Euforija
Sediš sama u bašti sa beležnicom,
sendvičem, pljoskom i lulom.
Noć je ali tako mirno da svetlo gori ne trepereći,
širi odsjaj preko stola sklepanog od dasaka
i blista se u flaši i čaši.
Piješ gutljaj, uzimaš zalogaj — puniš i pališ lulu.
Pišeš stih ili dva i praviš pauzu i razmišljaš
trag večernjeg crvenila što klizi ka jutarnjem
crvenilu,
more krbuljica, penušavo zelenobelo u sumraku
letnje noći,
ni leptira oko svetlosti ali horovi komaraca oko
hrasta,
lišće tako mirno spram neba... I jasika što šušti u
zatišju:
Cela priroda jaka od ljubavi i smrti oko tebe.
Kao da je poslednje veče pred dug, dug put:
Karta je u džepu i konačno sve spakovano.
I moći sedeti i osećati blizinu dalekih zemalja,
osećati kako je sve u svemu, ujedno svoj kraj i
svoj početak,
osećati da su ovde i sada i njen odlazak i njen
povratak,
osećati kako su smrt i život jaki kao vino u njoj!
Da, biti jedno s noći, jedno sa samim sobom, s
plamenom svetlosti
koji me mirno gleda u oči, nedokučivo i mirno,
jedno s jasikom što treperi i šapuće,
jedno s jatom cvetova što se naginju iz tame i
slušaju
nešto što beše na vrh jezika da kažem ali nikad
ne izrekoh,
nešto što nisam htela da izdam čak i da sam
mogla.
I da žubori u meni od najčistije sreće!
I plamen se diže... Kao da se cveće probilo
bliže,
bliže i bliže svetlu u blistavim tačkama duge.
Jasika drhti i pleše, večernje crvenilo klizi
i sve što beše neizrecivo i daleko neizrecivo je i
blizu.
Gunnar Ekelöf
(Pesma skele, 1941)
(Pesma skele, 1941)
Prevod Ljubiše Rajića
