, pod voljom poglavara, diplomatskog kabineta. Jedna takva armija zna kuda ide, i kada se prevari, onda ona to dobro zna. Istorija koja bi bila mnogo pažljivija prema razlikama prihvata jednu drugačiju sliku krstaške armije, mnogo realističniju. Krstaška vojska bila je slobodna, ponekad anarhistički živa. (...) Ova armija je bila pokrenuta iznutra, jednom kompleksnom koherentnošću koja je činila da ništa što se proizvede ne bude stvar slučaja. Sigurno je da je osvajanje Konstantinopolja imalo svoje razloge, svoju nužnost, svoj religiozni karakter, kao i ostali činovi krstaša" (t. II, str. 76). Alphandréry posebno pokazuje kako se ideja borbe protiv nevernika u svakom smislu pojavila rano, zajedno sa idejom o oslobađanju Svete zemlje (t. II, str. 219).
12. Konfrontacija Orijent-Zapad srednjeg veka (i koja je vezana za pitanje zašto se kapitalizam pojavio na Zapadu a ne drugde?), inspirisala je dobre analize modernih istoričara. Upor. posebno Fernand Braudel, Civilisation matérielle et capitalisme, Armand Colin, str. 108-121; Pierre Chaunu, Lžexpansion européenne du XIIIe au XVe siècle, P. U. F. str. 334-339 ("Zašto Evropa? Zašto ne Kina?"); Maurice Lombard, Espaces et réseaux du haut Moyen Age, Mouton, pogl. VII (i str. 219: "... ono što se naziva obešumljenje na Istoku, na Zapadu je imenovano kao krčenje; prvi duboki uzrok premeštanja dominantnih centara Orijenta na Zapad bio je dakle, jedan geografski razlog, pokazalo se da šume-raskrčavanje ima više potencijala od pustinje-oaze").
13. Marksove napomene o despotskim formacijama u Aziji potvrđene su Gluckmanovim afričkim analizama (Custom and Conflict in Africa, Oxford): istovremeno formalna nepromenljivost i stalna pobuna. Čini se da je ideja "transformacije" Države sasvim zapadna. A ona druga ideja, "destrukcije" Države, mnogo više pripada Istoku nego stanjima nomadske ratne mašine. Činjeni su pokušaji da se ove dve ideje predstave kao sukcesivne faze revolucije, ali između njih postoji suviše razlika i teško ih je pomiriti, one održavaju opoziciju između socijalističke i anarhističke struje u XIX. veku. Sam zapadni proletarijat je razmatran sa ova dva stanovišta: kao onaj koji mora da osvoji moć i transformiše državni aparat, to je stanovište sile rada, i kao onaj koji hoće ili želi destrukciju države, to je stanovište sile nomadizacije. Čak i Marks ne definiše proletarijat samo kao otuđeni (rad), nego kao deteritorijalizovan. Proletarijat u svom krajnjem vidu, pojavljuje se kao naslednik nomada u zapadnom svetu. I nisu samo mnogi anarhisti prizivali nomadske teme koje su krenule od Istoka, nego je pre svega buržoazija XIX. v. spremno identifikovala proletere i nomade, poredeći Pariz sa gradom koga su pohodili nomadi (up. Louis Chevalier, Classes laborieuses et classes dangereuses, L. G. F. str. 602-604).
14. Upor. Lucien Musset, Les invasions, le second assaut, PUF, npr. analiza tri "faze" Danaca, str. 135-137.
15. Paul Virillio, Vitesse et politique, Ed. Galilée, str. 21-22 i passim. Ne samo da "grad" nije misliv, nezavisno od spoljašnjih flukseva sa kojima je u dodiru i čiju cirkulaciju reguliše, nego su takođe precizni arhitektonski sklopovi, na primer, utvrda, pravi transformatori zahvaljujući svojim unutrašnjim prostorima koji dopuštaju analizu, produženje ili restituciju kretanja. Virilio zaključuje da je zatvaranje manji problem odo uprave javnim putevima ili kontrole kretanja. Fuko je već išao ka tome u smislu jedne analize priobalne bolnice kao operatora i filtera, vid. Surveiller et punir, str. 145-147.
16. O kineskoj i arapskoj navigaciji, razlozima njenog neuspeha, i značaju ovog pitanja za "dosije" Zapad-Orijent, up. Braudel, str. 305-314, i Chaunu, str. 288-308.17. Virilio dobro definiše fleet in being i njegove istorijske učinke. "Fleet in being, to je stalna prisutnost na moru jedne nevidljive flote koja može da udari bez obzira gde i bez obzira kad (...), to je jedna nova ideja nasilja koja više ne dolazi iz direktnog suočavanja, nego iz nejednakih svojstava tela, procene kvantiteta kretanja koje im je dozvoljeno u odabranom elementu, stalne verifikacije njihove dinamičke efikasnosti... Otuda se više ne radi o presecanju jednog kontinenta, okeana, od jednog grada do drugog, od jedne obale do druge, fleet in being je izumeo pojam izmeštanja bez odredišta u prostoru i vremenu. (...) Strateška pod-mornica više nema potrebu da ide bilo kuda posebno, ona se ograničava na to da, dok kontroliše more, ostane nevidljiva (...), realizacija apsolutnog kružnog putovanja, neprekinutog, pošto ne uključuje ni polazište, ni odredište (...). Ako, kao što je tvrdio Lenjin, žstrategija znači na koje tačke treba da primenimo siluž, moramo da priznamo da danas ove tačke više nisu geostrateška uporišta, pošto sa bilo kog mesta možemo da dopremo do drugog, ma gde ono moglo biti (...) Čini se da je geografska lokalizacija konačno izgubila svoju stratešku vrednost, i da je obrnuto, ta ista vrednost pripisana delokalizaciji vektora, vektora u stalnom kretanju", Vitesse et politique. Tekstovi Virilija su u svakom pogledu od velikog značaja i originalnosti. Jedina tačka koja za nas predstavlja teškoću jeste njegova asimilacija tri grupe brzine koje se nama čine veoma različitim: 1) brzine nomadske ili revolucionarne tendencije (pobuna, gerila); 2) brzine koje su regulisane, preobraćene, prisvojene od strane Državnog aparata (upravljanje javnim putevima); 3) brzine koje su ponovo postavljene svetskom organizacijom totalnog rata ili planetarnog (od fleet in being do nuklearne strategije). Virilio teži da izjednači ove grupe pod pretpostavkom njihove interakcije i stvara opšti slučaj za "fašistički" karakter brzine. Pa ipak njegove analize su omogućile ove distinkcije.
Žil Delez / Feliks Gatari
