Noćni voz za Lisabon
I ko bi, uistinu, da bude besmrtan? Ko bi da živi beskonačno? Kako mora da je dosadno i bljutavo znati da je ono što se događa danas, ovog meseca, ove godine, potpuno beznačajno, pošto sledi beskrajno mnogo dana, meseci i godina. Doslovno: beskonačno mnogo. Da li bi, tada, još nešto bilo od značaja? Ne bi bilo potrebe da vodimo računa o vremenu, ništa ne bismo mogli da propustimo, ne bismo morali da žurimo. Bilo bi svejedno da li nešto radimo danas ili ćemo to uraditi sutra, potpuno svejedno. I propusti, umnoženi milion puta, sa stanovišta večnosti, nisu ništa, te bi bilo besmisleno žaliti za bilo čim, pošto bi uvek ostajalo vremena da se to nadoknadi. Ne bismo mogli, čak, ni da osetimo šta znači proživeti dan, jer se ta sreća hrani svešću o vremenu koje otiče. Dok postoji smrt, besposličar je avanturista, krstaš suprotstavljen diktaturi žurbe. Kad bi, uvek i svuda, bilo vremena za sve i svakoga – gde bi bilo mesta za radost u gubljenju vremena?
