Bilo je veče i seoski predeo je već bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i, u starim kućama, baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve, što se uzdiže na gornjem kraju sela.
Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula uspravno iz svemira, oklevala koji trenutak, ispuštajući neku vrstu brujanja, a zatim dotakla krov bešumno poput golubice. Disk je bio velik, sjajan, kompaktan, sličan gigantskom sočivu; a iz nekih ventila i dalje je izlazio zviždukavi mlaz gasa. Zatim utihnu i ostade nepomičan, kao mrtav.
Gore u svojoj sobi što gleda na crkveni krov, paroh, don Pjetro, čitao je sa toskanskom cigarom u ustima. Na neobično brujanje ustade iz fotelje i ode da pogleda kroz prozor. Spazi tada tu neverovatnu stvar, svetloplave boje, sa oko deset metara u prečniku.
Nije se preplašio, ni kriknuo, niti je bio zatečen. Zar se ikada ičemu začudio galamdžija don Pjetro? Ostao je tamo, sa cigarom u ustima, posmatrajući. A kada je ugledao kako se jedna vrata otvaraju, bilo mu je dovoljno da ispruži ruku: tu na zidu bila je okačena dvocevka.
E sad, o ličnom opisu dva čudna bića koja su izašla iz diska ne zna se ništa pouzdano. Takav je to smetenjak, don Pjetro. U svakoj od svojih narednih priča uvek bi sam sebi protivrečio. Sigurno se zna samo ovo: da su bili mršavi i niskog rasta, metar-metar i deset. Ali on kaže i da su se izduživali i skraćivali kao da su od gume. U vezi sa obličjem, nije bio baš razumljiv: "Izgledali su kao dva mlaza iz vodoskoka, deblji na vrhu i uski pri dnu" po don Pjetru "izgledali su kao dva đavolčića, dva insekta, kao metlice, kao dve velike šibice". "I imali su dva oka kao mi?" "Naravno, po jedno sa svake strane, ali mala". "A usta? a ruke? a noge?" Don Pjetro se nije mogao odlučiti: "U nekim trenucima video sam dve noge, a sekund kasnije nisam ih više video...Ama napokon, šta ga ja znam? Pustite me već jednom na miru!"
Ćuteći, sveštenik ih ostavi da posluju oko diska. Tiho su šušketali međusobno, dijalog je ličio na škriputanje. Zatim se popeše na krov, koji je vrlo blago nakošen, i dođoše do krsta, onoga na vrhu fasade. Obiđoše okolo, opipaše ga, činilo se da uzimaju mere. Neko vreme don Pjetro ih nije ometao, ne ispuštajući dvocevku. Ali iznenada se predomisli.
"Hej!" povika svojim gromkim glasom. "Silazite, momci. Ko ste vi?"
Ona dvojica se okrenuše da ga pogledaju, nisu izgledali odviše uznemireno. Ali odmah su sišli i približili se parohovom prozoru. Potom viši poče da govori.
Don Pjetro - sam nam je priznao - beše neugodno iznenađen: Marsovac (pošto je od prvog časa, ko zna zašto, sveštenik bio uveren da disk dolazi sa Marsa; a nije mu palo na pamet da traži potvrdu), Marsovac je govorio nekim nepoznatim jezikom.
Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?
"Mir, mir" reče stranac "uskoro odlazimo. Znaš? Već odavno vas obilazimo, i posmatramo, slušamo vaše radio-stanice, naučili smo skoro sve. Ti govoriš, na primer, a ja razumem. Samo jednu stvar nismo rastumačili. I upravo zbog toga smo sišli. Kakve su ovo antene? (i pravio je pritom znak krsta). Imate ih svuda, na vrhovima tornjeva i zvonika, na planinskim visovima, a imate ih i čitava mnoštva na sve strane, zatvorene među zidovima, kao da su rasadnici. Možeš li mi reći, čoveče, čemu služe?"
"Pa to su krstovi!" don Pjetro će. I tada primeti da ta dvojica nose na glavi po jedan čuperak, poput tanušne četke, visok dvadesetak centimetara. Ne, nije to bila kosa, pre su ličili na tanane stabljike biljaka, treptave, krajnje žive, koje su neprestano podrhtavale. Ili su to pak bili majušni zraci, ili skup električnih isijavanja?
"Krstovi" ponovi sričući tuđinac. "A čemu služe?"
Don Pjetro položi kundak dvocevke na zemlju, ali tako da mu sve vreme ostane na dohvat ruke. Onda se uspravi u svoj svojoj visini, pokuša da bude svečan:
"Služe našim dušama" odgovori. "Oni su simbol našeg Gospoda Isusa Hrista, sina Božjeg, koji je za nas umro na krstu".
Na glavama Marsovaca neuhvatljivi čuperci iznenada zatreperiše. Je li to bio znak zanimanja ili uzbuđenja? Ili je to bio njihov način da se smeju?
"A gde, gde se to dogodilo?" upita opet onaj malo viši, onim svojim cijukanjem koje je podsećalo na prenos Morzeovim azbukom; a u njegovom glasu se osećala nejasna ironija.
"Hoćeš reći da je Bog došao ovamo, među vas?"
"Ovamo, na Zemlju, u Palestinu."
Taj ton neverice razdraži don Pjetra.
"To bi bila duga priča" reče "možda preduga za znalce kao što ste vi".
Na došljakovoj glavi ljupki neodredljivi obruč zatreperi dva-tri puta. Činilo se da ga pokreće vetar.
"Oh, to mora da je izvanredna priča" reče snishodljivo. "Čoveče, baš bih je rado čuo".
Da li je u srcu don Pjetra bljesnula nada da će preobratiti stanovnika druge planete? To bi bio istorijski čin, doneo bi mu večnu slavu.
"Ako baš hoćeš" reče nabusito. "Ali dođite bliže, slobodno dođite u moju sobu".
To mora da je bio izuzetan prizor, u parohovoj sobi, on kako sedi za pisaćim stolom pri svetlu stare svetiljke, sa Biblijom u rukama, i dva Marsovca kako stoje na krevetu pošto ih je don Pjetro pozvao da se udobno smeste, da sednu na dušek, i navaljivao je, ali ovi nisu uspevali da sednu, vidi se da nisu bili u stanju, i tek da ne odbiju na kraju su se popeli na krevet, stojeći pravo, sa čupercima koji su se kostrešili i talasali više nego ikada.
"Počujte, četke!" reče sveštenik odsečno, otvarajući knjigu, i pročita: "...i uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edenskom...i zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš...i Gospod Bog..."
Podiže pogled sa stranice i vide da su dva čuperka neverovatno uzbuđeni. "Nešto nije u redu?"
Marsovac zapita: "I reci mi, ipak ste ga pojeli? Niste mogli da izdržite? Tako je bilo, zar ne?"
"Da. Jeli su od njega" priznade sveštenik, a glas mu se ispuni gnevom. "Voleo bih da vidim vas! Da nije možda u vašoj kući poraslo drvo dobra i zla?"
"Naravno. Izraslo je i kod nas. Pre mnogo miliona godina. I sada je još zeleno..."
"A vi? Voće, hoću reći, nikada ga niste probali?"
"Nikada" reče stranac. "Zakon to zabranjuje".
Don Pjetro uvuče vazduh, ponižen. Onda su ta dvojica bili čisti, nalik anđelima nebeskim, nisu znali za greh, nisu znali šta je zloba, mržnja, laž? Pogleda oko sebe kao da traži pomoć, dok ne opazi u polutami, iznad kreveta, crno raspeće.
Živnuo je: "Da, zbog tog voća smo se upropastili…ali Bog" zagrme, i osećao je knedlu u grlu "sin Božji je postao čovek. I sišao je ovamo među nas!" Ovaj drugi bio je ravnodušan. Samo se njegov čuperak ljuljao sa jedne na drugu stranu, nalik podrugljivom plamičku.
"Došao je ovamo na Zemlju, kažeš? A vi, šta ste s njim uradili? Proglasili ga za kralja?…Ako se ne varam, rekao si da je umro na krstu…Ubili ste ga, dakle?"
Don Pjetro se žestoko borio: "Otada je prošlo skoro dve hiljade godina! Upravo je za nas umro, za naš večni život!"
Zaćuta, nije više znao šta da kaže. A u mračnom uglu tajanstveni pramenovi one dvojice su plamteli, odistinski plamteli neobičnom svetlošću. Zavlada tišina i tada se spolja začu pesma cvrčaka.
"I sve to" upita opet Marsovac, strpljivo kao učitelj "je li sve to na kraju vredelo?"
Don Pjetro ne izusti ni reči. Samo načini pokret desnom rukom, neutešno, kao da će reći: šta ćeš? takvi smo, grešnici smo, bedni grešni crvi kojima je potrebno Božje milosrđe. I tu pade na kolena, pokrivši lice rukama.
Koliko je vremena prošlo? Sati, minuti? Don Pjetra su prenuli glasovi posetilaca. Podiže pogled i opazi ih već na prozorskoj dasci, reklo bi se da se spremaju da krenu. Pod noćnim nebom dva čuperka su podrhtavala očaravajuće skladno.
"Čoveče" zapita onaj isti. "Šta to radiš?"
"Šta radim? Molim se!…Vi ne? Vi se ne molite?"
"Da se molimo, mi? A zašto bismo se molili?"
"Ni Bogu se nikad ne molite?"
"Ma ne!" reče čudni stvor i, ko zna kako, njegov živi obruč iznenada prestade da treperi i postade mlitav i bezbojan.
"Oh, siromasi" promrmlja don Pjetro, ali tako da ga ona dvojica ne čuju, kao što se ophodi prema teškim bolesnicima. Diže se na noge, krv opet poče snažno da mu struji kroz žile. Osetio se kao crv nekoliko časaka ranije. A sada je bio srećan. "He, he" smejuljio se u sebi "vi nemate iskonski greh sa svim njegovim komplikacijama. Poštenjaci, mudraci, nekažnjeni. Sa demonom se niste nikad sreli. Ali kad se spusti noć, voleo bih da znam kako se osećate! Prokleto sami, pretpostavljam, umirete od zaludnosti i čamotinje." (Ona dvojica su u međuvremenu ušli i zatvorili vrata, a motor je već radio uz potmulo i skladno brujanje. Sasvim lagano, kao nekim čudom, disk se odvoji od krova, uzdižući se poput balončića: potom poče da se okreće oko sebe, i krenu neverovatnom brzinom, naviše, naviše, u pravcu Blizanaca.) "Oh" i dalje je gunđao sveštenik "Bogu smo miliji mi, zacelo! Najzad, bolje i svinje kao što smo mi, gramzivi, gnusni, lažljivi, nego oni prvaci u razredu koji mu nikad ni reč ne upute. Kakvo zadovoljstvo može Bog imati od takvih? I šta znači život ako nema zla, ni griže savesti, ni plača?"
Od radosti, prigrli sačmaru, nacilja na leteći tanjir koji je sad predstavljao bledu tačkicu sred nebeskog svoda, ispali hitac. A sa udaljenih bregova odazva se zavijanje pasa.
