DOMAĆI ZADATAK
Niko nikad nije umro.
Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.
Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.
Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.
Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza
dodirnu nam kosu. To je sve.
Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.
Ja sam neuništiv
naravno to nisu moje reči.
Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.
Ja sam u novoj zemlji novom gradu.
Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.
Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika.
Deca ne mogu da dobiju rak.
Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer
niko nikad nije umro
niti će ikad umreti.
To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.
Sećam se
na stolu otvoren udžbenik
sveska grafitna olovka
već trideset godina.
Domaći zadatak nikad završen.
NEĆEŠ UMRETI
Otac botanike je podelio biljke i razlikovao trave.
Neko drugi je uspostavio praznike.
Pre oca
iza sunca
stajala je žena.
Hodati pored vode bez potrebe za imenima
pod suncem koje stoji.
Hodati pored vode u običnoj slici
pod suncem koje stoji.
Na drugoj obali uvek ćutnja
o lišću koje pada po laticama koje padaju po plodovoj vodi
(To su možda vode apokrifne apokalipse to su možda crne vode to je
ukus krvi koji osetim kad ulazim u ženu
kojoj sam zaboravio ime
ukus krvi kad znam da sam na silu bačen u postojanje
kad odlažem smrt kao da se pitam
šta je bilo pre oca botanike pre žena koje su već sve znale pre očeva)
LJUBIČASTO VOĆE
Biram ljubičato voće. To voće je ženskog pola. Cveta u maju ili junu
sazreva u avgustu ili septembru. Ljubičasto voće je otporno na zimu.
Video sam te posle ponoći.
Skrivala si priručnik iz botanike pod kaputom. Sama zabrinuta
sa upalom jajnika na periferiji februara.
Pričao sam ti o životu u bašti
jednostavnom životu pod carstvom sukuba
o dremežu u slanoj magli o cveću konoplje.
Jagodicama lepljivim od noćne flore sklapam maketu novog grada.
Drveće kod gradske kuće će roditi ljubičasto voće.
Neko mi se ponekad pridruži u tihim slikama.
Na obzorju i dalje jedna zvezda.
PALEOLIT
zimovnik je van vremena
Island pošumljen iza sna
u kasno popodne
izvršena procena
po ratnom kalendaru
Tisa danas plavi Helsinki
čamac je crna linija
rane u snegu
sve je manje nade
nema pomirenja sa ocem
voda stoji njegove reči su
pepeo sa neba 1996.
nestala lica neko nigde
pepelom mrlja nebo 1996.
sve je slomljeno staklo bdi
u koštanoj srči ugalj
u ledu zatvara pojanje
Tisa se vraća donosi
gnezda boreala otvaram
oči teško je već pet ujutro
procenio sam
po tami iza sna
u vozu sam
dusi kasnog božića
dusi kondukterija
bubarusi osmuđenija
traže od mene kartu
trenutak
da proverim
u kom je džepu
pa gde je sad trenutak
moje šake trnu već su prah
