Pesnikovo mesto
S vremena na vreme, prispevaju pozivi za učešće na nekom književnom večeru.
Pred tim pozivima javlja se pomisao kako je pesniku oduvek bilo mesto na dvoru ili na trgu. Poziva sa dvora više nema: to je ipak srećna okolnost, koja se prihvata sa olakšanjem. Tamo je sve više zvanica a sve manje para. Uostalom, kad bi se tamo još dodeljivali letnjikovci, čovek bi možda i zažalio što mu se ne pruža prilika da izabere za sebe neki omanji, u blizini, sa suvom klimom. Ovako mu je svejedno.
Ostaju pozivi s trga. Ni tamo nema zlatnika, ima samo bakrenjaka; no tamo će zato svojski nahraniti i napojiti pesnika. Posadiće ga za sto i puniće mu tanjir i čašu dokle god ne ustane i otetura se na počinak. To je lep stari običaj s kojim je poezija počinjala i s kojim bi bio red i da se završi, kad joj bude došao kraj. Tu, za stolom, čovek biva svaki put iznova istinski dirnut i u isti mah uplašen saznanjem o vazdašnjem značaju uloge koja mu se pripisuje i koju je nehotice prihvatio. Pribojava se da njegov položaj pomalo liči na lažno predstavljanje. Ne, nije on došao tu kako bi ljubaznim domaćinima budio uspomenu na njihove pretke i svetlo oružje. On bi mogao biti još samo žongler, lakrdijaš spreman da im krade jaja pod kokoškama ako bi ga pustili da izgladni, i koji odmerava ispod oka njihovu žensku čeljad pogledom zamućenim od pića. Nek razmisli čemu bi to odvelo. Svašta bi mu se moglo dogoditi kad se ne bi sutradan zorom, mamuran, iskrao i nastavio put.
Borislav Radović
Izvornik Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, 27-28, Beograd,
2004, str. 29-30.
