Prostor bez svetlosti, forma bez obrisa,
Kao telo u kome niko ne diše,
Linije sažete u pupku Sveta,
Koraci, trčanje, urlanje, igranje, zabezeknutost,
Izliva se po gorećem tlu.
Usred kuće bez krova i podova postavih zid,
Ucrtah srećna lica bez očiju,
Od krpa, kartona i đubreta načinih titana,
Dva krilata dekana pokriše ga senom,
Ostaviše otiske stopa po nepostojećem modrilu.
Scena je postavljena: predvorje kao srča i disproporcija,
Iščupalo mnjenje iza kulisa,
Alati razbacani iza zavesa, kalupi prazni, zjape...
Treptaji i grimase, ispod Kamena obezjezičeni gmizavci,
Vuku, niču, naviru, roje se.
Izdišemo zamenice bez refleksivne namere ka
saznanju Drugog,
Auditorijum, argument, sinteza, konvencija, navika,
Pretvaraju se u korake nesigurne, u nesnosne piruete
Koje beže u pad, u kikotanje i sne.
Inverzija na polju (za)mišljenog etosa sveta,
Hijerarhije nerazlučivo ukidaju aktere i publiku,
Upucavajući mikro-narative šaputavih življenja,
Streljajući čoveštvo čoveka od blatnjavog grumenja,
Ciljajući u oko vira.
Razrušeni nasipi raspustiše mora,
Rojevi ždralova u bojama ružinih karnevala podsetiše na svet,
Iscrpljen, neodrživ, klonuo, rastrzan i na smrt ranjen,
U kome sipe i daždevnjaci zacariše naizust, voda vlada,
Kristalizacija dvosmisla, ekscemi po ikri sunđera/bića pucaju.
Mahnitim mahanjem zaustavismo protok prostora, duvamo u bezprste šake,
Kreirajući novu plimu zabluda, Mesec zaboravi da je dobošar ritma prirode,
Uvijajući u penu oblaka zaboravljenu sliku sopstva ispošćenog,
Puštajući vrtoglavicu da postane arhiđakon i sudija nad mrtvima,
Ustalim i nanovo rođenim.
Komplementarnost tela i psihe obitava nad ambisom egzistencije,
Postulati kao šifre božanskog – paradoksalnog otkrivača istorije antinomija,
interpretiraju čoveka kao (s)tvar,
Tamna materija, izbeljivanje, gravitacija, angelologija,
Metafizičke predikcije potkraše se kao ograničene perspektive samotumačenja,
Indukcija.
Odsustvo imaginarnog prikazivača „u telu“ uspostavljanje je tematske meritornosti
suspendovane zbilje,
Bitak Drugog je rat, manihejstvo, Nešto, diferentia specifica,
Nojevo plovilo bez jedara i pravca, osmoro ljudi, riblji par,
Repozitorijum krcat bodljama i suvim cvećem,
Nežna plavet nadvi se nad blaženim prividima.
Metafizičke predikcije potkraše se kao ograničene perspektive samotumačenja,
Indukcija.
Odsustvo imaginarnog prikazivača „u telu“ uspostavljanje je tematske meritornosti
suspendovane zbilje,
Bitak Drugog je rat, manihejstvo, Nešto, diferentia specifica,
Nojevo plovilo bez jedara i pravca, osmoro ljudi, riblji par,
Repozitorijum krcat bodljama i suvim cvećem,
Nežna plavet nadvi se nad blaženim prividima.
Gladovanja
Niču belezi u daljini,
Arterije bubnjaju,
Pucaju grudi od krvi slane,
Od gline koža modrilom zrači.
Rita se strah kostima od pepela,
Dogoreva poslednja izdaja,
Zbacismo ogrtač teskobama ukrašen,
Seciramo crne otiske ličnih nerazmrsivosti.
Oroz.
Bubanj.
Oštrica.
Anafora.
Zaključah čarobnu kutiju punu peska i kamena,
Vizije teške razodenuše me.
Hladne ruke
Umaštala si severni cvet na mom stomaku,
Nokat po nokat si nizala vreme i stvarnost,
Na osloncu Reči spekulisala si apsurd i paradoks,
Obogotvorila si fundametalni mozaik naših Mi.
Izbijanje.
Introspekcija.
Sloboda.
Tišinom ljubim tvoje hladne ruke,
Vir su i vakuum provalija,
Bez pompe i konfuznog teatra,
U oku si porodila Ono Neizrecivo.
