/odlomak/
VI
Jedna topla jesen i vlažni početak jedne snežne zime behu dovoljni senjori Mariji Dolores del Poris y Montez, putujućoj umetnici, da zavlada ne samo srcem jednog kralja nego da protiv njega uzbuni čitavu prestonicu, a protiv sebe čitavu jednospasavajuću katoličku crkvu i njene arhipastire u Bavarskoj. U toplom oktobru ona je priredila tri večera španskih narodnih igara i pokazala svoje divne čipke, svoje divne oči i, najlepše, noge. Govorilo se bilo da putuje, dalje. Jašući u hladnom, vlažnom novembru, često s kraljem, ona je bila — to se više nije čak ni krilo — postala njegova najnovija metresa i dolazeći joj, i u hotel, Ludvik I je, pred kapijom, katkad ostavljao čak i svoja kola. U pozorištu, za nju je uvek bila prazna jedna loža, u redu dvorskom; blagajnik opere plaćao joj je naročitu platu; u dvoru je »davala španske časove«; u svom hotelu rasipala je novac; najzad, u Barergase, otpoče opravka jednog dvorca za nju, i svet, koji je i dotle brbljao često o njoj, otpoče isključivo da priča samo o njoj. U početku jedna glumica više koja je svratila na pozornicu u Minhen, ona je polako postajala crni vampir koji je sisao krv Bavarskoj, dotle pred zaštitom Djeve Marije. U svojoj crnini, razgolićena i drska, kao i u svojim jahaćim haljinama, sa svojim ludim crnim šeširićima i svojom groznom, crnom dogom, ona je počela da se vozi po gradu, u svom crnom bataru, sa konjima vranim, kao da je stalno išla na pogreb. Neka španska igračica, rodom iz plemstva, ona je polako postajala u pričama, po kućama iza zavesa, oko porodičnog ognjišta, strašna, zlokobna crna mačka koja će kralju doneti nesreću. Raščulo se bilo da je bila udata u Indiji, da su se zbog nje ubijali u Parizu, da je u Poljskoj i u Rusiji upropastila knezove. Najposle da stoji u službi engleskih slobodnih zidara, u prepisci sa Macinijem, i da je u Minhen dosla da radi za Gizoa. Aostokratija joj, još pre, beše zatvorila sva vrata. Međutim, ona se nije držala kao metrese, nekad, koje su sad još uticale na kralja, samo kao portreti sa zida: o njoj se čulo da ne voli popove i da to otvoreno priznaje; isto tako se govorilo i to da je rekla da Bavarskom gospodare jezuiti i da tome treba učiniti kraj. Ludvik I dao je naslikati trideset i šest lepih žena za svoj kabinet i sve ih imao, mrtve na zidu, pretvonene u sliku i boju, i prašinu. Ona se, međutim niie dala slikati i dolazila je u dvor u jahaćem kostimu, živa i sveža, kao netaknuta amazonka. Poslednja od kraljevskih metresa, malo odebljala, demonska ledi Elinborou, mirno je sedela u svojoj loži kad bi prisustvovao dvor, ali ova Španjolka, u svojoj loži, u dvorskom redu, iza svoje orne lepeze, smešila bi se javno kralju i tad. U njenom hotelu, u salonu koji je od početka uživao rđav glas, bio je već davno štab glumaca i đaka i mladih oficira, što su, kao i ona, mrzeli jezuite, ali otkada joj počeše dolaziti i slikari i sam kralj, dolažahu joj i ministri i državni savetnici. To više nije bila metresa koja se beše digla sa pozornice, kao Amalija fon Šindling, ili Ana Hilmajer, niti je bila ledi Spenc, to je bila žena i umetnik, kako je sama govorila, »svetskog glasa«, i želela je da se taj glas raščuje, i o njenom životu u Minhenu. Monah srednjovekovni koji je bio u grbu grada i koji je varoši na Izaru dao i ime, bio je, naročito, meta njenih strela i njenog podsmeha. Pri pijankama koje je u hotelu priređivala, uz visoke misli slikara i filosofa, koji se, kao bajagi, okupiše oko nje, ona je rado slušala i lupetanja nekoliko slobodara, koji su se nadali da je čas blizu kada će senjora Montez rušiti i ministarstva. Dve šaljive izreke Ludvika I mnogo su se prepričavale tih dana u društvu. Biskupu kojii mu se beše javio u audijenciju, da ga obavesti kako treba da se čuva te igračice koja mu nosi nesreću kralj je bio odgovorio: »Ostanite vi kod svoje štole, a ja kod moje Lole«. Ludilo raznih stilova arhitekture beše pokrio sneg. ali bezumlje koje je u Minhenu raslo oko te žene, izgledalo je već tada toliko da je bilo uzaludno kriti ga, i o njemu se govorilo javno. Svet je vrvio u Operu i »Kod jelena«, da je vidi i da je ogovara, ne samo njene suviše razgolićene grudi, nego i njeno društvo i šampanj, koji je pila umesto piva. Gostioničar Hauard, od nekog vremena ćutao je o njoj, kao grob, i stajao pred njom kao stena, zatvorivši svakom put. ali je ona sama tražila popularnost i pojavljivala se drsko u crkvama, po alejama šetača građanstva i po kafanama oficira i studenata. Noću je počela izlaziti obučena u muško. Sa njom je zvezda Vitelsbaha, prema kojima su Hohencolerni bili siromašni oficiri koji su se dočepali krune, počela da tamni, i siromašna i prljava predgrađa, sa drvenim doksatima kuća, njenim su imenom počela decu svoju da plaše. Protivnik popova, ona je polako postajala protivnik crkava i spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. Njeni prozori u raskošnoj gostionici, sa crvenim zavesama, davali su Minhen-ima potpunu zamisao pakla. U taj pakao, najposle, tri dana pred Božić, ulazio je mladi husar, potporučndk fon Delinger, iz gardijskog puka kraljevih švoležera, otresavši pred stepeništem meki, vlažni sneg sa svog crnog šinjela. Njegov zaštitnik i rođak, pukovnik Valerštajn, skidao je pred njim svoj ogrtač, postavljen sav dabrovinom, i nije se više podsmevao mlađem drugu. Bio mu je ipak obećao da će ga uvesti kod gospođe Montez, pošto se prvo potrudio i sam da joj bude predstavljen. Večernje društvo koje se skupljalo kod igračice bilo je tog dana izostalo, ili ga je Lola poslala kući. U njenom velikom salonu sedela su sa njom svega tri muškarca, zaneti njom, sva trojiea, očevidno. Graf Sajnzhajm, kraljev miniistar finansija, pravi dendi svog vremena, sedeo je pred njom na jednom taburetu. Bio je nagnut nad jednom skulpturom koja je predstavljala božansku nogu igračice i okrenut leđima novim gostima kad su ušli. Lola, u večernjoj pariskoj haljini, gledala je da ga očara i, uglavnom, bavila se samo njime. Državni savetniik Berks, jedan mali čovek, slabog tela i faunskog lika, sa jarećom bradicom, pokušavao je, nagnut nad mramor, da prstom ocrta na kamenu linije članka, koje mu se učiniše manje uspele i suviše stanjene, prema prirodi i istini. Graf Hiršberg, mladi student, zaljubljen u Lolu, sedeo je sa glavom u rukama, kao očajnik. Mora da je u sebi ipak video fine oblike te noge, jer je pratio prepirku i, ne dižući glave, davao svoj sud. Senjora Montez, valjda da bi im olakšala raspravu oko zakona i nuždi kiparstva, zadiignute suknje, pokazivala im je lepotu svoje desne cevanice, dignute na fotelju — na kojoj je sedeo graf Sajnzhaijm — kao na pijedestal. Bila je neispavana i bleda, umorna, iako je to skrivala, u večnoj svežini svoje lepote. Gostioničar Hauard počeo je da joj čini neprilike, očigledno željan da dođe do skandala, svakako kupljen od ultramontanskih krugova. Hiršberg je hio rešen da to pitanje reši nizom dvoboja, dok je ministar predlagao, sa osmejkom, strpljenje. Berks je savetovao mito. Njena borba sa nevidljivim protivnicima bila je otipočela. Ona je mislila da su to, u prvom redu, dame oko dvora, zatim minhenski biskup, a najviše predsednik te popovske vlade fon Abel. Redom ih je obasipala svojim kikotom i nerazmišljenim rečima. Ministar Sajnzhajm, sa ironijom, govorio je da je svemu kriva štampa, koja je naziva: Pompadurom. Mislio je da će joj kleveta da je u službi slobodnih zidara, najviše škoditi. Po njegovorm mišljenju izlaz je bio u privremenom odlasku. U jedan od kraljevih dvoraca u brdima, u okolini. Videvši da je na to digla glavu kao vipera, on je predložio i drugu mogućnost, jednu upadljivu pričest u crkvi — koju bi on, sa biskupom, već udesio. Kralj je tog dana javno izjavio pred svojim ministrima da želi da se gospođa Montez zadrži u Minhenu za večna vremena. i štaviše, da joj podari bavarski indigenat i titulu jedne grofice Lansfeld. Umetnik tako beskraijne vrednosti, svetskog glasa, ne bi trebalo da napušta teren na kom ga i mase i pojedinci obožavaju, i na kome mu ni neprijatelji ne mogu ništa. Mesto da tako otvoreno kažu svoje mdsli, i kralj i ona, trebalo je da počešće nagoveštavaju svoj raskid, na taj bi način umirili one koji ih se boje, umorili iščekivanjem one što spletkare, i najposle, što je najvažnije, sačuvali prividno oreol jedne bezumne ljubavi, koja i sama želi da izbegne ponor, ali je nemoćna — a to se prašta i na nebu, i na zemlji. Pošto je ostavila novodošle goste, dugo, da čekaju, ona im pođe napokon ususret, dok je lakej airio dvokrikia vrata. Visok i elegantan, miran kao led, pukovnik Valerštajn dopao joj se odmah. Kad je pognuo glavu, da je poljubi u ruku, njegova proseda kosa, sa jednim finim mirisom duvana i ćilibara, izazva u njenim nozdrvama neko drhtanje. Strastan pušač, ona je blla osetljiva za iznenadne nagoveštaje opojnosti i otprati ga društvu sa jednim pogledom začuđene simpatije, koju je nehotice osećala. To je bio čovek u srodstvu sa moćnim predsednikom saveta, knezom Valerštajnom, a osim toga prvi koji, pri rukoljubu, njene poluotkrivene grudi nije udostojio ni pogleda. Pruživši ruku, međutim, njegovom štićeniku, fon Delingeru, ona je, sa veselim podsmehom, osetila odmah da ima posla sa mladim smetenjakom. Ako je pukovnik Valerštajn mirisao kao neki komandant pretorijanaca, kroz srebrne pojmove vojničke u Eneidi, sposoban da i u čizmama igra ulogu Jazona, ili Eneja, mladi oficir bio je sposoban, očevidno, da u minhenskom društvu podseti svakoga na vojnike iz Plauta. Tvrd kao top, mali kao avan, pri tom sa jednom srdačnošću od koje se moglo očekivati da će pri prvoj turi stati svojoj dami na nogu, jer mu je sudbina da se posle izvini. — Vaše cveće i vaša ijubaznost — govorila mu je nasmejana Lola — svakako su naročito proračunati večeras, da zaboravim — dodade tiše — vaše ponašanje onog večera kad sam vas prvi put videla? — Grafice — odgovarao je mladi oficir — tog dana sam prvi put bio u dvorskom pozorištu i prvi put vas video — dodade skoro mucajući. — Moja mati i ja tek smo se pre mesec dana doselili u prestonicu. Kad sam vas video, nisam više znao šta radim. Čuo je bio da će ona tih dana dobiti titulu grafice, ali otkud mu pade na pamet da je tako oslovljava, ni sam nije znao. Pocrveneo je sav kad je primetio šta reče, ali je bilo dockan. Tolika je, međutim slabost sujete ljudske da je senjora Montez ćutke prešla preko tog naziva, iako na njega nije imala prava. Mali i čvrsti fon Delinger nastavio je, u nedoumici, i dalje da je tako oslovljava i postao je, u neku ruku — to svi osetiše — junak društva. Državni savetnik Berks posmatrao ga je od glave do pete i merio zavidljivim pogledom, kojim pametni ljudi često pogledaju glupaka kad nađe zrno bisera. Zavaljen u svilenu naslonjaču, prekrstiv svoje snažne, kratke noge dobrog jahača, u starim čizmama, fon Delinger je, uostalom, mirno pio svoj šampanj, žaleći što nema piva. Salon igračice, sa svilenim tamnim tapetama, crvenim i teškim zavesama kao mantije u kardinala, velikom, belom peći, mirisom cveća, činio mu se topal i udoban, u vlažnoj, zimskoj noći. Pošto je, međutim, i na granici imao toplu, vojničku sobu, njega ni raskoš ovog salona nije mogla da zbuni. Jer u osnovi njemu je bilo stalo samo do toplote i u njoj se baškario, udobno, svojim telom mladog medveda. Od prisutnih, on je najpokornije posmatrao grafa Sajnzhajma, ali ta pokornost nije bila i strahopoštovanje. Na granici, u teškom, vojničkom životu, on je bio izgubio uopšte pojam o razlici među ljudima i stvarima. Ko god je putovao kraj njegove straže, imao je da mu se bez reči pokorava, ako nije hteo da ugleda njegov vojnički pištolj. Berks ga je još ponajviše uplašio, jer mu je stavljao pitanja, a u stvari nije mogao da razume šta ga veliki gospodin pita. Hiršberg, koji je bio, izgleda, njegovih godina. sa glavom Meduze, i student, najviše ga je privlačio, ali taj ga je odmah odmerio žučnim okom i obojica osetiše, od početka, da će biti neprijatelji. Dok je, senjora Montez, inače, zanosila ljude svojim polugolim telom, mladog oficira opijala je to veče ponašanjem jedne otmene žene — savršena domaćica koja je neprekidno govorila i pozivala i druge da svoje misli kažu. Uzdižući pri tome samu Bavarsku, kao da je došla, pozvana od Boga, da je spase iz ruku jezuita. — Možda će moje misli, od vas saznati i neko ko je nad svima nama i za koga bih i život dao — govorio je sa unjkavim, jedva primetnim osmejkom minisitar finansija, graf Sajnzhajm — ali ja mislim da se sve što se misli ne može i reći. U državnim poslovima, senjora, stanje u kom se nalazi Bavarska ne čini mi se nimalo ružičasto. Mnogo dugova, slab promet, pažnja moje partije sva uperena na pitanje manastira, koje forsirate, kako smo obavešteni, vi. Pa ipak, vas nikako ne smatram, kao ta glupa masa i te plaćene novine, nekom saveznicom ni Tjera, ni Gizoa. Po mome mišljenju, Gizo, kad bi živeo u Bavarskoj, poverovao bi i sam da naša buržoazija nije kao francuska, te da joj treba vođstva. Što se tiče Tjera, on je načinio vojsku, koja će pre ili posle, kraj svega, ugušiti u krvi svaki pokret donjih slojeva. Ono čega se bojim, jedino to je taj san o nemačkoj, carskoj kruni. Taj da se ne izgubi, pri ovoj pastorali sa vama. Svakako, ja sam, senjora, učinio svoju dužnost, upozorio sam vas. — Pa zar ne vidite, dragi Sajnzhajm, da ja vrlo dobro vidim vašu igru. Još malo pa ćete me proglasiti za crni petak Vitelsbaha. To je odvratno; da bi zaludeli gomilu koja ništa ne zna, vi ste gotovi na sve.A ja sam još jedina, pazite dobro, koja svojim telom podgrejavam u vašem gospodaru taj san o nemačkoj kruni. — Ja nisam gotov na sve, senjora — šaputao ja ministar. — Na sve su gotovi moji drugovi. I verujte, oni će uspeti. Vi imate u borbi ono što je Gizo, govoreći o ratu, zvao: cohue. Ali oni imaju: puissance. U početlku mi smo priznavali, naročito ja, vaš blagotvorni uticaj. U poslednje vreme, medutim, vi se dižete protiv onog što već hiljadu godina vlada nad Bavarskom. — Svojim infamnim mantijama, Sajnzhajm, svojim ofarbanim lutkama, Sajnzhajm, svojim Marijinim dojkama, Sajnzhajm, iz kojih kapne, kad treba, za glupi narod kap devičanske krvi, iako su od voska. O, onda je bolje nek ide sve svojim tokom — ja se ne bojim svoje sudbine. — U meni, senjora, imate istinskog obožavaoca — govorio je sa prigušenom srdžbom ministar, — ali ni ja vas ne mogu spasti ako zbilja dignete ruku na Onu čije ime nosite — a koja je, do sada, uvek spasla Bavarsiku. — Kao da je biskup progovorio iz vas, Sajnzhajm — praštala se u smehu od njega domaćica. — Znate li šta je rekao o svemu tome kralj, Sajnzhajm? Ne mrze oni mene zato što se zovem Lola Montez, nego zato što neću da budem Lojola Montez. Razgolitivši jednim pokretom desne ruke grudi, još više, pri nameštanju nekog preveza što joj beše spao sa ramena, ona se vrati svome društvu iz tog duela rečima, više vesela od ljutine i priznanja nego od zadovoljstva nad onim što je rekla i čula. Zastala je za trenut, sa nekom iznemoglošću i klonulošću, kraj peći, i prišla brzo prozoru, umorno kao srna, u bekstivu. Napolju je vejao sneg. Osećala je da bi isto tako stajala gonjena i da je taj prozor u Parizu, Varšavi, ili Petrogradu, i to joj se učini još gorče i žalosnije. Videla je sebe kao iznemoglu, usamljenu srnu, na celom, zavejanom, praznom svetu. Društvo joj beše postalo dosadno. Berks, kao jarac kad oseti rogove, teorisao je, malo već napit, o pitanju manastira, sa gledišta opšte evropske politike. Po njemu Bavarska je imala da radi brzo i da rešava korenito. Jezuite je trebalo proterati. To joj je osiguravalo pomoć Francuske, vojnu i finansijsku, a to je bilo glavno pred sudbonosnim događajima što su imali da nastupe. Glasom plačevnog proroka, državni savetnik, počeo je da deklamuje jedan sonet kraljev napisan u čast Španjoike. Prekidajući ga često štucanjem. Pošto ga je odvela na njegovo mesto, senjora Montez — nagnuvši se nad plavi, ogromni plamen punča — reče tiho pukovniku Valerštajnu, koji je razgledao crteže Kaulbaha i Metcgera što su ležali na glasoviru: »Eto, ovo su one orgije o kojima se po Minhenu priča«. — Političke orgije počinju uvek ovako, senjora — odgovori pukovnik. — Nemate na šta da se potužite. Jedan ministar finansija što je verski nadahnut, jedan savetnik koji ima ambasadorske manire . . . — I sposobnosti, i sposobnosti — mumlao je Benks, kod punča. Vojnici, studenti, šta vam drugo još treba? U trenutku kada, iznenada, javiše da su pred gostionicom stale kraljeve saone, kod gospođe Montez tako je bilo počelo da se kupi, oko punča, redovno njeno društvo koje nije ni sanjailo koliko je dosadno i odvratno domaćici. Student, arhitekt Metcger, i slikari još ne behu stigli i imali su tek da svrate. Kada najaviše kralja, Berks, izlete u predsoblje, da se sakrije, pukovnik Valerštajn i potporučnik fon Delinger poleteše sabljama i samo joj graf Hiršberg dobaci, na njeno zaprepašćenje: »Večeras ću se još vratiti«. Slika njinog bekstva zaista nije bila lepa, i imala je nečeg od mišjeg sevanja kad se pojavi mačak. Zadržavši se, međutim, sa gostioničarem, koga je hteo da odobrovolji u korist žene koju je branio, Ludvik I pojavi se na pragu tek mnogo docnije, tako da je Berks, u ružičastom oblaku od vina uspeo da skoči sa stepeništa i da utekne. Dok su Valerštajn i fon Delinger ukrućeno pozdravljali kralja. — Zašto se razbeglo vaše društvo? — pitao je kralj, vedro, još sa praga, pružajući joj ruku. Valerštajn je najinteresantniji čovek koji se u jednom salonu, ili budoaru, može sresti i žene ga obožavaju. Moram dodati: uzalud. Izgleda da je njegov metije neko drugo polje ljubavi — dodade uz jedan ružan osmeh. — Otišli su jer sam bila umorna — odgovarala je senjora Montez, zagrlivši pas visoke pojave kraljeve i priklonivši glavu na njegove grudi. — Graf Sajnzhajim iskoristio je trenutak moje radosti nad poklonom koji ste mi blagoizvoleli poslati, da mi saspe na glavu sav pepeo svojih jezuitskih mračnih slutnji. — A ko vam je bio taj lepi zdepasti, mladi oficir? — Neki fon Delinger, Mažeste. Doveli su mi ga večeras prvi put, ne znam zašto. — Fon Delinger, fon Delinger — pitao se tiho kralj, nikada to ime nisam čuo. — Bio je Berks, on mi je jedini iskreni prijatelj. I graf Hiršberg. — O, Hiršberg, vaš student? Vaša zlatna mladež? I pošto je uporno ćutala, kralj je pomilovao, mazeći je. — Došao sam da vas provezem saonicama po noći. Sneg je zavejao sve pute. Videćete Atinu u snegu i nećete mi se smejati više. Obradovana, ona zbilja skoči i potrča prozoru, a zatim da se presvuče, dok je on, uzevši punča, išao krišom da je gleda kako se svlači — očima koje su sjale bezumno i čiji je pogled drhtao kao i njegove ruke. Uvijena u dabrovo krzno, sa crnim šeširićem na glavi, za koji beše zadenula belo nojevo pero, ona je sa velikim mufom na ruci trčala niz stepenice, praćena svojom sobaricom, koja je, francuski neprestano brbljala nešto, o kralju. Ludvik I je bio obučen, to veče, u zeleno teško lovačko odelo, na kaputu sa običnim somotskim okovratnikom. Na glavi je imao šešir postiljona. Bio je razdragan i veseo, i zviždukao je kroz svoja zečja usta i raščešljane četkice brkova. Kad sede pokraj nje u saone, te ga zaviše u krzna, on joj pod pokrivačem stište ruku šapćući: »Najzad smo sami«. Rasuvši svetlost feinjera duž puta među kopite konja, tako da se činilo, u prašini snega, kao da jure u prašini srebra, saonice njine pođoše po mračnim ulicama grada. Njen beo šal od mekih čipaka, kao trag labuda, pratio ih je svud, iz mraka. U mraku ona uopšte nije raspoznavala ulice. Crkva. sv. Petra joj se učini toliko strašno visoka, u snegu da skoro uzviknu — sat na njoj je izbijao u neizmernoj mračnoj visini. Projuriše i senkom, dugom i crnom na belorn putu Crkve sv. Duha. Vrativši se dvorskom ulicom, prođoše kraj mračne, duge zgrade dvorova. Sve je spavalo mrtvim snom. Opijena hladnim vazduhom, Lola Montez vozila se kao u trijumfu. Glavu je bila naslonila na kraljevo rame i udisala tu noć u kojoj je, u neizmernoj tišini, samo kroz zvoncad i zvuk praporaca njinih, nečujno vejao sneg. Kralj se beše sagao nad njom, ljubeći je tiho u oči. Kad su saone stale, ona vide neke ogromne svodove što se dizahu u visinu. Činilo joj se da je u nekom snu. — Vidi — reče joj tiho kralj, prvi put joj rekavši »ti« — ovo što ovde zidam biće preko dvadeset metara kamena u visinu. Imaću pobednički luk kao Konstantin u Rimu, da nas pamte. Uostalom, mene neka i zaborave, neka pamte samo bavarsku vojsku. Divno je — dodade još tiše u snežnoj hladnoj noći. Videlo se na celom njegovom licu da je ponosit. — Ostvarujete svoje snove — reče ona, tek da nešto kaže. — Kad biste mene hteli da poslušate, ostavili biste ovu trijumfalnu kapiju ovako. Završena, nikad više ovako lepa ne može biti. Kada krenuše dalje, ona slučajno pomisli na pometnju koju će izazvati mladi Hiršberg ako se zbilja bude vratio u hotel. Gostioničar Hauard, koji beše proimenio svoje držanje prema njoj, svakako tako što jedva i čeka. U rzanju konja i lupi kopita, u zvuku zvonaca i praporaca, međutim, nju je hvatao san i ona se reši da ne misli na budućnost, Ležala je na grudima jednog kralja a htela je da uživa u tom trenutku. — Hvala ti što si pristala da ti Štiler izradi portre za moju galeriju. Među njima, Lola, vi ćete biti kraijica. I ja sam govorio s Abelom, ali, zamisli, neće ni da čuje. Pa ipak, kroz koji dan ja ti dajem reč, svaki će morati da te zove groficom Landsfeld. Pri tom imenu, za trenut, u njenim mislima, pojavi se lik onog mladog, snažnog, lepog oficira što je večeras prvi nazva tako — a odmah zatim dodade u mislima: »Trguje; kao da trguje. Ja njemu sliku. On meni grofovsku titulu. Taj čovek uvek mora da pokuša da nešto uštedi«. Kao da je donekle pogađao njene misli, kralj joj reče, zavaljen u krzna, milujući joj lice ledenim rukama: »Odvikavam se od života. Ništa nije lepše od tvog razgrljenog vrata, pa ipak nešto tajno vuče me da imam mramornu neprolaznost tvog poprsja. Zato sam željan i tvoje slike. Na njoj će zauvek ostati, iako mrtva, ta tvoja lepota, što će biti predosećam već, poslednje dobro u mom životu.« — Zar mislite već na rastanak, Veličanstvo? — Nikada se mi, Lola, više nećemo rastati. Zar niste čuli šta sam ministru rekao? Bez Lole nema više ni Ludvika. Došli ste u starost moju, znam iz razvrata. Pokušavali su da mi vas otmu. Ovih dana, policija mi je podnela izveštaj da ste žena nekog oficira koga ste u Indiji ubili. da ste u Parizu bili uzrok ubistvu grafa Bifora, da ste u Varšavi, ili Vilni, upropastili grafa Porvanskog, da ste u Petrogradu hteli . .. — O, pa to je užasno .. . — Ne, to nije užasno, oni me time samo uzalud muče. Svakim danom ja sam sve više na vašoj strani. Iz utrobe zemlje, zar ste i mogli bolja izići? A ja ne želim da imate na sebi nikakav miris crkve — dodade kralj još jednom. — Nego Evridike i Persefone. Dug drvored ukaza se pred njima u providnoj tamnoj noći. »Kuda idemo« — šapnu ona, da u isti mah ućuti i zagleda se opet u sneg što je vejao. Vejao sve krupniji, u njeno razdraženo krilo. Milujući je rukom i grejući je dahom, sakriven u punu tamu, u senci velikih i krupnih lakeja, kralj je, izgleda, hteo da joj na tom putu iskaže sve što je poslednjih dana prećutkivao. — Možda, još pre neki dan, jedna vaša reč, jedan vaš gest, mogao je doneti ono što svi ti psi oko mene tako željno čekaju. Sad više o tome ne može biti ni reči. Mi ostajemo zajedno, Lola, i ništa nas više ne može rastaviti. U životu dosad ništa nisam mogao da ostvarim. I, kad se ozbiljno zamislim, u prošlosti i nemam ničeg sem ratova. — A te mnogobrojne naslikane žene? — One su kao seni prošle, verujte. Uzdisaj i stiskanja, pića, tople postelje, pijanstvo pred zoru, najposle uvek isto, lažni porođaji, nezakonita deca i godišnja tantijema. Iz moje privatne šatule. I svaka je imala poneku gadnu naviku, po kojoj je pamtim, šmrkale su, kašljale su, uzdisale su. Mis Spens je uvek, posle ljubavi, povraćala, iako je bila lepa kao anđeo. Imala je bolest, neku bolest stomaka. A Elinborou, ledi Elinborou bi ustajala iz postelje da se nahrani. Toliko gladna, posle, po vas dan, toliko gladna da su svi lakeji znali o čemu se radi. I dok se senjora Montez smejala, on je šaputao s nekim staračkim, ali dubokim zanosom: — Nijedna od svih tih žena, čije me slike sad posmatraju sa zida mog kabineta, nije bila kao što ste vi. Ni stari rimski stihovi ljubavi, Katulovi i Propercijevi, ma koliko da ih ponavljam, ne bi bili dovoljno čisti da izraze svetlost što se rasipa sa vaše čiste kože. Nigde ni jedne greške u sklopu tvoga tela. Kao kip si, Lola, kao mramor si, boginja grčka da moje stare dane ulepšaš lepotorn za kojom sam celog života žudeo. Moj sin, Oto, grčki kralj, piše mi juče da će mi poslati reljef atinske igračice. On ne zna da si ti već tu — dodade Ludvik I, u naporu da bude duhovit. — Nikoga ne mogu više da trpim u svojoj blizini otkad sam upoznao tebe. Ove naše bavarske žene, kraj tebe, pravi su gad. Izgubio sam se zauvek sa tobom, Lola, čini me se da živim samo kad mi ti dišeš — kad mi koje drugo živo biće u lice diše, meni se smuči. — To si od mene naučio, dragi — šaputala je u ekstazi igračica, ležeći mu u naručju. — I vi ste meni i muž i zaštitnik, i osim vas nikog na svetu nemam — dodade sentimentalno. Dižući prah od snega, konji su frkćući projurili kroz drvored zavejanih kestenova u neki stari park. Bili su izgubljeni u punoj magiji zimskih bajki. Fontane, bazeni, velike barokne vaze od kamena, u vrtu bile su potpuno pod snegom. Mrtva voda ležala je kao veliko, zimsko ogledalo prolaznosti, pred njima. Usred bazena, sa zavejanim delfinima i tritonima, igrala se, nepomično, mramorna golišavost jednog lepog ženskog tela — sva mudrost umetnosti kroz sva stoleća. Stepenice široke, francuske, pod debelim snegom, nimfe od kamena, na kojima je sneg bio kao komad belog, sladunjavog šećera, terase u obliku školjke, sve je to bilo nestalo u zimskom mraku, hladnoći i belini što se blistala kao zgrada od dijamanata pri ljuljanju fenjera koje su lakeji pred njima nosili. Na prvom spratu dvorca prozori su bili osvetljeni. Vodeći je uz stepenice, u pratnji posluge koja se duboko i nemo klanjala, kralj je bio očigledano raspoložen. Visok, iako poguren, u teškoj bundi od dabrovog krzna, on je bio pojava dostojna svojih fantastičnih predaka i vrlo snažan, bar po izgledu sudeći. Gospođa Montez je prvi put bila, vidno, očarana. Ušavši u salon pun ogledala, obraslih u lijane ukrasa od zlatnog drveta, pod tavanicu što je sva bila isprepletana zlatnim biljem, ona krišom primeti dug red salona, veliki sto pun kristala, voća i jela, kao i spavaću sobu, iza desnog ugla, osvetljenu raskošno mnogobrojnim srebrnim kandelabrima. — Ne, ne večerati nikako — šaputala je u nekom divljem besu grleći ga i ljubeći kad ostadoše sami i zbaciše krzna. — Zatvorite ta vrata. Mažeste, i hodite, željna sam najposle da klečim pred vama i da vam pokažem koliko vas volim. Gledajte, gledajte tu zimu napolju — šaputala mu je, uzevši ga pod ruku, privodeći ga vratima, kroz čija se stakla video osvetljen, zavejan balkon, i vrh snegom zasutog kestenja. — Nikako, nikada, nijedan muškarac, nije za mene bio to što ste mi, danas, vi. Čuvala sam se, uvek, kao da sam znala da će doći dan kada se treba dati većma nego što žene obično daju. Niko to nije zaslužio, ali vi da, da, da — uzvikivala je grleći ga strasno, tako da je, nesiguran na klizavom, svetlom patosu. skoro pao i jako prebledeo. U svajoj raskošnoj haljini, malom šeširiću s perom koji nije skidala, bila je neizmerno mila i nimalo izveštačena. Plave oči su joj gorele u nekoj opasnoj žari. Svlačeći se žurno pred posteljom, ona je bez ikakvog stida pokazivala mramorne delove svoga tela, koje nikada nije unakazila nijedna senka žalosti, ni ma kakva crta rađanja i starenja. Obasjan treperenjem tolikih sveća i kristala u ogledalima, žarom vatre iz crnog, mramornog šeminea, Ludvik I je klečao kao rob pred njom, držeći je u rukama kao da je tako, polugola, već ležala u dubokoj nesvesti, posle koje dolazi još samo smrt. I dok je ona postajala sve burnija, sve razuzdanija, dok se kao umirući labud previjala, drhteći od strahovite španske čulnosti, on je pritisnut svojom gustom krvlju — prošlom kroz tolike Vitelsbahe, demone, heroje, polubogove i čudovišta, osećao, strahovito nabreklih, ostarelih žila, da mu je stalo samo do toga da je gleda, gleda. Nepomičan, on je za sobom osećao ne samo sve slike razvrata onih trideset i šest lepotica što su sad tako bezazleno, ljupko i otmeno gledale sa zida, nego i sva moja razočaranja kraljevska, u svojoj zemlji, ratovima i vladanju. Ostareo, posle jednog života tolikih gorčina, on je uspeo svega, kraj tolike snishodljivosti prema svima, kraj tolike brige, dobre volje i pomaganja, da za dvor, i Minhen, postane samo jedan od onih matorih Nemaca koji sanjaju o ujedinjenju Tojtčlanda — prave rđave sonete i skupljaju antičke kipove. Iz porodice koja mu beše davno dosadna i koja ga je. kao i njegova uzvišena supruga — uvenula davno u svom molitveniku — strasno mrzela, on je, možda, poslednji put uspeo da se skloni pod ove mramorne, divne pommes des Hesperides, kako ih je zvao, zbog jednog žutog, tamnog sjaja njene bele kože. Potpunu lepotu, lepotu živu koju je doneo slučaj, koju je donela sudbina, vrhunac smisla sve one zamršenosti koja je u životu vladala, on je hteo da, kao opijen mirisom tog voća, lagano udiše. Želeo je samo trenutak mira, trenutak pravog gledanja oči u oči neprolaznosti, lepote, i starenja i prolaznosti. Razdražena uzdržljivošću, već nekoliko nedelja, seniora Montez shvatila je taj trenutak kad je, u stvari, na njenoj glavi zasijala svetlost krune Bavarske, vulgarnošću animalnih, južnjačkih naroda. Obesna, spremna najposle da izbezumi tog omatorelog mecenu operskih pevačica i baletskih primadona, kao i pesnika, i vajara i slikara, ona je bila kivna i uvređena što njeno telo i njeno predavanje, za njega, ima tako malo vidljivog značaja. Onako prebledelog od pritiska krvi i strasti, zgrabi ga i poče ga sve luđe, ljubiti, nestrpljiva, dok je Ludvik I malaksalo šaputao da je naredio ministru predsedniku da joj podari indigenat bavarski, te da će tih dana zaista biti grafica Landsfeld. Osetivši da je to opet samo poklon, dar metresi, a željna njegove istinske ljubavi, ona tad ogorčeno briznu u plač, pošto nije mogla da se lati biča, šapćući: »Ostavite me«, vičući: »Vi me ne volite«, cičeći: »Vašu ljubav hoću, Mažeste. a ne vaše poklone«. Klonuo pred njenom golom divotom, i svilenom posteljom, ljubeći joj koleno Ludvik I odvrati — ne bez ponosa: »To su samo prvi znaci moje blagonaklonosti prema vama, madam, u njoj su, međutim, sve mogućnosti ljubavi jednog vladara. Ne mogu da zamislim kako bih još mogao dokazati da vas volim«. Bio je uplašen da je dostava koju su mu ponavljali o njenom hvalisanju da će biti jednog dana možda i kraljica — možda istina? Videvši koliko je pogrešila, sa onim naglim strahom koji ju je, brzo, pred kraljem, kraj svih veza sa njim, hvatao, ona ga ostavi u stavu jedne pale Dijane, zabaci glavu sa suzama u očima, zarivši ruke u svoju crnu, zamršenu kosu u perje plavog bleska jednog stalnog, nad njenom glavom, gavrana. Poslednji put osećala je da je pokušavala da od njinog odnosa stvori jedan vreo dodir, dubok zanos i sunčanje kroz čula, na onakvom Suncu ljubavi kakvo sija uAndaluziji i kakvo ju je taj kralj, u toj vlažnoj, hladnoj, maglovitoj zemlji, toliko uveravao da traži. Poslednji put mu se ponudila — osećala je to — iskreno, u svoj svojoj golišavosti i mladosti i razdraženosti. Odsada, ona je bila rešena da mu daje ono što je kao vladar od svoje metrese i kao starac, u ljubavi, bio zaslužio. Ni manje, ni više. Za trenut ona je bila ispunjena strahovitim ogorčenjem i prazninom što polako ustupahu mesta jednoj neizmernoj žalosti. Mada je imala tek dvadeset i šest godina, njen život je bio od sedamnaeste godine pun ljubavnih avantura i orgija, ali one joj ipak nisu mogle da uprljaju toliko dušu da postane, u ljubavi, obična hetera. Naprotiv, sve te užasne slike, dok taj kralj leži pognute glave u njenom krilu, sećale su je kako su tako ležali ubijeni muškarci i samoubice koji su se u njenom zagrljaju na smrt spremali. Ona je s nekim demonskim žarom želela da zaboravi to u jednoj prečistoj, blagoj ljubavi, zauvek, ili bar u nekom burnom razvratu sa sebi ravnim ljubavnikom, bar za neko vreme. Afektovana, stalna ljubaznost, plemenitost i ponositost njene španske rase, koju je verno i oholo, svojevoljno, predstavljala po Evropi, načitanost, duhovitost salonske lavice, sa čuvenim političkim ambicijama, sve je to bila samo rnaska pod kojom je krila svoju strašnu čulnost, animalnost i jednostavnost žene žcdne ljubavi. Njena potpuna prirodnost i ljupkost izbijale su, iznenada, posle duge usiljenosti, svom snagom kao u cirkuske zveri, ili mladih kobila, obučenih i stegnutih u visokoj španskoj škoii jahanja. Na ovoj zemlji, u životu, ona je bila, kad je mogla, i kad je istinski htela, čista i vrela kap španske krvi, sitna, u svom obliku zrnca, prema celom zemaljskom šaru na kom živimo. Ali, u svojoj bitnosti, nimalo manje značajan stvor ruke Božije, zvezda, i toplota što struji večnim putevima biljnih i životinjskih seni i sokova. U naporu iznemoglog kralja, koji je neprestano milovaše, hvaleći je biranim rečima. golicajući je svojim raščešljanim brkovima, ona oseti svu gadost starosti, umiranja i raspadanja, taiko da je skoro užasnuta, kriknula. U tom dalekom dvorcu raskošnog bleska, u strahovitoj zimskoj tišini zavejane noći, sred šuma. ona se seti sebe same, grozne, od sedamnaest godina, zavedene, na prevaru venčane sa prvim mužem, kapetanom Džemsom, koji je uze kad ga premestiše u Indiju. Pijanac, pireživeo, osedeo, on je uvede u svoje orgije i njoj se činilo isto ovako otužan, i prazan u srcu, kao i ovaj sanjar što je, u baruštinama bavarskim, hteo da podigne Atinu. A ona, u kajiti broda, na burnom okeanu, u punoj pustinji, i tad je bila bleda i dragocena kao biser, u žilavim i nečistim šakama muškim kao što su i ove, svemoćne nad životom i smrću tolikih, a ružne na njoj. Tek kad opet ugleda onaj svetao, sivi pogled tog starog čoveka do njenih nogu, koji je opet klečao, u očima sa izrazom bezmerne žudnje i žalosti, ona se polako stiša i uvide da je dno te duše koja joj se nudi, prema njoj, jedno bezdano, duboko, blistavo obožavanje, kraj svega. Ljubeći je, i Ludvik I se polako stišavao, u jednom talasu raskida sa celim svetom, sve više utolivši svu dušu i sva svoja čula u tu poslednju, opojnu strast svog burnog života. Osetivši se snažan, pod njenim sad blažim zagrljajima, on je podiže, kao nekad topovsku cev bronzanu na bojištima, u stavu heroja i deklamatora stihova. Sav život mu se činio za taj jedini svetli čas zimske noći održan, kao nekad za Tojtčland, svoje bavarske pukove, a posle za slikare i antičke hramove, i on je žalosno pogleda, sa obećanjem milošte. I pošto je i u njoj učtivost preovladala žučnost, i nasmejala se njegovom nespretnom svlačenju, oboje se pomiriše u nekoj atmosferi raskalašnosti tolikih prošlosti koje su se u toj dvorani odigravale, a koje na minijaturama, ogledalima i vazama bavarskim i francuskim nisu ostaviie nikakvog traga. Kao u nekom novom ludilu, on joj je govorio najluđe rečenice, ljubeći je u oči, dok mu je ona pomagala da ne padne, kraj zlatne, francuske postelje, nad kojom se, preteći da će se srušiti na njih, lelujao teški, srebrni svećnjak sa trideset i šest sveća. Nestajući sa svojim ljubavnikom u tišini zimske noći, ona mu došapnu: »Đavo mnogo zna jer je star, el diablo sabe mucho, porque es viejo« — kako reče španski.
