Rajko Petrov Nogo

Cvijeta Zuzorić – svetlost renesansnog Dubrovnika, Slavko Pataković

Slavko Petaković 

Filološki Fakultet

Univerzitet u Beogradu UDK: 821.163.42.09 

Originalni naučni članak

Cvijeta Zuzorić – svetlost renesansnog Dubrovnika1

Na osnovu posrednih svedočanstava zna se da je Cvijeta Zuzorić kao muza inspirisala mnoge dubrovačke i italijanske poete renesanse. Prema shvatanjima savremenika bila je otelotvorenje skladnog spoja fizičke lepote i duhovne usavršenosti. Istovremeno, davala je osobeni ton intelektualnim krugovima Dubrovnika XVI veka, te se formirao tokom vremena svojevrsni kult Cvijete Zuzorić, koji je nadrastao njenu individualnu pojavu uznoseći je ka simbolu renesanse na našim prostorima. 

Ključne reči: Cvijeta Zuzorić, pesnikinja, renesansa, stari Dubrovnik 

Kao država konzervativnog ustrojstva, Dubrovačka republika vekovima je očuvala okamenjenu socijalnu hijerarhiju na čijem vrhu je neprikosnoveno ustoličena aristokratija. Najviša klasa konstituisala se u dubini prošlosti i činili su je potomci romanskog življa iz Raguziuma, drevnog naselja na čijim temeljima je nastao potonji Dubrovnik. Sloveniziranjem prvobitnog stanovništva tokom narednih vekova nije utrnulo sećanje na izvorno poreklo biranih porodica koje je i u novonastalim okolnostima legitimisalo njihov izuzetan društveni položaj. Ispod plemstva, spram svoje moći i značaja u socijalnom sistemu, dolazili su građani, pučani i seljaci. Dubrovačko društvo je bilo isparcelisano staleškim međama koje su nepomirljivo razdvajale određene grupe. Običajnim i zvaničnim pravom do tančina su predviđani slučajevi u kojima je bilo moguće do izvesne mere prevazići oštrinu međusobnih granica. U poslovnoj sferi, važnoj za poslovično marljive i štedljive Dubrovčane, možda su se najviše tolerisali kontakti aristokratije sa običnim svetom, dok je uspostavljanje rodbinskih i drugih veza sa nižim staležom strogo kažnjavano.2 Ukoliko bi se plemić oženio građankom, isključivan je iz najvišeg staleža i lišavan svih povlastica koje je do tada uživao, što je važilo i za njegove naslednike.3 Unutar tako uspostavljenih okvira društvenog života nepopustljiva mreža pisanih i nepisanih zakona na okupu je držala zajednicu, podređujući opštem interesu, bez obzira na stalešku pripadnost, volju pojedinaca.

Vrednosni sistem patrijarhata ležao je u temeljima dubrovačkog društva, te je dominacija muškaraca nad ženama bila ozvaničena pravnom regulativom u Statutu grada, kao najvišem zakonskom aktu.4 Polje u kome se žena mogla pojaviti u starom Dubrovniku simbolično uokviruje trougao, čija temena fiksiraju društvene uloge predviđene za pripadnice slabijeg pola – devica, majka i udovica.5 Presezanje granica polja podrazumevalo je iskušavanje duboko ukorenjenih običaja, što je naročito za žene, zbog njihovog osetljivog položaja u patrijarhalnom sistemu, bilo opasno, pošto je u razmimoilaženju kolektivnog i individualnog nesmotrenog pojedinca vrebala nedogledna provalija.

Svaka devojka iz aristokratskog reda bila je uobručena nepomerljivim sistemom društvenih i porodičnih konvencija koje su isključivale mogućnost da ona iskoračivanjem van sprega opštih normi ugrozi svoju i čast familije koja ju je iznedrila. Prilježno je držana van domašaja spoljnog sveta, koji je osmatrala sa sigurne distance – kroz prozor kuće ili sa njenog balkona, ili nešto neposrednije – u retkim prilikama izlaska na ulicu, pri posetama crkvi i rodbini, ali uz obaveznu pratnju. Takva izolacija trajala je do adolescencije, dobi u kojoj je bilo uobičajeno da se Dubrovkinje udaju. Tek udajom plemkinje su sticale „položaj odrasle osobe“ jer je određenje zrelosti aristokratkinja bilo vezano za brak, „dakle za obiteljske, a ne društvene funkcije“.6 Za plemstvo je brak prevashodno bio institucija u cilju jačanja kohezije staleža i obezbeđivanja njegove budućnosti, dok je za građane i pučane predstavljao poduhvat sa elementima poslovne transakcije.

Devojke su se udavale između četrnaeste i osamnaeste godine, ali je sigurno bivalo i onih koje su to ranije činile, budući da je prema merilima srednjeg veka punoletstvo za žene dostizano sa dvanaest, a za muškarce sa šesnaest godina.7 Muškarci su se, pritom, ženili u znatno kasnijoj dobi, između tridesete i četrdesete godine – što je naročito važilo za plemiće, te je i starosna razlika pojačavala autoritet muža nad nevestom-devojčicom. Brakovi su sklapani isključivo u saglasnosti sa staleškom pripadnošću mladenaca, bez mogućnosti mešanja različitih slojeva.

Glavnu ulogu pri udaji devojaka imali su očevi ili, ukoliko ovi nisu bili živi, punoletna braća. Tek ako otac nije bio živ, braće nije bilo ili nisu bila punoletna, majka je zastupala devojčine interese, a ako se radilo o siročetu, predstavljali su ga tutori. Kćeri su često bivale verene kao maloletne, što je praćeno odgovarajućim bračnim ugovorom8, čije eventualno raskidanje je izazivalo teške posledice. Prema odredbama bračnog sporazuma, miraz je morao biti isplaćen verenikovoj strani čak i u slučaju da devojka, stekavši punoletstvo i pravo na sopstveno odlučivanje – što joj je garantovano zakonom, ne pristane na ranije uglavljen brak.9 Davanjem miraza u takvoj prilici devojka je za svagda lišavana dalje materijalne potpore, i to je značilo nestanak izgleda za njenu udaju uopšte, veliku javnu sramotu i zatiranje puta da ona u budućnosti zavredi iole poštovano mesto u zajednici. Dakle, roditelji su proračunatom veridbom maloletne dece predupređivali njihovu moć da kao punoletni članovi zajednice odlučuju samostalno o svojoj sudbini i odbiju da uđu u ugovorenu vezu. Ovim prilike Dubrovnika nisu odudarale od opštih konvencija evropskog društva.10 Istovremeno, kolektiv je pretnjom moralne stigmatizacije pritiskao pojedinca da, i pored zakonom predviđene mogućnosti da po sticanju punoletstva ispolji svoju nezavisnost, ne dovodi u pitanje roditeljsku odluku. Samo udovice, oslobođene roditeljskog nadzora, mogle su svojevoljno stupiti u novi brak, mada su i one teško uspevale da ne potčine svoj izbor interesima familije. Čak ni crkva, koja je suprotno rimskom pravu smatrala da je stupanje u brak čin slobodne volje potencijalnih supružnika, teško da je svojim autoritetom mogla nadvladati društvene sile. Suština socijalnog sistema bila je nadmoćni mehanizam koji je u zupčanicima svojih petrifikovnih običaja mleo pojedinačne sudbine, isprečene, ma i za tren, pred onim što se poimalo kao opšti interes.

Važan činilac pri ugovaranju braka bio je miraz jer je predstavljao ekonomsku platformu novouspostavljene zajednice, ali je bio i garant sigurnosti žene u njoj. Bez saglasnosti supruge muž nije mogao raspolagati mirazom jer je nepovredivost ženine imovine unete u brak zasnovana od davnina na Justinijanovom načelu.11 Svojevrsna ekonomska politika ogledala se baš u ovoj oblasti – mladići su se ženili imućnim devojkama uzimajući veliki miraz, dok su očevi istih devojaka, kada su zbrinjavali svoje sinove ženeći ih, tražili veliki miraz. Tako se materijalna moć sabirala u posedu određenih porodica, te se i unutar staleških formacija, plemićkih i građanskih, uspostavljala ekonomska spirala, sužavajući se ka vrhu koji je doseglo tek nekoliko porodica. Za siromašne očeve miraz je predstavljao oslobađanje od dalje brige za kćer, dok je za bogate bio poslovni transfer. Pritom se obezbeđivanje potpore za udaju kćeri pretvaralo katkad u iscrpljujući namet za roditelje, prisiljene da prodaju ili zalažu nekretnine ne bi li došli do odgovarajuće sume novca. Rast iznosa miraza vodio je u nekontrolisanu stihiju, što je finansijski uništavala neimućne porodice. Iako je vlast zakonski ograničavala visinu miraza, nije bilo značajnijih odjeka tih mera u praksi, jer su se bogati nesputano nadmetali u prestižu demonstrirajući svoju moć na svakom koraku.

Ukoliko porodica iz bilo kog razloga – a najčešće je to bila nemoć da obezbedi miraz – nije mogla da uda kćer ili više njih, devojke su pre punoleststva slate da iza zidina manastira dotraju svoj život. Okrutnost se stapala sa običajima, te su neretko očevi određivali koja će se od njihovih kćeri udati, istovremeno ostale pripremajući za „dumne“, kako su se kaluđerice odomaćeno nazivale. Smeštanjem u manastir ženske čeljadi porodice su sprečavale rasipanje porodičnog bogatstva i nepoželjno ponašanje neudatih devojaka, koje bi nanelo nemerljivu štetu zajednici.12 Zamonašenjem maloletnih devojčica, neretko pre njihove desete godine, izbegavana je mogućnost da one, stekavši punoletstvo, iskoriste Statutom im dato pravo da se ne podrede volji roditelja, bilo da im ovi brane ili nalažu odlazak u manastir. 13 Iz ovih razloga manastiri su bili puni, te su prekobrojnost i skromni uslovi života u nehigijenskim uslovima dovodili kaluđerice na samu ivicu opstanka. Uzalud su one preklinjale vlasti u Dubrovniku da ograniče prijem novih kaluđerica ili da prošire životni prostor u manastirima, i očajno podsećale da su, iako potpuno predane Božijoj službi, samo slaba bića „od kosti i mesa“.14

Prema podrazumevanom shvatanju morala, muškarci su imali prava na vanbračne veze, dok su žene za istu stvar strogo kažnjavanje.15 Za muškarce je ovakvo pravo bilo prećutnim sporazumom društva usvojena kompenzacija za nedostatak slobode u izboru bračnog partnera, za uvrežene običaje da se žene u relativno kasnim godinama, nemogućnost da se razvedu i svakovrsno sputavanje u slobodnom ispoljavanju intime.16 Iako se čini neodmerenom, tvrdnja „da skoro ne beše vlastelina, ni uglednijeg građanina koji nije imao bar jedno nezakonito dete“ ipak plastično nagoveštava kakvo je stanje morala bilo u starom Dubrovniku.17 Nasuprot ovoj širini u ponašanju, ženama je sloboda bila skučena u tolikoj meri da se nije smatrala vanrednom pojava kada bi muž batinama kažnjavao ponašanje supruge koje je nalazio kao nedolično. Štaviše, batine su u svojevrsnim filozofskim traktatima uzimane u razmatranje kao sredstvo, doduše krajnje, u vaspitanju žene.18

Izvesnu autonomiju žena je imala jedino u kućnom, zaštićenom i zatvorenom prostoru. Svaki izlazak u spoljni svet podrazumevao je određena pravila, sračunata na to da sačuvaju ugled same žene i porodice koju je ona predstavljala. Takva tvrdokornost, kao sastavni deo svakodnevice, izazivala je čuđenje stranaca kada bi se kakvim poslom zadesili u Dubrovniku.19 Utvrđeni način odevanja, prilike i uslovi u kojima Dubrovkinja izlazi „na otvoreno“, način ponašanja i dr. činili su ritual čije (ne)poštovanje je praćeno nedremanim okom javnosti. Verovalo se da devojke treba stalno nečim upošljavati kako bi se izbegla dokolica koja budi putenost. Takođe, smerna mlada vlastelinka svu svoju potrebu za razonodom trebalo je da zadovolji u okrilju kuće učeći se korisnim poslovima. Izdvojenost plemkinja iz tokova javnog života bila je, prema nazorima Dubrovčana, najtvrđa brana izazovu kaljanja njihove časti, do čega je moglo doći u „nepriličnim“ kontaktima sa svetom.

Dubrovačko društvo, koje je dočekivalo preko srca najmanju novinu sa potmulom strepnjom da će neznatni talas uznemiriti nepovratno glatku površinu učmale svakodnevice, zahvatila je plima humanizma i renesanse. Silinom zaprtenom u svojim dubinama, nova duhovna epoha glačala je i malo po malo preoblikovala okoštale hridi kulturološke tradicije. Samo u takvom ambijentu mogla se raskriliti pozornica javnog života u Dubrovniku da prihvati ženu-intelektualca, do tada nepoznatog člana zajednice.

Teško je u jedan čvor splesti sve niti koje prate pojavu Cvijete Zuzorić, intelektualke, muze umetnika, lepotice pod čijim korakom, kao što drevni dubrovački stihovi kažu, „uzcafti polje jak cvitjem od raja“. Osim ovoga, mada ništa od njenog opusa nije pretrajalo zub vremena, na osnovu posrednih svedočanstava – pohvala njenih najstarijih biografa na račun stvaralačkog dara, pretpostavlja da je bila cenjena poetesa.20 No, ono što je ovu Dubrovkinju naročito odlikovalo, bila je vanredna harizma, jer teško je drugačije objasniti činjenicu da je u sećanju sačuvana kao najsjajnija zvezda intelektualno-umetničkog sazvežđa, sačinjenog od spisateljica i učenih „dona“ dubrovačkih – Nikolete Rastić, Julije i Nade Bunić, Mare Gundulić i dr. Jer, koliko god svaka od njih bila darovita ili znamenita u kojoj oblasti, redom su pri sravnjivanju sa Zuzorićevom u očima kulturne istorije ostajale duboko osenjene.

Mnogostruko osoben životni put Cvijete Zuzorić u odnosu na savremenice omogućio joj je da svojom svetlošću obasja renesansni Dubrovnik, ne trnući u sećanju potonjih vekova. Rođena u bogatoj građanskoj porodici 1552. godine, kao dete se preselila iz Dubrovnika u Ankonu, gde je stekla „neko veće i za žene onoga vremena retko znanje“.21 Udala se 1570. za Bartolomea Pešonija, potomka stare firentinske plemenite loze, i iste godine se vratila u rodni grad, gde joj je suprug dobio mesto konzula Firence. Preduzimljivi Italijan, osim diplomatijom, bavio se i trgovinom u novoj sredini. Vreme prispeća Cvijete Zuzorić u otadžbinu poklapa se sa privrednim zenitom Dubrovnika, čiji trgovci su svoje kolonije rasejali nedogledom kopnenog zaleđa prema Turskoj, a brodovi bacali sidra u svim značajnijim lukama sveta. Grad je doživeo sveobuhvatni preporod bivajući magistralna raskrsnica u poslovnom, diplomatskom i kulturnom životu između Istoka i Zapada. Takođe, književnim strujanjima nemalog značaja Dubrovnik je učestvovao u meandriranju evropske renesansne umetnosti.22

Sama Cvijeta Zuzorić imala je bogatu rodbinu u gradu, a u Italiji dobijeni plemićki status otvarao joj je teška vrata aristokratskih kuća Dubrovnika. U najuži krug njenih prijatelja dolazili su supružnici Mara i Nikola Gučetić, koji je u svojim traktatima (Diallogo della Belleza, Dialogo d’ Amore, 1581) „oživeo“ likove supruge Mare i Cvijete Zuzorić. Bio je Gučetić svestan mogućih kritika zbog toga što je poverio ženskim likovima da u dijaloškoj formi raspravljaju o lepoti i ljubavi, te je predupredio takve prigovore ističući da će upravo pokazati predodređenost duha sagovornica za filozofiju.23 Znakovito je opredeljenje Gučetića da oba dijaloga posveti Cvijetinoj starijoj sestri, Niki Zuzorić, koju je visoko poštovao. Međutim, posveta Niki protkana je pohvalom Cvijeti u tolikoj meri da otkriva pravi izvor nadahnuća autora i suštinsku posvetu njegovog dela. Prvi dijalog, na temu lepote, Mara i Cvijeta vode u idealizovanom ambijentu, po mnogo čemu podudarnom sa u antici standardizovanim literarnim dekorom locus amoneusa. Filozofsku srž razgovora čini eksplikacija Platonovog shvatanja fizičke lepote kao emanacije esencijalne, metafizičke savršenosti. No, možda najupečatljiviji deo predstavlja neposredna ilustracija učenja grčkog mudraca, koju Mara nalazi u pojavi Cvijete. Portret prijateljice koji evocira Mara Gučetić sažima estetski kredo i ideal ženske lepote u renesansi, čija zakonomernost se proteže na sve umetnosti:

Najpre, kose su kao najsjajnije zlato izatkane; čelo naliči svojom lepotom nebu kada je najvedrije; obrve su kao dva ljubavna luka; oči svetle i jasne izazivaju zavist najlepših nebeskih zvezda; lice je toliko krasne i divne boje da daleko nadmašuje svaku svežu ružu u njezinom najživljem cvatu, osim što ga nikakav vešti umetnik ne bi mogao isklesati; nos je u proporciji prema licu kakav je potreban savršenstvu Vaše anđeoske lepote; usta izgledaju kao da naokolo sebe imaju dva niza najfinijih korala iz Indije; a kada se smejete Vaši zubi izgledaju toliko beli i jednaki da se uistinu može kazati da su to orijentalni biseri, te se s pravom može tvrditi da je tu sve blago Ljubavi postavljeno; Vaš glas ne zvuči kao ljudski nego kao anđeoski i božanski; uspravan vrat je pun i beo tako da nadmašuje sneg koji je ovoga časa pao s neba; prsa široka i ravna da izgledaju mlečni put koji se ponekad običaje videti na nebu; ruke su srednje debljine, tako da bojom premašuju i najsjajniju belokost; prsti su okrugli i ne odviše dugi; nokti su malo savinuti; stas i Vaš hod su slični onome nimfa, koje su stari pesnici u Arkadiji slavili; konačno se na Vama, mislim, ne može videti nego da se svi udovi i svi delovi tela toliko jedan s drugim u lepoti slažu, da ni sama zavist ne bi znala naći neki deo koji bi mogla ispraviti.24

Drugi dijalog, posvećen ljubavi, koncipiran je po modelu prvog. Nakon razmene stavova o prirodi ljubavi, u kojima se ukrštaju teološka i filozofska gledišta, Cvijeta Zuzorić rezimira razmišljanja o lepoti: telesnoj – zasnovanoj na proporciji udova, i duhovnoj – sačinjenoj od umerenosti, hrabrosti, razumnosti, pravednosti i stidljivosti. Zatim ona navodi primere svih vrlina, inkarnirane u ženama iz istorije, ali i iz savremenog Dubrovnika. Kulminativni svod dijaloga predstavlja Marina pohvala Cvijeti, moralno najčistijoj i najlepšoj ženi, čije su osobine božanskog porekla.25

Osim u filozofskim traktatima, Cvijeta Zuzorić postala je književni lik, ali i muza dubrovačkih pesnika, ne ostavljajući ravnodušnim većinu njih. Lirska žica Dinka Zlatarića vibrira od ustaljenog repertoara opštih mesta petrarkističke poezije, do visoke umetničke sublimacije duboko proživljene ljubavi prema Zuzorićevoj. Poetski beatifikujući „gospoju od gospoj“, Zlatarić je snevao dan kada će mu izabrana muza otkriti „na zemlji večni raj“. Takođe, Miho Bunić Babulinović opevao je dražest znamenite Dubrovkinje i njenu božansku lepotu. Glas o izuzetnosti Cvijete preneo se strelovito i na drugu stranu Jadrana jer je Čezare Simoneti (Cesare Simonetti), italijanski pesnik, poverio prijatelju Dominku Zlatariću svoju zbirku pesama da je ovaj posveti dostojnoj dami. Odgovarajući molbi prijatelja, nesumnjivo i glasu svoga srca, Zlatarić je Simonetijevu zbirku posvetio Cvijeti Zuzorić, ali nešto kasnije i svoj prevod Ovidijeve metamorfoze Ljubav Pirama i Tizbe.I Miho Monaldi je italijanskom pesniku Đambatisti Bokabjanko (Giambattista Boccabainco) poslao dva soneta čiju lirsku žižu čini opis Cvijete Zuzorić. Uvreženim pesničkim postupkom, igrom reči spletenom oko podudarnosti imena lepotice i cveta, Monaldi je slavio skladnost duha i tela Cvijete Zuzorić. Sam Bokabjanka, ponet Monaldijevom vatrom, uzvratio je dubrovačkom pesniku sa dva soneta. Naposletku, čuveni Torkvato Taso (Torquatto Tasso) sastavio je osam pesama u čast lepotice iz Dubrovnika, iako je sâm nikada nije video. Na osnovu tuđih opisa26, dočaravao je bljeskovitu pojavu himere koja opija i čije iščeznuće ga ostavlja nesrećnog („ako živem, živ sam al bez duše“), ali besmrtnog, dok je ljubavi („Al ako život dat mi mogu zrake / Vašega ognja, kako ću da mrem, / Dok plam taj traje?“).27

Pojava izuzetne „gentildonne di gran fama“ među domaćim ženama, koje najčešće nisu mogle krenuti putem nezavisno od sredine koja ih upućuje u život i njenih unutrašnjih zakona, morala je izazvati opštu pozornost, još pojačanu do groznice time što se Zuzorićeva sigurno i nezazorno vladala pred muškim svetom. Ne zna se pouzdano čime je Cvijeta Zuzorić izazvala gnev određenih sugrađana, tek tvrdo svedočanstvo da je mnoge neprijatnosti doživela daje svojevrsna odbrana koju je preduzela Mara Gučetić stajući na stranu napadnute prijateljice. U filozofskom spisu svoga muža (Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele, 1584) sama je sastavila predgovor sa dvostrukom namenom. Ovaj segment dela zapravo je posveta Cvijeti Zuzorić sa konvencionalnim pohvalama upućenim joj, ali, i što je važnije, polemika Mare Gučetić sa zlobnicima koji su opanjkavali Zuzorićevu,28 utičući na koncu konca da ova sa suprugom zauvek napusti Dubrovnik 1583. i ostane u Ankoni do smrti 1648. godine:

...Vaše ime, tako dično i ugledno, mora biti najsigurnijom obranom protiv bijesnih udaraca zavidnika što žive u našem Gradu, i protiv onih koji su, po svojstvenoj im i prirođenoj zloći, uvijek pripravni da grizu i razdiru tuđe stvari, od kojih ste ujedva Vi pogođeni bili više negoli ikoja druga žena u mojoj domovini. Uzrok su tome bile ne samo Vaše rijetke odlike, dosad upravo neviđene u druge žene našeg stoljeća, koja je ljepotom tijela i krepošću duše povećala muku zlobnika, jer kao što uvijek biva: stvari najizvrsnije jačaju bol onih koji su prepuni pakosti i zavisti, te da njihova slabo zaraštena rana ne bude povrijeđena žalošću, bijednici ti daju glupim riječima oduška svojoj žalosnoj strasti...29

Oštrina Marinih reči ustalasala je duhove u Dubrovniku i izazvala sujetu moćnih, kadrih da izdejstvuju povlačenje iz javnosti prve verzije Gučetićevog traktata sa spornom posvetom. Novo izdanje ugledalo je svetlost dana godinu kasnije (1585), ali sa nedvosmislenim tragovima grube cenzure. Izostavljen je bio čitav pasaž u kome se Mara razračunava sa Cvijetinim protivnicima, obrušavajući se usput i na mentalitet sredine koja skrnavi sve što stremi duhovnim visinama, upravo zato što takva pojava izuzetnosti u blizini podseća na sopstvenu niskost.30 Mada je u renesansnoj Evropi sve snažnije odjekivao nezavisni ženski glas, te je, na primer, u Veneciji mogla Moderata Fonte (Moderata Fonte) u spisu Zasluga žena (Il merito delle donne, 1600) kazati: „U mojim grudima kuca slobodno srce, ne služim i ne pripadam nikom osim sebi“,31 sa ove strane Jadrana stvari su stajale znatno drugačije. Uz bedeme Dubrovnika, jednog od najtvrđih bastiona konzervativnog društvenog uređenja i moralnih shvatanja, teško su prianjale promene kao što su radikalno novi pogledi na položaj žena u zajednici.

Biva da je ponašanje Zuzorićeve, ali i uzdizanje celokupne njene pojave do ideala u traktatima Nikole Gučetića, iz vizure vlasti subverzivno delovalo na osnove kulturološke matrice dubrovačkog društva. Nije se smelo dozvoliti da primer žene, koja se „muškom svetu“ nametala kao intelektualno ravnopravan član, bude tolerisan. Naročitu opasnost predstavljalo je javno legitimizovanje modela ponašanja u filozofskim traktatima i stoga je najverovatnije vlast, mada ne treba isključiti ni ličnu netrpeljivost pojedinaca, podstakla negativno raspoloženje prema Zuzorićevoj, stavljajući ujedno pod kontrolu svaki istup koji se mogao tumačiti kao podrška „izgrednici“.

Prema shvatanjima savremenika, Cvijeta Zuzorić bila je otelotvorenje kalokagatije – skladnog spoja fizičke lepote i duhovne usavršenosti, a kao takva, uočljiva, izložena koliko naklonosti i divljenju, toliko zavisti i ogovaranju okruženja postojano ušančenog u svojoj uskogrudosti. Ako u sukobu sa jednim vremenom i njegovim običajima ova gospa nije mogla nadvladati niske horizonte kulturološke tradicije, niti je bilo druge doli da se iz Dubrovnika u tihost sopstvenu preko Jadrana povuče, sudbina joj je suštinski bila drugačija i rasplitala se na drugačijim podnebesjima. Jer, varljive granice realnosti nadišla je Cvijeta Zuzorić ulazeći u svet umetnosti kao literarna ikona kojoj su hodočastili pesnici svetkujući hijerofaniju u liku idealne žene. Ovaj trenutak značio je raskid sa prolaznošću, korak u besmrtnost i konačno ispunjenje usuda Cvijete Zuzorić.

1 Ovaj rad je nastao u okviru projekta br.178029 Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

2 Boraveći sredinom XV veka u Dubrovniku učeni Italijan Filip de Diversis pozdravljao je tradicionalne običaje plemića da se ne žene pučankama. Prezrivo je osuđivao pohlepu za novcem koja rđave pojedince navodi na brak sa građankama, čime onečišćavaju svoju plavu krv – Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, Dubrovnik, 1983.

3 Dušanka Dinić-Knežević, Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku (Beograd: SANU, 1974), 66. Isto je važilo u Veneciji, prekomorskom susedu na čije pravno uređenje se Dubrovnik često ugledao – Paolo Molmenti, La storia di Venezia nella vita privata II (Bergamo, 1928), 314-316.

4 Valtazar Bogišić i Konstantin Jireček, Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272 (Zagreb, 1904), lib. III, cap. VII, 59-60.

5 Isto je bilo širom Evrope u srednjem veku – Žak le Gof, prir., Čovek srednjeg veka, (Beograd: Klio, 2007), 27.

6 Zdenka Janeković Römer, Okvir slobode (Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999), 197.

7 Isto je bilo u Kotoru – Lenka Blehova Čelebić, Žene srednjovjekovnog Kotora (Podgorica: CID, 2002), 18.

8 Kako je udaja kćeri bila stvar roditeljskog izbora, bračni ugovori se u arhivskim beleškama, osim pod uobičajenom odrednicom pacta matrimonialia, javljaju i kao pactum parentele (Dušanka Dinić-Knežević, nav. rad, 71; Zdenka Janeković Römer, nav. rad, 199).

9 Mladići su, sa druge strane, neželjeni brak mogli mimoići bekstvom u manastir, ali su se nadležne institucije starale da po svaku cenu nesuđeni ženici vrate uzeti miraz.

10 Piero Bergellini, Vita privata a Firenze nei secoli XIV e XV (Firenze: Leo S. Olschki, 1966), 33.

11 Lenka Blehova Čelebić, nav. rad, 42.

12 Margaret L. King, „Žena renesanse“, u: Čovek renesanse, priredio Euđenio Garin, (Beograd: Klio, 2005), 280-286.

13 Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272 (Zagreb, 1904), lib. IV, cap. LXI, LXIII, 103-104.

14 Dušanka Dinić-Knežević, nav. rad, 102.

15 Diskriminacija žena u odnosu na muškarce u slučaju bračne nevernosti imala je i legitimnu zakonsku podlogu prema odredbama Statuta, bez obzira na stav crkve koja nije pravila razliku u dubini greha oboje supružnika – Zdenka Janeković Römer, Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994), 71-72. Dvostruki moralni standardi dubrovačkog društva ogledaju se u činjenici da su intimni odnosi mladih vlastelina sa sluškinjama u kući održavani u nekim slučajevima uz prećutnu saglasnost roditelja, koji su na taj način ostvarivali kakvu-takvu kontrolu nad naslednicima, pošto je bilo sigurnije da slobodnu vezu imaju „sa zdravim seoskim devojkama“, nego „da se noću skitaju po javnim kućama i izlažu veneričnim bolestima“ – Risto Jeremić i Jorjo Tadić, Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I (Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938), 126.

16 Kako navodi K. Jireček, javna kuća je u Dubrovniku postojala dosta rano – Konstantin Jireček, Istorija Srba, II (Beograd: Naučna knjiga, 1952), 259-260.

17 Risto Jeremić i Jorjo Tadić, nav. rad, 130.

18 Beno Kotruljević, O trgovini i savršenom trgovcu (Dubrovnik: 1989), 416.

19 Mihailo Dinić, „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“, Godišnjica Nikole Čupića, XLIX (1940): 95, 110.

20 Zdenka Marković, Pjesnikinje starog Dubrovnika, (Zagreb: JAZU, 1970), 57-62.

21 Jorjo Tadić, Cvijeta Zuzorić, (Beograd, 1939), 12.

22 Zlata Bojović, „Književnost renesanse i baroka“, u: Kratak pregled srpske književnosti, (Beograd: Lirika, 2000); Zlata Bojović, „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“, u: Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske, priredila Zlata Bojović, urednik izdanja Miro Vuksanović (Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010): 11-33.

23 Zdenka Marković, nav. rad, 74.

24 Jorjo Tadić, nav. rad, 16-17.

25 Zdenka Marković, nav. rad, 82.

26 Zdenka Marković, nav. rad, 101.

27 Josip Torbarina, „Tassovi soneti i madrigali u čast Cvijete Zuzorić Dubrovkinje. Uz nove prijevode Vladimira Nazora“, Hrvatsko kolo, XXI, (1940), 88.

28 Zdenka Janeković Römer, „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“, u: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest, priredila Andrea Feldman (Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004): 105-123.

29 Zdenka Marković, nav. rad, 108-109.

30 Antonin Zaninović, „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, (1953), 201.

31 Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope (Beograd: Klio, 2005), 27.

Literatura:

Bergellini, Piero. Vita privata a Firenze nei secoli XIV e XV. Firenze: Leo S. Olschki, 1966.

Blehova Čelebić, Lenka. Žene srednjovjekovnog Kotora. Podgorica: CID, 2002.

Bogišić Valtazar i Konstantin Jireček. Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272. Zagreb, 1904.

Bojović, Zlata. „Književnost renesanse i baroka“. U Kratak pregled srpske književnosti. Urednik izdanja Novica Petković. Beograd: Lirika, 2000.

Bojović, Zlata. „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“. U Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske. Priredila Zlata Bojović. Urednik izdanja Miro Vuksanović, 11-33. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010.

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope. Beograd: Klio, 2005.

De Diversis, Filip, Opis Dubrovnika. Dubrovnik, 1983.

Dinić, Mihailo „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“. Godišnjica Nikole Čupića, XLIX (1940): 85-118.

Dinić-Knežević, Dušanka. Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku. Beograd: SANU, 1974.

Zaninović, Antonin. „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, (1953): 201-208.

Janeković Römer, Zdenka. Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća. Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994.

Janeković Römer, Zdenka. Okvir slobode. Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999.

Janeković Römer, Zdenka. „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“. U: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest. Priredila Andrea Feldman, 105-123. Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004.

Jeremić, Risto i Jorjo Tadić, Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I. Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938.

Jireček, Konstantin. Istorija Srba, II. Beograd: Naučna knjiga, 1952.

King, Margaret L. „Žena renesanse“. U Čovek renesanse, prir. Euđenio Garin. Beograd: Klio, 2005.

Kotruljević, Beno. O trgovini i savršenom trgovcu. Dubrovnik, 1989e.

Le Gof, Žak. prir. Čovek srednjeg veka. Beograd: Klio, 2007.

Marković, Zdenka. Pjesnikinje starog Dubrovnika. Zagreb: JAZU, 1970.

Molmenti, Paolo. La storia di Venezia nella vita privata II. Bergamo, 1928.

Tadić, Jorjo. Cvijeta Zuzorić. Beograd, 1939.

Torbarina, Josip. „Tassovi soneti i madrigali u čast Cvijete Zuzorić Dubrovkinje. Uz nove prijevode Vladimira Nazora“, Hrvatsko kolo, XXI, (1940): 69-96.

Slavko Petaković

Faculty of Philology,

University of Belgrade UDC: 821.163.42.09 

Original scientific article

Cvijeta Zuzorić – the Light of the Renaissance Dubrovnik

Based on intermediate testimonies, it is known that Cvijeta Zuzoric inspired many Renaissance poets from Dubrovnik and Italy. According to the perceptions of her contemporaries, she was the embodiment of physical beauty and spiritual perfection. At the same time, she gave a unique tone to the intellectual circles of Dubrovnik in the 16th century. As a result, a special cult of Cvijeta Zuzoric, which outgrew her individuality and made her into a Renaissance symbol of this region, was formed after some time. 

Keywords: Cvijeta Zuzoric, a poetess, Renaissance, old Dubrovnik

Izvornik http://www.knjizenstvo.rs/

Pesnikovo mesto, Borislav Radović

Pesnikovo mesto

S vremena na vreme, prispevaju pozivi za učešće na nekom  književnom večeru.

Pred tim pozivima javlja se pomisao kako je pesniku oduvek bilo  mesto na dvoru ili na trgu. Poziva sa dvora više nema: to je ipak  srećna okolnost, koja se prihvata sa olakšanjem. Tamo je sve više zvanica a sve manje para. Uostalom, kad bi se tamo još dodeljivali  letnjikovci, čovek bi možda i zažalio što mu se ne pruža prilika da  izabere za sebe neki omanji, u blizini, sa suvom klimom. Ovako mu  je svejedno. 

Ostaju pozivi s trga. Ni tamo nema zlatnika, ima samo bakrenjaka;  no tamo će zato svojski nahraniti i napojiti pesnika. Posadiće ga  za sto i puniće mu tanjir i čašu dokle god ne ustane i otetura se na  počinak. To je lep stari običaj s kojim je poezija počinjala i s kojim  bi bio red i da se završi, kad joj bude došao kraj. Tu, za stolom,  čovek biva svaki put iznova istinski dirnut i u isti mah uplašen  saznanjem o vazdašnjem značaju uloge koja mu se pripisuje i koju  je nehotice prihvatio. Pribojava se da njegov položaj pomalo liči  na lažno predstavljanje. Ne, nije on došao tu kako bi ljubaznim  domaćinima budio uspomenu na njihove pretke i svetlo oružje. On  bi mogao biti još samo žongler, lakrdijaš spreman da im krade jaja  pod kokoškama ako bi ga pustili da izgladni, i koji odmerava ispod  oka njihovu žensku čeljad pogledom zamućenim od pića. Nek razmisli čemu bi to odvelo. Svašta bi mu se moglo dogoditi kad se ne bi sutradan zorom, mamuran, iskrao i nastavio put.

             

Borislav Radović

Izvornik Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, 27-28, Beograd, 

2004, str. 29-30.

Pelasti, Dragoljub P. Antić

Achille prayed “PELASGIAN ZEUS OF DODONA” (The Iliad, XVI, 223) 

II Pelasti kao protoindoevropski koren antičke civilizacije i

moguće srpskoslovenske veze sa njima

1. Karakterizacija pelaškog areala u kriptoistorijskom
pristupu autohtonim starincima Balkana

Već prilično obogaćena grupa saznanja o Slovenima i Srbima među njima u starini, krije se pod još uvek nedovoljno informativno uobličenim rezultatima istraživanja o drevnim starosedeocima Balkana Pelazgima ili Pelastima. Još iz prvog veka stare ere, kod geografa Strabona (63. g. st. e. - 19. g. st. e.), koji je umnogome sledio istoričara Polibija, možemo da pročitamo: ''A Pelasti kao neki prvobitni narod svu je Heladu obuhvatao, najviše među Eoljanima koji su kod Tesalije, sa svima se slažući'' (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecem, Basileae, 1571, str. 244.) Herodot je smatrao da je najstariji narod za vreme Psametiha u Egiptu onaj iz Frigije, prema mnjenju Egipćana, ali je znao i za Pelaste, koje takođe spominje u svojoj istoriji, kao svoje savremenike na Peloponezu i Heladi uopšte. Ovi Frigijci pripadaju Pelastima, autohtonim balkanskim starincima, jer su se sa centralnog Balkana preselili u Frigiju u davnini.

Helenska plemena počela su da naseljavaju jug Balkana najranije XX veka st. e., a tu kolonizaciju završila do osmog i sedmog veka st. e. Prilikom kolonizovanja, na tom tlu zatekli su starosedeoce Pelaste, koji su taj prostor nastanjivali - oduvek. Utoliko među njih spadaju i sve one zajednice naroda koji se nazivaju ''ilirskim'' ili ''tračkim''. Seoba Pelasta (jednog dela) sa centralnog Balkana u šire područje Mediterana zabeleženo je oko XX veka st. e., a seoba u Anadol i osnivanje Frigije oko XII veka st. e., kao i u oblast donje Jermenije oko I veka st. e.

Iz kolonije ''Palestine'' oni se sele u Italiju, da bi tamo bili zabeleženi kao Tirenjani ili Etrurci, o čemu sasvim jasno piše već Strabon. Pored toga što kod njega nailazimo i na značajan podatak za srpsku toponomastiku, budući da sasvim jasno kaže: ''Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije" (ibid., s. 763); kod Strabona nailazimo i na navođenja autora koji su ranije kazivali o Pelazgima, a u čiju verodostojnost on ne sumnja. Tako navodi stihove Homera i Hesioda, Evripida i Efora od mlađih, iznoseći i sledeće: ''Antikleid je prvi govorio o (Pelazgima) Lemnu i Imbru, te da su sa nekim takvima od atičkih Tirenjana prema Italiji otplovili.

Od atičkih istorijskih pisaca Pelazgi su zabeleženi, kao da su i potekli sa Atike. Zbog mnogih lutanja i traženja pravde, moguće je da su se našli na mestima, gde su ih atičani pelargima nazivali'' (s. 245) Ako ponovo konsultujemo ''najstariji istočnik Balkana u najboljem smislu te reči'' (M. Budimir, ''Sa balkanskih istočnika'') iaime, Homerovu ''Ilijadu'', naći ćemo ime Pelasta ili Pelazga u sastavu trojanske vojske zajedno sa Dardancima, Tračanima, Peoncima, Paflagoncima, Enetima (Venetima), Mišanima (Il. 9., st. 786,877). Na strani ahejske vojske našli su se Danajci, Beoćani, Aspledonci, Fokejci, Lokrani, Abljani (ne i Abiji sa Podunavlja), Atinjani, Mikenjani, Arkađani, Rođani (Il., 8., st. 484, 748). Moglo bi se uz lak prizvuk šale zaključiti, da sve što bi bilo nama etnički bliže učestvuje na onoj strani u Trojanskom ratu14, koja taj iscrpljujući dvadesetogodišnji rat gubi. Pobeđuju ljuti Ahejci (potomci asirskih Ahavandi) i kao uspešni na ratnom planu, očigledno svojim uspesima fasciniraju istoričare u onom smislu poznate izreke, da o ratu ''pišu pobednici''.

14) ''Razaranje Troje'', ''svetog grada Iliosa'', dogodilo se po Tinaju 1334. g. st. e., po Sosibiosu 1171., a po matematičaru Eratostenu 1183. r. Kao najverovatnija uzima se 1250. godina stare ere na osnovu rekonstrukcije događaja o kojima kazuje Homerova Ilijada i Odiseja, kao i kasniji zapisi. (Vidi - Niko Županić, ''Trojačni i Arijevci'', Glas SKA, LXXXVI, drugi raz. 51, Beograd, 1911)

Za Srbe koji su se smestili u trupu Balkanskog poluostrva, nalazeći se na mestima doklasičpih Bruga i Dardanaca koji su davno prešli preko Helesponta i osnovali Troju ili Ilij, dopirući još dublje u Malu Aziju, nije nevažna činjenica da su se pomešali sa onim sjajnim strosedeocima koji se nisu selili. U mirnoj simbiozi slovenski Srbi sa svojim zadružnim načinom vođenja privrede i matrilinearnim društvenim stratigrafijama, imali su u starosedeocima po shvatanjima bliske veze, ne samo sa Brugima, Dardancima ili Venetima, nego pre svega sa Srbima starosedeocima na Podunavlju i Panoniji, kao i Iliriku uopšte. Još je davno Milan Budimir naglasio: ''Ovi balkanski Veneti imaju imenjake ne samo u ruskim Vjatićima i u složenicama kao Vaclav i Vjačeslav, nego i u jadranskim Venetima i dalje na zapad, sve do Atlantika. Za ovo ime zna i pesnik ''Ilijade'', odnosno Ahileide.'' (Sa balk. istoč. str. 40)

Ovaj iskaz upućuje nas na Šafarikovo merodavno mišljenje kako su prvobitno praslovenska imena bila Srbi i Veneti, a da su tek kasnije pobeležena i ostala u prilično arhaičnim, pa i izmenjenim značenjima (Budini, Nauri ili Neuri, Kimeri ili Kimberi, Imbri, Simbri, Sigini). U pradavno doba ovim kriptoistorijskim deskripcijama i supskripcijama, pridružilo se i ime Pelazga ili Pelasta, kao naziv za više etničkih grupacija koje su se raširile po u Balkanu i Propontidima, sve do Zakavkazja i kopna Male Azije.

U taj drevni korpus naroda jednim svojim delom spadaju i narodi slovenskog etnika u starini. Kako Ptolomej u Panoniji spominje srpske gradove, koji nose imena nacioealnog obeležja, to je moguće pretpostaviti da su neki Starosrbi spadali u taj pelaški korpus naroda, nalazeći se na Posavlju, Donjem Podunavlju i u Trakiji, prema Propontidima. Pouzdani istorijski podaci ili verifikovani arheološki materijal koji bi to direktno potvrđivao, koliko je nama poznato, ne postoji, ali to samim tim ne znači da tako nije i bilo. Ima danas naučnika koji javno tvrde da nema nikakvih istorijskih dokaza za postojanje matrijarhata (a J. Bahofen u svojoj knjizi ''Matrijarhat'' izneo ih je u obilju), kao i onih koji tvrde da nema nikakve slovenske keramike?! ''Tripoljska kultura'' njome obiluje, makar oni smatraju da je istorija zatvorena sa neprobojnim ogradama, koje onemogućavaju njeno suvislo čitanje. Sve drugo čini im se kao priče, koje ništa ne kazuju o stvarnosti, već o proizvoljnosti.

Baš suprotno ovakvom stanovištu, istoričari iz frankofonskog govornog područja još 1772. g. svode ovako svoja mišljenja o tim ''mitskim tricama'': ''Pelazgi, prvobitni stanovnici Grčke i Italije. Stigavši na Dunav, prešli su ovu reku i prodrli na Balkansko Poluostrvo, dok su se drugi peli uz Savu, koja ih je odvela u severnu Italiju. Otuda postoje dve grane Pelazga: jedna istočna, u Grčkoj, druga zapadna, u Italiji. Njihov dolazak se stavlja u 2000. g. pre Hrista, ali, moguće je da je bilo više njihovih seoba. Trojanci su bili Pelazgi, a Sabini u Italiji bili su, bez sumnje, najstariji ogranak velike mase Pelazga. Pelazgi su skoro svuda, posle izvesnog vremena, bili pobeđeni, isterani, svedeni na stupanj inferiornosti od novodošlih rasa: u Grčkoj su Dorani lišili Pelazge svih dobara.

Kasnije, kad su se Grci ustoličili u Južnoj Italiji, koja se po njima nazivala Velika Grčka, oni su od Pelazga uzeli najlepše oblasti. Pelazgi, koji su preživeli sve ove prevrate, jedni su se pretvorili u masu robova ili u zavisne kmetove vezane uz zemlju, a drugi su se sabili u nekom uglu zemlje, koju su nekada posedovali u potpuposti, ili su pak odbegli u planine. Neki su se opet otselili i tražili novu otadžbinu, osobito po ostrvima: tako Lemnos, Samotračko ostrvo, Sardinija, behu napunjeni Pelazgima. Zemljoradnja, metalurgija, arhitektura, bila su njihova bliska zanimanja.

Pelašku epohu karakterišu kiklopske građevine.'' (Dictionnaire universel d'Histoire et de Geographie, par M. B. Vouillet, Paris, 1772, c.255). O etnogenetskoj strukturi i jezičko-običajnim obeležjima saznajemo iz ogromnog dela Diodora iz Sicilije ''Istorijska biblioteka" III, 67, pisanog početkom naše ere. On kaže:

''Τον δ' ουν Λινον φασι τοις Πελασγικοις, γραμμασι συνταζαμενον τας του πρωτιου Διονυσιου πραζεις και τας αλλας μυθολογιας απολιπειυ ευ τοις υπομνεμ ασιν. Ομοιως δε τουτοις χρησοασθαι τοις Πελασγικοις γραμμασι του 'Ορφεα και Προυαπιδηυ του 'Ομερου διδασκαλου...''

(Po predanju, Lin je pišući pelaškim slovima, ostavio priču o delima prvog Dionisa, kao i druge priče. Takođe služio tim pelaškim slovima Orfej i Pronapid, Homerov učitelj.)

Ako ovaj dokument dovedemo u vezu sa Evripidovom ''Alkestom'', gde u stihovima 966-969, kaže: ''nema ni leka ni / u tračkim tablicama, na kojima / ispisana je Orfejeva / reč'', onda će nam lokacija već biti bliža. U već navedenom poglavlju dela Diodora Sicilskog koje se odnosi na opštu istoriju od početka sveta do 180. olimpijade ili 60 g. st. e., on spominje Timoteja, unuka Laomedonovog, koji je živeo u Orfejevo vreme i putujući daleko kod grada Nikeje na obali Okeana, doznao potpunu priču o Dionisu, koja je kazivala o svim prilikama njegovog života. Na osnovu toga on je napisao spev ''Frigija'' i to na drevni način: ''Služeći se znacima prvih Pelasga i pelaškim govorom.'' Očigledno da su pelaški ''karakteri'' ili pelaška slova, nešto različito od onih kojima su se služili Grci, kao uostalom i jezik, na šta ovaj citat iz Diodorovog spisa jasno upućuje.

Uz ovu temu valja navesti i prilično poznat, ali ne uvek i dovoljno istaknut dokument, koji nalazimo u čuvenoj Fabricijevoj Grčkoj biblioteci t. VII (1705-1728), u kojoj se navodi čuveni odlomak iz dela Dionisija Tračanina ili Gramatika (rođen oko 100 g. st. e.). Sholija na njegov tekst ovako glasi: ''Ima ih koji tvrde da su se slova, kojima se mi služimo, crtana s lišćem feniksa, ili palme, proširila među ljudima i da su ona zato prozvana feničanskim. Prema tom načinu, dakle, radilo bi se o jednoj igri reči, koja proističe iz činjenice da Grci imaju isto ime za palmu i za Feničane, na osnovu čega je stvoreno opšte dopušteno mišljenje, po kome bi grčka slova bila feničkog porekla.''

I Plinije svedoči da se kao materijal za pisanje upotrebljavalo lišće od biljaka ''in palmarum folii primo scriptantum'' (Pl. Nat. hist. XIII, 69), ali i ističe kako su rimsku mladež u pismenosti podizali Etrurci, ili Tirsenci - Pelazgi. To su oni narodi koji prethode grko-rimskoj dominaciji na Balkanu, i to u ekonomskom, jezičkom i religioznom pogledu. Balkanski Pelazgi ili Pelasti su ona staroevropska zajednica koja je ujedno i nosilac civilizacije, koju nazivamo ''Vinčanska kultura''. U njoj pre svega nastaje nešto takvo kao pismo, koje je prvi otkrio arheolog Miloje M. Vasić, a zatim potvrdili G. Čajld, N. Vlasa, M. Gimbutas, R. Pešić, M. Vin itd.

Imajući u vidu Diodorove iskaze kao istorijsku dokumentaciju o postojanju pelaškog pisma i jezika (Orfej-Lin-Timotej), a u Trakiji, prema Mojsiju Horenskom žive i srpskoslovenska plemena, sasvim je moguće da je ta pismenost vezana za starosrpski areal, nasuprot podsmesima: ''Koliko mi je poznato, prof. M. M. Vasić bio je prvi u našem delu Evrope koji se digao protiv nordizma i koji je karpatsko-podunavsku kulturu doveo u vezu sa kulturama anadola i istočnog Sredozemlja. Kako su nemački stručnjaci (i njihovi slovenski sledbenici) gotovo podrug veka gospodarili evropskom naukom, naročito u pogledu antike i istoka, trebaće još truda i vremena da se izvrši revizija tradicionalnih shvatanja, izgrađenih u duhu nordizma.'' (M. Budimir, ''Antika i Pelasti'', Skoplje 1959)

Na taj način, shvatanja izgrađena i u učvršćenosti potvrđivana u duhu nordizma, i kod mnogih nordističkih sledbenika kod Slovena, interkontinentalno su zaljuljana i s naše strane15, mada je već poodavno najveći udarac ovakvim nemilosrdnim ukalupljivanjima pogleda zadala arheolog i ponos slovenske nauke Marija Gimbutas, svojim studijama o Staroj Evropi, koju je zajedno sa njenim boginjama i bogovima smestila na Balkan; odakle, najverovatnije, potiče prvobitna pismenost i umetnički zamah, naročito u Podunavlju, kako je to još 1929. g., sledeći pronalaske vinčanskih artefakata M. M. Vasića zaključio i Gordon Čajld u knjizi ''The Danube in Prehistory''. (''Curious signs seratched on the vases from Vinča and Tordos agree with the marks on Egyptian vases of predynastic and protodynastic times'', ibid., p. 33.)

15) U omanjoj studiji ''Tragom za Pelazgima'' (Zagreb, 1922), krenuo je Niko Županić da odgonetne ''maskirnu glavicu od pečene gline iz Belog brda u selu Vinči u Srbiji'', koga je ona podsetila na stare narode bližeg orijenta. On je preistorijsku glavicu iz Vinče uporedio sa Hetitskim crtežima ljudskih glava i došao do zaključka o velikoj podudarnosti, što je za posledicu imalo saznanje da negroidna kompleksija koju ta glavica nosi, nije nešto što bi pripadalo ''arijevstvu'', već mešanim hato-alarodijevskim narodima.

Otkud oni na Balkanu pitao se Županić, i makar i nedosledno konstatovao: ''Kao što rekosmo, Hati se pojaviše u istoriji oko 1500. pre Hr. i ratovali su protiv svojih suseda u Armeniji, Kapadokiji, Kilikiji, severnoj Mesopotamiji i severnoj Siriji kroz stoleća tamo do 700. pre Hrista. U drugoj polovini druge tisuće pre Hrista Hati su imali jaku državu i oko god. 1280. kad je njihov vladalac Khatusil sklopio mir sa Ramzesom II hatitska se imperija rasprostirala na jugu do reke Orontesa, na zapadu do Egejskog mora, na istoku do Mesopotamije i na severu do Crnog mora. Ako ne pre, to se mogao tada neposrednim dodirom vršiti kulturni uticaj hetitske Male Azije na Egeju i Balkansko poluostrvo, kad već i pre ne bi to bio slučaj pod pritiskom vavilonskih i asirskih osvajanja u Prednjoj Aziji. Udarima akadskog kralja Sargona (2500. pre Hrista) podlegle su naime neke oblasti u primorju preko puta Kipra, za koji misle da je isto tako bio osvojen od Arkađana. Time je došao Sargon u vezu sa Hatima (Hetitima), jer se u Babelu (Biblosu) tada spominje Ishara (Ištar), koja je inače poznato božanstvo Hetita...(ta plemena) ugrožena sa istoka uzmicala su prema zapadu, prema Egeji i Balkanskom poluostrvu (tamo, str. 4-5)

Ha tom tragu gospodin Radivoj Pešić razvio je svoje razmatranje koje ga je odvelo do produbljenijeg razumevanja prvobitnog pisma, koje je još sa nesigurnošću svog pronalazačkog talenta otkrio i imenovao ''Vinčanskim pismom'' Miloje M. Vasić. Strukturišući ga preko ''bukvara'' koji predstavljaju tri osnovna grafema ''A-L-D'' potvrđena na nalazištima Lepenskog vira, on je pokazao da to ne mogu da budu slikovite predstave znakova vlasništva ili poželjnih predmeta, nego odmah i neposredno apstraktno-slovno linearno pismo. Dajući argumentaciju za svoja shvatanja, u onoj meri u kojoj je to pri stanju istraživanja u modernoj nauci moguće, gospodin Pešić pokazao je i razumevanje nad mogućom zaprepašćenošću nad takvom činjenicom:

''Sigurno je da je teško shvatiti činjenicu o postojanju linearnog pisma u tako dubokoj prošlosti. Potrebno je mnogo argumenata da bismo se uverili u pismenu komunikaciju praistorijskog sveta. S kim je to on komunicirao pismom, sa svojim prijateljem, sa svojom porodicom, s institucijama, sa samim sobom ili sa budućim svetom? Možda sa svima. Ali on je poznavao umeće pisanja. I o tome ostavio brojna svedočanstva. Jer, ako je pokazao smisao za geometrijsko osmišljavanje prostora, što je rezultat poznavanja proporcija, a ovo rezultat poznavanja broja, ako je pokazao smisao za osećaj ritma, što je potvrdio upotrebom koštane svirale i ako je, konačno, pokazao izuzetan dar za estetsko oblikovanje kamena dosežući visoki umetnički nivo likovnog izraza, on nas ne iznenađuje i dokumentacijom o svojoj pismenosti...

Slikovit prikaz ovog procesa daje koren u matematici, a to je koren slova čija tri elementa nalazimo upravo kraj svakog ognjišta i žrtvenika u staništima Lepenskog vira. Dakle, kao sastavni deo oltara, kao sam oltar. Jer slovo i nije ništa dugo do oltar s koga se kreće u realno i ponire u onostrano.'' (Radivoje Pešić, ''Vinčansko pismo'', Beograd, 1995., str. 112-113)

Sakralizujući na taj način smisao pismenosti, gospodin Pešić je postavio određen okvir i svrhu razmatranjima kojima se bavio povodom pojave protoistorijske pismenosti, koju ona najverovatnije i ima. Ono što je ipak daleko istaknutije u toj pretpostavci, a ne dospeva do izraza, jeste svest tog drevnog čoveka o njegovoj vlastitoj egzistenciji, kao i jasno ostavljena dokumentacija o smislu svega što jeste i biva. To je onaj ključni podatak važan za arheologiku uma, a koji govori o nadvremenom suštastvu duha koje traži tehnike svog ispoljavanja na način koji će mu najprisnije pristajati. To dakle ne može dovoljno dobro da bude posmatrano tek kao ''svedočanstvo mehanike nastanka pisma'', nego pre svega kao tehnika ili umeće koje iskazuje neanestezirano prisustvo duha kao vidova znanja o sebi i karakteru stvarnosti koja taj duh okružuje, prožima, iskazuje, objedinjava. Svejedinstvo stvarnosti time se očituje kao prisutno ma gde da mu odredimo ili zamislimo početak. Istina je da takvih početaka zapravo nema po sebi, već vazda tek za nas i za naš smisao njihovih poimanja. Sam karakter svesti početak po sebi isključuje zbog lepljive potrebe svrstavanja u vremenske raspone i utapanja u prostorne vrste, budući da njegovo prisustvo samo gradi vreme tako da njime samim ne biva ni svodivo ni odredljivo. Svest o vremenu i kao svest (svog) vremena, ukazuje na granice vremenovanja i time i granice svetovanja sveta po njegovim strunama koje mu leže u osnovu. Idejnost tako prevazilazi horizont pukog trajanja, budući da svetlosno jezgro uma iz kojeg progovara samo to vreme i trajanje tek otvara i omogućava, nezavisno od toga da li se to dešava u praistoriji ili negde u najsavremenojoj epohalnosti. Na dokumentima pismenosti Vinčanaca i Lepenaca, evidentnost te činjenice se sama nameće.

2. Antička dokumentacija o Pelazgima i njihove 

denominovane veze sa slovenskim etnicima

Postojbina Pelazga po predanju je Tesalija (Her., Hist. I, 56; Strab. Geog. V, 224; IX, 443; Serv, Aen. HŠ, 600, Lyk. Alex. (Kas.) st. 177), a y Ilijadi čitamo usrdnu molitvu Ahilejevu - Zeu, ana, Dwdwnaie Pelasgike, thlwqi naiwn (Il. XVI, 233: ''Zevse, gospode, dodonski pelaški, koji daleko, gde se priziva kao onaj koji vlada u studenoj Dodoni (Epir) okružen Selima vračevima koji leže na zemlji i ne peru noge, upražnjavajući neki vid asketizma. I prema Diodoru Sicilskom Ahilej je vaspitan na Skirosu, gde su stanovali Pelasti.

Prema, Strabonu, Pelazgi su staro dogrčko pleme naseljeno u Argosu i Atici, dakle u srcu potonjeg helenstva kojeg će obrazovati prvobitno divlja plemena Ahejaca i Doraca (još Hetiti ih nazivaju Ahavande) koje opisuju kao ljutice, a pelaško ime rasprostiralo se od Tesalije do Krita. Herodot Pelazgima naziva i Atinjane (Ist. I, 56; VIII, 49), Jonjane (VII, 94), Eolce (VII, 95), Arkađane (I, 1461. te stanovnike Dodone kao i Homer (Ist. II, 52), i Argosa (II, 171).

Pelašku Heru kao matrilinearni kult spominje Apolonije Rođanin (Argonautica, I, 44: "Ηρα Πελασγης''), a Sofokle tragički pesnik smatra Larisu u Tesaliji gradom Λαρισσα μητηρ προγουωυ Πελασγιδωυ (Larisa majka pelaških predaka), dok Helanik tvrdi da su Larisu osnovali sami Pelazgi, napominjući kako i Vergilije Ahila naziva Larisaeus [Aeneida, II, 179). Potvrđeno je da se na novcu Larise iz tesalskog saveza nalazila utisnuta Ahilejeva glava, čime se posredno potvrđuje da su Pelazgi smatrani prastanovnicima Grčke. Prema rimskom piscu Makrobiju (7,28) Pelazgi su iz Dodone došli u Italiju po Zevsovom orakulu, i tu podigli hram Divu i žrtvenik Kronosu. Prema Pliniju, kada su proterani iz Grčke, došli su preko Jonskog zaliva do Umbrije pa su, prema antičkom predanju, od Pelazga ili Tirsena proistekli Etrurci, za koje zna već Sofoklo kada spominje etrurske Pelazge (fr. 248), i Strabon (5,221) navodeći isto. Mnogi gradovi Etrurije smatrani su kolonijama Pelazga (Kroton, Agila, Piza, Saturnija), a Dionisije Halikarnaški sasvim identifikuje Aboridžine i Pelazge (1, 20, 28).

Srodstvo Rimljana sa Pelazgima pretpostavljalo je izvođenje njihovog porekla od Arkađana zarad svečanog nimbusa, a pesnik Likofron, kako na to odlično ukazuje dr Stevan Josifović, i sam drži da su Pelazgi ''stariji od Meseca''- Arkađani. Oni su međutim, živeli i na Kritu odakle su Brugi i Frižani, kao i na Kipru gde su stanovali i preddorski Ahejci. Po tradiciji, Tirseni ili Pelazgi bili su i učitelji Grka, kao i vešti zemljoradnici i graditelji zidova.

Isto tako, prema Pliniju (Nat. hist. VII, 56, 201), bili su jednako vešti mornari kao i proizvođači oružja, naročito poznatih kopalja (setimo se i Sigina po Herodotovim informatorima). Za Etrurce on zna da su pismeni i odlični vaspitači rimske mladeži, te da su arhitekturom, religijom i nošnjom toliko uticali na Rimljane, da su i posledlji kraljevi bili tirsenski doseljenici poreklom iz Korinta. Nije li tu i odgonetka Enejinog porekla, koji se po dolasku u Italiju naselio u zemlju Aboridžina (a-boreiginon = potomci severca) smeštenih iznad Laciuma, od koga potiču Romul i Rem, osnivači Rima. Eneja iz Troje dolazi prvo u (staru) Makedoniju, a odatle prelazi u Italiju, gde se udružuje sa Nanosom i Telefovim sinovima Tarhonom i Tirenom, osnivajući Lavinijum. U oblasti Aboridžina on vlada nad Latinima i Samnićanima, a u Lavinijumu podiže hram boginji Minervi, što odaje filosofske sklonosti i pelazgo-helenski karakter.

U takve podatke uklapa se tumačenje Tadeja Volanskog koji je terakotu pronađenu kod Krečenta 1846. g., i datovanu na H vek st. e., protumačio kao slovenske reči napisane grčkim pismom, kao ''Irakleos Sklabenos'' ili ''Herakle slovenski''. (Tadej Volanskij, ''Pamjatniki pismennasti Slavjan do Rizdva Hristovogo, Moskva, 1854.) Pelasti su onaj narod koji je izuzetno važan usled svoje istorijsko-geografske rasprostranjenosti za dešifrovanje paleoslovenskih zajednica i pitanje protoslovenske otadžbine, svakako u uskoj vezi sa problemom protoindoevropske domovine uopšte.

Pre svega, važna je prvobitna lokacija svih proto-indoevropljana, pa i slovenskih Srba među njima, o čemu postoji, nasuprot do tada preovlađujućim mnjenjima ''nordijske škole'', čak i matematičko-klimatološki argument. On kaže da nordistička paralela linije naseljenosti do tzv. ''crvene bukve'' (fagus salvatica) stoji mnogo južnije od topografije Kalinjingrad-Odesa: ''Doklasična leksička grupa baukoV sa svim svojim članovima dovoljno je rečit dokaz da se pri određivanju protoslovenske domovine ne možemo više držati crvene bukve. Slovenska su se naselja prema tome nalazila odnosno mogla nalaziti i s južne strane te linije, za koju se već zna da se stalno pomera dalje prema severoistoku. Ovo pomeranje u vezi je sa povlačenjem poslednjeg ledenog pojasa, koji je po mišljenju stručnjaka dopirao po prilici do 45 stepeni severne širine i to bi odgovaralo liniji koju ima Sava sa donjim tokom Dunava. Taj ledeni pojas bio je tako moćan da je ostavio vidne tragove glečera na svim višim balkanskim planinama pa i na samom Olimpu.

Shvatanje Hirta, Kretschmera i ostalih nordista o proto-indoevropskoj, pa prema tome i proto-slovenskoj postojbini u onim evropskim oblastima koje leže severnije od 55 stepeni severne širine teško je prihvatljivo sa gledišta Milankovićeve matematičke klimatologije. Linija bukve počinje danas od Kalinjingrada a to je na 55 paraleli. Ali pre 50 vekova kada se počela rasturati proto-indoevropska zajednica ta je linija bukve morala biti znatno više na jugu. Geografi i klimatolozi računaju kao sa pouzdanom činjenicom da su se baltičke oblasti u vezi sa povlačenjem ledenog pojasa prema severu mogle koristiti za trajnija naselja tek pre nekih 7000 do 8000 godina. Ali se crvena bukva u većem obimu mogla održati u tim krajevima najranije početkom III milenija.

Za južni položaj protoslovenskih naselja govore najzad osim fitonima b u k, i druge činjenice, koje potvrđuju protoslovenske veze sa balkansko-anadolskom civilizacijom u doklasično doba. Nepostojanje takvih veza sa finsko-ugarskim kulturnim pojasom isto je tako rečit dokaz za južniju lokalizaciju protoslovenskih naselja'' (Milan Budimir, ''Problem bukve i protoslovenske domovine'', Rad JAZU, Zagreb, 1951., knj. 282, str. 29, 30, 31)

Pitanje bukve višeznačno je važno, jer ovaj fitonim kao balkanska bukva: ''mimo sve svoje srodnike po učenju dendrologa odlikuje crvenim srcem (stoga nem. naziv Rotbuche)'' (Isto., str. 22). Crveno srce je važno jer satemski oblik crvene bukve dolazi u Podunavlje sa Anadola, od plemena Misa i Lida koja su još pre trojanskog rata zajedno s Teukrima provalili u Balkan (Herodot, VII, 20), a sa Frigima i Ilirima ulaze u korpus pelaških naroda, sa kojima u VIII veku st. e. iz oblasti Misa, Lida i Friga dolaze i Etrurci kao balkanski srodnici Pelazga, a na osnovu kojih jezički se utvrđuju važni pojmovi - pisati, zlato, blistati, sjajan, knjiga, grad, i t.d. Veze između balkanskih Pelazga ili Tirsena, t.j. Etruraca ili Rasena, Rašana i Slovena, pokazuju u jezičkom saobraćaju rođačke odnose, koje je Milan Budimir prikazao u svojoj obimnoj studiji Pelasto-Slavica, Rad JAZU, knj. 309, Zagreb, 1956.

Tu on brani Herodotovu, verovatno i po starini najubedljiviju teoriju, da su Etrurci ili Raseni došli na Apeninsko poluostrvo iz zapadne Anadolije, a realnost veza sa Slovenima i Tripoljskom civilizacijom, potvrđuju pre svega teonimije ili sveta mesta uopšte, a napose za pojedina božanstva. To ne mora nimalo da nas iznenađuje, ukoliko znamo da su teonimi leksičko-energetski odnos čovekov prema svemu što jeste i biva, kako je do toga stigla misao zasnovana u Platonovj akademiji kod jednog od poslednjih njenih upravnika Prokla Dijadoha. Proklo tu snagu imenovanja vidi ispoljenu u mentalnom vajarstvu kao bogotragalačkoj duhovnoj arhitekturi, a njegov hrišćanski sledbenik Dionisije Pseudo-Areopagit to teološki zasniva (uglavnom kompilacijama bez relevantne ontološke težine) za crkvene potrebe, u svojim spisima.

Korelacija između etrurskih i slovenskih božanstava u paleolingvističkom pogledu zadivljujuća je. Etrurski Jupiter ili Zevs -Tin(ia), istovetan je sa srpskoslovenskim din, dan (''Zbog grčkih koradikala Dōis i Dômâtér dozvoljena je i fonetski potpupo opravdana pripadnost imena Da(j)bog i Da(j)6abe (singular!) leksičkoj grupi dies Tin Juppiter" (tamo, str. 81). Vertumnus kao glavno rasensko božanstvo identičan je sa sloveno-srpskim ''vladha'' ili mlađim ''lada'' (str. 90-100).

Etrursko-rimski Mars isti je semantički kao naše ''junak'' (str. 103), a Turms kao rasenski Merkur ili Hermes grčki, pelastički (kimersko ( sembersko (-trački) Imbros, najneposrednije je koradikalan sa srpsko-slovenskim tulmaču (isto, str. 104-113), a to je prema leksemskom minimumu *tel - 'jasan, svetao', i *(s)ter *(s)tel 'prostrt, svetao, vidan' što i znači lidijski Atramon i slovenski Svarog (u starini se Zagreb, prema Sabljaru, zvao ''Soroga'' - Svarogov grad), slično hetitskom Telepinuš kao božanstvu svetlosti prema autohtonim Subartu / Taalibanu i Huritima i likijanskom Tel(e)m-y (isto, str. 110) 111)

Sledeća potvrda paleolingvističkih etrursko-slovenskih (pelaških) veza, nalazi se u pojmu ''grad''. Etrurski toponim Cortona koradikalan je sa indoevropskim *ghordho (ograda, grad) i slovenskim 'gradu', 'grad'. Dr Stevan Josifović u sumarnom pobrojavanju etimoloških mogućnosti koje bi za ovaj pojam važile naglašava: ''dovodeći ga u vezu sa predgrčkim Gortyn, akad. g./okortys, maked. Gortynia, frig. Gordia, trač. Kardia i etr. Curtum (tu verovatno spada i toponim Corduba)'', konstatuje proširujući Budimirovu tezu - ''koje sve označuju 'drven grad', odliku arhitekture dunavskih zemalja nasuprot kamenoj arhitekturi Mediterana.'' (Stevan Josifović, Nova mišljenja o indoevropskim jezičkim supstratima, Novi Sad, GFF, knj. IV, 1959, str. 105)

Herodotovi Sigini, Neuri i Budini sa svojom ksilotektonikom time su bliže primaknuti, kao i njihovi proto-indoevropski, odnosno srpskoslovenski koreni. Srodnost etrursko-latinskog naziva za frulaša, Subulo i grč. salpiux, etr. suflu i od Vuka zabeleženog srpskog termina sopilka u značenju ''velika svirala'', pokazana je do stepeia identiteta zbog formativa na '-lo' i tehničkog značenja 'frula'. To je značajan dokument za potvrdu tirsensko-slovenskih veza u starini, na koje se naslanjaju i termini Sopot, Sopoćani prema izvorima koji grgolje i klokoću. (tamo, str. 133-138)

Etimološko istraživanje reči 'zlato' počiva na međusobnoj vezi pelastičko-grčkih reči KsanJoV i ksutnoV sa hidronimom zlatonosne reke GeudoV, GalloV (SirbiV), do minimuma *ghoftos i etr.-lat. Santerna i rasenskog zamthic, zamtik i srpski 'žut' i 'žuna'. Trojanski hidronimi Ksantos i Skamandros etimološki su u vezi sa etr. zamthik ''zlatan'' i dolatinskog santerna sa osnovom u -'žalta, žolta', kao i 'zelen, zelje', ali i prema alkoV - bakar, crvenkasti ton, jer obe reke sam Homer imenuje ''tamno crvenim'' i ''srebrnih virova''.

Poslednje poglavlje Budimirove studije Pelasto-Slavica za našu temu arheografije Srba donosi najviše sadržaja. Argumentacija u prilog etrursko-srpskih veza i njen analitički rezultat, poduprta je rekonstrukcijom u kojoj se razaznaje društveni rečnik naroda u doklasično doba (termin Sebar), balkansko-anadolske seobe i tehnička dostignuća karakteristična za ono vreme. To se odnosi pre svega na zanimljiv i mnogo raspravljan naziv za dvoseklu sekiru - ''labris'', poznatu još iz kritsko-egejskog kulta. On tu reč odvaja od pelastičkog labyrinthos i vezuje je za dogrčku epiklezu boga Hermesa - Imbros i Imbrasos, izvodeći je iz korena saip /sip /simp u značenju - 'vezati, svezati', što i odgovara Hermovom i Imbosovom karakteru čuvara i sabirača stada (pastira), kao i vezisti između bogova i ljudi i tumaču poruka. Tu on navodi pelastički kordikal Zibysthides (Sibistid, trački Srbid) dokumentovan kod leksikografa Hesihija, te simblos, 'sipya', gambrios u poređenju sa lat. 'simpulum, simpurium'.

U daljem sledu navođenja Aristofanov izraz KimberikoV (Lusistrata 45) dovodi u vezu sa srpskoslovenskim 'sьmbera' i 'simber, simbro' (sličan toponim oblasti Semberije), sa ekvivokacijom društvenog termina sebar i osnaženjem kroz arap. 'sëmber' kao pomoćnik u zemljoradnji i balt. 'bendra' u značenju društvo, socijetet. Nalazeći u Italiji ime za kotlinu koje glasi Simbruium koju čini reka Anio u oblasti Ekva, on ga povezuje sa srb. sl. 'simber' i dogrčkim 'simblos' ( sud, ostava, koš), tako da u onomasiološkom pogledu odgovara našem 'kazan'. 

Usleđuje i konstatacija, kako: 'Isto tako ne može se ništa reći o pripadnosti etrurskog 'nomen gentile Sempronius', koje akademik Oštir uzima u obzir pri tumačelju slov. 'Simbru', 'sebar'. Baza 'sambro', koja se prema tome može samo naslućivati za etnik Ambrônes, ima doduše, svog najbližeg srodnika u grčkom deminutivskom 'hapax legomenon amnion' (od starijeg 'sambno'). Ova veza nije beznačajna kada se zna da se smenjuju sufiksalni elementi 'ho/ro'. Izlazi da se za naš termin 'simbro' moraju tražiti pouzdaniji srodnici.

Prema mišljenju Rozwadowskog to su bili 'Cimbri' koji se redovno javljaju sa Ambronima i Teutonima, a po tome, to bi mogli biti Kimberoi koji se javljaju i u antičkom rečniku sredinom V v. st. e. (vidi - str. 179) Za njih Budimir obezbeđuje važan deo svoje pelasto-slavističke analize: ''Oblik Kimmerioi, pa prema tome i pridev 'kimmerikos' poznat je već pesniku Odiseje kao i grčkim anadolskim kolonijama već početkom VII v. st. e. anadolski oblici njihova imena glase 'Gimmirri' (na vavilonskim spomenicima) i 'Gamer' (u Starom Zavetu). 

Prema Hroznom (Hist. de Asie Anter., 197), c njima su vođene borbe oko Karhemiša na gornjem Eufratu već pod kraj H v. st. e. Ajshilova dubleta 'Gabioi' nasuprot homerskoj 'Abio' (baza *saip-) pored hronološki neodređene glose 'Ziby(s)thides' (isp. lat. kordikal 'prôsâpia') svedoče o vremenskoj i geografskoj neujednačenosti tog procesa. Sa tim stanjem slaže se i psiloza u Hermesovu imenu Imbros i u karskoj glosi imbo-''inmentum''. Ova psiloza, svojstvena uostalom jonskim i ajolskim govorima, isto kao i Aristofanov pridev 'kimberikos' koji neki izdavači bez potrebe prepravljaju u 'kimmerikos', govore u prilog naše hronologije.

Na isti zaključak nas upućuje i Hesihijeva glosa KimmeriV qea ''mater deorum'' čija geminata 'mm' pokazuje rezultat asimilacije starije grupe 'mb'. Ime tog frigijanskog božanstva navodi na pomisao da je osnova simb(e)ro - ''coniunctus, socius''postojala već, u balkanskoj postojbini anadolskih Friga. To bi značilo da slov. društveni termin 'simb(e)ro'- ima semantički bliže leksičke srodnike ne samo u tračkoj glosi 'Ziby(s)thides' i u lat. ' prôsâpia ', nego i u drugim indoevropskim dijalektima.'' (isto, str. 186/187)

Dve reči zasigurno potiču iz slovenskog rečnika, a to je Plinijeva viverra - ''veverica'', kao i zoonim u grčkom ''kauna'' (odkle i Aristofanovo kunnakeV (kunići): ''Izlazi da je Aristofan dobio i ovaj kulturni termin preko onog istog posrednika preko kojeg je došao i termin kimberikoV. To su tračka plemena između Ponta i istočnih Karpata preko kojih su slovenska naselja u oblasti Tripolja jedino i mogla da saobraćaju sa grčkim trgovcima i kulturnijim balkansko-anadolskim jugoistokom.'' (isto, str. 188) U jednoj ranijoj studiji ''Protoslovenski i staroanadolski Indoevropljani'' (Zbor. Fil. fak. II, Bgd., 1952, str. 256), Budimir je odsečno zaključio: ''Slovenska hrišćanska ''sedmica'' potisnula je stariju ''peticu'', jer se sreda nalazila između drugog i četvrtog dana tog vremenskog perioda. Od Strabona znamo da je Pitagorina ''petica'', a svakako i tetraktiV, preuzeta od tračkih plemena, koja su po svoj prilici bila južni susedi protoslovenskih naselja. Najstariji Slovenin zabeležen u istoriji, po imenu Bož, stajao je na čelu plemenskih glavara kojih je bilo 72. To bi se moglo objasniti time što je sunčana godina od 360 dana imala 72 nedelje po 5 dana. Ova etrursko-slovenska podudarnost možda nije slučajna, pogotovo ne onda ako ne ostane jedina.''

Kao što smo izložili, Budimir se izuzetno potrudio da ova veza ne ostane jedina, a valjalo bi dodati da i u etrurskom silabarijumu Radivoja Pešića prilikom dešifrovanja 'vinčanice' iskaču tri temeljna slova - lambda, delta i alfa, kao ro, alfa, sigma ili obrnuto. Lad ili LAD(a) - 'vertumnus' ili 'sar', 'ras', bili bi korenovi mnogih nama dobro poznatih srpskoslovenskih reči. (R. Pešić, ''Syllabarium Etruscum'', Arezze, 1980, ''Scrittura di Vinča'', Milano, 1985; ''L'Origine della scrittura Etrusca'', Milano, 1985)

Što se pitanja pismenosti tiče, već smo ranije navodili podatke o vinda-runama episkopa Ditmara, kao i 'Novgorodski letopis' (1208), na kome se pokazuje zapis-amanet starih slovenskih paganskih kneževa, kao i 'čerte i reze' monaha Hrabra. Upotrebu štapića sa uzrezanim slovima spominje i Cezar kod galskih druida za koje se pretpostavlja snažan uticaj grčko-varvarskih naselja u Podunavlju, odakle potiču i germanske rune, mada severnije ka oblasti Ponta. Radovi profesora dr Radivoja Pešića oslonjeni su na ove drevne izveštaje iz kojih crpu snagu za dešifrovanje Vinčanskog pisma, što nam sada nije tema.

Ako bismo sveli i saželi navedenu argumentaciju do koje smo stigli sledeći istraživanja Milana Budimira, moglo bi da se zaključi sledeće: Pelasti su protoindoevropski narod unutar čijeg okruženja obitavaju i srpski Sloveni kao Protosloveni. Sa tom su zajednicom oni u miksoglotiji, a to međusobno jezičko prožimanje ustanovljava im identitet u istoj meri, u kojoj pokazuje i da im je postojbina Donje Podunavlje, kao i Podnjeparsko Zakavkazje do u duboku starinu. O ovoj vezi Srba i Slovena sa Pelastima imamo potvrde u artefaktima materijalne kulture (koje je prvi izložio sa otkrićem Vinčanske civilizacije Miloje M. Vasić), a Budimir je naročito isticao oblast metalurgije, vojne i grnčarske industrije vezane za ime Kimera i Sigina, to jest Simbera, Sembera, Sebara ili Srbalja, kao i plovilačka ili brodarska umeća vezana za ime Neura ili Naura brodoteča, takođe srpsko-slovenskog plemena, kojima treba pridružiti arhitekturu u ksilotektonici kod Šafarikovih Budina i pismenost Pešićevih i Vasićevih Vinčanaca (Sigina-Kimera-Sembera) kako se čini izglednim, uz ostale manje poznate pelaške supstrate. Ova vinčanska, odnosno pelaška kultura, u koju spada i slovenska civilizacija, jeste protoindoevropska i autohtona u Staroj Evropi.

Dragoljub P. Antić

Odlomak iz knjige Kratka arheografija Srba

Život i književno stvaralaštvo Bruna Šulca, Stojan Subotin

Život i književno stvaralaštvo Bruna Šulca

Rat je počeo još pre tri godine, a više od godine dana živeo je u strašnom fašističkom košmaru jedan bolešljivi, tihi preplašeni Jevrejin, profesor crtanja. Novembra 1942. g. još uvek je sedeo u drohobičkom getu. U to vreme prijatelji su mu već bili nabavili lažnu legitimaciju i novac pomoću kojih bi se mogao prebaciti iz drohobičkog u varšavski pakao. Tamo je, tako je bar naivnima izgledalo, bilo više mogućnosti da se sačuva život. Ali taj tihi, bolešljivi, povučeni i plašljivi Jevrejin bio je u isto vreme i pisac, pesnik, čovek možda najbujnije mašte u poljskoj književnosti između dva strašna rata. Prijatelji i znanci je često spominju i govore o njoj. Jedna žena, na primer, govoreći o njegovim pismima, priča kako je jednom dobila pismo koje je opisivalo let i zujanje jedne obične domaće muve. Osam stranica sitno ispisanog teksta samo o muvi. "Nezaboravno pismo..." dodaje ta žena koja je godinama, kao mlada devojka, bila ideal i sadržina pesnikovih snova i maštanja. Uostalom, zašto da tražimo svedočanstva drugih, dovoljno je zatvoriti oči i žmureći, nasumce, otvoriti bilo koju stranicu te neobične proze i bićete zasuti, preplavljeni, pritisnuti bogatstvom i bujnošću mašte koja najobičnije, na izgled najnevinije i najbanalnije činjenice, situacije, događaje pretvara u najuzbudljiviji mit, u najlepšu poeziju. Zamislite šta je tek u stanju da izmisli takva mašta posle više od godine dana košmarnog životarenja u velikom logoru smrti u koji su Nemci bili pretvorili celu Poljsku. Šta je mogao da zamišlja takav čovek koji već mesecima ide ivicom života sa žutom zvezdom na sebi. U njegovoj mašti, to željeno bekstvo u Varšavu završavalo se ne na nekoj zabačenoj železničkoj stanici mlazom iznenadnog svetla upravljenog u njegovo preplašeno lice, zlobnim lupkanjem debelog žandarmskog prsta u prozor voza i pozivom: "Komm, du Jude, komm!..." Ta slika ga je pritiskivala kao mora, nije mogao da je se oslobodi, ona ga je zadržavala da ostane u drohobičkom getu jer je tamo postojala jedna sitnica koja je, opet, zahvaljujući njegovoj neobuzdanoj uobrazilji, narastala do ogromne iluzije sigurnosti i pouzdanog oslonca. Ta sitnica je bila snobizam jednog bečkog stolara koji se izdavao za arhitektu. Tom gestapovcu, zvao se Landau, izradio je pesnik portret, na njegov zahtev zidnim slikama je ukrasio zgradu koju je zidao ovaj samozvani neimar, a za to je ponekad dobijao mrvicu hrane koja ga je održavala u životu. Mora da je bio zadovoljan idući drohobičkim ulicama sa tako teško zarađenim hlebom. Ko zna o čemu je mislio! Možda o tome kako šanse za očuvanje života postaju realnije. Tada ga je sreo jedan drugi gestapovac, zvao se Ginter. "Bist du Schulz?" zapitao je kratko. Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio, a odmah zatim se srušio pogođen sa dva metka. Ginter je bio lični neprijatelj Landaua i učinivši to sa zadovoljstvom je izjavio: "Ich habe seinen Juden erschossen." Bilo je to 18. novembra 1942. g. Tako je završio svoj život Bruno Šulc, pesnik i slikar koji je morao da pogine samo zato što je bio Jevrejin.

Kada je pao pogođen u Školskoj ulici zabačenog provincijskog gradića, Šulc je imao pedeset godina. Rodio se 1892. g. u tom istom gradiću u kome ga je zadesila i smrt, kao najmlađi sin trgovca tekstilnom robom, Jakuba Šulca. Međutim, ubrzo posle njegovog rođenja otac mu počinje poboljevati, usled čega su i trgovački poslovi pošli nagore. Očeva bolest je za malog Bruna značila početak bede. Bolešljiv i slabačak od ranog detinjstva, Bruno je do kraja života ostao povučen u sebe, neshvaćen od malograđanske sredine u kojoj je rastao. Spoljašnji život mu nije izgledao bogzna kako bogat. Posle položene mature, 1911. g., neko vreme je studirao arhitekturu u Lavovu, dve godine je proveo u Beču na Umetničkoj akademiji, a tridesetih godina posetio je i Pariz upoznavši se tamo naročito sa stvaralaštvom Goje, Ropsa i još nekih slikara. Kasnije je postao nastavnik crtanja u gimnaziji. Pravo da predaje crtanje dobio je na osnovu crteža koje je podneo Akademiji lepih umetnosti u Krakovu. Objekt njegovih crteža i slika bio je groteskno predstavljeni rodni gradić sa scenama koje često imaju mazohistički karakter. Uopšte, crtanje je valjda bila prva životna strast Bruna Šulca i sa crtanjem je počeo mnogo ranije nego sa pisanjem. A pisati je počeo za mali broj izabranih.

"Pisao sam pisma poznanicima", rekao je Šulc jednom svom poznaniku i prijatelju, pesniku Marjanu Jahimoviču. "Govorili su da su interesantna i da njihov stil prelazi kamerne zahteve. Nagovarali su me da ga iskoristim u književnim delima. Tako su nastale "Prodavnice cimetove boje".

Međutim, žena koju smo već ranije spomenuli i koja je bila ispunila nekoliko godina pesnikovih snova sigurno nije bila ta koja ga je navela na put književnika.

"Znala sam ga kao grafičara. Pa ipak, mnogo godina pre pojave njegove prve knjige imala sam, čini mi se, bezbroj dokaza njegovog književnog stvaranja... U godinama 1927-32, pa čak i kasnije, pisao mi je po dva i tri puta nedeljno. Pisma su bila duga, osam stranica..." i taj rani svedok njegovog stvaralaštva nastavlja:

"Pisma su bila zanosna. Kad bih, vraćajući se sa putovanja, zaticala na pisaćem stolu koverat, osećala bih žarku želju za usamljenošću. Ne bih ni reči pročitala u prisustvu najbližih. Bez daha sam gutala osam stranica sitnog rukopisa. Zatim, čitave sate nisam odgovarala na pitanja. Bila su to pisma – priče. Čudna – do straha, tužna do bola. Mučna, a ipak očekivana. Možda zato što su mnogo govorila o meni. I uvek romantična. Ostali su dronjci, odlomci, reči..."

I kao što je sve bilo čudno i neobično, nesvakidašnje u životu i karijeri ovog tihog, bolešljivog, ružnog čoveka, tako je bio čudan i početak njegove zvanične književničke karijere.

"Sa rukopisom u koferu otputovao sam u Varšavu. Izdavači su mi priznavali: svakako, te stvari su originalne, ali "ko će to čitati?". Nisu hteli da štampaju.", pričao je Šulc svom prijatelju Jahimoviču.

"Slučaj mi je pomogao. Tamo gde sam odseo, našla se žena čija je sestra vodila domaćinstvo Nalkovske. Ona mi je izradila audijenciju kod književnice do koje je bilo teško doći. Ceduljica okačena na vratima predviđala je samo pola sata za svakog ko bi dolazio sa posetama te vrste. Kad sam ušao, primila me je učtivo, ali mi je unapred rekla da mi može posvetiti malo vremena. Dakle, da izaberem neki fragmenat. Pročitao sam Ptice. Kad sam završio čitanje, podigla je telefonsku slušalicu i pozvala Rój [1] preporučujući im da mi prime Prodavnice za štampu. Tako sam kuhinjskim stepenicama ušao u književnost.", završio je Šulc svoju priču. A posle izlaska te knjige Šulc je bio taj koji je mogao da preporučuje druge, a ne onaj koga je trebalo preporučiti.

Ali pre no što je zvanično ušao u književnost, postojala je još jedna grupa ili bolje reći krug, koji je imao to zadovoljstvo da upozna njegovo stvaralaštvo. Bila su to deca – njegovi učenici kojima je predavao crtanje u drohobičkim školama. Svi učenici drohobičke gimnazije znali su da treba održavati apsolutnu tišinu na časovima crtanja, ako bi bio ispunjen taj uslov, bajczarz, kako su ga oni intimno zvali između sebe, počinjao bi da priča svoje čudesne bajke. Prepričavao je i pričajući menjao tuđe bajke, a još češće ih je sam izmišljao. Najčešće je ponavljao jedan motiv – dete, njegovi doživljaji, njegova često čudesna sudbina. Za njegove čudesno lepe bajke i priče znali su i učenici njegove škole i svi su ga željno iščekivali. A šta su o njegovim sposobnostima i o stvaralaštvu znale njegove kolege iz gimnazije, nastavnici? "Ne razgovaram sa njima o tim stvarima; dosađivali bi mi i nipodaštavali bi me", rekao je Šulc jednom o tome. Najbliža sredina ga nije razumevala. Zato je njegova biblioteka bila puna knjiga sa posvetama najčuvenijih i najvećih poljskih pisaca toga vremena, koje su svedočile o ugledu i priznanju koje je skromni bajczarz imao i kod njih.

Književni opus Bruna Šulca nije velik, bar ne ono što je ostalo: Sklepy cynamonowe (Prodavnice cimetove boje, 1934), Sanatorium pod klepsydrą (1937), Kometa (1938), nekoliko eseja i prikaza i to je sve. Međutim, poslednjih desetak godina svoga života Šulc je vrlo intenzivno radio. U ratnom haosu propali su mu roman Mesjasz (Mesija) i nova zbirka pripovedaka već spremljenih za štampu. Kad tome dodamo stotine pisama raznim licima, koja su često bila prave priče, od njegovog dela zaista nije ostalo mnogo po obimu.

Šulc je debitovao kasno, kao četrdesetogodišnjak i, čudna stvar, ono što su donele njegove prve, pa i sve kasnije priče, doživljaji su detinjstva. Ostao je nepromenjen dekor, ostao je isti emocionalni odnos prema njima, stvarnost koju opisuje jeste stvarnost viđena i gledana očima deteta, upotpunjavana i interpretirana dečjom maštom, stvarnost u kojoj snovi ničim nisu izrazito razgraničeni i odvojeni od jave. Sve je tu smešano, sve kao da se dešava van stvarnosti, van realnosti vremena. Šulc najčešće počinje od opisa stvarnosti, nekog sasvim sitnog, realnog događaja, koji istina nije uvek lokalizovan u vremenu i ograničen njime, ali u daljem pričanju te pojave svakidašnjice neprimetno i neosetno prelaze u sfere fantastike, pisac se trudi da nam pokaže najudaljenije perspektive događaja i stvari. Stvarnost Šulcovih priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. I takozvani klasični realistički roman je često operisao sa fantastikom, ali je po njegovim zakonima ta fantastika zahtevala motivaciju, kod Šulca, međutim, nema toga balasta. Njegova maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima, kao i realni događaji ili ličnosti, oni u priči žive istim umetničkim životom. Otac, radnja, grad, fantastična vožnja fijakerom, skupljanje palih zvezda, tobožnje dinastičke intrige i borbe, očeve promene u kondora, bubašvabu, škorpiona – sve se to upravlja prema jednim istim zakonima. Materija se skuplja i širi, vreme se izdužuje ili skuplja, događaji teku u vremenu ili van njega, u celoj toj jedinstvenoj viziji stvarnosti ne postoje nikakvi objektivni zakoni realnosti. Ta stvarnost viđena okom deteta u Šulcovom delu tek biva otkrivena, spoznata i – stavljena u okvire mita, mita stvorenog dečijom maštom. Sve to ukupno uzeto dočarava čitaocu jednu neobičnu sugestivnu i jedinstvenu viziju sveta.

Na zamerke da su Prodavnice cimetove boje i suviše smela proba interpretacije stvarnosti i da se ona veoma mnogo razlikuje od dotada uobičajenih i sankcionisanih Šulc je u intervjuu sa St. I. Vitkjevičem odgovorio: "Kad bi umetnost imala samo da potvrđuje ono što je već na drugoj strani utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je da bude sonda spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini, gde se stvara vrednost."

A malo dalje, upoređujući svoje stvaralaštvo sa stvaralaštvom Tomasa Mana, Šulc izjavljuje da Prodavnice cimetove boje po svom traženju genealogije pojava i događaja liče na Manove Jakubove istorije, samo što Šulc u svom delu pokušava da u skromnijim razmerama nađe "sopstvenu, privatnu mitologiju, sopstvene ‘istorije’, sopstvenu mitsku genealogiju", jer motivi ne postaju jednom zauvek, oni se stvaraju pred našim očima i kraj nas, treba ih samo znati videti i dati im spoljnu formu. Šulc je to nesumnjivo umeo.

Možda, posle svega ovoga što je gore rečeno, malo paradoksalno zvuči ono što ćemo sada reći. Šulc je u umetnosti bio branilac realizma sa kojim ga je inače vezivala i jedna osobina njegovog stvaralaštva – ironija. Samo, Šulcovo shvatanje realizma je bilo sasvim nekonvencionalno i originalno. Evo šta je on o tome pisao jednoj svojoj poznanici:

"... Čini mi se da je realizam, kao isključiva tendencija kopiranja stvarnosti – fikcija. Nikada ga nije bilo. Realizam je postao mora i strašilo za nadrealiste, pravi srednjovekovni sotona, koga po svim zidovima slikaju drečećim bojama. Za definiciju realizma predložio bih upotrebu čisto negativnog termina: to je metoda koja se trudi da svoja sredstva smesti u okvire izvesnih konvencija, donosi odluku da ne krši izvesne konvencije koje nazivamo stvarnošću ili zdravim razumom, ili verovatnoćom. U okviru tih granica ostaje mu vrlo široka skala sredstava, koliko široka, dokazuje upravo Man, koji iscrpljuje sve sfere i adove ne lomeći realističke konvencije. Man ili Dostojevski (pročitajte Dvojnika ili Karamazove) dokazuju koliko je malo važno prekoračenje ili čuvanje linije realizma, da je to prosto stvar gesta, poze, stila. Ako pod realizmom hoćemo da shvatimo izvesnu trivijalnost opisivane stvarnosti, onda su ti pisci jarka negacija takve definicije. S druge strane, samim kršenjem realističke konvencije bitka još nije dobijena. Samo kršenje realizma nije nikakva zasluga, sve zavisi od toga šta je time postignuto. Svesno i namerno gaženje realizma stvorilo je izvesne nove mogućnosti, ali se ne treba zavaravati da nas posedovanje tog trika tobož oslobađa od obaveza davanja bogatstva sadržine, davanja svog sveta. Nikakva, ma i najgenijalnija metoda ne može zameniti napor izvlačenja sopstvene sadržine."

U svetlu ovih reči postaje nam jasniji i Šulcov umetnički postupak. On se protiv svakidašnjice bori ne bežeći od nje, ne negirajući je, nego otkrivajući u njoj fantastične slojeve mašte, daleke perspektive koje zrače iz najobičnijih pojava, tražeći skriveni, izgubljeni i zaboravljeni smisao stvari i događaja jer – kako kaže u svom eseju Mitizacija stvarnosti – "Suština stvarnosti je smisao. Što nema smisla nije za nas stvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što ima udeo u nekom univerzalnom smislu." Eto, taj univerzalni smisao osnovna je opsesija svih Šulcovih napisa. Ono što nema imena – govori dalje Šulc na istom mestu – ne postoji, i tek kad dobije svoj naziv, ime, uključuje se u neki univerzalni smisao. Izolovana reč je kasniji produkt, rezultat tehnike i u današnjem, tekućem značenju predstavlja samo fragment, rudiment neke davne, sveobuhvatne, integralne mitologije. Tekuće reči su fragmenti davnih i večnih istorija, naši trezveni pojmovi i definicije su daleki potomci mitova i davnih istorija. Nema ni mrvice naših ideja koja ne potiče iz mitologije, koja nije izmenjena, osakaćena, iskrivljena mitologija. Motorna snaga ljudskog znanja je uverenje da će na kraju svojih proučavanja naći krajnji smisao sveta. Poezija je ta koja otkriva te izgubljene smislove i vraća rečima njihovo mesto, sjedinjuje ih prema njihovim davnim značenjima, vraća im njihovu integralnost. Zato je svaka poezija mitologizovanje, sva teži da stvori mit o svetu.

Reč u Šulcovom književnom stvaralaštvu ima ogroman značaj, njegov jezik je veoma originalan i sugestivan. Kao da je hteo da savlada granice jednog jezika, Šulc je sa poljskim rečima ravnomerno upotrebljavao i mnoštvo stranih reči i izraza vrlo retkih u poljskom čak i u naučnom, stručnom jeziku, a koji u njegovom tekstu zvuče kao naučni termini. Tako, kako sam pisac kaže, imamo "jeretičku" interpretaciju stvarnosti, prenebregavanje ustaljenih i sankcionisanih odnosa i veza, često izraženu jezikom i stilom koji nam sugeriše naučnu tačnost i objektivnost, stilom sa nemogućnošću da se sve stvari nazovu odgovarajućim imenom, sa, kako bi Šulc to rekao, nesposobnošću da se otkrije zaboravljeni smisao reči. Pri tome pesnički akt u toj senzualističkoj prozi dobija izgled spoznajnog procesa, naravno u onom smislu koji ima spoznajna vrednost književnog, a ne naučnog dela. Šulc nam ne pokazuje samo nepoznate aspekte stvari nego povezuje daleke stvari i pojave i na taj način daje originalnu interpretaciju svakidašnjih pojava i predmeta.

Njegove priče su konkretizacija bolesnih maštarija, ali pisac nigde ne govori da mu se nešto prisnilo ili prividelo, najčudnovatije događaje i slučajeve on opisuje spokojno i sa najvećom ozbiljnošću, tretirajući ih kao realnost svoje vrste, kao što dete veruje u ono što zamišlja i, nesvesno te činjenice, stvara prve mitove svoga života.

Pišući svoje priče, Šulc kao da se pridržavao pravila koje je u Traktatu o manekenima izneo njegov otac, taj "veliki herezijarh" kako ga je on u više mahova nazvao. Uostalom otac se ovde izjednačuje sa samim piscem, a tih nekoliko kratkih pričica o manekenima sadrže Šulcov umetnički kredo. Kao stvaraoca njega ne interesuje podražavanje prirode, ne interesuje ga njeno savršenstvo. Ako mu je za ulogu koju je namenio svom junaku dovoljno da ovaj ima samo jednu stranu lica, jednu ruku ili jednu nogu (ne uzimimo ove reči preterano bukvalno), on će samo to i imati. I stvarno, kad pogledamo njegove junake, kad proanalizujemo njihove fizičke osobine, pretresemo njihov izgled, pada u oči koliko je malo pažnje Šulc kod njih posvetio onome što nije važno za izražavanje njihovog unutrašnjeg lika, njihove sadržine. Njegovi junaci često nisu aktivne ličnosti priče, ljudi koji učestvuju u akciji, kojoj određuju tok, nego isti onakvi književni motivi kao dućan, kuća ili nešto drugo.

Sve je u njegovim pričama kao u bajci. Sve je neponovljivo, sve je puno fantastične nadgradnje iako su ličnosti i junaci o kojima piše ljudi uzeti iz sredine u kojoj je prolazilo njegovo detinjstvo. Pre svega otac, zatim Adela koja je svoj prototip imala u dugogodišnjoj služavki njihove kuće Ruhli; nesrećni idiot Dodo je Šulcov brat od tetke David Hajmberg itd., itd.

Teritorijalni opseg Šulcovih književnih interesovanja bio je uzak – radno mesto, zabačeni provincijski gradić Drohobič. Istina taj gradić je krajem XIX i početkom XX veka, zahvaljujući tome što je postao središte industrije nafte, doživeo ekonomski polet i u minijaturi prošao istoriju razvoja velegrada. Sitni objekt njegovog književnog stvaralaštva nije sputavao njegovu pesničku fantaziju, nikad mu nije uskratio tema i motiva, dobro poznati ljudi i događaji otvarali su pred njim svoje dubine i on je iz njih vadio biser koji na drugom mestu nije znao ni mogao da pronađe.

Karakterističan je slučaj sa Varšavom inače milionskim gradom. Tada ugledni nedeljni književni list Wiadomości Literackie (Književne vesti) pozvao je Šulca u Varšavu sa molbom da im napiše priču o varšavskim bibliotekama. Šulc je doputovao, dane je provodio u razgledanju starih biblioteka i arhiva, upoznavao se sa atmosferom tih institucija i – vratio se u Drohobič ne napisavši ništa. Samo rodni grad mu je pružao literarnu hranu i potsticao njegovu maštu.

Jedna od najoriginalnijih osobina Šulcovog stvaralaštva je njegova veoma raširena metafora. Vrlo originalna, smela i fantastična, ona je puna širokih slika i sitnih, realističkih, ako se tako može reći, najrealističkijih pojedinosti. Ta prividna suprotnost, taj nesklad ponekad zbunjuje čitaoca naviknutog da svet vidi samo u realističkim kategorijama. Dodajmo tome još i slikarske kategorije kojima Šulc prima i tumači svet i za neupućenog čitaoca zabuna postaje još veća.

Malo koji pisac u poljskoj književnosti je u tolikoj meri iskoristio slikarske elemente u književnom delu. Uzmimo samo kao primer Sanatorijum pod klepsidrom priču sa fantastičnom fabulom, priču o vremenu vraćenom unatrag, o drugoj stvarnosti i o fantastičnom, drugom životu ljudi koji su već umrli. Koliko je celu tu atmosferu sumornosti, beznadežnosti i pakla mnogo sugestivnijom učinilo vešto, slikarsko baratanje bojama. U celoj priči je upotrebio samo nekoliko prideva koji označavaju boju. To su: crn, beo, srebrn i sve nijanse sivila, čak i u poređenjima i pesničkim figurama.

Dalja karakteristika Šulcova stvaralaštva je antropomorfizacija prirode. Istina, antropomorfizacija prirode nije originalna Šulcova ideja, nije čak ni plod literarne delatnosti čoveka uopšte, jer to su već učinile magija, religija i mitologija pre no što je napisana prva reč, ali je kod ovog pisca to toliko istaknuto pri pomenu svake zvezde, cveta, drveta, brda, vetra, ptice da to u njegovom delu prelazi u jedan kvalitet koji se u takvom obliku retko susreće u književnosti. No i u toj antropomorfizaciji Šulc ne trpi nikakvih normi niti pravila. Svaka hijerarhija je poremećena, izmenjena, pomerena, izmešana, kako hijerarhija reči i pojmova, tako i funkcija, osobina stvari itd. Iz svega ovoga dolazimo do jednog zaključka koji nam mnogo govori o Šulcu kao književnom stvaraocu i o njegovom odnosu prema čoveku jer, najzad, antropomorfizacija prirode je samo jedan dokaz više da je čovek osnovni i najvažniji materijal umetničkog književnog dela. Koliko god puta čitali Šulca uvek ćemo u njegovom delu otkriti čitave komplekse novih problema koji izlaze pred nas.

U jednoj od svojih priča (Knjiga) Šulc piše:

"Jer obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući, s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule."

Šulcova knjiga svakako ne spada u te obične knjige, ona ne uzleće samo jednom, već uvek, kad god je uzmete u ruke, ona vam otkriva nove lepote i zagonetke.

Šulc vrlo mnogo pažnje posvećuje prirodi, ali ne zato da bi na tom polju pokazao svoje pripovedačko majstorstvo, bogatstvo jezika i slikarsko osećanje, nego da bi iz nje izvukao određenu atmosferu. Pri tome on ide dotle da poetsku sugestiju same reći uzdiže iznad same vizije ili slike, ona postaje najvažniji elemenat njegova dela. I u težnji da izvuče i istakne sve emocionalne nijanse reči – od sugestivnih, konkretnih, pustih boja slika i vizija do prefinjenih i jedva ulovljenih fantazija, Šulc postiže najveće efekte.

Rekli smo već da Šulc uopšte i ne pokušava da stvori iluziju objektivizma. Konstruišući svoju umetničku viziju stvarnosti, on podvlači njen subjektivizam, on napominje da njen smisao ne treba tražiti u nekoj objektivnoj stvarnosti, već samo u njegovoj prebogatoj fantaziji. Pri tome, ta je stvarnost fragmentarna, groteskna i autonomna, tj. upravlja se prema svojim sopstvenim zakonima koje im je propisala logika pesnikove mašte jer ne može se poreći da je ona bez ikakve logike kao i da ta logika nije dosledno sprovedena.

Stvarajući svoj svet i mitizujući stvarnost, Šulc je bio potpuno svestan njegove geneze. U jednom pismu svom prijatelju Andžeju Pljesnjeviču (od 4. marta 1936. g.) on piše:

"... čini mi se da je ta vrsta umetnosti koja mi leži na srcu, zapravo regresija, povratno detinjstvo. Kad bi bilo moguće... nekim okolnim putem ponovo se vratiti u detinjstvo, još jednom imati njegovu punoću i bezmernost – to bi bilo ostvarenje 'genijalne epohe...' Moj ideal je 'sazreti za detinjstvo'. To bi bila prava zrelost."

Tim rečima je Šulc izrazio i svoju težnju da dostigne prostotu i punoću dečje mašte i označio svoj umetnički program koji je dosledno realizovao u svim svojim pričama.

U celom svom po obimu ne velikom opusu Šulc obrađuje samo nekoliko osnovnih motiva. Jedan od njih je materijalna propast njegovog oca, predstavnika stare, solidne trgovine koji sa svojim shvatanjima, načinom trgovanja i moralom ne izdržava konkurenciju sa novim, praktičnim, bezobzirnim predstavnicima svoje branše. U mnogim pričama njegov otac se javlja ili kao trgovac tekstilnom robom, što je stvarno bio, ili kao fantastični čarobnjak, kao prestupnički eksperimentator i herezijarh, tj. kao dvojnik samog pisca, koji vodu borbu protiv sivila i ustajalosti života malograđanske sredine. Možda je baš zahvaljujući vernosti uspomeni svoga oca Šulc ostao branilac patrijarhalnih navika i shvatanja trgovini i nikad nije sa simpatijom gledao na te nove ljude, skorojeviće i aferaše, koje je prezirao, ali kojima je, što sasvim jasno proizlazi iz njegovog dela, često i zavideo.

Drugi motiv koji Šulc često pokreće je seksualni, odnos žene i čoveka, odnos muškog i ženskog pola. Međutim, antiteza između muške i ženske psihike kod Šulca dobija nove perspektive. Napomenuli smo već ranije da u Šulcovom slikarstvu bilo mnogo mazohizma. Nema ga manje ni u književnom stvaralaštvu.

Treći motiv koji se često javlja u Šulcovom stvaralaštvu je motiv manekena, tj. prema piščevom shvatanju, duha ogrezlog u telesnost, čoveka koji od podmeta postaje predmet. Ti njegovi manekeni su ne samo simboli bezdušne putenosti nego i savremenog komercijalizma.

U grupu motiva čestih u Šulcovom stvaralaštvu treba uvrstiti i motiv umetničkog stvaralaštva koje on tretira kao stvar grešnu i prestupničku. Dovoljno je samo proanalizovati njegov već pominjani Traktat o manekenima da bi se dobila potpuno jasna slika o tome.

Dodajmo tim nabrojanim problemima još dva-tri i njihova lista će biti iscrpena.

Tematika i problematika Šulcovog stvaralaštva nisu nove, ali ta secesijna problematika dobija kod njega novi smisao i vrednost. Dok je u doba svog procvata ona uzimala na sebe formu metafizičke tragedije, ovde se javlja kao metafizička komedija. Ismejavajući je, Šulc je krčio put savremenosti.

Šulcove knjige su nastajale u periodu "kada je" – kako kaže savremeni poljski književni kritičar, esejista i pripovedač Artur Sandauer – "u blatu i bedi poljskih gradića dogorevalo najbliže mu društvo", u čijem su se svakidašnjem životu najtešnje preplitali sadašnji pad sa minulim sjajem, komercijalni karakter sa biblijskim. Tek na tom tlu postaje razumljiva ova realističko-mitološka groteska, u kojoj tekstilni trgovac osuđuje sinove Izraela zbog hvalisavosti. Ipak nije teško zapaziti da po Šulcovom shvatanju taj – propali i lišen razumevanja za očeve brige – prosti narod takođe ima svoje pravo, slično kao što ga ima Adela, kad s vremena na vreme kompromituje oca, kao što ga ima svaka prizemnost, kad se tvrdoglavo bori za svoje pravo na obično, prostačko postojanje. Priznaje to junak, klanjajući se krišom Adeli, kojoj nejasno pripisuje nemu misiju i poslaništvo višeg reda. Šulcov mazohizam se tu pred nama javlja u novom, neočekivanom obliku: kao zdrav razum."

Drohobič u kome je živeo, ta sredina, taj gradić izgubljen u dalekim prostranstvima Poljske, ti praktični ljudi nisu shvatali svog najvećeg pesnika, bili su mu tuđi, često neprijateljski raspoloženi, ironični prema njemu. Usamljeni pisac je čeznuo za prijateljem kome bi se mogao poveriti, sa kojim bi se mogao posavetovati, u koga bi mogao naći potpore i ohrabrenja za svoj dalji rad.

"Potreban mi je drug" – piše Šulc 21. juna 1934. g. u pismu Tadeušu Brezi – "potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa – napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova – počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi."

Pišući te reči, ovaj veliki tvorac i kodifikator mitova možda nije ni slutio da će i umreti sa tom željom. Taj veliki herezijarh i borac protiv dosade, sivila i trivijalnosti malograđanskih navika, shvatanja i životarenja ostao je do kraja života usamljen i željan kakvog prijatelja. Kao njegov tvorac i njegovo delo ostalo je i do danas jedinstveno i jedino u poljskoj književnosti kao svedok borbe za otkrivanje novih i neslućenih lepota sveta i života u njemu.[2]

NAPOMENE

[1] Poznato poljsko predratno izdavačko preduzeće.

[2] Prilikom pisanja ovog predgovora služio sam se, između ostalih, i podacima iz članaka A. Sandauera, J. Ficovskog, M. Prominjskog, E. Krasovske, S. I. Vitkjeviča, H. Foglera, J. Sjeradzkog, I. Česljika i niza drugih autora.

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje, Beograd , Nolit, 1961.