ЗБОГОМ ЛАБУДОВИ БЕЛИ!
Стајах подно храстова дебела хлада
И слушах срце своје како снажно бије.
Као да дува мећава снажна
Носећ иглице и студен који вије.
У мени све тутњи. Осећам се леден
Као напуштен врх поларног брега
Што немо на ветру зјапи сметен
И залутале бродове на своје гребене вреба.
Занесен. Са хартијом белом неокаљаном и пером
Гледах у пејзаж шарени у форми умирућег дана.
Да стихове напишем. Трагове на хартији као снегом
Да украсим у стиху и рими. Христових ми рана!
Није лако! Сав дрхтим, тако тешко бреме
Док стојим подно храста, дебелa хлада
Свака кап зноја, тешка као спарно време
А у мени као да дува мећава снежна!
Мој добри дане! Дај ми мало маште твоје трага
Бледоликог хлада, у стих и риму да плаветнило сложим.
Да се макар нагледам твоје чаролије у смирају дана
Твојих скута жељан нисам! Већ риму и стих да посложим
У хармонији сунчевих зрака и златног класја
Чији океан се на хоризонту у ритму ветра немо миче
У тону летњег, надолазећег вечерњег мрака
Као опаљен последњим сунчевим зракама, жареним бичем
Време пролази. Гледах у ту природу дивну...
Касно, вечерње лето већ уморно сетно
Кад на хоризотну одједном нешто сину!
Искра на шареном небу плаветнилу у јасно
Као белом своду што се широко надвио
У надолазећој бујици. Ја се пренух
На небу угледах бели знак који се јавио
Како пристиже. У чуду, ја немо бленух
И почеках мало. Када схватих:
Да то су Лабудови Бели у широком лету!
То беше бели знак који се на небу јавих
У смирају дана, јато Белих Лабудова идућ према смеру
Њима знаном! Док шареним небом, крваво изгара
Последњи тренутак дана. Бела крила Лабудоба
Као силни, бели плашт одједном небом шара
Лепет белих крила, многобројних златних кљунова!
О, моји Лабудови Бели!
Летите сретни! Према хоризонту бледом плаветнилу
Мој вас уздах верно прати! И срце жарко изгара у мени.
Гледајућ крила ваша и бела перја! У заносу руменилу
Од сунца крвава облака. Ви одоште слободни
О, моји Лабудови Бели! Испратих вас у немирном тону
Који тупо одзвањаше у мени
Да опишем, једва да имам вољу.
Збогом лабудови бели
Ви одлетиште сретни, на крилима снежним!
Према тињајућој сенци пламена
Где се обрис шаренила, таме и дана на небу разлива.
Ка последњим напором титрајућег блештавила
Сунцу, који светлошћу бледом иза брега се смешка
Збогом лабудови бели
Ви одлетиште сретни, на крилима снежним!
На крвавом своду умирућег дана
Замишљам ваш уздисај гласни.
Док грудима крчите пут, преко пенушавих, белих облака
Кроз које у комешању пробијају сјајне светлосне власи.
Збогом лабудови бели
Ви одлетиште сретни, на крилима снежним!
Према последњем издисају вечерњег руменила
Док плашт ноћи већ се увелико спрема
Дан да отера. И гледа
Природу што пре да покрије и вечно је успава
Уз музику тужну, сребрну месечину
Али струне... поноћна Харфа
У мојој души остављају празнину.
Збогом лабудови бели
Ви одлетиште сретни, на крилима снежним!
Преко океана, мора и пустих брегова
Снежних планина и далеких висина
Мирних долина и шума под плаштом снегова
Што никад сунца не беху достојна низина
Збогом лабудови бели
Ви одлетиште сретни, на крилима снежним!
У коју земљу далеку?
Под окриљем поезије тужног песника
Вас посматрајући, имах жељу велику
С вама да полетим! Као у срцу узбуђеног весника
Чије срце као ратни добош бије
Дошавши спреман, њој да вечну тајну открије.
Под беле облаке с вама да се винем
Тугу с небом да поделим.
Зрачак слободе да удахнем
О, моји лабудови бели!
ЉУБАВ, ИМЕ ШТО ТИ ПРАВЕДНОСТ ДАДЕ
Љубав, име што ти праведност даде
Оклоп златни, мач бридак у канији
Трагом светла на дно сваке душе се спусти
Ту пробуди јато уснулих лептирова.
О, љубав чедна, злу неокаљана
Данице, блистај звездо на небу
Обасјај путе, не дозволи да залутају у мраку
Поморци; сруши све зиде у гордом Хаду
Венеро! Блистај још хиљаду година!
Љубав, име што ти праведност даде
Штит од класја; громом сунца
Раскрчи слепе стазе на путима мрака
И остави луч светла за будућа поколења.
О, љубав велика, крепост је вечна
На врху брега, где ти правда место даде
Тврђаво сјајна, не дозволи никада
Да они доле из долина, двери сруше твоје
Наличје вечног поноса и сунца.
***
Ходи к мени, маче моје мало
Дођи к мени, седи ми на колено
Посеци мачем коров на камену
Исплачи се на мом рамену
Бенове њене све сам избројао
У сузама мириса коже и косе
На образу њене топле груди осетио
Жедан тих суза ко' латице
росе
Само тако поред мене може бити
Дрхтај сваки као струна виолине
Због тога бих плакао у груди њене
И док је света утешио се не би
КО?
Ко ти походи снове и песме
Док мирно спаваш мислећи на ме?
Ко ти месечином покрива рамена
И купи дах твој на црвеним уснама?
Ко те слуша док лагано дишеш
У белој постељи од памука?
Ко те посматра док мирно спаваш
И склања прамен косе са твог образа?
Тај ће део срца твога бити део
Тек када пламен постане вода!
Тај ће на главу круну да ти стави
Тек када суза постане ватра!
Тај никада бити неће сена твоја
Рука за помоћ, раме за плач!
Тај никада бити неће љубав твоја
Јер твоје срце не отвара мач!
Слика Драгош Калајић
