Već hiljadu godina ne znam ko sam:
nad ovim sam krovovima ponovo video
vatru. Udivljeni stoje koji slute:
dan u pustinji, dan je ispovedanja.
Tamo gde sam živeo primamljivo beše
posustati: traje prezir i slatke traju
reči. Razaraj me, ali se na moju krv
ne kladi. Kažem, sazidaću Grad od struna,
psalmi će mu biti nebo. I kažem:
zagrej me, ogledalo neće spasiti
žitnicu, neće odbiti sunce. I postaće
najamnik ko je bio pomorac: u čvor će ga
vezati. Zaustavite brodove, zatvorite luku:
da potone može još jedino blaženi Grad.
ovo je reč:
ubrzao sam prema središtu.
Telo me ostavlja dok ulazim
u borovu šumu. Grad se savija
ispod čvorova, vapnom boji kapke.
Tamo sam izgubljen, ovde stidan
kružim. Zar nisam, kloneći se
junaštva, prilazio samo tebi,
ranjena smokvo? Nikuda nećeš
otploviti, tajno. Ni odustati,
meduzo: u mekane dlanove utisnućeš
užarenu dušu. I reći onima koji žale:
lavovi sanjaju Arenu.
Gladan sam tvojih glasova,
a ti bi da budeš nevidljiva.
Spokojno sidro, kojem dnu si uzdah?
Ovde su nekada živeli divovi,
a ja sam bio slep. Dugo sam isijavao,
ali se nisam uznosio: sinovi su čekali
u podnožju. Krali su automobile,
niz kamen je kliznula krv. Ne istorija,
ne zaborav: poezija te isuši kao pustinja,
pa svemu kažeš: želim. Ne čine ključevi
ključara, slučajni prolaznik
odluči rat. Od gline sam načinio knjigu
da se iz nje može piti mleko i zaboraviti
na izgon. I ko još prstom zavrti globus?
Tamjan iskri pod šlemom, drveni magarci
su natovareni. Borova smola je melem.
U kačicama čuvam devet bratskih glava.
