"Čovek koji živi bez duhovne kaste živi u društvu bez glave. Budući da nema života bez glave, umesto duha trebalo se pobrinuti za nešto drugo. Takav duhovni surogat bio je kod Grka filozofija, u srednjem veku religija, u novom dobu nauka. Filozofija, religija, nauka nisu duh, nisu status apsolutus, nisu iznad stvari i vremena, nego su plodovi istorije, nisu verodostojni tekstovi postojanja, nego trenutni pokušaj u žaru vremena, improvizacija, privremena, nepouzdana, labilna, neozbiljna avantura. Serije evropskih kriza (istorija), metež, zbrka, ratovi, pokolji, na koncu kriza koja se širi na celu zemlju, jedini uzrok svega toga jeste što nema duhovne kaste, odnosno pouzdanog vođe. Zbog toga je čovek izložen samovolji drskijih, ili podlijih, nasilnijih ili opakijih avanturista.
...
U Evropi je nezamisliv mudar čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga što je ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovek, odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponašanja. Mudrac stoji na čvrstoj tački. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saosećanjem, kao nekoga ko je nagrabusio zbog svog častoljublja i sada je načinio kompromis. Okretanje slomljenog čoveka prema unutra. Mudrac je slab čovek koji ne dejstvuje, samo razmišlja. Samo se onaj može iskupiti, kaže Gete, ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti - wer strebend sich bemuht. Nasuprot tome, početak mudrosti je da će se iskupiti samo onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmičenja, smiri nemir, odustane od originalnosti i talenta i postane normalan čovek, i time napusti sve privremeno, sve što je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i očajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju poveže sa razumom i svoj život vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti nepromenjenog bivstva, jedinoj i konačnoj i istinitoj stvarnosti, da realizuje večno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai.
...
Baština kaže da je znanje oslobođenje. U Evropi se kaže da je znanje moć.
...
Misao da je znanje moć u Evropi nije bila program koji je unapred postavljen, i koji je docnije dosledno realizovan. Ali nije bila ni neko ponašanje koje je lebdelo, i odjednom tek je postalo svesno onoga smera koji je odavno sledila. Na početku novog veka, kada je misao bila izrečena, znalo se za oblik znanja koji je formulisala baština ("znanje je oslobođenje"), i mada je dugo vremena bila nevažeća, njen privid se ipak održao. U svakom slučaju, počev od ovog vremena misao da je znanje moć, i da je cilj svakog znanja da poveća moć, postala je opšta u tom smislu što je ova moć ubrzo primenjivana na svim linijama, moć nad bićima i silama zemlje, prirode, fizike, hemije, moć na području biosa, psihe, društva, države, religije, zašto? Zbog vlasti. Pobediti. Istražiti, izračunati, ispipati, raskrinkati, otkriti, upoznati, doznati kako bi se sve to podjarmilo. Sile i materiju i zakonitosti i rastinje i životinje i minerale, a pogotovo i naročito čoveka.
...
Početkom novog doba pseudo-Crkva se srušila, prividno jedinstvo se iscepkalo na nacionalizme, počeli su da vladaju kondotjeri i despoti pojedinih naroda, u državama su se pojavili avanturisti. Krenula su otkrića u fizici i geografiji i u hemiji i u medicini, i pojavili su se teorijski avanturisti, nezavisne i samovoljne filozofije, poslovni avanturisti počev od italijanskih gradova preko Frankfurta do Londona i Amerike, milijarderski avanturizam, političke avanture od Bordžija i Kromvela do Napoleona i modernih diktatora. Rezultat svakog otkrića i pronalaska i dostignuća, i svakog koraka načinjenog u znanju bio je da je vlast ojačala i postala isključivija.
...
Na početku novog doba potres je bio opasniji. Srednjovekovni sistem laži toliko je duboko ranio čovečanstvo da je ono moglo pomišljati u svom očajnom besu samo na izgradnju jednog savršeno nereligioznog sveta i sveta koji je odlučno za uživanje života. Sa ovoga gledišta Dekartova koncepcija je zapravo rezultat traume, i sve ono što su sledeći vekovi mislili, nastalo je iz ove traume. U poslednja četiri stoleća značenje svake savremene teorije nije zavisilo od toga da li je bila istina ili nije, nego od toga koliko je radikalno i u kojoj meri davala glasa animozitetu podrhanjivanom protiv srednjovekovnog klerikalizma. Celokupna novovekovna fizika i astronomija bile su zapravo osveta Bibliji. Potpuno nezavisno od toga da li su teorije odgovarale stvarnosti, ili nisu odgovarale, dejstvo takozvane nauke zavisilo je od toga koliko je uspevala da kompromituje sliku sveta klerikalizma. Kasnije u slučaju jednog Kanta, ili Darvina, ili Hegela, ili Frojda, jedva da je i preostajalo nešto drugo do cerekava zluradost koja je uspevala da raskrinka srednji vek, a i socijalizam nije ništa drugo do mrzešljivo pljuvanje na poreklo, odnosno na hrišćanstvo, a ni materijalizam nije ništa drugo do osveta srednjovekovnom spiritualizmu. Hipoteza o poreklu od majmuna nije ništa drugo do grimasa na misao o božanskom poreklu, i bez toga se uopšte i ne može razumeti, i u toj hipotezi nije važno da je ona fakat, nego da vređa. Celokupno mišljenje novog veka određuje što je ono anti-religija i anti-klerikalizam i anti-hrišćanstvo. Životni poredak određuje to što odbacuje svaku duhovnu disciplinu, i što se brutalno uživa u životu. Celokupnu nauku određuje to što je ona anti-baština (Genon).
...
Ekstremno lucidan čovek je Evropljanin novog veka, odnosno pokvareni vitez, karakterna crta avanturiste je velika inteligencija koja je zapravo slepa. Lucidite aveugle. Ovoga čoveka ne treba tražiti. Počev od grčkih heroja i pesnika i filozofa u prvim redovima evropske istorije nalazi se ovaj čovek. Mnogi su zaboravili da je istorija isključivo i samo posledica nedostatka mudraca. Gde postoji mudrost, tu nema drame, nema pada, nema sukoba, nema borbe, nema istorije, jer um mudrosti razrešava zablude, neprilike, greške, nejasnosti, plahovitosti. Istinskom znanju nije neophodna delatnost. Zbog toga je zlatno doba, nasuprot tamnom razdoblju, bez događaja i bez istorije.
Čovek slepe lucidnosti je rimski državnik, srednjovekovni sveštenik, vitez, kralj, novovekovni osvajač, pronalazač, filozof, političar, preduzetnik, naučnik, istraživač, umetnik. Oštrog oka, pravog pogleda, siguran je i hitar. Spreman uvek i za svako delo. Pojačanog prisustva duha bez suzdržavanja će se svom snagom obrušiti na ono što hoće i što želi da postigne. Nedoumica nema. Ruka mu je koščata i tvrda. Živi u napetoj spremnosti, podstaknut demonizmom, uvek biti aktivan. Razrogačene oči, strka, grčevite ruke idu jedno uz drugo, to je prisutnost animoziteta. Uvek protiv nekoga i nečega; ne ume da misli ako ne može da napada.
...
Čoveku slepe lucidnosti najbitnija je crta da čak i u nedvosmislenom slučaju želi da izdrži uz svoj nizak stepen znanja. Zbog toga je slep. Patološka i pervertirana ekstraverzija je samo jedna od posledica ovakvog ponašanja.
...
Defekt lucidnosti jeste što isključuje. Pojačana dnevna muška svest koja isključuje dete, ženu, mudrost starosti, ali isključuje i spavanje, san, i isključuje religiju, umetnost i metafiziku. Posledica ovakvih isključenja može biti samo abnormalnost. Ko želi da prevaziđe lucidnost, u prvom redu treba da realizuje u sebi najvišu moguću lucidnost, i onda je dopuniti svim onim što je lucidnost isključila, time samog sebe učiniti univerzalnim, i utemeljiti se u celovitosti. Samo će tako moći da se realizuje spavanje, san i posle dnevne budnosti onaj stupanj svesti koji Vedanta naziva četvrtim (turijam), što je budnost (vidja). Budnost je sublimirana i univerzalno prosvetljena svest koja je osetljiva, univerzalna, otvorena i pozitivna, odnosno brahmanizovana svest čoveka. Budnost nije negativna ni u kojem smeru i odnosu. Sve što je postalo budno svoga bivstva i što postoji ne može se opozvati ni ukloniti, to pripada ozbiljnosti igre sveta. Viteza, avanturistu treba prihvatiti i prosvetliti i uzdići, ne odbiti. Cilj nije veliki istorijski trijumf, nego prosto, blisko i lako - biti normalan."
Odlomak iz knjige Patam (Patmos), prevod Save Babića
