Nekima je već po objavljivanju knjige Tonus bilo jasno da je Ivan Antić jedan od najznačajnijih prozaista nove generacije; drugima pak to verovatno nikad neće postati jasno. Uzrok potencijalnog nesporazuma krije se velikim delom u antiintelektualizmu koji je imanentan našoj epohi, dok je drugim delom reč o statusu kratke priče, koji je poslednjih godina, pa i decenija, čini se, suštinski uzdrman. (…) Pozicija koju Ivan Antić sa novom knjigom zauzima mogla bi otuda biti upoređena sa onom na kojoj se nalazio Albahari početkom osamdesetih godina: reč je, dakle, o fragilnom mejnstrimu, koji se sve vreme poigrava sa sopstvenom pozicijom i neprestano je suštinski dovodi u pitanje, neprestano pokušava da se izmesti iz te pozicije i da sebe posmatra sa strane, nalik na glumca iz priče „Nije se prekinulo“. I to ovog pisca na presudan način odvaja od ostalih: on se ne nalazi na samonametnutoj i utoliko prividnoj poetičkoj i političkoj margini, koja zapravo teži ka mejnstrimu i u izvesnom smislu ga reprodukuje, već iz središta, iz samog „srca trenutka“ potcrtava takoreći ontološku usamljenost svojih junaka, koji, spolja gledano, pripadaju tihoj većini pristojnih, dobrih građana. Svi ti građani – glavni junaci – doživljavaju određenu transformaciju u toku priče, ali takvu koja dovodi, starinski rečeno, do sloma njihovih ideala, ili u najmanju ruku ističe njihovu neuklopljenost u svet. (Marjan Čakarević)
Ivan Antić (1981, Jagodina), studirao je književnost i filozofiju u Beogradu i Ljubljani.
Objavio je knjigu kratkih priča Tonus (Matica srpska, 2009).
Priče su mu prevedene na engleski, nemački, poljski, slovenački, rumunski i albanski jezik i uvrštene u domaće i strane antologije i zbornike.
Uređivao je časopis Znak na Filološkom fakultetu u Beogradu. Saradnik je na polju književnosti Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš. Prevodi sa slovenačkog jezika.
Živi i radi u Ljubljani.
