prvo slovo faustovo
drugo slovo don žuanovo
treće slovo ahasferovo
kome se moliš u pustom uglu hrama
za kapijom zatvorenom otvori oči i vidi
da bog tvoj nije s tobom
spasenje gde je spas
učitelj naš s veseljem uze okov stvaranja
i zalanči se s nama zauvek
a zov je ovaj
iziđi iz maštanja svojih okani se cveća i leta
šta zato ako ti se odelo uprlja i pokida
siđi i stani u teškoj trudbi i znoju lica
sva oporost i nesklad moga života topi se u
slatkom blagoglasu a moje počitanje
širi krila poput vedre ptice u letu prekomorskom
šapnuo sam ti u uvo da
ni živa duša neće znati za ovo naše hodočašće
tvoj će smešak nemo priteći mojoj pesmi
a ljubav je ovo
jao veče silazi nevenčano na obalu
galebovi se letom vraćaju u gnezda
ti vodiš moj duh prema ključevima svetlosti
svoj čamac moram otisnuti na put daleki
sporo prolaze sati na obali
oče moj gubi se tvoj lik
oče moj tako mi nemom trebaš sa
teretom izbledelog cveća ja čekam i oklevam
oče moj javi se kao poslednji odsjaj sunca
a sreća je ovo
smejemo se zajedno u bistroj struji razuma
u pustoj peščari mrtvih običaja krenuo je šapat
da ćemo odjedriti u čamcu
samo ti i ja
kako rekosmo protiv marije protiv
njenih vlasi njenih ruku i njenih usana
marija magna magdalena
izašla iz prostora kužnih
ćutanjem tresući večnost
asocijacija na majku terezu
blagoslov nek padne na razbijeni život
i da bi nastala
radost tamo gde nema povoda
čuvao sam stvari strahotnog rigajućeg zmaja
ali navedoh na njega san izgovarajući nad njime
korisno ime svoga oca našeg namesnika i carice majke
o moju haljinu slave koju sam nekad nosio i moj plašt
vezan bez greške izvršitelja dela njegovih
isplela je svoje vlasi
ćutanjem marija magna magdalena
brzi konji nas nose putem između topola
i slika cara nad carevima beše predstavljena svuda
ribari su nad rekama posedali za praznik
čudna se pesma talasa u nama
a glasi ovako: imam cipelice od mišje pice
i iste takve rukavice
ko sam ja sledbenik što igra nad veličanstvom
opasan put je i težak a ja za takvo putovanje mlad
već njene ruke se spustiše naniže u
istočni egipat
ćutanjem izašla iz prostora kužnih
bio sam carev sin i služio njihovom kralju
i zaboravio sam na perlu po koju su me poslali
roditelji moji
česte promene vremena bile su teško podnošljive
a njene duge usne dovoljno daleke za poljubac
kosmos je buncao đavoljim jezikom
o zano sam da će početi da govori i uhom
velikim lovio zvuke njene prgave pesme
i zaogrnuo se
ćutanjem ćutanjem tresući večnost
baš su je prokleli onog dana kada je
ismejana maslačkom na zaboravljenim padinama
rasporila svoj trbuh i nadzemaljske ruke
čekajući oproštaj i raspitujući se za njega
a zlatno doba bronzano doba gvozdeno doba
doba magije
kada su besovi igrali u meni ličio sam sebi na
anđela
o strašno je pomisliti da će se spominjati ono
što sam zaboravio
vičem molitvu za svaki slučaj nedeljama
i spasi nas od galaktičkog ćutanja
ćutanjem asocijacija na majku terezu
zumbulasta sestra
usred života
kao i na njegovom početku
anđeli liče na sebe same
odnedavno ja više nisam nalik na sebe. čovek i ja zatvoreni u tamnici svoga razuma. kao jezero u obruč koralnih ostrva. umesto da ujedinimo svoje uzajamne snage kako bismo se odbranili od slučaja i nedaća mi se udaljujemo drhteči od mržnje i krećemo suprotnim pravcima. kao da smo ranili jedan drugog ljutom kamom
reklo bi se svaki od nas razume prezir što ga budi u ovom drugom. gonjeni pokretačkom silom izvesnog dostojanstva mi se trudimo da ne bi obmanemo svog protivnika.
svako ostaje pri svome i zna dobro da je nemoguće zadugo sačuvati sklopljeni mir
e pa nek bude tako
drevni hram denderaha
nalazi se na sat i po od leve obale nila. a danas čitavi rojevi zolja zaposedaju žlebove i frizove. one lete oko stubova kao gusti pramenovi crne kose. jedini stanovnici hladnog trema one čuvaju predvorja kao po nasleđenom pravu.
poredim zujanje njihovih metalnih krila sa neprestanim pucanjem santi leda što se sudaraju u vreme otapanja u polarnim morima
ali dok posmatram ponašanje onoga kome je proviđenje dalo da vlada nad zemljom tri krilca moga bola stvaraju još veći šum. kada se noću pojavi odjednom na nebu neka kometa posle osamdeset godina odsustva ona pokazuje ljudima i zrikavcima svoj užareni maglićasti rep. bez sumnje ona i ne oseća neizmernost toga puta. no sa mnom nije tako. nalakćen na uzglavlje svoga kreveta dok se na dnu moje duše burno stvara razupčani horizont nekog sparušenog i tmurnog neba. ja uranjam u snove sažaljenja i crvenim zbog čoveka!
išibam do krvi severcem posle noćne straže mornar hita da se svali u svoju mrežu za ležanje. zašto nije data i meni ta uteha?
Ostavio sam te da spavaš gde se tajni svet lopta kao zmija sa sopstvenim repom u ustima, i kotrlja nazad u prošlost. I prešao sam zbog toga tri države. Lirski konji su držeći trepave glave kraljevski visoko ležali ranjeni na stomacima.
koračaj svetom
u oklopu sa isukanim mačem
ništa ne možeš videti sa
prozora automobila
još manje sa aviona ili meseca
siđi odatle
Dovikivali su glasovi nežne građe, crni sako sa dvostrukim kopčanjem i prsluk koji je na vratu otkrivao ivicu debele i veoma prljave potkošulje. Ostavio sam te da spavaš dok se ne uspneš ponovo do sistema znanja transcendentalnog idealizma i počneš opet dobro da misliš o meni. U samom znanju – budući da ja znam – jeste ono objektivno i subjektivno tako sjedinjeno da se ne može reći kojemu od oboma pripada prvenstveno.
