A kada umre čovek kog nisi poznavao
i o toj uzgred-smrti crne ti dopru vesti,
kad umre čovek čiji ropac si prespavao,
i koga nećeš nikad i nigde živ susresti,
odaj mu zadnju poštu, zastani i zaćuti,
zatim se malo teži i plavlji gde zaputi.
Kad umre čovek tuđin, bezličnik i neznanac,
a to je svaki čovek, i zločinac i talac,
to su ti otac, mati, sestra i brat blizanac,
a to si i ti samcit, sam sebi strah i stranac,
kad umre čovek znaj da i svi ostali ljudi
za jednu smrt su življi, i za san više budni.
Kad umre čovek ko što mru izvor, hrast, vulkani,
kad umre strašnom smrću i krasnom istovremce,
kad umre čovek, suzo, ako te ima, kani,
u ime nerođene i nedorasle dece,
čije se kosti krune pod zvezdanom kupolom
u crn kam zatabane sprovodom, snom i kolom.
Kad umre neznan-čovek horizontom umanjen,
ti nećeš znati ko je od vas dvojice prvi
umro, a ko ostao da vežba umiranje,
i kog će golicati zraci, a koga crvi,
sve dok se sve površi i vremstva ne uravne
i na krvave međe polegnu mokre vrane.
Kad umre tebi sličan više nego što možeš
da pojmiš sav zadubljen u ogledalo sopstva,
i ti se spremaj zelen da neodložno pođeš
u pitominu gorku, u svetlosna progonstva,
jer je svakome tako višnji sud zacrtao,
ma kad živeo-mreo, ma kad gord zadrhtao.]
Kad umre neki tamo u čelu il začelju,
i tebe kosne nešto spram srca i procvili,
neki plamičak ljudskog rodbinstva što nas spaja,
objavi vest radosnu odavde do beskraja
da su se prvi čovek koji naseli zemlju
i poslednji na svetu napokon zagrlili.
