Najgore klevete, podmetanja i intrige protiv carske porodice, pred rusku revoluciju, kao što je poznato, dolazile su iz uskog kruga otmenih porodica i bogataških krugova.
Poznato je i to da su boljševike, naročito u početku, pomagali nekoliko trulih bogataša, krupnih mecena.
Imali to kakve veze sa istinskim slobodoumljem, ili sa ljubavlju za siromahe?
Nedavno, jedan dopis iz Zagreba koji nismo mogli objaviti skrenuo nam je tako pažnju na komunističke simpatije i mecenat jednog izdanka visokih kapitalističkih krugova. Na takve nam je pojave skretana pažnja i sa drugih strana. Mi mislimo da je to opšta pojava u nas i hoćemo da je obeležimo samo u opštim potezima.
Za svakoga ko poznaje prilike života, teškoće života, skupoće i besposlice u drugim zemljama, nesumnjivo je istina da u nesreći naših siromašnih slojeva ima jedna gorka sreća da ipak ima, da se u nas ipak lakše može naći, hleba.
Bilo bi, mećutim, naivno samo na osnovu toga ponavljati bez pameti i srca da našem radniku zato nije teško. Naprotiv, položaj manuelnog radnika danas, u ovoj besposlici, nesumnjivo je težak. Društvena pomoć u nas nije nimalo razvijena, a socijalna briga javnih ustanova u tu svrhu još nije dovoljna. Za one čije su ruke žuljevite od detinjstva još nije u nas jaka svest, ni socijalna, ni nacionalna.
Pa ipak taj sloj stanovništva u našoj zemlji, to su većinom proleteri tek otkinuti od sela, od srca naše nacije- oni mogu biti zavedeno stado demagoga i brbljivaca, razočaranih patriota, ali manje nego ma kome u njinom interesu nije da ova zemlja bude rasparčana, i da bude federalistička, ni separatistička.
Nacija, i prave nacionaliste, nikad se nemogu odreći osećaja i svesti da u tom staležu ipak imaju brata.
Pada u oči, međutim, sa koliko odgovornosti danas taj siromašni naš čovek mora da pazi na ono što rekne, ili narodski rečeno lane.
On je „komunist“ kada opsuje i gospoda Boga, jer mu se smrkne pred očima kad nema hleba i ne nalazi rada, on je „komunist“ kad se se raspilavi uz čašu vina, jednom posle tolko poniženja i nepravde i počne da trabunja kako će doći dan t.j. njegovih pet minuta.
On je „komunist“ i snosi sve odgovornosti koje mogu da mu se dese u današnjem društvu i poretku zbog toga, ma da dalje od tog busanja u grudi niti ide, niti sanja.
Sasvim je drugi slučaj u nas kada je reč o salonskom komunizmu koji u nas vlada.
Bogataška deca – oduvek je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa - (većinom im to uspe doživotno) nekažnjeno se u nas igraju „komunista“.
To je glavna crta našeg varoškog i literarnog marksizma.
Istina, pogrešno bi pomislio neko da ja hoću da kažem da su ta bogataška deca članovi nekih tajnih komunističkih organizacija i partija.
Biva i to, ali se i to radi samo uz sigurnu zaleđinu tata.
Naprotiv, naša bogataška deca stupanje u istinske komunističke organizacije, gde se pati i gde se strada, i gde se od odgovornosti ne bega, ostavljaju obično drugima, najčešće svojim siromašnijim i naivnijim, i poštenijim, drugovima.
Naša bogataška deca obično zadovoljavaju se ulogom „naprednih“ članova društva, ili mecena pravih komunista, literarnih zaštitnika marksizma itd.
U tom poslu oni su vešti kao da su pohađali iz bliza propagandističke škole i univerzitete međunarodne komunističke propagande i tajnog terorizma.
Osigurani u svojim bogataškim domovima - koji su često stečeni najprljavijim uslugama kapitalizmu i silnicima - sa mnogo veza i kapidžika i protekcija, oni se obično igraju komunizma u salonima.
Njima je slobodno da brbljaju što hoće, jer zaboga oni se bave komunizmom kao idejnim pojavama, oni ga pomažu samo na planu projekcija „naprednih“ diskusija mentalnih pasija.
Onako isto kao što su se igrali mangupa, igraju se komunizma pod zaštitom svojih tata, tetaka i strina.
Drugi mladići, inficirani u njinim domovima trunu po zatvorima a oni se nesmetano igraju sa svojim igračkama.
Ništa to njima ne smeta, što na njihovim koncima drugi igraju sa svojim glavama i životima. Dođe li do toga da neki siromašak što je zablesavio od marksizma u njihovim naparfimisanim salonima zaradi Adu Cinganliju, oni će mu olakšati samoću pederastičkim pismima i finim cigaretama.
To je naličje našeg salonskog komunizma.
U njega se sliva sav šljam koji je gušio i pre naš narod koji je u širokim slojevima uvek, već tri stoleća, bio siromah.
Pravi marksisti danas ćute, ili priznaju i sami da nije vreme marksizma, plahovitiji i neobuzdaniji među njima nalaze se na izdržavanju svojih kazni, radnički slojevi traže zaklona u postepenom stišavanju socijalizma i obuzeti su, pre svega, traženjem realnih socijalnih pomoći, puni briga.
Pa ko je taj ko nas na sva usta uverava da dolaze onih „pet“ minuta?
Bogataška deca.
Ko je taj ko je rasuo bezbroj konaca, po deci, po gimnazijama, po univerzitetima, ko je taj ko sprema „komuniste“, ko ih drži, upravlja, skuplja?
Ta deca.
Reći će se možda, pa dobro neka je tako, to nije opasno, to se deca igraju mangupa.
Taj koji tako govori nikad nije razmišljao otkud u našem komunizmu toliko cinizma, moralno razorene snage, privlačnog dekora, zakulisnih protekcija, bezstidnosti, koncetracije, prepredenosti, prikrivenosti, tajnih kanala. Taj ne zna kako se sprovodi komunistička propaganda. Taj ne zna, koliko su ta „deca“, u našim prilikama, u ovom kraju Evrope, dragoceni saradnici, kraj svega, komiterna.
U svakom slučaju mi koji nazivaju svim pogrdnim imenima reakcionara znamo jedno i duboko smo uvereni u jedno: da je do nas, mi bi progledali kroz prste siromahu koji se u svojoj nemaštini i patnji hvata kao davljenik slamke „komunizma“, ali da bi ovim salonskim komunistima sudili bez milosti, u ime sablazni i stida, i nesreće sirotinje, radnika i seljaka.
Za taj „krem“ našeg plemena i taj „haut volee“ našeg društva, za te KOMSALONCE, sa našeg gledišta, sa nacionalističkog gledišta, zaista ne bi bilo šteta.
Izvornik: Časopis Dveri Srpske, Prećutani Crnjanski,str.19-20
