 |
| Koviljski rit, Mladen Mitrinović |
Panonija
Jednom su se neustrašivi Sarmati, u slici vanredno lepoj, borili i izgubili bitku sa rimskim legijama na zaleđenom Dunavu, jer su na konjima jurišali kroz neprobojni bojevi poredak legionara – legionara koji su se prekalili u bezbrojnim borama širom sveta, od Britanije do Libije. (Ta se bitka mitske lepote odigrala nedaleko od današnjeg Beograda.)
Baš kao i njima srodni Skiti – čije varvarske običaje opisuje Herodot – i Sarmati su poštovali neznanog boga u vidu mača uspravno pobodenog u zemlju, boga kome nisu podizali ni idole ni hramove. (Skiti su mu, ako je verovati Herodotu, prinosili ljudske žrtve – na nekoj vrsti platforme, podignutoj od pruća, gde je ”sveti mač” bio ritualno polivan krvlju žrtvovanih zarobljenika.)
Negde u vreme kad sarmatsko ime prestaje da se pominje u letopisima i hronikama, skitsko-sarmatski motiv ”svetog mača”, na unekoliko misteriozan način, pojaviće se na drugom kraju kontinenta, na britanskim ostrvima. To je ”mač u kamenu” iz ciklusa keltskih legendi o kralju Arturu. Ta je pojava možda manje misteriozna ako imamo u vidu da su rimske legije u Britaniji dobrim delom bile sastavljene od sarmatskih ratnika koji su ovde ostali i posle propasti imperije. Još je značajnije, međutim, predanje koje su sačuvali keltski narodi Britanije o sopstvenoj prapostojbini na istoku, negde u ”varvarskoj” Skitiji.
Svetost ravnice
Ne znamo da li je opravdano govoriti o “svetosti ravnice” (većoj nego što je imaju planine, šume ili bilo koja druga, zemna sredina). Ipak, jedna stvar ostaje van diskusije: neuporedivo osećanje za prostor koje poseduju nomadski stanovnici stepa (za razliku od sedelačkog – ratarskog, ili pomorskog stanovništva). Ne leži li upravo to osećanje u korenu onih čudesnih pregnuća na koja su se odvaživali nomadi ravnica, stvarajući prostrane imperije i carstva što su se po svojoj veličini mogla meriti s onim koje je stvorio Cezar?
Običaj savremenih istoričara da minijaturne grčke polise nazivaju državama, istovremeno uskraćujući to pravo gigantskim političkim tvorevinama istočnih nomada, poput Skita ili Huna, obična je proizvoljnost. Nisu to bili samo “labavi plemenski savezi” (zamah njihovih osvajanja isključuje tu pretpostavku), već očigledno dobro ustrojene države i carstva – države koje su počivale na plemenskim savezima. Poput carstva Gota koje se nekoć (u III i IV veku) prostiralo u širokom pojasu od Dona do Tamiša. Ili, kratkotrajnog carstva Atile, vođe Huna, čija se vlast pružala čak do Italije i Kipra (Atile, koji je kovao i sopstveni novac a čiji pogreb, praćen ritualima nenadmašne surovosti, opisuje Prisk, na rečici Nedao koja bi mogla biti i rečica Nadel u neposrednoj blizini današnjeg Pančeva).
I jedni i drugi, i Huni i Goti, naime, nisu bili etnički kompaktna zajednica nego, po svoj prilici, šarolik savez raznolikih plemena, naroda i etnosa. A to je u osnovi i Rusija, ogromno slovensko carstvo čiji se prvi istorijski centar takođe nalazio u ravnici, u južnoruskim stepama.
Nestorov letopis, najstarija sačuvana slovenska hronika, čuva i jedino slovensko samopredanje o prapostojbini koja se, po slovu drevne hronike, nalazila negde na Dunavu, u Panoniji.
Mora da su, uostalom, još od najdrevnijih vremena, nomadi sledili iste ili sasvim slične putanje migracija kao i u mnogo poznijim periodima, krećući se prostranom ravnicom, tim morem nomada, sve do panonske puste. Ostaci kuća iz neolita, međutim, s trouglastim zabatima, oličeni jarkim bojama (pronađeni nedaleko od Vršca), upadljivo podsećaju na seoske kuće kakve su se u panonskim selima podizale još i početkom prošlog veka – što dopušta pretpostavku da je i način života ondašnjeg sedelačkog stanovništva bio mnogo sličniji današnjem nego što se to obično misli.
Misterija Panonije
Nesumnjivo, Panonija ima svoje misterije, koja tek očekuju da budu razrešene. Počev od onih najstarijih – lovaca paleolita, koji su živeli u stalnom, uznemirenom komešanju i koji su svoje šatore od mamutskih kljova podizali pod golim nebom, sa svojim zagonetnim oružjima i oruđima od kosti i kamena, i još zagonetnijim božanstvima. Onih lovaca, dakle, koji su u pećinama Evrope, pored slikarija islikanih po zidovima spilja ostavljali uvek isti, enigmatski znak: otisak ruke.
Jedna od tih misterija su i kulture neolitskih prastanovnika Evrope koje su tokom dugih vremenskih razdoblja cvetale na njenim obodima, u donjem toku Dunava.
Indoevropeizacija Evrope bila je dugotrajan proces koji se odvijao kroz nekoliko uzastopnih talasa migracija, postepeno menjajući izgled kontinenta, sastav njenih rasa, naroda i etnosa, sve do nama znane Evrope. To je ”proces” čije ključne drame i zaplete ne poznajemo, jer u savremenoj nauci ne postoji nikakav konsenzus oko pitanja arijske prapostojbine, pa čak ni oko drugostepenih centara migracija. Ipak, sasvim je izvesno da su, ako ne svi, neki od važnih puteva migracija Arijaca u Evropu vodili kroz Panoniju.
Zlato Severa
Jedan rumunski autor, Getikus, u svojoj knjizi Hiperborejska Dakija, iznosi fantastičnu pretpostavku – izdašno potkrepljenu toponimikom i rumunskim folklorom – prema kojoj je stara Dakija bila drevni (premda, naravno, samo drugostepeni) centar hiperborejske tradicije, između dva kruga civilizacije, sredozemnog i severnog. Sam centar Apolonovog kulta, prema ovom autoru, nalazio se upravo u delti Dunava; njegovi uticaji zrače dalje ka jugu, preko Dunava i ka Sredozemlju, posredujući narodima Juga ”Zlato Severa” – zlato duhovnog nasleđa samih hiperborejskih predaka. Poneki artefakti, poput sunčanih Apolonovih kolica nađenih u Dupljaji nedaleko od Vršca,uznemiruju više nego i sama Getikusova hipoteza – hipoteza koja, uostalom, nudi neuporedivo elegantnije objašnjenje od onog koje nam pruža zvanična arheologija: da je reč o uticajima posredovanim od Juga ka Severu, iz centara u zoni mikenske kulture.
Boris Nad
