Posthumno pismo ocu
Svet je, tata
prilično nakazno mesto za život
puno narcisa i prevaranata
kao što sam i sama
i ponekad pomislim, bože me prosti,
dobro je što više ne hodaš zemljom
ionako ništa ne bi razumeo
a muškarci su, mada si to kazao odavno,
lažljive džukele više nego ikad
žene su, međutim, isto takve
i, uopšte uzevši,
napolju je metež pun taštine
vlada pandemija usamljenosti i kukavičluka
iskrenost je postala mutacijska greška
ljubav mikroelement
život se iskrzao na rubovima
i niko više nije kao ti.
Opet fantaziraš, kaže mama,
i on je bio isti kao svi
jeste da je bio naivna komunjara laka mu zemlja
i da nikad nisam mogla da ga uverim
koliko se u preduzeću krade
i da je Tito teška švalerčina i belosvetski hohštapler
da nam je crvena bagra sharčila celu zemlju
i da nam ološ sprema rat da nastavi pljačku
ženska glavo, govorio mi je, otkud ti to znaš,
pa valjda bih ja to prvi video
i da li znaš da je jednom u studenjaku otišao u sobu
kod one plavušice Violete sa slike
da je teši zato što je njegov najbolji drug ostavio
a Violeta je bila lepa kao lutka
i toliko je dobro utešio
da su završili u krevetu
(bilo je to, doduše, pre nego što je upoznao mene)
i posle mi je uvek govorio prosto je neverovatno
koliko ste vi žene ćurke
i da li znaš da smo se potukli
kad sam osamdeset prve vratila partijsku knjižicu
rekao je upropastićeš nam deci budućnost
na šta sam ga udarila novom tašnom po slepoočnici
on me gurnuo i viknuo odakle ti pare za novu tašnu
treba da otplaćujemo kredit za stan na moru
a ja sam uzela sataru iz fioke ubiću te samo li me pipneš
zabole me za stan rekla sam
evo ti ga na tacni ionako ne volim more
sve će ionako uskoro da ode dođavola
kao što je i otišlo
i toliko sam ga mrzela da sam dve godine
samo o razvodu i o ljubavniku maštala
dok mi nisu izvadili bubreg i matericu
a žena u krevetu pored mene kazala
pogledaj kroz prozor
ima neki čovek dole
svakog dana satima džonja ispred bolnice
i čeka da ga puste prvog u posetu
to je moj muž rekla sam
***
Žurimo ulicom, mi urne
vitlamo, vreće pune kostiju
koračamo, budući kovčezi
kažemo u žurbi smo hitno je
treba da se održi mehanizam
treba da se plate računi
treba da se u dnu koštane srži
uguši užas
moramo da se krećemo krećemo
treba da smo zdravi i pravi
da se sakrije senka propasti
zauvek mladi treba da smo
živećemo unedogled
drugima će krstača iz glave da raste
druge neka oblači ilovača
nismo mi ta šaka pepela
ne mi ta sutrašnja prašina
Angst
Možda ćeš umeti da opevaš ljubav
ali nikad strah –
kad navire novembar i cedi se grad
nema bekstva iz milionske nekropole
srce je na štakama
napolju kanibali i mokre strvine
okreću zupčanike svakodnevne klopke
i betonsku su ti pećinu opkolili
nikad
talog teskobe na svom dnu
i u grobu sobe kolo demona
dok se noktima držiš za
liticu ambisa na rubu kreveta
nikad
u porodilištu kovčeg
dužine jednog metra
od drveta belog kao užas
nikad
oči dece u ruskim sirotištima
dok u snu padaju po tebi
kao odron crnog leda
nikad
cvrkut ptica
i miomirisne livade
u Bergen-Belzenu
nikad
noći kad plivaš u bunaru
dok se odozgo smeši
crveno oko
đavola
Posni dan
Došao je i skinuo
sat
kaiš
kravatu
prsten
i ostale omče.
Servirala sam mu
zmijski jezik
u sosu od zelenog bibera
usoljene oči hrskave kandže
žilave usne na podgrejanoj žuči
i sirove očnjake u vreloj krvi
gutao je
ćutao
ustao
otišao
kad razlio se kao gusti umak
po pustoj kuhinji moj gluvi krik.
Kaputt
Opet dolaziš
da uskovitlaš srču koju si
iza sebe ostavio.
Donosiš uvek pregršt poklona:
svoje mirišljave otrovne meleme
lepo upakovan nož za moja leđa
ružu na bajonetu
i magični lepak za sve naprsline
nikako da naučiš ljubljeni –
i najveći vulkani nakon lave
bljuju samo
pepeo
