Ovo je mala zemlja
ako hoćeš da
dočaraš bedu predgrađa
moraš uzeti blato
u ruke
nikada nisam bio
u predgrađu
a često si me zvala
dođi, dođi
pokazaću ti bare
dozvoliću ti da uđeš
go
strah me je držao
u središtu
prigradsek invazije
animal printa
na žilavim butinama
zažmuri čvrsto
pojaviće se London i Maroko
scenografija predstave
o tome da ona ima
samo jedan život
ja sam ih imao mnogo
većina je odbačena
suviše lako da bi
se iko bavio brojanjem
o tome
i još o koječemu
mislim dok
nezavršene kuće lete
pored mene
neće proći mnogo
otvoriću kapiju
i povikati
ima li koga!
kad se pojaviš
pozvaću te da mi
budeš žena
da se ubiješ
tek kad umrem
ispod debelog jorgana
spokojan
ptsp
poput rupe u koju su bacali
leševe nepodobnih
uvek se otvorim kad ne treba
ugojen i veseo
nepristojno živ
sve ode đavolu u ruke
kad me nezgodno udari projektil
na drumskoj raskrsnici
Beograd je zimski grad
samo se snega sećam
i mirisa dima
ne ratujem više
pijem laka piva
i ljubim u obraz
ženu koja brine da
ne umrem ponovo
lepo ste me ispratili
niko više neće moći tako
kao i svaka kukavica
maštao sam o pesku, soli
i vodi na trideset metara
od kuće
sad ne izlazim iz hlada
albino aligator bez osećaja
za skadinavsko uređenje
enterijera psuje majku
svima a da se ne seti
u koliko je noći mogao
da obrne brojčanik i
pozove se na konvenciju o
pravima idiota koji veruju da
se doručak služi čitavog dana
rekonstruišem te u
tvrdoj forenzičkoj tradiciji
levo oko i desni crni pramen
pogled kroz nišan
mogao sam biti bilo ko
pacifista sa suicidnim nagonima
ili omraženi gringo stanodavac
a izabrao sam da
svakoga jutra pišem
pisma u kojima stoji
da, istina je
tvoj komandant je živ
a nijedne adrese
da se setim
Malibu ispod Ibra
uzimala je lego kockice
slagala jednu po jednu
u glamurozne priče o tome
kako život vredi jedino
ako letiš i ideš na žurke
njena maslinasta guzica
je zaklanjala sunce i mesec
bez diskriminacije
kada bih joj ukazao
na izlizanost tih pojmova
u bilo kojoj poeziji
nehajno bi spustila
gornje zube
na donju usnu
ja sam udata žena
bio je neonski natpis
kod skretanja sa magistrale
koja uvek vodi iz grada
u kraljevstvo diskretnog
poslastičarstva
gledao sam je
dok je kidala palme
kalifornijskih šetališta
kvasila stopala
i okretala bele
satelitske antene
statusne simbole
svih albanskih kuća
u okolini Peći
najviše je volela da piša
čučeći na ulici
pre nego što svane
tada bi se kezila i vikala
snimaj me, snimaj me!
ovo je čudo!
uplašila se samo jednom
kada je neko pozvonio na vrata
pomislila da je to definitivan kraj
bračnog putovanja
bila je greška
nije pristala ni na šta
život je oprala na ruke
Svi u grob
sanjao sam naše sahrane
mase su skandirale
ništa nije imalo smisla
uzela si me u ruke
bili smo poslednji ljudi
svi u grob, svi u grob
osim nas
rekla si mi ćuti!
ni govor ni epitaf
uzela si me u ruke
bili smo poslednji ljudi
hraniću te sokovima
spalićemo knjige
otvorićemo logore
bićeš mi žrvanj
biću ti žrvanj
otac nas je davno prokleo
pljuvaće vas
dok prolazite ulicom
bacaće kamenice na vas
uzela si me u ruke
brat i sestra
svi u grob, svi u grob
osim nas
barem na kratko
pomozi mi da
prihvatim
krezube slonove
i kamenje
koje nije htelo
u ruke
sve je stradalo
u slavu tvog
hira
na štiklama preskoči požare,
gubave i nedostojne pudera
kojim popravljaš
odraz
u svaku sledeću
sliku lepog života
ošamari me i izvini se
odmah
da mi ruka ne poleti
kroz vreme
na ulicu baš onu
gde si nepomično ležala
dok su noćne zveri
blenule
u malog
sluzavog boga
s korica knjige
koju nikada nisi pročitala
ali želela si da znam
o svakome ko je spustio dlan
na hladan mermer
ispod tvojih stopala
diši, ljubavi
krvavu ti
majku
jebem
