Pesma o božićnjem pohodu
Vreme je da se pođe! Jesmo li svi na okupu? Pazite, zima je oštra!
Jeste li se dobro obukli? Ovamo rukavice, šalove, kušake i ogrtače, i još štošta!
Utulite lampu, i za mnom! Ja ću napred, poznajem put i u mećavi.
Predvodiću vas, a vi za mnom, i nek se niko važan ne pravi.
Lampa je ugašena, i sad smo, kraj vatre koja se gasi, nevelika crna gomila,
Oni s kojima sam vezan krvlju, i oni s kojima me je ljubav spojila,
Starac sa staricom, sluškinje i mladići, majka što decu pripravi,
Pravednik koji je poneo sav teret dana, i radnik koji se priključuje u zadnjem času,
Ne mogu, u mraku, da vas prebrojim, al’ reklo bi se i neki nepoznati da tu su.
Ako se ko od mrtvih priključio, tad, rođaci dragi, dobrodošli!
Ne bojte se, sinoć smo se svi ispovedili, i na pohod čisti smo pošli!
Svi, sem onih koji i veruju i sumnjaju, pa mi se o, čuda! –
Priključiše iz prijateljskih pobuda.
Krećem, ko putujući pevač, s dugačkim štapom, hoću da
Otpevam pesmu božićnicu, na sav glas, kako znam i kako mi se udesi,
Reči će, na mahove, dolaziti same; zasad imam jedan jedini stih u kesi.
Ako mi usfali slik, onda ćemo, bogme, bez rima!
Ako mi stihovi ne koračaju pravo, to ne znači da u njima stopa ne ima;
Samo su malo ispred misli, pipaju, kao štap pred nevidelcem.
A ni put nije baš lak, treba se nositi s celcem.
Napred, s Božjom pomoći! Radosno srce u svemu za radovanje nalazi povod.
Ako vam se moja pesma ne sviđa, ne mari! ja ću je pevati sve dokle traje pohod.
Četvorostruko Aliluja, sa neumom, ne sa kreketom! i Rekvijem! U mraku, sve su staze
Pune naroda: to hrišćani, odasvud, u Vitlejem polaze,
Pa i mi, ovako malobrojni, sačinismo svoj vod.
Tek što prekoračismo prag, celo se nebo s očima našim sjedini!
Milioni bockavih zvezda, i Mlečni put, u sredini.
Na čelu svetkovine, nebo prosvetljava druga nebesa.
Zvezdani svod, pod širokom odeždom, Božiju slavu pretresa.
Munja! Cela nebeska vojska je na nogama, u redovima od pet i šest, gazi iznad nas:
Gloria in excelsis! Bezbrojni izmešani narodi pevaju u jedan glas!
Zvezde, u skupovima od pet i šest, al’ najlepša među njima jedna je!
Duhovna kugla, okačena nad krovom svete Staje!
Posuda posvećene svetlosti, koju nam nesumnjivi anđeo daje.
A ti, Vitlejeme Efratski, varoši Voza i Davida,
Svakako nisi najmanji grad što se u Judinoj zemlji sazida,
Iz utrobe će tvoje, noćas, doći Spasitelj čoveka!
Da mu objave ime, mnogi su ka tebi prispeli iz daleka.
Kakav sjaj po ulicama! gužva, i nered, trgovina, dar-mar!
Popis cele zemlje sprovodi Avgust, car.
Bludnog Sina, koji banči s Finansom i sa Uznikom,
Pevačice, u krčmi, zabavljaju muzikom.
Tu svako sem Nebeskog cara, dobija ono što želi.
Jadni Isuse, za tebe zatvoreni su svi hoteli!
Eno ih, traže prenoćište: eno smerne Marije, na magarcu, eno Josifa,
A krčmar, čim vidi trudnu ženu, grdnju na njih osipa!
Gura, peškirom, Mariju, da pristupi preči je.
A sveti Josif nema na glavi oreol, već kapu od kože zečije.
A mi, koji nemamo novca za pijančenje, sad moramo
Ostaviti, desno, grad, i poći levo, onamo
Putem što vodi do pustinje, preko opštinske livade
Tragovima životinja koje Levitska za jestive priznade.
Skrenimo, prvo, na uglu, kod pluga i drljače, i, posle nekoliko koraka,
Videćemo rupu u zemlji, ispod Avramovog lužnjaka.
To je tu.
Sačekajmo da ponoć objavi svoju posetu.
Još koji minut i završiće se dugo čekanje za nas.
Istekle su adventne nedelje, Božić počinje danas.
Hodie lux illuxit nobis, coeli facti sunt melliflui.
Ovde, iz ove tačke, počinje večnost da struji,
Tu Reč, u nama počinje, kao što se, u Početku, sa Bogom rekla!
Naše biće učestvuje u čistom činu porekla!
Milosti, veća od greha! Obećanje, preobraženo u tom postupku!
Tajno trostrukog rođenja, kojoj služimo službu trostruku.
Evo gde se istinita Reč najpre našem oku javila,
Položena na plaštanici, kako propisuju pravila.
Ponoć je. Nastavite, i uđite. Od ovog prizora
I najtvrđe srce uzbuditi se mora.
Kako da ga ne volimo, kad on nas toliko voli? Kako da čoveku
Pred tim sirotim detetom suze, odjednom, ne poteku?
Ima li nekog da sumnja, nek se izdvoji iz našeg mnoštva,
I nek pregleda ovaj list na kojem sam, od Mojsija do danas, popisao sva proroštva.
Danas smo dobili dete, ta nejač je danas rođena:
Davidov izdanak i cvet iz Jesejevog korena.
Samog je Davida porodila Devica bezgrešna, presveta!
Evo ploti naše ploti, što je stvorismo, i evo Sa-Bogom-Deteta,
Vraća nam ono što Satana od nas ote u davna vremena.
Predivni, Savetnik, jaki Bog, Otac-Budućeg-Veka, Knez Mira, Njegova su imena.
Produžite, i uđite, a ja ostajem tu, na livadi.
Al’ svako nek prvo za Isusa spremljen poklon izvadi.
(Dosita je rođen, što potvrđuje bakarna zvezda, koja se i danas katkad zažari
Na mestu gde, sa bajonetom na pušci, turski vojnik stražari.)
Zatim pokucajte, i majke najpre nek stupe,
Pred Majku, koja drži novorođenče, a oči su joj pune mlečnosti skupe,
Neznalica nek donese neznanje, grešnik svoje prestupe,
Nek dođe činovnik koji se ničemu ne nada, pisac koji shvata da je bez dara,
Bludnik čije se srce za čednost, najedanput, otvara,
Oficir nek donese orden, udovica prsten venčani,
Starac životopis s upijačem na pretposlednjoj strani.
A ja, koji imam samo ono što mi vi dadoste, i koji vas privedoh pod ovaj hrast,
Ostajem napolju, u mraku – jer u služenju je moja čast,
Kao što, dok Bog govori, Mojsije pred Gorućim grmom čeka,
Tako ću, duboko srećan, i ja gledati izdaleka
Zatvorena vrata kroz koja probleskuje sjaj mleka!
Pozdravljam te, ženo koja klečiš u slavi, ti, između svih živih prvorođenice!
Začeta si pre nego što se na zemlji javiše prvi bezdani.
S tobom se prvi put u nebu besporočna svetlost obznani!
Dok se krstio nad ponorom, Svemogući je gledao Tvoje lice,
Koje nosim u srcu, ljiljane visoki i prečista Device!
Svog si stvoritelja donela, odnjihala ga ispod bedrenice;
Sestra naša, Marija, poverova, i žena okruži čoveka, i evo već se propinje
Mali goli stvor, i šćućuren na grudima Bogorodkinje!
On je sin Boga Oca i Starca; njegovo je Carstvo, i njegov Amin, na kraju!
Zaspi nas utehom, o premudri Božanski Raju!
I on je, ovako, u večnosti za Tvojim mlekom vapio.
„Sestro, golubice čista, otvori, da bih se napio!“
Ti izruči čoveka Bogu, carska raspečaćena Kapijo!
Dušo noćnih bujica, puna neizrecivog saglasja,
U tebi srebro golubice kroz nežno zlato zasja!
Uto se neodređen žamor razli preko polja i njiva.
Na zemlji odjeknu krik, sa neba pesma živa.
Pastiri, sa štapovima, i stadom (i Crkvu, tako, povešće)
Slušaju Anđela koji im donosi dobrovešće,
Slava i Mir! ječi kroz nebo i kroz polje,
Slava Bogu na visini, a na zemlji mir među ljudima dobre volje!
Čak i do bludnika, ogrezlog u greh, ta muzika je dospela:
Ustaje, hteo bi da vidi, noktima grebe okno bordela.
Polaze pastiri, i zemlja, iza njih, s rekama, sa brdima,
Gaze u ritmu gajdi, a najstariji, međ njima
Snažno, obema rukama, doboš trese i cima!
Narodi! Ostrvlja; nesrećni narodi, čujte! Svi vi, kojima se nešto nažao učini!
Slomljen je tvrdi Izrailj, Božiji plamen slobodno njiše se po pučini.
Rodi se svetlost za one koji behu u smrti i pomrčini.
„Ko onda, u dan Madijana, slomiću silnički jaram koji vam pleća tare,
Dadoše vas budzašto, govori Gospod, a ja ću vas otkupiti bez pare.
Ne boj se, crve! Nisam te zaboravio. Može li majka zaboraviti sina svog?
Ako i može, ja neću, veli Svemogući Gospod Bog.
Bez naknade mi odvedoše narod. Kad, u kojoj prigodi?
Neću dopustiti da mi zemljom gaze gadovi i izrodi.
Robe, ustaj iz prašine, i počuj moje ime, ječi po svetu celome:
Ja, koji te dozivah, veli Gospod, stigao sam, evo me!“
Anđeli Persije i Grka! Anđeli Rima! Anđeli severnog leda i morskih isparenja!
Pastiri slepih naroda u noći! Sudeonici gorkog bdenja!
Ko povik što ga vojnici predaju jedan drugom, isto, večno pitanje
Sa kraja na kraj sveta nadire u svitanje!
Ko kad se onaj niži od đakona – a ovaj je ispod kaluđera – blagoslovi,
I pođe prema prvom zaređeniku, i s poštovanjem ga oslovi,
Stavivši ruke na ramena, i obraz priljubivši uz obraz:
Tako sad glasnik pohodi tamnice i javlja da su skinuti katanci i da je otvoren prolaz.
A potom, u dimu zlata i vatre, od sveštenika koji služi uz oltar, na začelje
Kreće povorka, predvođena kadionicama i trubama, obučena u odore najbelje,
Glasnik stupa na amvon i javlja sveopšte jevanđelje!
„Rođeno je božansko Dete!“ i vi tamo počujte! kakva je to pesma međ vama?
Vi, Satri, koje Pakao i dalje drži u svojim međama!
Blagoslov je primila tamna žila u cvetu, čak i ona.
Trese se Drvo života, i drhti plod do kraja svih eona:
Devica predaje divnog muškarca u ruke Simeona!
Radujte se, majke i časni starci, preci Isusovi! Radosni svi smo:
Iz kosti vaše kosti iziđe Osvetnik, kako predskaza Pismo.
Kroz sve mrtve, čiji vrh si ti, žilama i granama
Zemlja drhti i vri, zemlja se otvara, duboko, do Adama!
Dižu se glasovi iz crnih tamnica, ječe prostori:
Sine, najzad si nam došao! Dok Živi ne otvori
Prolaz do predvorja Smrti, koju On sam ne stvori,
Pa, prethodeći Duši-Bogu, u subotu, u dan silaska, Anđeo
Strašnim udarcem lupa u vrata, i ječi sav predeo!
Dan, koji nikad neće prestati, uskoro nad pustinjom granuće:
Prva godina milosti i spasenja, prvo hrišćansko razdanuće!
Bog je tu, zauvek, sa nama, sišao je, eno ga!
Pod uslovom da budemo s njim, pa ni to! Al’ mi smio kratka daha, i nesloga
Već u nam narasta, i opet činimo zlo, al’ znamo, u kovčežiću je ono
Praštajuće srce, koje nam je toliko sklono!
Božić, uistinu Božić, najčistije zlato, koje još nije najela priroda.
A sutra ćemo – jer tako mora – ponovo služiti groznog Iroda,
Vratićemo se u svoje radnje i u činovničke fotelje;
Ja ostajem u božanskoj radosti, poput Josifa drvodelje,
Gledajući pred sobom to dete, Gospoda našeg, što ga je stavila na krila
Majka naša, Marija, koja je sve stvari duboko u srcu sakrila.
Pol Klodel
Prevod sa francuskog Milovan Danojlić, iz knjige Ode, SKZ, Beograd, 1988.
