ATLANTIDA (CARSTVO
SENKI)
Prostrano
ostrvo, ili možda čak kontinent, koje odjednom
izranja iz zelenog mora, iz džinovskog svetskog okeana s one strane Heraklovih
stubova, kako bi, isto tako neočekivano, opet u njemu potonulo. To
se desilo u neko neodređeno, daleko vreme; njegova propast, prema Platonu, pada
u godinu 9.600 pre Hrista.
Ta je propast
posledica gneva bogova, samog Zevsa u stvari. Nestaće u
vatri, u nebeskom ognju koji će se sručiti na ostrvo, potom će se talasi
sklopiti nad jednim u suštini već posustalim, okamenjenim svetom. Katastrofa će
se odviti tokom samo „jednog jedinog dana i jedne jedine noći“ (Platon, na osnovu egipatskih
predanja). Ali će more na tom
mestu, po tvrdnjama pomoraca, milenijumima potom ostati neplovno: jedan
Platonov savremenik govori o „dvanaest dana
plovidbe iza Heraklovih stubova“ (Gibraltarskog
tesnaca), koju otežavaju peščani sprudovi,
mulj, morska trava i plovućac (posledica vulkanskih erupcija), što podseća na
neku vrstu proširenog, džinovskog Sargaškog mora.
Jedan kartaginski
moreplovac (Himilko), morskoj travi koja „podseća na grmlje“, dodaje i „morske nemani koje se stalno kreću tamo-amo“ te „divlje zveri (što) plivaju među usporenim
brodovima koji kao da gamižu“, morem bez daška vetra. Sećanje na ostrvo, međutim, živeće duže: hiljadama i hiljadama godina, u
mračnim i maglovitim legendama bezbrojnih naroda o Zemlji mrtvih ili Zelenoj zemlji, koja počiva negde na Zapadu, u
bezmernom Okeanu (otuda i ime Grenlandu, „Zelenoj zemlji“). Ali, to su zabranjeni svetovi mrtvih.
Plovidba iza Heraklovih stubova ostaće još zadugo zabranjena, ne samo iz
razloga feničanskog monopola nad moreuzom. Jedna engleska mapa, iz 1500.,
prikazuje Atlantidu spojenu sa Labradorom i Grenlandom, kao da još uvek
postoji.
Patuljci i divovi
Njeni stanovnici,
prema Rene Genonu, došli su sa Severa u sam osvit ljudske istorije, iz zemlje
koja je isto tako naprečac nestala u kosmičkoj kataklizmi, ali ovog puta u
kataklizmi izazvanoj zaleđivanjem.
Ovde, na tom
rajskom ostrvu-kontinentu, izbeglice iz Hiperboreje, istinski ljudi-bogovi,
stvorili su novu ljudsku rasu – kromanjonca, sa svojim savršenim osobinama,
rasu koja je poznavala pomorstvo, zemljoradnju, magiju i veštinu obrade metala.
Tim veštinama naučio ih je sam titan Atlas, za koga staro predanje tvrdi da je
nosio svet na svojim plećima. Diodor Sicilijanski kaže da je to samo mitski
izraz za činjenicu da je Atlas bio poznavalac astronomije i da je izumeo sferu.
Upravo po titanu
Atlasu dobila je ime civilizacija koja je, prema Platonu, negovala običaj
žrtvovanja bikova, (koji je u Alantidi kultna životinja), a prema drugim
autorima, i ritualnom jedenju svežeg bikovskog mesa i ispijanju njegove krvi –
običaj koji će se veoma dugo zadržati na Mediteranu, i to ponajviše u njegovom zapadnom
delu. Korida je ostatak drevnog rituala svete igre s bikovima, a taj isti kult
se, kako svedoči arheologija, dugo održavao i na Kritu. Trag o tome došao je do
nas u vidu mutne legende o Minotauru kome su žrtvovane devojke i mladići u
lavirintu u kome je, tobože, bio zatočen. Danas Atlasovo ime nosi Okean i jedna
planina u Africi.
Atlantiđani su
poznavali metal – tajanstveni orihalk, astronomiju i navigaciju, te veštinu
građenja brodova i pismo, a na svom čudesnom ostrvu uzgajali su kokos, slona i,
možda, kako tvrde pojedini istraživači, kukuruz i bananu. Ako je verovati
Platonu i njegovom egipatskom izvoru, njihova vojna sila, u tako davno doba,
nije imala dostojnog takmaca u svetu. Otuda kolonije rasejane širom Starog ali
i Novog sveta – Amerike. Ta se kolonizacija generalno
odvijala u smeru severozapad-jugoistok, širom zemljine kugle, od severozapadnog
Atlantika sve do Pacifika, ostavljajući za sobom brojne tragove, a jedan od
najupečatljivijih je onaj u vidu imena afričkih Mavara, biblijskih Amoreja,
pacifičkih Maora... – svih u istom značenju, „naroda koji je pristigao sa Zapada“. Arheologija će ovom mitu dati neočekivanu potrvdu, u vidu tzv. zagonetke
kromanjonca. Kromanjonac se pojavljuje odjednom i bez prelaznih oblika.
Pojavljuje se na severozapadu Evrope, potiskujući neandertalca, patuljka
visokog nešto preko jednog metra, najpre u planinske zabiti, koje su, tada kao
i kasnije, pribežište svih arhaičnih rasa.
Treba imati u
vidu da se ova shema odviše dobro uklapa u drevne legende i bajke: o patuljcima
koji nastanjuju pećine i žive u utrobi zemlje; o ljudima divovima, koji žive na
ostrvima ili pristižu sa njih (kromanjonac je imao prosečnu visinu od preko dva
metra); o borbama bogova sa titanima koji svi odreda potiču sa Zapada (kao što
se i predanje o zmajevima savršeno uklapa u još jednu misteriju prošlosti
Zemlje, a to su iščezli džinovski gušteri iz doba jure).
Leteći gradovi i ognjene strele
Drugi poklonici
atlantskih mitova dodali su ovoj priči, samoj po sebi fascinantnoj, nove i ništa
manje čudesne detalje. Diodor Sicilijanski, u trećoj knjizi svoje Istorijske biblioteke, u kojoj
opisuje geografiju istočno-altantskog regiona, iznosi složenu povest ratova
koje su Amazonke, a potom još jedan narod „žena-ratnica“, Gorgone, vodile sa
atlantskim kolonistima u severozapadnoj Africi. Istorija koja obiluje
neverovatnim detaljima i čudesnim preokretima. Veliki grčki geograf Strabon
(54. god. pre Hrista), kao i Pomponije Mela (80. god. pre Hrista), poklanjajući
veru Platonu, o Atlantidi pišu kao o posve realnoj zemlji.
Vladimir
Ščerbakov, u svojoj knjizi Atlanti, govori o rasi ljudi-džinova – u stvari,
istinskih ljudi-bogova – rasi koja je „raspolagala tehnikom, letelicama različite konstrukcije, koje su letele na
visini od nekoliko kilometara. Njihova nauka navodno bila je bliska umetnosti i
ličila je na magiju(...) Imali su rakete, mlaznjake i železničke pruge,
epizodne namene, najčešće u cilju raznode. Nije bilo računarske tehnologije ali
svaki od Atlanta mogao je uspešno (zbog neuporedivo većih misaonih moći od
današnjeg čoveka ali i zbog dužine života, koja se brojala u stotinama godina –
prim. B. N.) da se meri s kompjuterom u komplikovanim proračunima. Umesto
kompjuterskih, postojale su žive igre(...) Postojali su i industrijski centri sa
podzemnim fabrikama i naučno-istraživačkim kompleksima“, te leteći i podvodni gradovi, zaštićeni
providnim kupolama.
I dalje: „Izuzetno visoki – do 3 metra, Atlanti su mogli da
utiču na sav živi svet (...) Pracivilizacija je postojala. Ali postojali su i ratovi,
i to magijski, jer drugačije ni ne možemo da ih nazovemo usled svojih skučenih
vidika.“ A ti su ratovi, u konačnom, doveli do
uništenja tehnokratske ostrvske civilizacije koja je svoje kolonije rasejala
širom sveta, do kataklizme koja je pogodila ne samo nju već i celu zemlju i svo
ondašpnje čovečanstvo, dovodeći do geoloških, klimatskih i drugih promena, pa i
do istrebljenja pojedinih ljudskih rasa i mnogih životinjskih vrsta (mamuti).
Nisu li to upravo
oni ratovi koji se vode uz pomoć fantastičnih oružja, opisani u prastarom indijskom spevu Mahabharata? U
trećoj knjizi drevnog epa pominje se, na primer, i „leteći grad“, Saubha:
„Došao je (Salva) u Dvaraku sa svojim letećim gradom zvanim Saubha i napao bez
milosti mlade kraljeviće Vršnija(...) Potom je odleteo u nebo sa Saubhom.“
Jedno od oružja koje se koriste u borbi naziva se oružje mudrosti, Prađnastra.
Bitka koju bogovi vode između sebe odvija se potom u vazduhu, iznad mora koje
ključa, a uključuje i oružja „koja prodiru u sve“, te gromove i ognjene strele,
koje konačno razaraju leteći grad koji se, potom, survava u more. Vimana su
letelice koje se opisuju u spevu Ramajana. Neke od njih, tzv. Jalajan, bile su
sposobne da se kreću kroz vazduh i kroz vodu, druge, opet, zvane Tričakra-rama,
behu „vozila sa tri točka namenjena isključivo za dejstva iz vazduha“.
Teško je,
ili nemoguće, odrediti vreme i mesto na kome se ove bitke epske snage vode. Ali
gotovo je izvesno da one nisu proizvod puke uobrazilje i da čuvaju sećanje na
nešto značajno i pradavno, nešto što sasvim nadilazi našu moć poimanja.
Zemljotres koji je označio smak sveta
Prema Ščerbakovu
(ali i nekim drugim autorima), tragovi pracivilizacije Atlanta rasejani su po
čitavoj zemaljskoj kugli – od Atlantika i Amerike do Himalaja i Pacifika – i to
u vidu grobnica dugovečnih ljudi-džinova, te arheoloških tragova i ostataka
visokotehnološke civilizacije koja nadmašuje sve potom viđeno u istoriji. Jedna
od tih nekropola je i ona pronađena u blizini reke Harganaik-Gol, u unutrašnjoj
Mongoliji, četrdesetih godina XX veka, koju je predvodio I. A. Jefremov. Ispod
kamene ploče ovde su iskopani ostaci džina čija je visina iznosila oko dva i po
metra.
Tibetanski lama
Lobsang P. Rampa (koji je na Tibetu dosegao najveći stepen duhovnog
posvećenja), veoma detaljno opisuje ono što je nazvao ključnim događajem
svog života: on je posetio jednu pećinu u Tibetu, gde je, među ostalim, video
leteće naprave i hologramske projekcije, te najzad očuvana ljudska tela unutar
sarkofaga od crnog kamena, od kojih je najveće pripadalo muškarcu visine od
neverovatnih pet metara.
Slična mesta,
tvrdi lama Lobsang, moguće je naći širom sveta. Ali, najčudesnije od svega
jeste što je lami poseta ovom tajnom mestu omogućila doživljaj realnosti od pre
mnogo hiljada godina: „Sfera je prikazala svet iz daleke
prošlosti(...) Zemljom su hodali drugačiji ljudi(...) Skoro priljubljene uz
zemlju, letele su tajanstvene mašine (...) koje su, uostalom, mogle da se vinu
nekoliko milja uvis“. Potom sledi opis uništenja, koje čitavu
Zemlju prekriva pepelom i grimiznocrvenim oblacima. Ali su skrovita mesta poput
ovog ostala da svedoče o postojanju „drevne civilizacije
morskog tipa iz doba Atlantide“ i o njenim
superiornim dostignućima.
1869. godine u
gradiću Levardenu u severnoj Holandiji otkriveni su ostaci drevne knjige koja
je pružila zakasnelu i neočekivanu potvrdu Platonu i klasičnim geografima koji
su prihvatali postojanje Atlantide. Knjiga je, prema porodici koja ju je
posedovala, dobila ime Ura Linda Buk. Ona sadrži veoma iscrpnu istoriju
Frizijaca, izuzetno starog naroda koji je danas uglavnom germanizovan. U njoj
se, među ostalim, govori o potopljenoj zemlji Atlan (podvarijanta imena je
Aldland), a sama knjiga je, prema njenim autorima, prvi put zapisana 3.449
godina po uništenju zemlje Atlan (primerak koji se čuva u levardenskoj
biblioteci je, razume se, samo pozni prepis, i to iz godine 1256. posle
Hrista).
Katastrofa koja
ju je zadesila ovde je opisana sledećim rečima: „Čitavo leto Sunce se skrivalo iza oblaka kao da više nije htelo da vidi
zemlju. A na Zemlji je zavladala večita tišina i vlažna teška magla visila je
iznad domova i polja kao pokvašeno jedro. Vazduh je bio težak i mučan; ljudi su
zaboravili na radost i veselje. Tada se razlegao zemljotres koji kao da je
najavljivao smak sveta. Planine su bljuvale vatru katkad nestajući, propadajući
u nedra, katkad se izdižući još više. Aldland, koju moreplovci nazivaju Atlan,
nestala je, nad planinama se izdigoše pobesneli talasi, a one, koji su se
spasli vatre, progutao je morski bezdan. Tle je gorelo ne samo u zemlji Finda
već i u Tvisklandu. Šume su plamtele, i svu zemlju je prekrivao pepeo kad bi
vetrovi dunuli iz tog pravca. Reke su promenile svoj tok i u njihovim ušćima
nastala su nova ostrva od peska i naplavina. Sve je to trajalo tri godine,
zatim je zavladao mir, i ponovo su se pojavile šume...“
Mitska prošlost Zemlje
Možda su
svetlokosi Guanči, starosedeoci koje su španski osvajači zatekli na Azorskim
ostrvima (i sasvim istrebili negde oko 1500. godine), poslednji potomci
zlosrećnih Atlantiđana? Španski redovnici zabeležili su mitove ovog prastarog
naroda koji je za sebe verovao da ga je sam Bog zaboravio ostavivši ga da živi
na ovom zabačenom ostrvu. Možda su to (i) Baski, za koje Oto Muk u svojoj
knjizi o Atlantidi tvrdi da ih izvesne jezičke srodnosti i neki običaji
povezuju sa pojedinim indijanskim plemenima sa suprotne strane okeana?
Civilizacije Asteka i Maja, baš kao i Egipta i stare Kartagine, nose
određene crte koje ih veoma lako i prirodno dovode u vezu. Tzv. kiklopske
građevine, razbacane širom Starog i Novog sveta, mogle bi biti ostaci
građevinske veštine Atlantiđana. Možda su Azorska ostrva zaista poslednji zemni
ostatak ovog iščezlog kontinenta, oni vrhovi snegom pokrivenih atlantidskih
planina, koje tako slikovito opisuje Platon?
Kromanjonac
se pojavljuje u Evropi pre nekih 40.000 hiljada godina, donoseći sa sobom
početke zemljoradnje, pomorstva i umetnosti. Donosi i karakteristčnu opsesiju
mrtvim (iz koje će se možda izroditi običaj mumifikacije, karakterističan na
mnoge civilizacije atlantskog regiona), kult bika i crvene boje (kojom
premazuje svoje mrtve), kult kosti i kamena (koji je „kost zemlje“). To je,
uglavnom, ono što se opisuje kao „atlantidski kulturni kompleks“. (Nije
isključeno da u atlantidsko nasleđe spada i veštičarenje, ritualni kanibalizam
i surovi običaj žrtvovanja dece, zabeležen s obe strane Atlantika, primerice
kod Asteka i kod Kartaginjana, koji su, opet, možda tek posledica degeneracije,
izopačenosti pozne atlantidske tradicije? Platon pominje izopačenost kasne
atlantidske civilizacije, ali spisak tih „grehova“ ni kod njega nije
decidiran ni izričit.)
Kromanjonac
se, kako je već rečeno, pojavljuje iz „arheološkog niotkuda“. Ne postoje
prelazni oblici između njega i autohtonog neandertalca, kojeg za relativno
kratko vreme potiskuje. Orinjački čovek i njemu srodni oblici nisu posledica
evolucije neandertalskog čoveka ka kromanjoncu već pre degenerisani oblici,
podvarijante kromanjonca, ili plod njegovih ukrštanja sa domorodačkim stanovništvom.
Ta invazija postepno stvara staru Evropu Ibera, iberske rase. Tek kasnije,
krajem neolita, uslediće invazije Arijevaca iz nekog misterioznog centra na
krajnjem severu Evroazije, koje neki irski mitovi pamte kao narod Tuata De
Danan, istinski božansku rasu, opisujući i ratove koje su oni vodili sa
Fomorijancima, narodom pomoraca prispelom sa Zapada (potomaka Atlantiđana?)
koje oni zatiču na ostrvu.
Događaji
o kojima je reč ne spadaju u istoriju već pre u mitsku, legendarnu prošlost
Zemlje. To sećanje na njih ne čini manje istinitim; legenda je, naprotiv,
ono što je bitno, vredno pamćenja i znanja.
BORIS NAD
Iz knjige „Nemi bogovi“, „Žagor“, Beograd,
2008.
