 |
| Milan Dedinac i Radmila Bunuševac na dan venčanja, 1934. |
Posle buđenja ja čuvam ruke
da ih niko ne dirne:
neka mi ostanu tople od tvoga
dodira iz snivanja.
Ne umivam ih zorom,
nego ih pustim da se ohlade mirne.
Tiho se ruke hlade.
A tebe nema pod nebom moga dozivanja.
Ruke se sve više hlade,
i glas ti iz ugašenog sna
sve slabije sada čujem,
Ali i drug ako mi priđe –
još neću da se rukujem.
