VARVARSKA SKITIJA
Bio je tek početak jula ali dugotrajna suša pretvorila
je polja u usijane žute pustinje.
Jednolična ravnica ličila je na nepokretno more.
Vršačko brdo – poslednji obronak Karpata – počivalo je u plavoj senci. Poluprazan
autobus brzo je odmicao starim drumom koji se pruža od Temišvara ka Pančevu i dalje,
ka Beogradu. Zaustavio se na jednoj od usputnih stanica: u jednom od mnogih banatskih
sela koja se, kao jaje jajetu, ličila jedno na drugo. (Kuće su, doduše, ovde bile
lepše i prostranije nego drugde, premda su njihove fasade već bile uveliko ruinirane
– nekoć su ih nastanjivali Nemci, pristigli još u vreme austro-turskih ratova. Obližnje
mesto međutim, svega nekoliko kilometara udaljeno, dobilo je ime po jednom turskom
paši koji je, prilikom jednog od brojnih ratnih pohoda, ovde nakratko utaborio svoju
vojsku.)
Dok su se retki putnici izmenjivali, ostali su
imali priliku da uživaju u pomalo netipičnom banatskom pejzažu. S desna, ispod lesnih
terasa, počivao je rit, sada isušen i pretvoren u plodnu oranicu, koja je podrhtavala
na letnjoj jari. Ipak, malo šta je govorilo da je ovdašnje tle još prepuno tragova
drevnog života i grobova, počev još od eneolita. Brojni arheološki nalazi – oružja
i oruđa izlivena u bronzi, na primer – nalazili su se rasejani po seoskim domaćinstvima.
Na kopu obližnje ciglane, u raskopanoj zemlji, među komadima crne grnčarije, zabelele
bi se katkad i ljudske kosti. Retki podaci o tome mogli su se naći samo u stručnim
publikacijama.
Autobus se polako pokrenuo, vraćajući se nazad
na glavni put, ali je, posle svega stotinjak metara, opet stao. Putem je milela
pogrebna povorka, mirno zapućena ka seoskom
groblju. Ispred svih koračao je, u dugu bradu zarastao, mlad sveštenik, a
ispred njega sporo su se vukla kola sa kovčegom pokojnika. Druga traka autoputa
beše slobodna, vozač ipak nije imao nameru da je zaobiđe. Isto su postupila i kola
koja su dolazila iz suprotnog smera. Ne odgovarajući na retke proteste putnika,
on se spokojno svrstao na začelje povorke. Minuti su proticali dok se autobus, kao
i sve duža kolona vozila iza njega, korakom puža primicao seoskom groblju. Nedugo
potom ugledali smo urušen zid od cigle iza koga su se podizale krstače i od starosti
posiveli zidovi kapele.
Tako smo svi mi – voljno ili ne – učestvovali u
nekoj vrsti rituala. Prizor se, očigledno, odvijao van vremena, u otmenoj nehajnosti
spram vremena i voznog reda. To što se vozač tako tvrdoglavo pridržavao običaja,
očigledno je imalo i svoje dublje razloge – običaj je morao biti veoma star, mnogo
šta u njemu svedočilo je o njegovoj velikoj drevnosti.
I zaista, Miloš Crnjanski u „Seobama“ opisuje običaj
Srba da svoje mrtve ispraćaju putem ka groblju. Tada su ih još nosili u otvorenom
kovčegu; sredinom osamnaestog veka običaj je zapanjivao strance, ali su ga se Srbi
uporno držali, uprkos nastojanjima Nemaca da ga iskorene.
Čak i sredinom dvadesetog veka sličan običaj je
i dalje postojao kod Rusa. Opisuje ga, među ostalim, i nemački pisac Ernst Jinger,
u svojim „Kavkaskim zapisima“. (Jinger nalazi da je lep, kao da se pokojnik na taj
način, izlažući se poslednji put suncu, dnevnoj svetlosti, ”zauvek oprašta pre nego
što siđe u tamu”.)
Sumnjamo ipak da je neko među putnicima tog trenutka
pomišljao na Herodota, koji govori o pogrebnim običajima Skita. Jer, mi smo se zaista
nalazili na jednom od rubnih područja drevne Skitije, koja se nekoć prostirala od
Crnog mora i Dona sve do Panonije. Obližnje humke – nasute nesumnjivo ljudskom rukom
– koje su se uzdizale nad ravnicom, mogle su biti upravo skitske.
* * *
Podaci o Skitima – narodu koji je, kroz jedan dug
vremenski period, nastanjivao stepe i ravnice na istoku Evrope, a zatim naprečac
nestao – jedna od brojnih nelogičnosti kojima obiluje moderna istorijska nauka
– izvanredno su oskudni a katkad, van svake sumnje, i krajnje zlonamerni. Možda
se upravo tom zlovoljom Grka prema mnogoljudnom i slobodnom narodu sa istoka može
objasniti ona crna slava koju su, kroz potonje vekove, uživali ”Skiti-varvari”: slava ravna jedino onoj koja, sve do dana današnjeg, prati i Hune i Gote,
Džingis kanove ratnike kao i Staljinove milionske armije.
Ovaj prastari arhetip helenskih istoričara ponavlja
i skoro savremeni engleski geograf Makinder, u svom čuvenom predavanju, koje je
zapanjujuća smeša lucidnosti i krajnjeg slepila. On mu, doduše, dodaje i jednu novu
dimenziju, bezmalo savršen izraz. Za slavnog engleskog naučnika, naime, Skiti iz
Homerovih i Herodotovih priča – Skiti koji ”piju mleko od kobile” – nisu samo jedni
među mnogim ”kosookim” osvajačima. Oni su istinski arhetip varvarstva, praobrazac
svih kasnijih ”azijatskih i nemilosrdnih konjanika bez ideala”. Civilizacija – izum
pomorskih naroda sa zapada – ”plod je vekovne borbe” protiv nomada sa istoka, dakle
”Skita”. Koncepcija koja ima i rasne konotacije: kosookim Skitima, Hunima, Turcima,
Mongolima... suprotstavljaju se beli dolihokefali severa, zapada i juga Evrope.
Makinder je, međutim, bio u krivu: Skiti behu čisti
Indoevropljani, dok Huni i Goti, u rasnom smislu, nisu predstavljali homogenu celinu
već, po svoj prilici, samo šarolik savez raznorodnih plemena, naroda, etnosa i rasa.
Ipak, kakva su to jeziva varvarstva kojim su Skiti
zaslužili ovo zlopamćenje dugo hiljadama godinama? Ljudske žrtve – žrtvovao se svaki
stoti zarobljenik – običaj da se lešu žrtvovanog odseče desna ruka i baci u vazduh,
ostavljajući sa leži onako kako je pala? Običaj ritualnog polivanja ”svetog mača”
krvlju, pogrebni ritual koji je uključivao i usmrćivanje desetina ili čak stotina
kraljevih žena i slugu? Manje-više isto ono što se pripisuje i mnogim drugim ”varvarima”.
Keltima, na primer, za koje Orozije piše da kad god im je potrebna čaša odsecaju
zarobljenicima glave (kako bi pili iz njihovih lobanja), dok ih Strabon optužuje
za kanibalizam. Možemo se samo zapitati da li je ovde zaista reč o nepristrasnim
izveštajima očevidaca ili o nekoj vrsti političke propagande onog doba, koja eksploatiše
predrasude ”civilizovanih” spram ”varvara”? Bilo kako bilo, ”varvarima” treba priznati
bar jednu olakšavajuću okolnost: za razliku od ondašnje (a i današnje) ”međunarodne
zajednice”, oni svoja zlodela nisu veličali kao hvale dostojna dela odbrane civilizacije
od varvarstva.
Arheologija je ipak potvrdila neke od Herodotovih
navoda, ponajpre one vezane za pogrebne običaje Skita. Podsetimo se na neke od njih:
na običaj da se pokojnik vozi na kolima, i to čitavih četrdeset dana posle smrti,
za kojih su mu priređivane obilne posmrtne gozbe, trizne. Važnost ovog perioda od
četrdeset dana sačuvao se u potpunosti u pravoslavnom obredu dok za katolike, koliko
je nama poznato, nema nikakav značaj. Sačuvao se i običaj posmrtnih gozbi – daća,
ponajpre kod Srba i kod Rusa, ozloglašen kod njihovih inovernih suseda, baš kao
i onaj da se pokojnik vozi kolima putem do svog poslednjeg odredišta. U činjenici
da se kod Srba pokojnik danas prevozi u zatvorenom kovčegu treba videti ustupak ”civilizovanosti”
na način modernih zapadnjaka, ”civilizovanosti” koja, očigledno, nije sasvim mimoišla
ni varvarsku Skitiju.
Boris Nad
