O proljeću, Strati Mirivili

O proljeću


... Ko nije doživeo one prve-prvcate dane proleća, koji su jedna nezamisliva skala nijansi i preobražaja, taj nije u prilici da razume zatim ni njegove vesele sadržaje u svem njihovom obimu i punoći. A Pelion je jedno od povlašćenih lica Helade, gde čovek može da uživa u emociji i drhtaju tog nemirnog, prenatalnog, pretpubertetskog godišnjeg doba. Od bezbrojnih voćki koje krase ovu planinu sve do njenih priobalnih obronaka samo sam tri zatekao u cvetu. Bademe, kajsije i šljive. Prve, ružičaste. Druge, zatrpane crvenkastim pupoljcima. Poslednje, snežnobele. To je ona devičanska prethodnica proleća što rascvetalim metlama mete snegove da bi stupila Krasotica.
Docnije će vatra zahvatiti breskve i, pre nego što poteraju mlado lišće, u njihovom tamnom granju razbokoriće se ružičasti plamenovi. Pa onda trešnje, višnje. Ali ko nije video pelionske jabuke u punom cvetu, taj ne može reći da je pogledao u lice proleću u svoj njegovoj devičanskoj nežnosti. Donja Lehonja, pružajući se među svojim baštama, iščekuje april da bi bezbrojnim divljim ružama ovenčala plotove i leje na poljima. Sva sila ruža izbacuje tada svoje cvetove, podrhtava na vitkim girlandama, visi u rumenim evenkama s biljnih lukova i apsida, grli stenje, lepo, modro i zelenkasto i suro stenje Peliona, što podseća na ružama ovenčane glave Silena i Egipanova.
Na visovima su šume bukve i divljeg kestena. Neprohodni čestari, šumski gustiši, gde krošnje šapuću ljubavna dozivanja, a nevidljive vode pevuše među glatkim kamenjem svoju večitu rapsodiju. Ovde te mit prati u stopu. Tu je špilja u kojoj je živeo kentaur Hiron, Ahilejev učitelj. U ovim je šumama Pelej vijao i ugrabio Tetidu belih gležnjeva, kćer morskog boga Nereja, najlepšu od pedeset sestara Nereida, koje još žive u legendama našeg naroda pod imenom Neraida-vila. Mnogo je namučila Peleja ova koketa jer se, da bi mu umakla, pretvorila u plamen, zatim u lava, pa u zmiju, u vodu, čak i u foku. A kad ju je iznurio, Pelej ju je ugrabio u ovim čestarima, i svi su bogovi sišli i proveselili se na svadbi smrtnika i vilinske boginje. Iz ove ljubavi rodio se najlepši delija među Helenima, Ahilej.
Od ovog drveća Argonauti su nasekli grede i sagradili onu čarobnu gusarsku lađu Argo.
Neraide nikad nisu napustile Pelion. Tamo, u Donjoj Lehonji, dočekale su me tri od pedeset Nerejevih kćeri. Iskrsle su na jednom majuru, sve u narandžastom, a zlatni plodovi drveća drhtali su na njihovoj bujnoj kosi. U nedrima su im podrhtavali i drugi, još sočniji. Bile su sve jedna lepša od druge, ali je jedna imala najmilozvučnije, najčarobnije ime. I najsvetlije oči. Fruta! Samo je na Pelionu ime Afrodita moglo da doživi takav preobražaj. ...


Strati Mirivili