Jedna nas je nosila utroba,
Jedna dojka dojila nas oba,
Jedna igra veselila, brate,
Zašto nije obojicu i jedna
Zaronila tavna raka ledna,
Zašto nije, o moj mili brate?
Rado ja imam ovaj beli svet,
Vrelo, dolju, planinu i cvet,
Rado daljne klepetuše jasne,
Rado sunce, mesec, zvezde jasne,
Rado imam munju i gromove,
One strašne munjine sinove,
Rado buru štono dušu diže
Stvoritelju svojemu tu bliže,
Sve ovo, brate, sve, i sama sebe,
I najdraže one pesme moje,
Sve bi dao, da povratim tebe.
Svet je ovaj pun imena slavni
Iz sadanji i vremena davni:
Ovaj, vele, snažano je tukô,
Onaj munju sa neba je svukô,
Ovaj, veli, pevao je jasno
Kâ u gori što slavujče glasno,
Ovaj dragoj zaplivô je žurno,
Utopi ga ono more burno.
Tako s' ime do imena blista,
Di je tvoje, brate, dušo čista?
Žiće lepo kâno lepi sanak,
Dobar beše ti kô dobar danak,
Umiljato kâno vrule jek,
Ka izvora što je bistri tek
Potekao pa zapao bedno,
Pa da ovo nije peva vredno!
Znaš li ono kada jednom, brate,
Nasrnula ona dvoj'ca na te?
„Aco, Aco“, vika ti siroma;
Aca tebi te u pomoć oma;
Jedan itac vešto, te u glavu,
Krvca lopnu u zelenu travu;
Pa da te ovo ne izbavi od muka,
Veruj, brate, ja bi i utuka.
Ti u grobu ležiš onde tavnom,
Ukrašaj je pokrivalo travno,
Nada travom jedan krstić mali,
Drugo ništa, da te svetu fali.
Sama narav nema ništa tuda,
Da se oko zadrži od čuda.
Da je samo tuna jedna gora,
Samo voda bistroga izvora,
Samo jedna stena ponosita,
I dubova na njoj jedna kita,
O, da ima samo tu pastira,
Da po naški u vrulu zasvira —
Goru, vrelo, tvoj, pastiru, glas, —
On imade tako rado vas!
Zašt' vas nema pored sebe vođe?
Zašto amo u tuđinu dođe?
Ono mesto na Dunavu silnom,
Sa onome goricom umilnom, —
Ono, brate, beše mesto za te:
Život tvoj kâ izvori njegovi,
Tek potekli, pa brže utekli;
Dani tvoji, cvetovi njegovi,
Procvetao, brže uvenuo;
Dani tvoji, meki vrule zvuci,
Tija vetra večernji su zuci,
Zaječali, taki nestanuli.
Oko, što si onda za brdašce
Zalaziti vidilo sunašce, —
Oko bajno kano sunce sjajno,
Zašto s' nisi onda zaklopilo?
Ne bi sad mi tako teško bilo!
Krasno doba beše pramaleće,
Posle kiše burne tio doba;
Mi u polje izađosmo oba,
Pa gledasmo oživljeno cveće.
Oko tvoje beše tada čisto,
Lice svježe kao cveće isto.
Al' pored puta topolicu jednu,
Oborenu olujom, ti zglednu:
Na granama listova tu puno,
Dub iznutra sasvime istrunô:
„Aco, brate, eto moga zdravlja,
O, ne vjeruj mome svježem licu,
Što istruli više s' ne ponavlja, —
Ja tu čatim moju sudbinicu.“
Tvoje lice, kao posle noći,
Kadano se zorica zažari,
Ko bi rekô da će s' u nemoći
U bledilo skoro da pokvari!
Ko bi rekô oko tvoje sjajno
Da je sjanje ognja onog krajno,
Kad s' u jedan plamen skupi noću,
Pa zasjaje tom poslednjom moću;
Rekao bi da će sad iznova
Buknut sila pređašnja njegova —
Plamen sine, pepô skrije žar,
Pa za malo pepô je samo i gar.
Proletna ti ne dočeka dana:
Tebe zgubi tiha boljezana,
Popi lice, popi oko drago,
Popi tebe, o mlađana snago!
O, kad mora te zemlja da pokriva
Tako mlada, a tako zelena,
Zašto kopljem po sred srca živa
Ne čuh tebe, brate, ubijena?
Boreća se za dom, za ognjište,
Zaš ne proli krvcu na bojište?
Ne bi oko suzama poteklo,
Ne bi grlo jao meni! reklo
Od golemi, pregolemi jada,
Ne bi, brate, ne bi, brate, tada!
Junačku bi t' ranu celivao,
Na osvetu tada se digao,
Dovatio mača plamenoga,
Poterao bi tog ubicu tvoga:
Pa ol' bi dvoj'cu'skrio taj grob lađan,
Pored brata ležô bratac mlađan,
Ol' bi pevô krvavo bojište,
Kako junaci tu junake kolju,
Kako konji tlače, kako vrište,
A na bojnom junak pada polju,
Osvetitelj kako mača vata,
Kako bratac zamenjuje brata!
O brate, brate, ti ne beše sunce
Što krvavo zađe za vrhunce,
Veće zvezda malo zatreptila,
Pa s' na vedru nebu izgubila.
Ti ne beše onaj raste silni
Koga bura s ukom dole ruši,
Veće cvetak skrovan i umilni
Koji cveta, vene, pa s' osuši.
Brate dragi, cvete mojoj duši,
Malo cveta, klonu, pa s' osuši!
U knjigu te meto žitka svoga,
Žitka svoga, brate, mlađanoga;
Čitam knjigu, pa se onde smijem
Di su mesta žitka veseloga,
A di tužna, onde suze lijem;
A kad dođem čateći na tvoje,
Kišom grune bratsko oko moje,
Zaš ti zađe danak tako rano,
Ta teke je, velim, bio svanô!
Pa uzmem gusle, pa uzmem gudalo,
Pa zapevam što mi je nestalo,
Pesmu tužnu, pesmu punu jada,
Pevam uvek kâ i ovu sada.
Muči sada, srce moje puno,
Muči, muči, o gusala struno!
U potaji ruža mlada cvala,
U potaji pa je i opala;
Za miris joj niko tu ne znao,
Sve nestalo, a trn je ostao,
Pa zabô se u srdašce moje,
Tužni oče, i u ono tvoje;
Ljuta nama, nama teška trna, —
Laka tebi, brate, zemlja crna!
Jedna rečica jošt mi, brate, gudi
Iz ljubavni što t' isteče grudi.
Mi seđasmo jedan do drugoga,
Bolan brat do brata bolanoga:
„O ako mora jedan tu od nas
Ostaviti ovaj sveta kras,
Ako umreš, ako ja ozdravim,
Ja ne umem pesmu da ti spravim;
Živi, brate, u grob idem ja,
Živi, brate, opevaj mi pra!“
To ti reče u jesenje doba,
Tad bijasmo slaba al' živa oba.
Kâ junaci one čarne gore,
Što za pojak smiono se bore,
I ti gleda smrti u čeljusti,
Smiono gleda, te meni izusti:
„Živi, brate, u grob idem ja;
Zbogom ostaj, opevaj mi pra!“
Kad poslednji rastasmo se put,
Jedan brat kâ drugi bolan i žut;
Mene bolna ozdravi tuđina,
Kakva za te beše to milina:
„O Bože, reče, hvala ti na svemu,
I meni je, kad je dobro njemu.“
Još onda, brate, kada ono mladi
Mi bismo se, dvoje detešcadi,
Čas bili se kakono petlovi,
Čas ljubili kano golubovi,
Još onda beše, bilo makar kako,
Sve što reko za te, brate, tako:
Jedan labud bije orle mloge
A car beše bez ijedne noge;
Kao toronj, bog od zlata suva
Od drveta ide do drveta,
Nevidimo drži preko sveta
Bog za uže, tako vetar duva.
Pa kada ti za aljinu od zvezda
Pripoveda, i od tiči gnjezda;
I o onoj ljutoj gvozdenzubi,
I junaku štono je pogubi;
O kerovi i krasni konjici,
I laganoj po vodi lađici;
O gujama pod kamenom ljutim,
O smokvama, i narandžam' žutim;
I spomeno čudnovatu travu
Što na svetu svaku otvara bravu;
I alinu zlatnu salivenu,
Još i krila na ljudskom ramenu;
I koješta eto tako drugo
Što izmisli, što đegoder ču
Ja pomeša u pripoved tu,
Pa otego dva-tri dana dugo,
Pa kad bi je veće okončao:
„Lepo, lepo, a tako dugačko!
Ko da tako prepovedat zna?“
Tako reče detešce slabačko.
Dete slabo momkom ojačalo,
Momka žarke peve poslušalo:
„O, lepa peva!“ reče pun vesela;
„O, pevaj dalje!“ tvoja beše želja.
I dalje, brate, tada sam pevao,
Tebe mlada živa zabavljao.
Ja pevam i sad, grob ti krije telo,
Moja pesma tebi je opelo!
O pesme, što sam nekada vas noću
Ja pevao sa mlađanom moću,
Vi možete i ne viditi danak;
A vi, o druge, što vas rodi danak,
Možete spavat zaborava sanak;
On veljaše da ste mi ubave,
Našto meni ovde druge slave?
Al' samo ti, o pesmo puna jada,
Štono pevam ja uz gusle sada,
Ti živi samo, dok vrelo izvire,
Bez imena pa tada utiče,
Dokle glasak vrule ječi, pa umire,
Ljubičica dokle, dokle ruža niče,
Dokle ona niče, cveta, pa unjiva,
Dok se jasno sunce u zapad sakriva!
O sunce onde u zapadu jasno,
Ala sjaješ amo meni krasno!
Skoro će ti divnu svetlu moć
Da pokrije evo tavna noć!
No sutra opet diće se tvoj zrak,
Pa rasterati noći silne mrak.
O kad bi, kad bi rasterao tad
I golemi moga srca jad!
O kad bi samo sveta tvoja sila
Donijela meni brata mila!
(marta 1846)
